Ratnici bogatog siromaha
Afganistanom sam se bavio u jednoj od prethodnih tema, pišući o tramumama rata, prikazanim na velikom ekranu i u popularnoj kulturi. Stoga ću ovde, vrlo kratko podsetiti, za one koji to nisu pročitali, o kakvoj je teritoriji (državi) reč. Ovaj narod niko nije uspeo da pokori, a bio je meta i Aleksandra Velikog i Džingis Kana. Platili su i plaćaju visoku cenu jer su uvek bili na geografskoj raskrnici vitalnih trgovačkih puteva. Nekada je to bila svila, pa narkotici, danas su to nafta i gas.
Napomena:u tekstu su korišćeni toponimi i ktetici arapskog porekla koje nije lako transkribovati na zapadne, pa i na naš jezik, stoga molim pažljive čitaoce da uzmu to u obzir. Transliteracija je urađena u skladu s našom jezičkom normom.
Kako je došlo do toga da ova zemlja postane raskrsnica, poprište igre svetskih moćnika i stalna neuralgična tačka? Potražimo uzroke, pa ćemo razumeti posledice. Svi odgovori, ili bar većina, nalaze se u istoriji. Stoga pogledajmo ko su glavni akteri početaka afganistanske nesreće. Njihovo rivalstvo čini suštinu predistorije današnjih događajva i ključ za razumevanje odnosa mudžahedina i talibana.
”Velika igra”
Reč je, naravno o Velikoj Britaniji i Rusiji. Njihovi odnosi rezultirali su dugoročnom pojavom koja se u istoriji zove ”Velika igra”; ona je vezana za sudbinu Srednje Azije, odnosno Afganistana. Mnogi istoričari početkom ”Velike igre” smatraju Persijski pohod (1722-1723) u vreme Petra Velikog, koji je postavio temelje ruskog širenja prema Srednjoj Aziji. Međutim, prava trvenja počela su od strane Velike Britanije koja se na tom prostoru pojavila osnivajući Istočno-indijsku kompaniju početkom XVII veka. Već sredinom tog veka kompanija prerasta iz trgovinskog giganta u pravi instrument hegemonističke politike, tako da krajem XVIII veka Indija postaje faktički britanska kolonija.
Rusija je bila u to vreme peta evropska država po snazi i bogastvu; za svetskim liderom, Velikom Britanijom, zaostajala je približno deset puta. Rusi su hteli da razviju trgovinu i dođu do jevtine i kvalitetne srednjoazijske robe; posebno ih je interesovao pamuk, kao osnova mnogostrukog razvoja, kako građanske, tako i vojne potražnje. U tom cilju složenom diplomatskom igrom razvijali su sa hanatima dobre odnose. Početkom 1801. godine ruski imperator Pavle I (kome je to bila i poslednja godina vladavine), podržao je Napoleona u zajedničkom pohodu protiv Britanaca u Indiji, poslavši 20.000 elitnih kozaka. Međutim, posle ubistva Pavla i krunisanja Aleksandra I, ta ekspedicija je opozvana. Onog momenta kada se rusko prisustvo faktički proširilo u Srednjoj Aziji i na Kavkazu, početkom XIX veka (poznati ”Pravac na jug”), britanski interesi u regionu sukobili su se s ruskim.
Godine 1815. kada su Rusi porazili Napoleona i Prusku (koju je pre toga porazio Napoleon), Velika Britanija nije imala suparnika ni na moru, ni na kopnu. Pred njom je bila samo Rusija, njen veliki saveznik protiv Francuza. Rusija je bila glavna na Bečkom kongresu i od tada će svojom veličinom i vojskom postati evropska sila od primarnog značaja. Šta jeste važno? Od uspostavljanja prvih veza početkom XVI veka odnosi Londona i Moskve bili su uvek dobri. Međutim, posle tri veka harmonije, za samo tri decenije, dve stare saveznice kreću u sukobe. Onog momenta kada je Rusija ”krenula na jug” Britanci su reagovali i svesno su, medijski i politički, podgrevali rusofobiju. To je eskaliralo u Krimskom ratu, koji je istovremeno i jedini sukob ovih dveju sila.
Britanija je ignorisala rusku zabrinutost kada je delovala na Balkanu, Kavkazu, Afganistanu, Siriji i Egiptu, ali je zato smesta od Rusa (pošto joj Francuzi nisu više bili pretnja) napravila dežurna strašila. Prva tenzija podignuta je zauzimanjem Očakovske tvrđave, blizu Odese, od strane Rusa. Englezi su ustuknuli pred Katarinom II i Suvorovom. Tenzije dalje rastu za vreme Bečkog kongresa, kada Englezi na sve načine pokušavaju da otrgnu Poljsku iz zone ruskog interesa. Sledeća velika prilika definitivno ilustruje kako je Afganistan stigao u centar zbivanja. Uprkos naporima kraljice Viktorije da ih baci u Kaspijsko more i dva anglo-afganistanska rata, Rusija Persijskim pohodom nepovratno stupa na scenu Srednje Azije. U nemogućnosti da ih zaustavi, Britanija stalno podbunjuje zemlje u regionu, šaljući instruktore i razne vrste pomoći. Konačno, u decembru 1838. godine Britanija ulazi u predeo Afganistana i na kabulski presto postavlja emira Šudža. Posle niza sukoba, Britanci u januaru 1873. godine prihvataju da ogromna teritorija između Buharskog (danas teritorija Uzbekistana) i Afganskog emirata bude tampon zona između nje i Rusije. Ako pogledamo mapu ove države, videćemo na njenom severoistočnom kraju neku vrstu slepog creva, koridor koji je nastao tako što su se bogovi igrali geografije i rata, koridor koji je razdvajao tadašnju koloniju Velike Britanije i carsku Rusiju.
Nova Afganistanska kriza izbija 1885. godine, a za njom sledi Pamirska kriza. Oporavljena Francuska 1892. ulazi u vojni savez sa Rusijom, a na scenu stupa i Kina. Ne prestaje ni potajna bitka za prevlast u Iranu i tako stižemo do Drugog svetskog rata koji je značio i sumrak Britanske imperije; 1947. godine se Pakistan i Indija otržu od Engleske. Ulaskom sovjetskih trupa u Afganistan Britanci ponovo pokušavaju, uz pomoć SAD, da u Afganistanu obnove svoj uticaj. Nije nikakva tajna da je Afganistan, odnosno teritorija nekadašnjeg emirata, uvek bila na meti moćnika zbog svojih prirodnih bogatstava, neverovatno važnog strateškog čvora svetskih razmera i, razume se, večite težnje velikih da ostanu u igri po svaku cenu. Ovaj put, u novoj ”Velikoj igri” su SAD, Iran, Turska i Kina, pored neizbežne Rusije, a Britanija, uglavnom, statira. Tu su i uvek oprezne i odavno sučeljene komšije – Pakistan, Indija, Uzbekistan i Turkmenistan.
Ko je branio (i odbranio) Afganistan?
Mudžahedini možda nisu bili svesni svojih prirodnih bogatstava, ali su i te kako bili svesni svoje samosvojnosti, tradicije, vere i svega onoga što ih je opredelilo da se vežu za ovaj ispresecani prostor na kome je teško bilo i živeti i opstati. Ipak, opstali su. Svet je najpre i najviše saznao o mudžahedinima jer je njima najpre zapala ”medijska slava”. Naslednici ratnika Srednje Azije, izbili su u prvi plan tokom građanskog rata kada su se borili, kao paravojna formacija protiv regularne vlade i sovjetske armije u periodu od 1979. do 1992. godine. Oni su ti koji su prvi pomrsili račune velikima.
Ime im dolazi od arapskog مجاهد mujāhid, mujahiddin, što znači zaštitnik vere, ratnik za religiju ili za domovinu. Posle rata, sredinom devedesetih, mudžahedinske snage su popunili delovi pokreta ”Taliban”, a drugi deo odredi ”Severne alijanse”. Samo ime pripadnike tog pokreta obavezuje na džihad, odnosno na status pobunjenika, ustanika. Sovjeti su im dali ime dušmani (đavoli) ili, prosto, pobunjenici. Dušmani su pak sovjetske borce zvali šuravi ili dari – sovjetski. U običnom govoru, slengu, Rusi su pobunjenike zvali ”duhovi” (duhi), skraćeno od dušman. Oni se ničim nisu razlikovali od lokalnog stanovništva (košulje, crni prsluci, čalme). Glavna ideološka platforma sastojala se iz principa: ”Dug svakog Afganistanca je da zaštiti od nevernika svoju domovinu – Afganistan, i svoju veru – sveti islam”. Ko ubije nevernika i pri tom strada, otvoriće mu se vrata raja. Duhovne i političke vođe ”duhova” odlično su znale moć propagande i na nju su trošili značajna sredstva, uključujući u taj proces strane sponzore. Na taj način kod lokalnog stanovništva odneli su ubedljivu pobedu.
Taktika ratovanja je bila izrazito gerilska. Neposredne borbene zadatke rešavali su krećući se u sastavima različitih grupa – nevelikih, mobilnih odreda, uvećanih, ojačanih grupa i krupnih formacija, kada se za to ukazala potreba. Ponekad su te formacije, različite veličine, borbene sposobnosti, opremljenosti i stepena organizovanosti, pored glavnog cilja – proterivanja ”šuravih” i rušenja vlade, ostvarivali (kao u svakom ratu) i svoje privatne interese. Često su unutrašnji sukobi između različitih političkih struja, vođa na terenu i uticaja, kao i manje-više otvorena trka ko će više dobiti novca od sponzora, dovodili i do oružanih sukoba između samih mudžahedina. Ipak, nezavisno do ovakve situacije na terenu, u nečemu su bili jedinstveni: vrlo lako su operativno mobilisali značajne snage i sredstva za udare po širini fronta, kao jedinstvena vojna formacija. Uspesi u sukobu doveli su i do masovnosti, pa je prilikom izlaska privremenog kontigenta sovjetske vojske, broj organizovanih i vojno angažovanih boraca bio preko 250.000 ljudi.
Ono što ih je razlikovalo od neprijatelja bila je i široko razgranata, precizna i vrlo lukavo postavljena obaveštajna i kontraobaveštajna mreža, kojoj nijedna sila do sada nije mogla da parira. Odredi su formirani prema geografskom, partijskom, nacionalnom, verskom, rodovsko-plemenskom opredeljenju, a njihova dejstva koordinirali su autoritativni borbeni komandanti i lideri. velike lične hrabrosti. Na taj način ostvarili su i strateški cilj: uz pomoć saveznika i gerilsku dovitljivost, pa i fanatizam, uspeli su da nateraju Sovjete na povlačenje, a posle tri godine i da svrgnu regularno izabranu vladu. To su postigli pravilnim izborom taktike. U njoj su glavni principi bili sledeći: izbegavati direktne sukove sa nadmoćnim, regularnim snagama; ne prelaziti u pozicioni rat; ne ukopavati se za duže vreme. Kada su se toga pridržavali i sledeći zadaci su izvršavani lakše: zauzete pozicije uspevali su da odbrane, a meštane da privuku na svoju stranu. Pri tome su značajan deo borbene tehnike i municije sticali putem plena. Izvodeći teroriristčke akte i diverzije, oni su, konačno, uspeli da tom ”puzećom taktikom” pobede nestrpljivog neprijatelja.
Peševarska sedmorka
Ratna pobeda je na različite načine eksploatisana. Prvi artikulisani politički oblik javlja se u pod imenom ”Pešavarska sedmorka”, alijansa osnovana 1982. godine u Pakistanu. Tu su se našli lideri raznih islamskih pokreta i partija, pre svega paštunskog porekla, sunitske frakcije u islamu. Pridružile su im se četiri fundamentalističke partije čiji je glavni cilj bilo – uspostavljanje Afganistana kao islamske države.
Sa ujedinjavanjem je išlo teško, jer su, nasuprot fundamentalistima stajale nacionalističke, umerene partije: ”Islamska partija Afganistana”, ”Islamsko društvo Afganistana”, ”Islamski savez oslobođenja Afganistana” (izdvojena partija pod uticajem i sa pomoći Saudijske Arabije) i još jedna, frakcionaška, ”Islamska partija Afganistana”. Nju je predvodio Junus Hales, jedini iz te ”sedmorke” koji je bio neposredni učesnik rata. Tri ostale učesnice ”sedmorke” nazivale su sebe tradicionalistima jer su u programu imale povratak Afganistana na predrevolucionarno uređenje. To su bile ”Nacionalni islamski front Afganistana” (delovao među izbeglicama u Pakistanu), ”Nacionalni front spasenja Afganistana” (najmalobrojniji, delovao sa monarhističkih pozicija i za povratak bivšeg kralja Zahir Šaha) i ”Pokret islamske revolucije Afganistana” (najbliži fundamentalistima).
Šiitska osmorica – alijsansa osmorice
Da ih je mnogo teže bilo sjediniti u miru nego u ratu, govori i pojava ”Šiitske osmorice”, često nazivanom i ”Alijansa osmorke”. U njoj se nalazilo osam stranaka čija je ciljna grupa bilo stanovništvo šiitske i ismailijske populacije. Sve one su se oslanjale na finansijsku i političku podršku Islamske Republike Iran i njenih duhovnih vođa. To stanovništvo živi u provincijama uz granicu s Iranom – Heratu, Farahu, delimično Helmandu. Tu su i tadžikistanski šiiti, Karaimaksi, hazarski šiiti, ali i ismailijski Hazari koji žive u centralnom delu Afganistana u provincijama Bamian, Daikundi, Gor, Uzurjan, Gazni, Gaglan, Balk i Sarmangtan. Kroz istoriju, nad njima su dominirali Paštuni (koji čine 42% ukupnog stanovništva, sa preko 400 plemena) i Tadžici, narod iranske jezičke zajednice, poreklom iz Tadžekistana. Njih ima nešto preko šest miliona i u Afganistanu čine državotvorni narod.
Cilj Alijanse osmorice da se finansijski osamostale od Paštuna koji kontrolišu finansijske tokove i priliv novca od CIA, ali i da nezavisno učestvuju u političkoj podeli vlasti u zemlji. Njih čini osam partija: ”Hezbe Ala” koja deluje u zapadnim i južnim provincijama oko Nimruza i Kandahara; ”Nasr” (Partija pobede”) koja ”pokriva” centralne provincije. Tu je i ”Korpus straže islamske revolucije Afganistana”, u provincijama uz iransku granicu; ”Islamski pokret Afganistan”, takođe naslonjeni na Iran, a čak im se i sedište nalazi u toj zemlji. U Alijansi se nalaze još i: ”Savet islamske sloge”, ”Pokret islamske revolucije”, ”Organizacija boraca za islam” i ”Partija Raad – grom”. Sve one takođe imaju sedište u Iranu. U redove mudžahedina takođe se ubrajaju i pridošlice iz drugih država, posebno iz Saudijske Arabije. Tu su i islamisti iz Alžira, Jordana, Egipta, Bangladeša, Filipina, kao i male grupe iz Maroka, Francuske i Engleske. Na mudžahedinskoj strani u ratu su učestvovali Osama bin Laden iz Saudijske Arabije i Tarik al Dadli iz Jemena. Kao što se može videti, a možda i zaključiti – politička scena je više nego šarolika. Međutim, upravo je taj faktor zavarao okupatore jer nisu računali sa kohezionim islamskim faktorom, nezavisno od toga što sami Afganistanci na mnogo načina tumače tu veru. Samo što se završio rat, a oni su stigli da u politički život uvedu čak petnaest velikih partija (uz, verovatno, niz onih manjih).
Dolaze talibani…
Na paštu jeziku, talibani su studenti, polaznici medresa (verskih škola). Međutim, na arapskom taliban ne znači ”učenici” već ”dva učenika”, pa to tumačenje u arapskom svetu izaziva nedoumice. U evropskim jezicima taliban ima jedninu i množinu, kao i svi ktetici. Deklarišu se kao islamski radikalni religiozno-politički pokret, zabranjen u mnogim državama sveta. Nastao je među Paštunima 1994. godine. Nakon povlačenja američkih trupa talibani su krenuli u ofanzivu protiv državnih trupa i proglasili punu kontrolu nad državom, obećavajući da neće progoniti pristalice ranijeg režima i da neće sprečavati nikoga da napusti zemlju. Njihov naziv piše se malim slovom, kao i mudžahedini, jer nisu narod, nacija, već članovi pokreta.
Istorija njihove borbe je relativno kratka. Godine 1995. Pod sumnjom da su finansirani od strane Ujedinjenih Arapskih Emirata, oni su zauzeli neke provincije, ali su zaustavljeni pred Kabulom od strane Ahmad Šah Masuda. Zauzeli su pri tom trećinu teritorije na jugoistoku zemlje. Već 1996. godine bez bitke su prvi put zauzeli Kabul i proglasili Islamski Emirat Afganistan. Na teritoriji pod svojom kontrolom oni su uveli šerijatsko pravo. Opoziciju im je činila Severna alijansa (tadžici) i Uzbeci (uz podršku Rusije?). Na loš medijski glas došli su zbog skrivanja Osame bin Ladena i uništavanja spomenika budističke arhitekture. Posle terorističkog akta 11. septembra 2001. godine SAD su započele antiterorističku operaciju protiv Islamskog Emirata Afganistan. Talibani su se povukli u ilegalu (”podzemlje”) i delimično se sklonili u Pakistan. S početka dvehiljaditih, provincija Vaziristan u Pakistanu postaje privemena baza pokreta. Talibani su već 2004. godine potisnuli ondašnje plemenske vođe i postali, praktično, autonomni na tuđoj teritoriji. Tu su, 14. februara 2006. godine proglasili nezavisni Islamski Emirat Vaziristan i bez obzira na pokušaje pakistanske vojske da povrati kontrolu nad tom teritorijom, proširili su se i na južne delove te provincije.
Iduće godine, 17. decembra 2007, pakistanski talibani ujedinjuju se u organizaciju ”Tehrik-e taliban Pakistan”. Prema rečima vojnog predvodnika islamske borbene organizacije ”Savez islamskog džihada” Haruna abu Muhameda, krajem marta 2014. godine talibani su kontrolisali oko 70% teritorije Afganistana. Raste i broj salafita – islamista koji neguju tradicionalne vrednosti i povratak na stare staze islama. U avgustu 2017. godine talibani šalju poziv Trampu da izvede vojsku SAD iz Afganistana. Iduće godine, devetog juna, oni su prvi put za sedamnaest godina obnovili privremeno primirije s vladom Afganistana koje je trajalo samo šest dana. Do kraja avgusta 2021. godine talibani su osvojili ceo Afganistan.
Zvanična religija je sunitski islam. Vodeća bogoslovska teorija je ašarizam. U državno-pravnim poslovima primenjuje se šerijatsko pravo. Najpre se ta religija izražavala kroz paštunvalizam, religiozni nacionalizam paštuna, da bi se talibani sve više okretali deobandizmu, antikolonijalnom pokretu koji je je postojao u XIX veku u Britanskoj Indiji i koji je propovedao pročišćenje islama od zaostalih lokalnih tradicija. Svi koji sa tim nisu bili saglasni, bili su podložni progonu, a zakoni šerijata počinju da se rigorozno primenjuju (ukidanje televizije, savremene umetnosti, alkohol, internet, šah, bela obuća pošto je bela boja talibanske zastave, itd, itd).
Kako to posmatra veliki sused?
Rusi, sa velikim ratničkim iskustvom koje se taloži već gotovo milenijum, izvukli su pouke iz Prvog čečenskog rata. Pokazali su da umeju da se vrate i da okončaju posao. Talibani su u toku Drugog čečenskog rata poslali Čečenima četiri miliona dolara i 24 ”Stingera” i priznali nezavisnu Čečeniju. Pri tome su u svojim bazama obučavali čečenske pobunjenike. Rusi su to strpljivo podneli, ali su u maju 2000. godine jasno rekli da će udariti po bazama terorista ukoliko oni budu ugrožavali saveznike Rusije, misleći pri tom na Tadžikistan i Kirgiziju. U decembru 2017. godine Sergej Lavrov je objavio da Rusija sa Talibanima kontaktira samo u dva slučaja – prilikom pričinjavanje štete od strane Talibana, ili u pregovorima za mirno rešavanje afganistanskog spora. Uporedo su stari šahisti vodili strpljive pregovore s talibanima, znajući da komšije ne mogu da biraju. Jasno je da se oni neće odreći Afganistana, pogotovo ako im ponude povoljne tranzitne uslove za naftu i gas. Rusi su odavno iza sebe ostavili brzopletost i manire kojih SAD, gubitnici u najnovijem afganistanskom ratu, nikako da se oslobode. Može se reći da će Rusi svakako igrati i na kartu razlike ova dva pokreta, stoga sam ovaj pasus posvetio njihovom statusu u ovim događajima.
Talibani i mudžahedini – sličnosti i razlike
U zapadnim medijama vrlo često se čuju različita, oprečna, pa i pogrešna tumačenja i prihvatanja pojmova mudžahedin i taliban, što izaziva dalje predrasude i pogrešne zaključke. Takva medijska slika se zatim poznatom tehnologijom ”kopi-pejst” prenosi i na druge zemlje. Istina je sledeća: postoje veoma suptilne razlike i nijanse u islamu, a za njihovo tumačenje potrebno je odlično poznavati i tu religiju, i taj prostor. S obzirom na to da je reč o dvema različitim jezičkim porodicama, teško je prevesti, pa i transkribovati arapske reči na engleski jezik.
Mudžahedini i talibani pojavili su se na ratnoj sceni onda kada je Sovjetski Savez, na poziv zvanične vlade, prilično trapavo došao da ”bratski pomogne” u rešavanju unutrašnjih problema. Muslimani su vrlo brzo mobilisali i regrutovali svoje istomišljenike iz celog sveta. Ti prvoborci su se nazivali mudžahedini i bili su pozvani da vode ”sveti rat”. SAD su zbog svojih interesa finansijski i vojno pomagale sve te grupe, što je uključivalo vojnu obuku i dostavljanje oružja. Tako se u SAD, ali i širom sveta, stvorila prilično maglovita slika o tome da su im Afganistanci naklonjeni i da će se u ”Veliku igru” konačno uključiti i oni, sa svim svojim nesumnjivim potencijalima i resursima. Međutim, dogodilo se ono što smo videli i u Iraku: potpuno nerazumevanje kulture, ideologije i vere dovelo je do jednostranog tumačenja afganistanskih ratnih i državnih ciljeva. Običnom stanovništvu je dojadilo ratovanje i oni su želeli mir po svaku cenu, ali ne i najvišu – da odustanu od svog načina života. Okrenuli su se ka političkoj klasi koja bi mogla da obezbedi dobro upravljanje i donese mir u ratom razorenu zemlju. Na scenu stupaju talibani. Njima je put ka običnom narodu bio otvoren jer su bili drugačiji od mudžahedina kojima nisu bili naklonjeni svi slojevi društva. Glavni cilj talibana bio je da donesu mir u izmučenu zemlju i upravljaju u skladu s šerijatskim pravom. Situacija je izgledala ohrabrujuće kada su talibani preuzeli 1994. godine kontrolu nad Afganistanom, no ljudi su ubrzo shvatili da oni nisu dobri vladari i da nisu dorasli suptilnom vođenju šarolike zemlje jer su nametnuli totalitarni režim uz drakonske kazne za nepoštovanje šerijatskog prava.
Talibani protiv mudžahedina
Sumirajmo, konačno, na osnovu do sada iznesenog, u najkraćem – kako sada stoje stvari na vrućem tlu Afganistana:
- Talibani i mudžahedini su dve različite klase ljudi nastale tokom sovjetske invazije .
- Mudžahedini su ratnici ili borci koji su obučeni za gerilsku borbu protiv okupatora i za spasavanje islama.
- Talibani su klasa za sebe, ljudi obrazovani po islamskom pravu i izvesno vreme bili su vladajuća elita, dok SAD nisu izvršile agresiju pod poznatim izgovorima.
- I mudžahedini i talibani nastali su kao indirektna tvorevina SAD u borbi protiv Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata.
Razlika između situacije devedesetih godina prošlog veka i sadašnje je u tome što su afganistanski mudžahedini bili prilično etnički različiti, pa se u ratnoj zbilji moralo računati pored Paštuna i sa Tadžicima i Uzbecima. Ova podela generalno je olakšavala situaciju okupatorima da drže situaciju pod kontrolom poznatom metodom ”zavadi pa vladaj”, odnosno naizmeničnim podržavanjem jednih, drugih ili trećih. Sada je situacija bitno drugačija. Najpre se činilo da su se paštunski talibani nekako pomirili sa afganistanskim Tadžicima i Uzbecima. Međutim, glavna razlika između mudžahedina iz devedesetih i sadašnjih talibana je u tome što što su ovi drugi složniji od svojih prethodnika. Mudžahedine je u početku borbe ujedinio zajednički cilj – proterivanje okupatora. Povlačenjem sovjetskih trupa pojavili su se vrlo brzo međuetnički problemi, ne toliko novi i akutni, koliko tradicionalni. Talibani, naprotiv, koji su postali kao paštunski pokreti, ne oslanjaju se na etničku pripadnost, već na zajedničku religiju za sve! Tako je trasiran put ka pobedi jer je nađen ”zajednički imenilac” u borbi protiv zavojevača.
Ostaje još jedno pitanje otvoreno, a odgovore ćemo dobiti kada počnu, za nekoliko decenija, da se otvaraju arhivi velikih sila: Da li su ih Amerikanci sami, svesno stvorili, znajući šta će se dogoditi tokom vremena ili su to bila iznuđena, improvizovana rešenja? Ako pogledamo rasplet situacije i sve ono što se (za sada) okončalo u avgustu ove godine, odgovor je više nego jasan. Ogromno istorijsko neznanje, nepoznavanje suptilnih finesa i razlika na terenu, učinili su da niz trapavih poteza, optimistički zasnovanih na vojnoj moći, rezultiraju vojnim i političkim porazom. Ponovila se priča iz Vijetnama i Iraka – nosači aviona, rakete i oružje najnovije generacije, nisu dovoljni da pobede istoriju.
Nije deo ove teme, ali treba napomenuti reč-dve i o budućnosti Afganistana. Ako pođemo od realne pretpostavke da se neće uskoro niko lako usuditi da ih napadne, ostaje otvoreno pitanje – kako će uspeti da materijalizuju neverovatna prirodna bogastva zbog kojih su stalno bili nečija meta? Gotovo sam siguran da će novac i ovde lako pronaći svoj put. Ekonomisti kažu da je kapital najveća kukavica – on ide samo tamo gde je sigurno. Kada i ako budu stabilizovali svoju državu, talibani će lako pronaći i poslovne partnere. No, opet se postavlja pitanje da li je stabilizacija na vidiku. Otvoreno je pitanje da li će uređenje zasnovano na talibanskim shvatanjima prihvatiti široka populacija koja je, toom istorije, stekla iskustva i sa drugaćijim viđenjem života i koliko je stvarno moćna opozicija (i čiju podršku će obezbediti), predvođena sinom bivšeg heroja otpora stranim silama ali i ”starim” talibanima, ”Lava od Pandžšera”, Ahmeda Šaha Masuda.
