Diverzanti stižu plivajući

Priča iz 1918. godine mogla bi da se podvede pod ”počeci diverzantskih akcija na Jadranu”. Njoj su do sada dopisane stranice i stranice…

Odmah pošto je Italija ušla u rat na strani sila Antante, 1915, mornarički tehnički poručnik Raffaele Rossetti (1881-1951) je komandi predložio da torpedom kojim će lično upravljati prodre u glavnu Austrougarsku luku Pulu i izvrši diverziju na ukotvljene brodove. Komanda je pokazala nerazumevanje pa je Rozeti maja 1915. nastavio samostalne eksperimente, adaptirajući dva italijanska torpeda B57 279/533,4×7,2 u podvodni „skuter” koji bi nosio dva ronioca. Njegovi uzaludni napori trajali su sve do početka 1918. Iste, 1918, mornarički sanitetski poručnik Raffaele Paolucci (1892-1958) došao je na samostalnu ideju da u Pulu prodre tako što bi ga do lukobrana dovezao brzi čamac a zatim bi sam, plivajući gotovo tri kilometra u vukući minu, prodro u luku i izvršio diverziju.

Mas-95

Držeći plan u tajnosti, svake noći je trenirao u Venecijanskoj laguni, plivajući po pet milja (9,3 km) i vukući za sobom, umesto mine, teg mase 300 funti (136 kg). Maja 1918. svoj plan je izložio komandi mornarice ali je ona i ovde zauzela skeptičan stav. Paralelno sa Paolučijem, uporni Rozeti je januara i februara 1918. izvršio dve uspešne probe sa svojim podvodnim „skuterom” i time pobudio izvesno interesovanje komande. Jula 1918. Paoluči i Rozeti su se najzad lično upoznali i objedinili svoje napore.

La Mignatta

Od torpeda B57/356 (konstrukcija berlinskog inženjera Schwarzkopff-a, proizvodnja Arsenale della Marina Militare di La Spezia) napravili su dva podvodna „skutera” (mignatta) S1 i S2 mase 1500 kg, dužine 6 m, koji su mogli nositi dva ronioca brzinom od 2 milje/čas (oko 4 km/čas). „Skuter” se pokretao pomoću dve elise pogonjene komprimovanim vazduhom a njime se upravljalo sistemom ventila. Na vrhu plovila bila su pričvršćena dva vodonepropusna kontejnera sa po 400 funti (180 kg) TNT. 

Neposredno pred akciju, Rozeti je imao plan da umesto torpeda B57 koristi francuski torpedo tip Schneider A 115/450 proizvodnje Creusot, ali, vremena za izmene vise nije bilo. Diverzanti i ronilica su 31 oktobra 1918. torpiljerkama 65PN i 66 PN prebačeni do Briona; dalje je put nastavljen na brzim čamcima MAS-94 i MAS-95 (Motoscafo armato silurante). Do pulskog lukobrana diverzante je dovezao MAS-95, opremljen motorima 2×225 KS Isotta-Faschini). Bio je i 1. novembar, oko 2:00 časa. Diverzanti su pokrenuli motor „skutera” S2 (torpedo S1 se damas čuva u Museo tecnico navale della Marina Militare u Speciji). Do 2:13 doprli su do prve prepreke u vidu čelične sajle sa protivpodmorničkom mrežom, isključili su mašinu i plovilicu rukama prebacili preko prepreke.

SMS Viribus Unitis

Dalji put su nastavili na komprimovani vazduh ali su u 2:30 naleteli na dugi niz bova za koje su bili privezani brodovi austrijske I i II divizije. Znatno vreme su izgubili zaobilazeći bove a pri tome, kraj njih je tiho prošla i jedna nemačka podmornica pogašenih svetala, koja ih nije primetila. Na sreću, u to vreme su počeli kiša i vetar, što je prikrilo škripu trenja metala o metal kada su „skuter” prebacivali preko druge protivpodmorničke prepreke. Najmoćnijem admirapskom austrijskom brodu i ponosu flote, „Viribusu Unitisu”, prišli su tek u 3:00. Ronioci su se sve do 4:45 mučili da minuprilepku pričvrste za brodsko korito.

Na kraju, vezali su je užetom na levom boku, između četvrtog  i petog topa kalibra 150 mm. Rozeti je upaljač tempirao na 6:30 pa su pokušali da se, nasuprot jakoj vodenoj struji, udalje od broda. Ali, posada je tek tada otkrila diverzante i zarobila ih. Pri tome, Italijani su otkačili drugi kontejner koji je otplutao do broda ,,Wien” i kasnije ga oštetio. Zarobljenici su odvedeni do komandanta „Viribusa Unitisa”, (tada već jugoslovenskog) kontraadmirala Janka Vukovića „Podkapelskog”. Italijani su komandanta upozorili da je brod miniran pa je on naredio evakuaciju. Međutim, kako do eksplozije nije došlo ni u 6:30, mnogi mornari, ukljunujući i italijanske zarobljenike, počeli su da se vraćaju na polubu. Odjednom, u 6:44, prolomila se snažna detonacija. Kako komore na brodu nisu bile zaključane a skladište uglja je bilo ispražnjeno, voda je naglo prodirala, „Viribus Unitis” se nagnuo za 20° i nakon 14 minuta – prevrnuo. Svi mornari, uključujući i Italijane, uspeli su da se spasu, sa brodom je u duhu najbolje pomorske tradicije potonuo samo komandant Janko Vuković. Drugog novembra potpisano je primirje sa Italijom i njena flota je 5. novembra preuzela kontrolu nad Pulom. Paoluči i Rozeti su oslobođeni a Rozeti je i nagrađen sa 650.000 lira kojih se odrekao u korist ratne siročadi.

Čitava priča bi predstavljala sjajan primer prvog uspeha savremenih vojnopomorskih diverzanata da iza nje ne stoji politička konotacija. U želji da osujeti pad flote u italijanske ruke, austrijski car Karlo je 30. oktobra priznao stvaranje mesnog odbora Narodnog vijeća u Puli i u 17:00 je izdao naređenje o predaji flote jugoslovenskom Narodnom vijeću. „Podkapelski” je prihvatio ovaj stav i stavio se pod komandu Jugoslovenskog vijeća. Znači, diverzantska operacija je započela upravo u onom trenutku kada je flota pripala savezničkoj, jugoslovenskoj upravi! Italijani navodno nisu priznavali ovu činjenicu i ugovorom o primirju, potpisanom 2. novembra, zahtevali su da se deo flote odmah razoruža a deo preda njima.

Temeš – brod koji je ispalio prvi hitac u Velikom ratu na Beograd

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.