Lovačka avijacija – Avionski mitraljezi

Rolan Garos je ostao upamćen kao pilot koji je leteo sam i rukovao naoružanjem, dakle bez mitraljesca

Pred početak Prvog svetskog rata vazduhoplovstvo je još uvek bilo u razvojnoj fazi i malo ko je razmišljao o lovačkoj avijaciji i vazdušnim duelima. Doduše, dalekovidi pukovnik američke obalske artiljerije, Ajsak Luis, još 1910. se zainteresovao za patentne crteže lakog mitraljeza koje je izvesni Semjuel Meklin ustupio firmi Automalic Arms & Co iz Bafala. Luis je usavršio Meklinov puškomitraljez i prezentovao ga vojnim krugovima. Štaviše, 7. juna 1912, uz pomoć kapetana-pilota Čendlera, u letačkoj školi Koledž Park demonstrirao je i prvo gađanje puškomitraljezom iz aviona.

Nažalost, konzervativni Amerikanci ostali su nezainteresovani za Luisovo (inače odlično) oružje pa je on januara 1913. potražio razumevanje u Belgiji. Firma Fabrique Nationale iz Herstala kraj Liježa odmah je prihvatila luis i započela serijsku proizvodnju. Međutim, izbio je rat, Belgija je za kratko vreme okupirana pa je proizvodnja preneta u britansku firmu Birmingham Small Arms. Tako je 15. oktobra 1915. u naoružanje britanske armije uveden 303 (7,7 mm) Lewis Mk.1.

U to vreme avioni su uveliko našli svoju primenu u operacijama. U početku, to su bile izviđačke misije, slične „letećoj” konjici, ili misije navođenja artiljerijske vatre. Piloti i izviđači bili su naoružani samo karabinima ili pištoljima, što se pokazalo nepraktičnim i neefikasnim za dejstva po zemlji ili protivničkim aparatima u slučajnim ili namernim susretima. Zato su Francuzi septembra 1914. na „nosu” (ispred izviđačkog sedišta) biplana Farman montirali prvi luis. Ovu ideju . su preuzeli i Britanci: na nosu i l pivou zadnjeg sedišta aparata Vickers No.5 (FB5, „Gun Bas”) montirali su po jedan vikers. Međutim, pilot je morao da ima uza se mitraljesca koji je gađao van zone koju je pokrivala elisa, Pri tome, svi su potpuno zaboravili ideju francuskog inženjera Ežena Žilbera koji je 18. decembra 1914. konstruisao „deflektor”, odnosno klinaste odbojnike montirane na krake elise tako da „skreću” (rikošetiraju u stranu) zrna koja ih pogađaju. Preokret je napravio medijski poznati francuski pilot Rolan Garos (1888-1918). Naime, Francuzi su još na pariskom aero-salonu u Parizu, decembra 1913, promovisali dvosed Morane Saulnier Ture L. Za ove aparate se zaintereosvala Turska i naručila seriju od 50 komada. Početak rata je sprečio isporuku pa su avioni uvedeni u francusko vazduhoplovstvo. Francuzi su aparate opremili motorima Le Rhone 9 i Gnome 9 (60 kW, maksimalna brzina 125 km/h) i britanskim luisima kalibra 7,7 mm. Aparati su prvo isporučeni eskadrilama MS.26 i MS.23, u kojoj je leteo i Rolan Garos. Garos je u principu leteo sam, bez izviđača odnosno mitraljesca, tako da je samostalno rukovao naoružanjem. Da bi sebi olakšao posao, na elisu je ugradio Žilberov deflektor a nadohvat ruke postavio mitraljez 8 mm Hotchkiss M.1908. Ova kombinacija se pokazala izvrsnom; deflektor je uspešno skretao 8-10 odsto metaka koji su udarali u elisu i tako je čuvao od oštećenja.

U vazdušnim duelima 1, 15. i 18. aprila, Garos je uništio tri nemačka aparata ali je u poslednjoj borbi i sam oboren i zarobljen. Nemci su njegov Moran odmah odvukli konstruktoru holandskog porekla, Antonu Fokeru (1890-1939). Foker je bio razočaran primitivnim deflektorom pa je rešio da razvije bolje rešenje. Konstruisao je tzv. mehanički sinhronizator M5K ustvari sistem poluga povezanih sa osovinom elise i obaračom mitraljeza, tako da je oružje svaki novi metak opaljivalo kada krak elise prođe osu usta cevi za 5 do 10 posto. Sinhronizator je ugrađen na „Endecker” Fokker Elll i povezan sa mitraljezom 7,9 mm Parabellum M.12/14 (korišćeni su i Maxim M.08/15, Dreyse M.15 odnosno Rheinmetall M.15); sem toga, motor Oberursel UO od 60 kW zamenjen je jačim, Obenjrsel Ul od 75 kW (maksimalna brzina 140 km/h).

Novi foker testiran je već maja 1915, a odmah potom je ušao u serijsku proizvodnju i – napravio paniku među pilotima Alijanse. Foker je uskoro izbacio i Foker EIV sa motorom Oberursel Ulll snage 120 kW, koji je bio opremljen najnovijim, hidrauličnim sinhroniizatorom Constantinesco povezanim sa dva ili tri mitraljeza maksim 08/15. Saveznici su munjevito reagovali, razvijajući bolje i jače aparate sa sinhronizatorima i mitraljezima poput specijalno za avione usavršenih luisa Mark II (10. novembra 1915). Tako je otpočela era vazdušnih borbi i stvaranja mitova o asovima poput legendarnog „Crvenog barona”, Manfreda fon Rihthofena. Da ne zaboravimo i začetnika ovih „viteških turnira”; Rolan Garos se februara 1818. izvukao iz zarobljeništva i pridružio svojoj eskadrili. Posle nekoliko vazdušnih pobeda, poginuo je 5. oktobra iste godine.

Prva slomljena krila srpskog vazduhoplovstva

Branko Bogdanović