TARAN – Krajnja mera

  ”U ratu, ljubavi i trgovini sve je dozvoljeno”

 Za ljubav i trgovinu nije dokazano, ali za rat jeste: sve što ima upotrebnu vrednost za ljudski rod, najpre je izmišljeno za ratne potrebe. Svi oblici, metodi i tehnike su dozvoljeni (i poželjni) ukoliko vode do cilja – pobediti (neutralisati, uništiti) neprijatelja. Ovom prilikom bavim se taranom, sigurno najređim taktičkim postupkom u svim oružanim snagama. Mada se ta metoda teorijski izučava (a negde i vežbovno praktikuje), ostaje činjenica da je to poslednji, očajnički pokušaj da se, ne štedeći život i sredstvo, eliminiše protivnik.

Tigar posle tarana od strane Šermana
Tigar posle tarana od strane Šermana

Ovu reč pripisujemo ruskom jezičkom korpusu jer ju je on najviše proslavio, a istina je da je ona u ruski stigla iz poljskog jezika, a do njega (ko zna kojim putevima) dospela je iz latinskog (prvi deo reči tarantula). Deluje neobično, ali ništa čudno za etimologiju, najsloženiju oblast lingvistike. Ovu reč  prevode kao ”bojni ovan”. Međutim, nemojte se iznenaditi ako naiđete na još značenja. Objekat 120 (”SU – 152”, самоходная установка – samohodno art. oruđe), urađen u jednom primerku, poneo je ovo ime. Taran (nastao na osnovi druge latinske reči   taurus – bik, a ne ovan) jeste i junak mnogih video igrica, probojno, okovano brvno za osvajanje gradova pod opsadom. To je takođe ime jednog ruskog PVO sistema, ali i šiljati, ojačani deo broda na vesla, radi proboja protivničkog plovila; no to nije sve: pumpa za vodu se kod Rusa isto tako zove, a to je i jedna važna kost u stopalu, zatim jedna vrsta heljde za prehranu, deo imena više gradova i  prezimena, itd. Ipak, najpoznatija je po nazivu za vazdušni taktički postupak kod koga se sopstveni avion koristi kao oružje za obaranje druge letilice. U teoriji, taran se izvodi i u tenkovskom boju, morskoj bici, pa čak i u samoubilačkom napadu avionom na zgradu. Ono što su japanske kamikaze izvodile jeste taran avionom protiv broda, samo što je to malo ko tako zvao.

Taran 22. Juna
Taran 22. Juna

Razmotrimo, stoga, upravo ovaj najpoznatiji način tarana – vazdušni boj samom letelicom. Ovaj manevar izvodi se usmeravnjem aviona direktno na cilj, pre kontrolisanog sudara s njim. Pilot, s određenim iskustvom, znanjem pa i srećom, može da preživi koristeći padobran ili, čak, da spasi svoj aparat vrativši se na aerodrom. Pre prvog u istoriji zabeleženog tarana, pisci i stručnjaci su nagoveštavali da je tako nešto moguće. Herbert George Wells u svom romanu ”Kad se spavači probude” (When the Sleeper Vakes up) opisuje zabijanje jednog aviona u drugi, a jedan pilot  (nezavisno od romana) tome daje svoje viđenje i potvrdu. Ruski avijatičar N. A. Jatsuk u časopisu ”Bilten aeronautike” (dvobroj 13-14) za 1911. godinu sugerisao je kako je ”moguće da će u izuzetnim slučajevima piloti odlučiti da nalete na strani sa svojim avionom”. On je takođe predložio prvu metodu tarana, udarac stajnim trapom u krilo protivnika, čime napadač dobija šansu da preživi. Ovu ideju proučio je  štabni kapetan Petar Nesterov (Пётр Николаевич Не́стеров, 1887-1914) i prvi je iskoristio. Leteći na monoplanu  Morane na visini od 600  metara, 8. septembra 1914. godine zabio se u austrijski izviđački avion Albatros D. III. Oba pilota su poginula. Drugi taran izveo je 18. marta 1915. godine poručnik Aleksandar Kazakov (Александр Александрович Казаков, 1889-1919) koji je na istom modelu aviona presreo nemački Albatros, no uradio je to veštije od svog prethodnika i uspeo je da sleti. Nagrađen je krstom Svetog Đorđa. Metoda napada bilo je više i svi su dobro proučavani: korišćenje propelera za odsecanje repnog dela (delovi su bili drveni, prekriveni impregniranim platnom) bilo je najzastupljenije jer je ostavljao najveće šanse pilotu da spasi i avion i sebe. Delikatniji način bio je udarac krilom koji se izvodio čak i iz frontalnog naleta na protivnika. Udar je bio usmeren na krilo ili rep, a najveštiji su pogađali i kabinu protivnika, koja je predstavljala otvoren prostor sa sedištem. Njihovim stopama krenuli su  i drugi i to nije jedini slučaj da se otvoreno kopira neprijatelj, samo ako to doprinosi konačnom ratnom uspehu. Nije bilo tužbi za plagiranje i krađu ideje.

Španski građanski rat je po mnogo čemu pomerio granice: iznad Barselone, 25. oktobra 1937. godine, pilot poručnik E. N. Stepanov (Евгений Николаевич Степанов,  1911-1966) koji je leteo na lovcu Polikarpov I-15, izveo je, prvi u istoriji, noćni taran i oborio italijanski bombarder Savoia-Marchetti SM.79 (Sparviero).  Rusi su svoju tehniku širili svetom, pa je u Kinesko-japanskom ratu sovjetski pilot 31. maja 1838. godine, potrošivši municiju, u žaru borbe izveo taran nad japanskim teškim lovcem Kawasaki Ki-96, odsekavši propelerom deo krila protivničkog aviona, da bi se zatim bezbedno vratio na aerodrom. Čuvena operacija na reci Halkin Gol donela još tri slučaja tarana; dva su bila avion protiv aviona (avion kapetana V. P. Kustova – Виктора Павловича Кустова, 1909—1939) je udario u natovareni japanski bombarder i stradao je usled velike eksplozije). Treći slučaj je bio neobičan i to je bilo prvi taran vazduh – zemlja; M. A. Jukin, komesar 150. bombarderskog puka, videvši da ne može da spasi aparat, naredio je navigatoru i radio operateru da iskoče, a on je avion usmerio u najgušću masu japanskih trupa. Odlikovan je posmrtno Lenjinovim ordenom. Ni  rat sa Finskom nije prošao bez tarana. U zimu, 13. februara 1940. godine u oblasti Havuvaara, poručnik 49. lovačkog puka RKKA, Mihin, lovcem I-16 odsekao je finskom lovcu rep, a zatim bezebedno sleteo. Odlikovan je ordenom Crvene Zastave. Finski avion pronašli su sovjetski vojnici i identifikovali ga kao Fokker D.XXI. Navodno je njime upravljao finski as sa šest pobeda, poručnik Tatu Huhanantti, koji nije uspeo da iskoči padobranom. Sedamdeset godina kasnije, ispostavilo se, prema finskim arhivama, da je žrtva tarana bio danski pilot Carl Knut Kalmberg, leteći na Gloster Gladiator-u Mk II.

Presretač SU-16

Drugi svetski rat izmenio je odnos prema taranu jer su u jedinice stizali avioni visoke pouzdanosti, metalne konstrukcije, zasićeni naoružanjem i veoma brzi, pa je to obeshrabrilo pilote da pokušavaju taran koji bi neizostavno odnosio živote iskusnih, dragocenih pilota. Prvi taran izveli su i oni koji su prvi napadnuti – Poljaci. Pilot poručnik Leopold Pamula (1898-1940), već 1. septembra 1939 je u blizini Varšave izveo taran, pri čemu je uništio i svoj PZL (Państwowe Zakłady Lotnicze) P.11 c.

Britanci, sa svojim saveznicima i članicama Komonvelta, nisu prezali od tarana. Dana 18. avgusta 1940. godine rezervni narednik-dobrovoljac Bruce Hancock svojim avionom Avro Anson naleteo je na Heinkel H 111P. Niko nije preživeo. Istog dana poručnik James Eglington Marshall  iz 85. eskradrile RAF, pošto je utrošio municiju, zaleteo se svojimHawker Hurricane  na Heinkel H 111. Vrh desnog krila je polomljen, a nemački bombarder verovatno uništen. Jedan Dornier pao je u centar Londona posle tarana od strane Raymond Towers Holmes-a (1914-2005), izvedenog 15. septembra 1940. godine. Tog dana, poznatog kao ”Dan bitke za Britaniju”, Holms je  Harikenom u čeonom napadu oborio bombarder. Pilot je preživeo. Pošto RAF nije praktikovao taran, ovo se smatralo improvizacijom i činom velike hrabrosti. Događaj je imao veliki moralni odjek kod Britanaca. Nešto kasnije, 27. septembra, južnoafrički pilot Percival Ross-Frames Burton (1917-1940) Harikenom je otkinuo rep Messerschmitt Bf 110. Prema izjavama očevidaca, Barton je, posle ”divlje manevarske jurnjave” iznad samih krovova, izvršio taran iznad Hejlshema kojom prilikom su oba pilota poginula. Sedmog oktobra pilot Kenneth William Mackenzie (1916-2009)iz 501. eskadrile RAF uništio je harikenom jedan Meseršmit 109.  Brojni su i drugi slučajevi, a posebno se izdvajaju napadi na krilate rakete Fau 1 (V-1) koje su brzi engleski lovci sustizali i podbacivanjem krila izbacivali iz ravnoteže. Nemci su, kao odgovor na to, instalirali vibracioni eksplozivni uređaj koji je u trenutku takvog tarana uništavao i raketu i avion.

Francuzi su se takođe oprobali u ovoj tehnici. Trećeg avgusta 1944. godine kapetan Jean P.E. Maridor iz 91. eskadrile RAF pokušao je da destabilizuje jednu krstareću raketu V-1 pri čemu je postao prva žrtva nemačkog izuma da naprave što veću štetu napadaču prilikom ometanja leta. Stradali su i pilot i Spitfajer. Pre toga je kapetan oštetio raketu topovskom vatrom, no videvši da je ona naciljala vojnu bolnicu u Kentu, odlučio se za ovaj potez.

Persival Barton

USAF, ogromna vazdušna armada (smatra se da su Amerikanci za vreme rata proizveli oko 295.000 letelica od kojih je 200.000 bilo borbenih), takođe je imala iskustva s taranom. U oktobarskim borbama na Gvadalkanalu, marinski potporučnik Jack Eugene Conger (1921-2006) oborio je tri Mitsubishi A6M “Zero” . Za četvrti nije imao više municije, pa mu je otkinuo ceo rep. Oba pilota (Conger i Shiro Ishikawa) uspeli su da iskoče iz svojih aviona, a spasao ih je jedan od čamaca specijalno opremljenih za spasavanje brojnih pilota iz vode. Američki pilot je odlikovan Mornaričkim krstom. U bici na Koralnom moru, pilota Stanley Winfield Vejtasa (1914- 2013) napala su tri Mitsubishi A6M “Zero”. Dvojicu je oborio, a trećem je čeonim udarom presekao krilo. Iznad Okinave, 10. maja 1945. godine četiri američka aviona predvođeni potporučnikom Robert R. Klingman-om Starijim (1917-2004) presreli su dvomotrorni teški lovac  Kawasaki Ki-45 Toryu (”Nick”), koji je izviđao na visini od 7600 metara. Japanski lovac je krenuo da nabira visinu, pa su dva Korsair-a prekinuli poteru na 11.000 metara. Da bi stigli do te visine, klipni avioni tog vremena morali su maksimalno da se rasterete.  Međutim, kapetan Kenneth L. Reusser (1920-2009) je sa još jednim kolegom  nastavio poteru, trošeći svoju municiju kalibra .50 (12, 7 mm), kako bi olakšali avione. Rojser je, mada pod paljbom zadnjeg strelca, pokušao da vatrom obori protivnika, ali hladnoća na toj visini je blokirala rad mitraljeza. Stoga je prišao ”Niku” i triput ga je ”zarezao” propelerom, odsekavši kormilo, zadnju kabinu i desni stabilizator. Japanac se spustio do 4600 metara gde su mu, usled poniranja i naprezanja, otpala krila. Uprkos tome što je propelere ”skratio” za 13 cm i što mu je ponestalo goriva, avion je, izrešetan i ulubljen, bezbedno sleteo. Reklo bi se da je ovo najuzbudljiviji taran u istoriji vazduhoplovstva.

Taran se masovno koristio samo u vazduhoplovstvu SSSR i u poslednjim danima rata od strane Japanaca, kao, već očajnički, gest. Sovjeti su masovno koristili taran kao sredstvo napada u slučaju otkaza oružja ili potrošene municije. Samo prvog dana rata 15 pilota je izvršilo taran.  Ukupno 561 pilot lovac, 19 pilota frontovskih bombardera i 18 pilota bombardera izveli su ovu rizičnu operaciju. Mnogi su se izveštili, pa su čak 33 pilota imala dva tarana, dok su Aleksej Hlobistov (Алексей Степанович Хлобыстов,  1918-1943) sa tri i Boris Kоvzаn (Борис Иванович Ковзан, 1922-1985) sa četiri, bili na vrhu liste. 

Jedini taran koji je izvela žena pilot dogodio se 12. septembra 1941. godine kada je stariji poručnik Jekaterina Zelenko (Екатерина Ивановна Зеленко, 1916-1941) lakim bombarderom Su-2 prelomila jedan Me-109. 

U noći  29. jula 1941. stariji poručnik Pjotr Jeremejev (Пётр Васильевич Еремеев, 1911-1941)  ponovio je podvig svog kolege iz Španije, kada je izveo prvi noćni taran u Drugom svetskom ratu. Nešto kasnije, 11. avgusta 1941. poručnik Aleksej Katrič (Алексей Николаевич Катрич, 1917-2004)  izveo je napad na najvećoj visini do tada – 8000 metara.  Najveći broj akcija izveden je početkom rata, a kako su u jedinice pristizali lovci izvanrednih karakteristika (Як, Лавочкин), do kraja rata tarani su praktično nestali s neba. Ostaje neispitana činjenica kojim povodom je pred sam rat, iznad Rovna u Ukrajini, 15. aprila 1941. godine jedan Ju-86 oboren taranom i ko je to uradio. Činjenica je da je to bila izviđačka varijanta ovog aparata. Shodno prethodno potpisanim sporazumima, ni jedna ni druga strana nisu od toga pravili događaj i sve je brzo zataškano kao greška, ali fotografija je ostala kao dokaz.

Stopama Sovjeta išli su i Japanci. Njima nije nedostajalo ni hrabrosti ni fanatizma. Narednik Tadao Oda je 8. maja 1942. godine naleteo na bombarder B-17f američkog vazduhoplovstva, leteći na lovcu Nakajima Ki-43 Hayabusa. Nakon bitke u zalivu Lejte 1944. godine, kada je bilo jasno da bi jedino očajničke mere mogle da uspore američku armadu, na inicijativu viceadmirala Takijira Onišija (Takijirō Ōnishi, 1891-1945), započelo je stvaranje specijalnih jedinica pilota kamikaza koji su naletali na neprijateljske brodove avionima punim eksploziva ili avionima letećim bombama (Yokosuka MXY-7 Ohka,  Baka bomb).

Savoia Marchetti SM79 Žrtva tarana
Savoia Marchetti SM79 Žrtva tarana

Malo se spominje uloga Bugarske u Drugom svetskom ratu koja je potpisala Berlinski pakt 1. marta 1941. godine. Na konferenciji u Kazablanci koja je održana od 14-24. januara 1943. Ruzvelt i Čerčil odlučili su da pokrenu strateško bombardovanje Bugarske s ciljem da je izbace iz rata i otežaju nemački položaj. Prilikom te kampanje dva pilota bugarskog ratnog vazduhoplovstva izveli su taran: 20. decembra 1943. godine to je učinio poručnik D. Spisarevski (Димитър Светозаров Списаревски, 1936-1943; cela njegova porodica poginula je 14. novembra iste godine prilikom napada na Sofiju). On je, leteći na lovcu Me-109 G2 naleteo na jedan B-24 H Liberator. Preživeo je samo strelac bombardera, narednik Robert Rener (Robert W Lehner, 1921-1944). Kasnije, 17. aprila 1944. godine, poručnik N. Bončev (Неделчо Бончев, 1917-1944) svojim Me-109 G2 oborio je taranom ”leteću tvrđavu”, bombarder B-17, nakon čega je uspešno napustio avion padobranom. 

Šta se dešavalo kod Nemaca, na nebu zemlje kojim je svakodnevno krstarilo u završnim fazama rata stotine, pa i hiljade bombardera i lovaca svih vrsta i sa svih strana? Iako se u sovjetskoj literaturi tvrdilo da Nemci nisu izveli nijedan taran u toku rata, poznati su izolovani slučajevi do čije dokumentacije Sovjeti tada, verovatno, nisu mogli da dođu. Sedmog jula 1944. godine Vili Reške (Willi Reschke,  1922-2017) iznad Slovačke je uništio jedan B-24 i spasao se padobranom. Početkom 1945. godine formirana je specijalna jedinica Sonderkommando “Elbe” , čiji je zadatak bilo uništavanje bombardera taranom. Svoj jedini masovni napad izvršili su 7. aprila te godine kada je uništeno 13 bombardera (!), ali su i gubici napadača bili veliki.  Nemački istoričari Manfred Beme i Robert Forsit prepostavljaju da je poznati as Hajnrih Erler (Heinrich Ehrler,  1917-1945) poginuo 4. ili 6. aprila ”taraneći” jedan B-17.   

JU 86 kod Rovna 15. aprila 1941
JU 86 kod Rovna 15. aprila 1941

Kuriozitet je da ni Grčka nije izostala iz ove priče. Drugog novembra 1940. godine pilot-lovac 22. eskadrile M. Mitralekis (Marinos Mitralexis,  1920–1948), pošto je potrošio municiju, sustigao je  italijanski bombarder Savoia-Marchetti SM.79 Sparviero , leteći na lovcu PZL P.24 (poljskom visokokrilcuPuławski), odsekao mu propelerom rep, a zatim se uspešno prizemio nedaleko od mesta pada bombardera.      

Alvin i Hajdi Tofler u knjizi ”Rat i antirat” beleže podatak da je prividni mir posle Drugog svetskog rata trajao sedamnaest nedelja i da su se po svetu vrlo brzo rasplamsali razni lokalni sukobi koji su se nadovezivali jedan na drugi, smenjivali ili preklapali. Neverovatan je podatak da su OS SAD angažovane van svoje teritorije na oko 200 različitih lokacija, ratišta ili mirovnih operacija. Nije ni čudo što se saga o taranu, bez obzira što su uslovi za njega bili sve teži, nastavila. Četvrtog jula 1950. godine pukovnik južnokorejskog ratnog vazduhoplovstva Li, koji je leteo na lovcu bombarderu F-51, pogođen vatrom sa zemlje i svestan da se neće izvući, usmerio je svoj avion na tenk T-34 vojske DNR Koreje. S razvojem mlaznih aviona i raketnog naoružanja prestala je potreba za taranom, mada su iskusni piloti smatrali da je on i tada bio izvodljiv.  Sovjeti su, u fazi kada su raketni PVO sistemi još bili u povoju, razmatrali mogućnost napada na neprijateljske avione naoružane atomskim bombama, onda kada bi sva municija bila potrošena i taj postupak su redovno uvežbavali.   

Ipak, bez obzira na teoriju, praksa je opet pokazala nešto drugo.  Kapetan Serafim Subotin (Субботин Серафим Павлович) je 18. juna 1951. godine lovcem MiG-15 izveo taran nad jednim F-86 Sabre, katapultiravši se trenutak pre sudara. Međutim, sam pilot je kasnije tvrdio da je reč bila o nehotničnom sudaru u žaru borbe. Američki pilot je tom prilikom poginuo. Prema egipatskim izvorima, tokom rata ”Jom Kipur” (Yom Kippur), 14. oktobra 1973. godine kapetan Mohamed Adub je izveo taran na jedan izraelski fantom (F-4 Fantom II) koji je napao na aerodrom Al Mansur. Piloti oba aviona uspeli su da se katapultiraju i slete gotovo rame uz rame. Izraelskog pilota su lokalni stanovnici hteli da linčuju. Spasao ga je kolega, arapski kapetan, koji ga je odveo u bolnicu. Tokom te bitke Izraleci su izgubili dva Fantoma. Vrelo nebo Bliskog i Srednjeg istoka donelo je još jedan slučaj – 28. novembra iste godine, kapetan G. Jelisejev (Геннадий Николаевич Елисеев,1937-1973) je na lovcu MiG-21 SM izvršio taran nad jednim F-4 Fantom II iranskih vazdušnih snaga, koji je narušio VaP SSSR u oblasti Mugan Valei. Pilot je poginuo, a zvanje heroja dobio je posthumno. Njegova eskradrila dobila je naziv ”Jelisejevska”. Bio je to prvi slučaj nadzvučnog tarana jer je napad izvršen bri brzini od 1,4 maha. Priča se potom razvija u uzbudljiv scenario, kao u akcionim filmovima (što ove operacije i jesu). Britanski sajt koji se bavio sudbinama iranskih fantoma, uspeo je da proprati trag životnih staza iranskog majora i američkog pukovnika koji je bio zadužen za izviđačke uređaje. Pretpostavka je da je let bio obaveštajnog karaktera jer je varijanta Fantoma bila RF – 4C. Iranski major Šokunija (Sargord Mohammad Shokunia) bio je mlađi od Jelisejeva. Najpre je počeo da leti iz baze u Tabrizu na špijunskoj verziji RF-5A. Godinu dana ranije, kada su Amerikanci pojačali svoje obaveštajne aktivnosti, on je prešao na dvosedi Fantom izviđačke verzije. Obojicu su, uz silne diplomatske smetnje, Sovjeti oslobodili posle 16 dana. Međutim, Šokunija nije mnogo nadživeo svog kolegu koji ga je oborio. Dana 27. januara 1982.  poginuo je u dvoboju s iračkim MiG-21. 

Deo iz filma "Idem na taran"
Insert iz filma “Idem na taran”

Tokom iransko-iračkog rata, 21. jula 1982. godine, iranski pilot Abas Dovran (Abbaas Dowraan, 1950-1982) svojim lovcem F-4 zabio se u zgradu u Bagdadu gde je trebalo da se održi sedma konferencija nesvrstanih zemalja. Konferencija je premeštena u Indiju. Dana 27. decembra 1985. tokom rata u Afganistanu, vojni pilot prve klase, potpukovnik A.N. Levčenko (Анатолий Николаевич Левченко, 1947-1985) usmerio je pogođeni MiG-23 na utvrđeni položaj protivvazdušne odbrane i uništio ga. 

Nesterov taran
Nesterov taran

Verovatno najpoznatiji posleratni taran izvršen je 18. jula 1981. godine. Argentinski transportni avion CL 44 (Transporte Aereo Rioplatense Argentina), ohrabrio se pa je i u povratku sa transportnog leta Tel Aviv-Teheran (pošto je i u dolasku prošao kroz vazdušni prostor SSSR, pri čemu Rusi nisu stigli da reaguju), krenuo istom trasom preko Jermenije. Sa aerodroma Vaziani podignuta su četiri aviona SU-15 TM, međutim, zbog neodlučnosti komande avioni su prerano potrošili gorivo i morali su da se vrate u bazu. Podignut je još jedan avion kojim je upravljao Valentin Kuljapin (Куляпин Валентин Александрович). On je bio naoružan raketama R 98M i naveden je da presretne uljeza i primora ga na sletanje. Presretač se približio cilju, što je onemogućilo korišćenje raketa, dok je argentinski avion hitao da napusti VaP SSSR. Kuljapin je krenuo na taran i u drugom pokušaju  uspeo je da kobilicom i trupom zakači stabilizator leta transpornog aviona odozdo.  Neki stručnjaci smatraju da je sudar bio slučajan, te da je priču o taranu sovjetski pilot izmislio kao opravdanje. Međutim, grafikoni leta i snimljeni razgovori kažu drugačije. Kuljapin se uspešno katapultirao, a poginula su sva četiri člana posade, uključujući i britanskog državljanina. Avion je, inače, u Iran preneo municiju i rezervne delove za tenkove. 

 Treba napomenuti, kao dokaz da ekstremne mere nikada neće ”izaći iz mode”, odluku najvišeg američkog vrha, 11. septembra 2001. godine kada su lovci poslati da oteti putnički avion Junajted Erlajns 93 obore, a da kao krajnju meru primene taran. Međutim, avion se sam srušio usled herojskog otpora putnika, o čemu je snimljen odličan film ”United 93”.

Naveo sam najvažnije i najmasovnije primere iz relevantnih vazduhoplovstava. Ne sumnjam da je bilo pojedinačnih primera i u drugim zemljama, no oni nisu zabeleženi u široj literaturi. Pozabavimo se , stoga, našom avijacijom. Srpski (kasnije jugoslovenski) vazduhoplovci su bili elita naših oružanih snaga, po spremnosti, veštini i hrabrosti.  Ni Kraljevina Srbija, ni Kraljevina Jugoslavija nisu zaostajale u praćenju savremenih tokova u avijaciji. U istoriji je poznat podvig naših avijatičara, Režanovački nebeski boj, podvig besmrtnih junaka. U zoru, 6. aprila, oko 5. sati, 12. nemačka armija je iz Bugarske u tri odvojene kolone napala našu zemlju. U isto vreme, prema aerodromu Režanovačka kosa kod Kumanova, gde je bila smeštena 36. lovačka grupa, 111. i 112. lovačka eskadrila iz sastava Petog lovačkog puka, poletela je grupa od 17 Me – Bf  109 i jedan razarač Me-110. Naše eskadrile su bile opremljene inferiornim dvokrilcima Hoker Fjuri, a imale su nerealan zadatak da budu lovačka zaštita Trećeg bombarderskog puka i vazdušnog prostora Niša i Skoplja.

Valentin Kuljapin i SU15 u muzeju avijacije
Valentin Kuljapin i SU15 u muzeju avijacije

Dežurnu paru koja je bila u izvidnici činili su je poručnik Živomir Stepanović i pratilac potporučnik Oleg Kurganski, koji je i prvi napadnut. On je, iako ranjen, uspeo da iskoči. Potporučnik Stepanović je na maloj visini pokušao da se odvoji od gonilaca, međutim dobio je pogodak u rep, spustio se na jedno polje i udario u grupu drveća. Već oko 05.30 posle uzbune poletelo je 12 aviona. Nakon pola sata borbe, sve je bilo gotovo. Herojski su poginuli komandir 111. eskadrile, kapetan I klase Vojislav Popović koji je izveo taran! Poginuo je i njegov kolega, komandir 112. eskradrile, kapetan I klase Konstantin Jermakov koji je takođe izveo taran. Živote su, pored drugih kolega, položili i narednici Jevta Arsić i Ratomir Milojević, koji su takođe izveli taran. Tako su jugoslovenski avijatičari ušli u istoriju jer su za samo pola sata izvršili četiri tarana, a nemačka grupa vratila se vidno smanjena usled navedenih gubitaka. Jedan od Meseršmita je kod niškog aerodroma Medoševac oborila naša PVO. Zarobljen je letački as Herbert Ilefeld (Herbert Ihlefeld, 1914-1995).

Interesantno je da o taranu ima srazmerno najmanje fotografija ili drugih tragova jer je ta operacija, najčešće, plod odluke u poslednjem trenutku. Ni u popularnoj umetnosti to se previše ne spominje. Ostaje nam da zamislimo kako su se osećali ti hrabri ljudi dok su se odlučivali za krajnju meru, videvši da drugog rešenja nema.  To, sasvim sigurno, jeste herojski čin samopožrtvovanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.