KRVNA OSVETA

Osvrt na neke probleme rasvetljavanja

Krvna osveta: žigosati je ili respektovati kao relikt prošlosti? Neophodnost višeslojnog izučavanja ovog fenomena. Etika kao osnova krvne osvete. “Posestrima smrti” u Kanonu Leke Dukađinija. Sredstva za izvođenje krvne osvete. Žene i deca pošteđeni osvete. Nekoliko primera iz sudske prakse.

KRVNA OSVETA

Na početku, neophodno je naglasiti sledeću činjenicu: o krvnoj osveti, u prvom redu onoj koja još postoji na Kosovu i Metohiji, uprkos mnogih radova napisanih od strane upućenijih poznavalaca ovog fenomena, ali i brojnih kvazi-stručnjaka, još uvek se ne zna dovoljno. Bliže rečeno: naša znanja nisu ekvivalentna etiologiji i fenomenologiji ovog, uobičajeno nazivanog, relikta prošlosti.

Druga napomena u vezi sa tim, još uvek prisutnim društvenim problemom, odnosila bi se na lični sud (koji, na prvi pogled, može da zvuči paradoksalno), da u sveukupnosti ove crne, kriminalne pojave, posmatrano od njenog nastanka pa sve do najnovijih vremena, ima nečeg što i najokorelijeg protivnika osvetoljubivosti i krajnje časnog, bespristrasnog sudiju često može nagnati na duboka razmišljanja i kontraverzne zaključke. Kad-tad čak i na-intimno respektovanje.

Jedna stara mudrost otprilike kazuje da praštanje znači – kompleksno razumevanje, što u konkretnom slučaju ne treba danas, prilikom konstatacije da krvna osveta može imati i – svoju svetlost (uslovno rečeno), svrsta u kategoriju apologeta ove vrste ponašanja. 

Velike, nesporno štetne, najčešće tragične posledice, po prirodi stvari, morale su imati najpresudniji uticaj tog velikog broja autora koji su se bavili istraživanjem krvne osvete, da je kao pojavu apriori žigošu i to u svim pojedinostima njenog manifestovanja.

U principu posmatrano, teško je na bilo koji način braniti takav anahronizam u društvenom sistemu čije demokratske odnosno pravne norme imaju pretenziju izjednačavanja sa najcivilizovanijim sredinama sveta. Brojke poginulih ljudskih bića, teško kako povređenih tako i onih koji najčešće ulaze u jedan specifično mračan oblik „ropstva“, sličan je posledicama ozbiljnog rata. Ničim se ne može pravdati eventualno pasivno držanje prema iskorenjivanju takve pojave, što se najpre odnosi na suštinske etiološke faktore iz kojih, u uslovima jedne savremene države, pa makar se ona nalazila na Balkanu, krvna osveta klija. 

Dakle, nema nikakve dvojbe oko najvažnijeg zaključka i opredeljenja: za ili protiv krvne osvete? Oni su nedvosmisleni i kategorični: protiv!

MULTIDISCIPLINARNOST IZUČAVANJA

Međutim, postoji veliki broj, makar i marginalnih, okolnosti u okviru ovog kriminološkog fenomena, koje su, takođe, nedovoljno multidisciplinarno izučene. Ovo s obzirom na ishodište da se krvna osveta mora smatrati, ne samo kao društveno-istorijska, odnosno ekonomska, već i – psihološka, karakterološka, običajna pojava.

Osnovno se može zaključiti da je krvna osveta najčešće bila predmet izučavanja od strane istraživača uskih naučno-stručnih profila, u prvom redu sociologa i psihologa, pa zatim kriminologa. Međutim, na osnovu saznanja do kojih smo došli, proističe da je najmanje napisanog materijala došlo od strane onih – koji su, sticajem profesionalnih ili životnih okolnosti uopšte, krvnu osvetu osetili “u živo”. To se, pre svega, odnosi na tzv. praktičare koji svoja velika iskustva i brojne
primere odnose zauvek sa sobom nakon penzionisanja, lišeni ambicija i snage da kroz sistematski naučno-istraživački rad prenesu to što znaju ili su o ovoj pojavi zaključili. 

O krvnoj osveti najbolje se može zaključivati na osnovu toga što se kroz život proveri. Naime, kad se potkrepe konkretnim primerima, takvi zaključci sadrže naučno-stručne vrednost jer izviru iz činjenica, koje su po sebi uporne i pred kojima “i bogovi moraju da zaćute”. Jedino na taj način one mogu da posluže budućim generacijama kao kompetentan, verodostojan, podatak o dobu i uslovima iz kojih je dotična pojava izvirala.

Rezimirano, mora se duboko i svestrano poznavati život, da bi se kvalifikovano cenilo i zaključivalo o jednoj tako surovoj i na svoj način tužnoj pojavi, kao što je krvna osveta na području Kosova i Metohije (pa i šire).

A te činjenice, između ostalog, potvrđuju, na primer, da:

  1. ne osuđuju na isti način krvnu osvetu oni koji nikada nisu osetili gubitak ( ili povređivanje), njene ili svoje časti i dostojanstva, kao kad stvar stoji obrnuto;
  2. ne misle isto njeni „sugrađani“, kao i ostali, za koje je ona pojava „zaostalog balkanskog regiona“;
  3. ne anatemišu je stanovnici seoskih, kao oni iz urbanih sredina, stanovnici ravnice kao – oni sa planina;
  4. ne govore sa nipodaštavanjem o njoj ljudi koji još uvek najiskrenije vole „bližnjeg svoga“- kao, na primer, otuđene osobe koje tovare u svojoj samoživosti i sebičluku;
  5. nemoguće je da o krvnoj osveti misle isto oni koji su duboko emotivno vezani (najčešće kroz težak zajednički, u pravilu porodični život) za njene neposredne žrtve, u odnosu na ostale koji tu vrstu ljudske veze i saživljenosti nisu imali prilike da izgrade i osete;
  6. krvnoj osveti se ne može ničim poreći jedna izrazito altruistička komponenta – svesno sopstveno žrtvovanje i stavljanje u očigledno riskantne situacije – radi drugog;
  7. ne može joj se osporiti prisustvo hrabrosti, bez koje se poduhvati (kao što su oni o kojima će kasnije biti reči) ne bi mogli, po pravilu, realizovati;
  8. krvna osveta i motivi koristoljublja (u  principijelnom smislu reči) – nespojivi su;
  9. načini izvršenja krvne osvete u pravilu su lišeni podmuklosti, a negde se odlikuju i viteštvom (Crna Gora, i dr.);
  10. Karakterne osobine izvršilaca krvne osvete uglavnom se otkrivaju na osnovu načina izvršenja.

I, tako redom, mnogo drugih “marginalnih“ ali, na svoj način izuzetno važnih istina mora se kompletno i istovremeno imati u vidu ako se želi stići do jedne i jedine istine o krvnoj osveti.

DALEKO OD PATOLOŠKOG PONAŠANJA

Ovakav tok razmišljanja vodi nas ka jednom od zaključaka – da krvna osveta nije u svim svojim pojedinostima tako „crna“ – da bi joj morali pripisivati najgore atribute, odnosno da „ona nije patološko ponašanje“ – „pojava sui generis“ i kao takvu je treba poimati.

Razume se, ovaj rad ne bi smeo da se shvati kao reklamiranje okolnosti koje krvnu osvetu uslovno pravdaju, već njihovo sagledavanje u prvom svetlu. Ova pojava, makar što egzistira odavno, menjala se u kvalitativnom i kvantitativnom smislu. Brižljivim analiziranjem u okvirima različitih istorijskih razdoblja susrećemo je u izmenjenim oblicima. Te promene ogledale su se ne samo u odnosu na brojnost već, u prvom redu, na načine, motive i subjekte napada.  I, što najviše pada u oči, to su – uslovno rečeno etičke osnove koje se ogledaju kroz poštovanje (odnosno nepoštovanje) bese.

Skenderbeg, Nacionalni istorijski muzej, Tirana (Gjergj Kastrioti, 1405 – 1468), alijasi Skanderbeg (Skënderbej ili Skënderbeu, Turski İskender Beğ)

Dugujemo i sledeće pojašnjenje u odnosu na konstataciju da je krvna osveta u svojoj suštini predstavljala (i još umnogome zadržala) korisno svetlo u velikom sumraku ovog relikta prošlosti. Nije teško zamisliti kakve bi sve katastrofalne posledice nastupile da nje nije bilo kao svojevrsne regulative da se mržnja ne pretvori u sveopštu poplavu smrti na vetrometinama uvek nemirnog i nesigurnog Balkana. Ona je bila, u izvesnom smislu, njena brana, postajući logikom jedne surove zone života i, do relativno nedavnih vremena, njegov nepisani ali izuzetno strogo poštovan sistem pravila ponašanja. Taj i takav „zakon“ bio je, međutim, bukvalno poštovan više i bolje od mnogih pravih zakona u savremenom svetu. U tom kontekstu takvih okolnosti besa je i mogla da postane sastavni deo moralnog života, vezujući se, istina, u prvom redu za krvnu osvetu, ali je vremenom dobila širi značaj u društvenom i individualnom životu ljudi.

DAVANJE BESE

Predstavljajući u tome smislu zakletvu koja je dostojna najveće (u to vreme -bezrezervne) vere u datu reč, besa biva integrisana u temelje kasnijeg Kanona Lete Dukađinija. Bez nje ovaj Zakon ne bi mogao odigrati ni izdaleka onu ulogu koja mu se opravdano pripisuje. Poštovanje bese, koje se zadržalo do današnjih dana, izraz je nekih vrlina časnih ljudi čija su shvatanja često istovetna patrijarhalnom vaspitanju i visokim moralnim kriterijumima življenja. 

To što se one u svakodnevnom životu vremenom sve ređe susreću u svojim čistim i pravim oblicima, upravo je proporcionalno stepenu otuđenosti savremenog čoveka. Međutim, bilo bi nepravedno navedena svojstva negirati u brojnim slučajevima, u kojima ih je život verifikovao kao takve, i to na najbolji mogući način. A njih je, uistinu, mnogo. 

Karakterističan je sledeći primer (a sličnih događaja je bilo više), u kojem jedan seljak, nakon slučajne žestoke svađe, ubija drugog, iako se ranije nisu poznavali. Nakon toga ubica se daje u bekstvo, pošto je primetio istovremeno kako se prema njemu ustremljuje grupa ljudi. Naišavši na prvo selo, on uđe u dvorište jedne kuće gde zatiče staru ženu. Zamolio je da ga sakrije tražeći od nje da mu pruži besu, a time spasi život, pošto mu je za petama grupa seljaka koja hoće da ga kazni zbog izvršenog ubistva. Starica na to pristaje. Neposredno nakon što ga je sakrila, stigne potera i zapitaju je da li je videla čoveka koji je ovuda prošao. Kažu joj – kako joj je taj maločas ubio sina u svađi. Starica stegne srce i – ne kaza, a oni produže dalje. Uveče, ona krišom izvede ubicu iz skrivnice i reče mu: „Budi večno proklet – beži kuda te noge nose!“ Tako ova ucveljena majka nije pogazila datu besu. 

U drugom metohijskom selu, nakon krvavog obračuna, jedan od ubica, i sam ranjen, uspeo je da pod sličnim okolnostima kao u prethodnom slučaju, pobegne na njivu gde su, sticajem slučaja, radila braća i druga rodbina ubijenog, i zavapio: “Dajte mi besu, spašavajte!“ Odgovorili su mu, ne znajući šta se prethodno dogodilo: „Na besi si!“ Iako su ubrzo saznali šta se prethodno dogodilo, nisu mu se tom prilikom svetili, pošteno su ga primili – ,na besu“ – smatrajući nedostojnim da nad njim, a posebno u takvom stanju, izvrše krvnu osvetu.

ELEMENTI VITEŠTVA 

U Crnoj Gori i Severnoj Albaniji bilo je prezirano vršenje krvne osvete – s leđa, na spavanju, ili na bilo koji podmukao način. To se smatralo kukavičlukom, podmuklim članom lišenim svake ljudske hrabrosti i karakternosti. Takvo postupanje smatralo se, dakle, nedostojnim.

U životu, literaturi i kroz predanja susreće se mnogo slučajeva u kojima se u načinu izvršenja krvne osvete podređuje i lična bezbednost izvršioca. Naime, on je dužan da prethodno pozove lice nad kojim želi da izvrši krvnu osvetu (u svakom slučaju ako ovo nije – „pod besom”), mora sačekati da mu se to lice „okrene prsima”. Oslovljava ga imenom i prezimenom, predstavlja se i uzvikne, kratko kazujući za šta mu se sveti. Tek nakon toga pristupa izvršenju čina.

Sve to vezuje se za ličnu čast i dostojanstvo – „obraz“ – kao sinonim celokupne moralne sadržine određene osobe. Nije slučajno ostalo u narodu da je- „obraz svetinja“, a „tvrda vera“ – važnija od žlvota, koga su ljudi bez ponosa nedostojni. Dakle, nalazeći se u osnovi regulisanja krvne osvete, „besa”  je značila veoma mnogo, odnoseći se na sve obaveze i – život u celini.

SUD STARACA

Bez takvog svog kvaliteta bila bi bespredmetna primena tzv. plećnije („suda staraca“), koji su imali izvanrednu ulogu na području uređivanja narušenih društvenih odnosa nastalih usled krvne osvete; običajne, a kasnije i odredbe Kanona Leke Dukađinija veoma su respektovale „besu“, predviđajući čak izuzetno stroge sankcije u slučajevima njenog nepoštovanja – za onoga koji bi prekršio „besu” – Kanon predviđa smrtnu kaznu.

Besa je bitno sprečavala, u tom kontekstu, nered i nastupanje haotičnosti u jednoj tako vitalnoj zoni ljudske egzistencije. Čak i više: poprimajući karakter norme, ona pribavlja još i pravo (odnosno daje opravdanje) pojedincima da se svete. U krajnjoj meri sankcioniše pribavljanje prava na vršenje krivičnih dela (u današnjem smislu reči), van instituta nužne odbrane i krajnje nužde. Pojedinac je, prema tome, pred svojim društvom mogao da bude izvan zone krivične odgovornosti ako je, sveteći se pod određenim okolnostima, oduzimao život članu tog istog društva, – što je danas nedopustivo. Šta više, u izvesnim situacijama pribavljao je time veći stepen poštovanja odnosno povratak već narušenog ili izgubljenog.

OSVETA KAO ISTORIJSKA POJAVA

U savremenim uslovima života civilizovanog društva krvna osveta se svakako preobražava u pojavu krajnje iskrivljenog preživelog oblika ljudske svesti, u tome smislu i reakcionarnog. Ona je, figurativno rečeno, opaka i ružna veštica koju su svi prirodni rokovi nadživeli, postajući bliskom
posestrimom smrti, sejući u svojoj blizini užasne nesreće, kakve su, na primer, one što ih još uvek susrećemo na Kosovu i Metohiji, pa i šire.

Prema tome, jedno je pitanje opšta i nedvosmislena osuda krvne osvete, a drugo – njena realna ocena kao istorijske pojave, posmatrane kroz sve periode njenog postojanja i isticanja nekih karakteristika pred kojima objektivan čovek ne može da ne zastane i zamisli se najčešće sa izrazom iskrenog respektovanja. U prvom redu kod je reč o “besi” i kroz nju – visokom stepenu međuljudske (najpre krvno-srodničke) solidarnosti koja je prati.

Ovu okolnost posebno naglašavamo jer u današnje vreme prisustvujemo raznim, drastičnim oblicima otuđenosti, čime se odlikuje takozvano potrošačko društvo. U njemu se sve više gubi sistem vrednosti u pozitivnom smislu te reči, pa čak i ljubav prema životu, ta „najsnažnija pokretačka (dinamička) snaga ličnosti“, vodeći vrlo često ka prekraćivanju odvratnog postojanja, i uklapajući se na taj način u etiološke faktore zločina.

Ljubav prema životu, međutim, mora postojati kao najčvršći postulat i ona ne znači samoljublje već – univerzalni motiv uzvišenog postojanja, koji možemo formulisati kao ljubav za ljude ili – ljubav i obzirnost prema svakom ljudskom biću ponaosob. Posedovanje takve životne filozofije kod svakog pojedinca pretpostavlja čitav spektar uslova iz kojih dotična ličnost treba da se formira. Otuda i naše zalaganje da se krvna osveta shvati kao mnogo složenija, dublja, delikatnija i kontraverzna pojava – nego što se često o njoj govori i piše. Njeno svestrano sagledavanje i ocenjivanje pretpostavlja iscrpno i multidisciplinarno istraživanje.

Za njeno iskorenjavanje potrebne su korenite izmene društveno-ekonomske sredine iz koje izrasta. To je najvažniji ali ne i jedini uslov. Ovaj mukotrpan posao komplikuje se nizom drugih okolnosti, koje treba u nadgradnji menjati.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.