Daleke, 1989 godine, naš prijatelj i vrsni poznavalac oružja, Goražd Tomič, tadašnjoj jugoslovenskoj publici je predstavio u ono vreme moderne pištolje ČZ 75 i ČZ 85. Kako je ovo oružje predstavljalo začetnike u razvoju savremenih borbenih pištolja a i danas imaju svoje poklonike, prenosimo ovaj rad samo u prošlom vremenu:
Oružje bivše Čehoslovačke (bolje reći, oružnog veterana Zbrojovke) je još od početka XX veka uživalo veliki ugled u čitavom svetu. To je važilo i za pištolje različitih modela, populano nazvanih „zbrojovke” ili „čezetke”. No, u drugoj polovini istog veka posebnu pažnju je privukao poluautomatski vojni pistol CZ 75 (ČZ 75, Česká Zbrojovka 75). Za ovo su postojala dva razloga:
— To je bilo oružje za ono vreme savremene konstrukcije, koje se po svojim karakteristikama možda najviše približavalo pojmu idealnog vojnog pištolja;
— Uprkos svojim kvalitetima, taj pistolj nije bio uveden u naoružanje čehoslovačke ili neke druge armije tadašnjeg Istočnog bloka, ali je pobudio veliki interes na Zapadu, gde je započeto njegovo kopiranje.
Pođimo redom:
CZ 75 je po dimenzijama odgovarao klasičnim vojnim pištoljima, imao je obarač sa duplim dejstvom i magacin za 15 metaka, a koristio je popularnu i efikasnu municiju 9×19 mm Luger. Zbog primene jake municije, automatika oružja radila je na principu kratkog trzanja cevi, a zabravljivanje cevi je izvedeno poboljšanim sistemom colt-browning. To znači da je spoj između cevi i zatvarača bio isti kao kod domaćeg pištolja M57 (tetejca), ali sa jednostavnijim zabravljivanjem i odbravljivanjem: umesto verižice, podizanje odnosno spuštanje zadnjeg kraja cevi regulisala je profilisana vođica na ispustu cevi. To je bio proveren i robustan sistem, poznat još od švajcarskog pištolja SIG P-210 iz 1949. godine.
Obarača dvostrukog dejsta na pištoljima je bila u upotrebi još od Drugog svetskog rata, ali je kod CZ 75 bio primenjen originalni sistem. Zapinjanje preko obarače obično se vršilo tako, da poluga obarače vuče donji kraj udarača prema napred, a kod čehoslovačkog mehanizma je ova poluga (učvršćena na repu obarače) potiskivala gornji kraj udarače unazad i to preko jedne međupoluge. Zbog toga je zapinjanje bilo lagano i zahtevalo je silu na obarači od svega 4.5 kg, dok je kod starijih pištolja bila potrebna sila 6 do 7 kg. Okidanje zapetog udarača zahtevalo je silu od samo 2,2 kg, pri čemu je i hod repa obarače bio bitno kraći.
Magacin, koji je bio smešten u dršci normalnih dimenzija, primao je 15 metaka, što je oružju davalo veliku vatrenu moć. Meci su u magacinu bili u dvoredom položaju, kao kod poznatog brauninga HP i mnogih drugih savremenih pištolja. Na levoj strani pištolja CZ 75 nalazio se utvrđivač magacina, kočnica i zadržač zatvarača. Kočnica je blokirala zapinjaču, a zadržač zaustavljao zatvarač u zadnjem položaju nakon ispaljenog zadnjeg metka iz magacina. Tada su kao retkost smatrane i uzdužne vođice na zatvaraču, koje su bile neobične po tome, da su okrenute na spoljnu stranu, a usadnik ih je obuhvatao sa spoljašnje strane, što je bilo upravo obrnuto nego kod većine drugih pištolja. Istina, CZ 75 nije imao nekih specifičnosti. Svi metalni delovi oružja su izrađivani od masivnog čelika, a ne od presovanog lima ili lakih legura kao što je bio slučaj kod mnogih, tada konkurentskih modela, što čehoslovačkom pištolju garantovalo veliku izdržljivost. Vizuelno, prvo je padao u oči praktičan i elegantan oblik CZ 75. Dobro zakošen rukohvat, široki nišani i meko okidanje omogućavali su precizno gađanje, kao i uspešno instiktivno gadanje (dakle bez nišanjenja preko nišanskih sprava). Rukovanje sa predmetnim pištoljem bilo je jednostavno. To je važilo i za osnovno rasklapanje: pištolj bi se ispraznio, povukao bi se zatvarač za oko 6 mm unazad i u tom položaju izvukao zadržač na levu stranu (pri tome se na početku ispomagalo potiskivanjem osovine zadržača, koja je virila sa desne strane usadnika), čime se oslobađao sklop zatvarača cevi od usadnika. Zatvarač se sa uzdužnih vodica skidao potiskivanjem unapred, a povratna opruga sa nosačem i cev vadila se na dole, kroz otvorenu donju stanu zatvarača
Čitaocu se sigurno nameće pitanje, zašto tako dobar pištolj nije bio u naoružanju čehoslovačke armije. Ne treba zaboraviti da je u vreme njegovog nastanka još uvek postojala blokovska podeljenost sveta a Češka i Slovačka su bile jedinstvena država u sastavu Istočnog bloka. Tada je u Varšavskom paktu standardiziovana pištoljska municija bila 9 mm Makarov, a modeli za municiju 9×19 mm su još od Drugog svetskog rata bili izbačeni iz upotrebe. Zbog toga se proizvođač (Přesné strojírenství Uherský Brod) koncetrisao na zapadnoevropsko tržište i prodaja je ubrzo dobro krenula No, čehoslovački konstruktori nisu se zadovoljili početnim uspehom pa su CZ 75 razvijali dalje i tako se 1985. godine pojavio pištolj CZ 85. Gledajući oba modela sa leve strane, teško se mogla primetiti neka razlika, ali suštinu modifikacije odmah se uočavala sa desne strane: noviji model, naime, imao je „dvostruke komande’. Tako su se poluge kočnice i zadržača zatvarača nalazile i na desnom boku oružja, što je omogućavalo efikasnu upotrebu pištolja i levorukima. Levorukih ima oko 5% među opštom populacijom, ali mogućnost neometanog gađanja iz leve ruke može biti od koristi i dešnjacima u slučaju povrede desne ruke i slično. Pomenuti kvaliteti, precizna izrada od dobrog materijala i konkurentska cena doneli su uspeh čak i na najzahtevnijim tržištima. CZ 75 i CZ 85 tada su se dobro prodavali i u bivšoj Zapadnoj Njemačkoj, koja je i sama proizvodila odlične pištotje. Ako zavirimo u stare katalog poznate trgovačke firme Waffen Frankonia, Wurzburg, videćemo sledeće cene čehoslovačkih i nekih konkurentskih modela: po svojim karakteristikama, pištolji CZ su bar jednako bili vredni drugim oružjima svoje klase, a njihova niža cena bila je moguća zbog brižljivo izabrane tehnologije proizvodnje i, naravno, zbog niže cene radne snage u tada socijalističkoj Čehoslovačkoj. Po podacima obavljenim do 1989 godine, izrađeno je oko 200.000 pištolja CZ 75. Svakako treba napomenuti, da se u poslednjoj deceniji XX veka pojavilo više pistolja, koji su predstavljali direktne ili malo izmenjene kopije čehoslovačkog modela. Takve proizvode predstavljamo u narednim redovima:
— M28 španske firme Star iz 1980. godine predstavljao je prvi primer kopiranja CZ 75. Starov M28 i srodni kasniji modeli 28PK, 30M, 30MK, 30P i 30PK od originala su odstupali po izgledu i nekim konstrukcionim rešenjima. Tako je recimo mehanizam za opaljivanje bio po konstrukciji isti, ali smešten u posebno kućište, koje je, ujedno, predstavljalo i zadnji deo drške. M28PK je bio smanjena verzija osnovnog modela 28, a modifikovani veći modeli nosily su oznake 30M i 30MK, a manji – 30P i 30PK. Modeli 28 PK i 30M nalazili su se od 1982. odnosno 1983. godine u naoružanju španske policije i civilne garde, a kupac je kasnije postao i daleki Peru. Karakteristično za španske pištolje Star je da su imali kočnicu u zatvaraču i to sa polugama na levoj i desnoj strani tako da je oružje bilo podesno i za levake.
— Italijanski Tanfoglio je od 1983 godine na bazi CZ 75 proizvodio više pištolja u različitim kalibrima. Model TA90 upotrebljavao je municiju 9×19 mm, TA18 municiju 9×18 (9 mm Ultra), GT21 municiju 9×21 (9 mm IMI) i GT30 municiju 7,65×22 (7,65 mm Parabellum). Italijanske kopije imale su od mehanizma izmenjenu samo kočnicu, koja je bila premeštena na zadnji kraj zatvarača, gde je direktno dejstvovala na udarnu iglu. Ostale modifikacije su bila više kozmetičkog značaja. Gore navedeni modeli postojali su i u smanjenoj verziji, a pored tipske oznake, nosili su još naziv Baby. Tanfoglio Baby je, primera radi, bio kraći od starog, domaćeg ‘vojno-državnog’ Browning M1910/22, ali je upotrebljavao municiju više nego dvostruke jačine. Municija 7,65 mm Parabellum, 9 mm koja je tamo bila proglašena za „vojnu” municiju i kao takva nije bila pristupačna civilnim licima.
Tanfoglio je ubrzo proizveo opitnu seriju od 50 pištolja novog modela Ultra koji je bio namenjen tada malo poznatom u Evropi sportsko-borbenom, IPSC gađanju (disciplini u to vreme već omiljenoj u SAD). Bitnu novinu predstavljala je primena nove municije 41 AE (10x22mm), koja je za oko 50% bila jača od popularne ‘’duge devetke’’. Ultra je imala komande samo na levoj strani, a poluga kočnice je bila na rukohvatu, kao kod originalnog CZ 75.
— Bren ten je bio naziv za više modela pištolja američkog proizvođača Dornaus Dixon iz prve polovine osamdesetih godina XX veka. Četiri modela su izradivali u dve veličine i za tri vrste municije (9 mm, 10 mm i 11,43 mm), sa posebnim interesom da se u širu upotrebu uvede tada nova municija kalibra 10 mm. Ti napori nisu uspeli i zbog komercijalno-tehničkih poteškoća proizvodnja je nakon par godina bila prekinuta. Radi primene jače municije bren ten je bio nešto punijeg oblika, ali po konstrukciji nije odstupao od CZ 75.
— švajcarski ITM (Industrial Technology and Machines) je po uzoru na CZ 75 konstruisao AT84. Proizvodnja modela AT84 kalibra 9 mm krenula je 1984. godine i to kao verzija S u normalnoj veličini i kao P sa umanjenim dimenzijama. Iako po izgledu i konstrukciji nisu imali uočljivih razlika u odnosu na original, švajcarski su pistolji bili izrađeni krajnje precizno od najboljeg materijaia, što je, naravno, povlačilo za sobom i višu cenu. ITM je ubrzo razvio 3 nova modela i to AT88S, AT88P i AT88H, koji su se međusobno razlikovali po veličini. Novi modeli su postojali u dva kalibra – 9x19mm i 41AE, a kalibar se mogao promeniti izmenom cevi, povratne opruge i magacina Pištolji modela 84 i 88 imali su polugu kočnice na ramu, sa tim, da je kod AT88 druga poluga bila i na desnom boku, što je bilo pogodno za levake.
— Italijanska firma SAB (SOCIETA’ ARMI BRESCIANE) je na osnovu CZ 75 izradila svoje modele G90, G91 i G90 Combat. SAB je ružje proizvodio u kalibru 9x21mm za domaće potrebe, a za municlju 9×19 za izvoz. Modeli G90 i G90 Combat su bili normalne veličine, G91 – džepnog formata, a razlike između njih su bile uoćljive i kod uređaja za kočenje.
— Američki Springfield Armory je u to vreme među poslednjima pristupio kopiranju odličnog čehoslovačkog pištolja. Model P9 za municiju 9×19 mm po konstrukciji i spoljašnjem izgledu je sasvim ličio na italijanski G90 Combat, a pored pištolja normalne veličine postojala je i džepna verzija. Američkom CZ se pripisivala sjajna budućnost jer su tamosnji stručnjaci pištolju CZ 75 još u samom startu dali odlične ocene. Pošto je u to vreme uvoz oružja iz Istočnog bloka u SAD više-manje bio ograničen, to su originalni primerci CZ 75 tamo dostizali duplo veću cenu nego u Evropi.
Iz navedenog proizilazi, da je pištolj CZ 75 u poslednjoj deceniji prošlog veka bio više puta kopiran i usavršavan ali bez bitnih promena vitalnih delova, što je znak da je osnovna konstrukcija bila odlična. Pored navedenih proizvođača, i druge firme su radile na modifikacijama plštolja CZ75 i CZ85. Ne možemo preskočiti firme Frankonia, koja je kupcima nudila pored originainih pištolja i poboljšane verzije, prepravljene u svojoj radionici. Već 1980. godine su nudili CZ 75 sa podesivim nišanom i drvenim koricama, jer su ta dva detalja kod čehoslovačkog proizvoda izazvala najviše kritike.
U to vreme je započeta i prodaja graviranih i hromiranih verzija CZ 75, sa tri tipa podesivih nišana, četiri vrste drvenih korica i slično. Tako modifikovane čezetke dostizale su cenu i 1000 do 1900 tadašnjih zapadnonemačkih maraka. Jeftinije nisu bile ni duge sportske cevi sa kompenzatorom, koje je nudio zapadnonemački Peters. Za vlasnika čezetki Peters je takođe proizvodio i poseban komplet delova (cev, zatvarač, povratna opruga, magacin), koji su omogućavali, da se iz oružja umesto originalne pištoljske municije ispaljuju jeftini malokalibarski meci sa ivičnim paljenjem (.22 Long Rifle).
CZ 75 Republika
I u Italiji su neki proizvođači pre više počeli izrađivati za uvezene pištolje CZ 75 cevi u kalibrima 7,65 mm Parabellum i 9x21mm, što je bio uslov za prodaju domaćim civilnim kupcima.
Ovde treba dati i jednu napomenu: na engleskom govornom području se umesto standardnog naziva ČZ piše C bez diakritika i Z – CZ. Tako mnogi neupućeni mešaju Češku Zborojovku sa srpskom Crvenom Zastavom iz Kragujevca – CZ.
Tomič Goražd
