Pucnji u sabornoj crkvi

Kralj Milan Obrenović, kraljica Natalija i prestolonaslednik Aleksandar su se 23. oktobra 1882. godine brodom „Deligrad” vraćali kući posle boravka u Beču i banji Glajhanberg. Nakon iskrcavanja u beogradskoj luci, porodica se Karađorđevom i Bogojavljenskom ulicom uputila ka Sabornoj crkvi na službu posvećenu njihovom srećnom povratku. U 10.30 časova, u trenutku kada se kralj našao otprilike na sredini crkve, svečanu atmosferu prekinula je detonacija. Na Milana je pucala Jelena-Ilka Marković, udovica pukovnika Jevrema Markovića, heroja minulih ratova ali i velikog kraljevog protivnika, „Jakobinca u uniformi”.

Do danas je poznato više verzija ovog atentata koji sadrži sve elemente melodrame protkane političkim strastima. Ružica i Milorad Janković u romansiranom feljtonu o kraljici Nataliji pišu kako je Ilka pucala iz „velikog austrijskog revolvera GASER” (11mm M. 1870). Zrno je promašilo cilj samo zahvaljujući tome što se Milan sagnuo da celiva ikonu i zarilo na dva cm od kraljeve glave u okvir ikone, ne povredivši nikoga. Opunomoćeni poslanik SAD u Srbiji, „Jevđenije Skajler” tvrdi da je u atentatu korišćen američki revolver smit i veson i da Ilka tom prilikom nije povredila nikoga. Međutim, najmerodavnija je verzija jednog od najsposobnijih srpskih policajaca, Tase J. Milenkovića. Inače pomoćnik Načelstva aleksinačkog, Milenković je u to vreme, po nalogu ministra unutrašnjih poslova Milutina Garašanina, privremeno raspoređen na rad u upravi grada Beograda na Kraljevom (danas Studentskom) trgu br. 29. Prema njegovoj priči Ilka se nalazila u desnoj, ženskoj priprati crkve, kraj drugog stuba od ulaza, skrivena u masi sveta. U trenutku kada je kralj prolazio kraj nje, izvukla je revolver i sa rastojanja od 12 koraka nasumice ispalila hitac. Zrno je promašilo cilj i lakše ranilo u koleno ženu koja je stajala desno od ulaza.

Ilka je pokušala da napne oroz i za drugi hitac, ali, okolni posetioci su je razoružali i predali policijskim činovnicima koji su je sproveli u upravu grada. Isleđenje, koje je trajalo do 14 časova, vodio je Tasa Milenković.

Jelena Bajić je rođena 1845. godine u Novom Sadu. Tokom 1963. udala se za dr Jovana Andrejevića, koji je umro već 1864. godine. Uskoro je upoznala mladića i impulsivnog srpskog konjičkog poručnika Jevrema, brata Svetozara Markovića; bila je to ljubav na prvi pogled, koja je 1869. krunisana brakom. Zbog svojih političkih opredeljenja, Jevrem je vremenom navukao patološku mržnju kneza, kasnije kralja Milana. Tako je Jevrem nepravedno optužen za učešće u Topolskoj buni i na lično kraljevo insistiranje, 13. maja 1878, streljan na utrini Selačko polje kraj bukovičkog izvora u Aranđelovcu. Ozlojeđena Ilka zaklela se da će osvetiti muža. Po Tasi, to je bio jedini motiv neuspelog atentata.

Garašanin je već sutradan pozvao Tasu i preneo mu kraljevo zapažanje da je Ilka pucala iz „ruskog revolvera koji je ruski fabrikat kakav se retko kod nas sreće”, pa je sumnjao da iza atentata stoje – Rusi. Iskusni policajac je ministru potvrdio da je reč o ruskom oružju. „Revolver je bio načinjen u jednoj fabrici pušaka u Odesi. Na svojoj jabuci imao je i firmu fabrike”. Međutim, Tasa je sa pravom tvrdio da ovaj model nije retkost u Srbiji, pogotovo što su ih ruski dobrovoljci masovno donosili 1876. godine. Jevrem je inkriminisano oružje i kupio od jednog ruskog oficira kada su ovi dobrovoljci 1877. godine bili primorani da napuste Srbiju. U vreme suđenja Jevremu, oružje je u masi njegovih pokretnih dobara bilo pohranjeno kod jagodinskog suda, koja je, nakon streljanja, predata pukovnikovoj majci. Od celokupne imovine, Ilka je za sebe zadržala samo „smit i veson”.

Verovatno nezadovoljan Tasinim apolitičnim izveštajem, Milan je već 26. oktobra istragu poverio sudiji varoškog suda Pavlu Jankoviću, a 27. oktobra – Iliji Mojsiloviću. Sem toga, isleđenje je nastavljeno u kazamatima beogradske tvrđave. Ilka je 24. februara 1883. u prvostepenom gradskom sudu osuđena na smrt, da bi joj nešto kasnije kazna bila preinačena na dvadesetogodišnju robiju. Izdržavanje kazne čekala je u žandarmerijskoj kasarni uz upravu varoši Beograda, odakle je prebačena u Požarevac. Međutim, 9. juna iste godine u ćeliji je otkriveno njeno beživotno telo.

Konzilijum lekara ustanovio je samoubistvo vešanjem. Mišljenje je izdvojio samo dr Lazar Paču, tvrdeći da se radilo o nasilnoj smrti davljenjem. Istina o stvarnom Ilkinom kraju verovatno će ostati tajna. Istine radi, korektni i nimalo Obrenovićima naklonjeni Tasa naveo je da je ona još u beogradskom kazamatu pokušala samoubistvo makazama i da je u više navrata pokazivala suicidno ponašanje.

11. oktobar 1882. – Ilkin atentat: Jelena-Ilka Marković pokušala da ubije srpskog kralja Milana Obrenovića
11. oktobar 1882. – Ilkin atentat: Jelena-Ilka Marković pokušala da ubije srpskog kralja Milana Obrenovića

Tasa Milenković verovatno nije znao da je srpska vojska još novembra 1875. godine preko novosadskog liferanta Stevana Popovića ispitivala mogućnost nabavke 2.500 ruskih revolvera sistema smit i veson obrasca 1874. Međutim, zbog nepristupačne cene (12 dolara ili 58 dinara), od ove narudžbine se odustalo. Turci su između 1873. i 1883. godine direktno u SAD kupili 8.641 revolver identičnog sistema, a Rusija je 1879. godine Bugarskoj poklonila 2.774 revolvera smit i veson obrasca 1874. Praktično, ovi revolveri su se u Srbiji javljali kao ratni plen iz ratova 1876-1878. (ukupno je zaplenjeno 928 različitih revolvera i pištolja), a u krajnjem slučaju, neki primerak mogao je biti prokrijumčaren i iz Bugarske.

Ruski .44 Smith & Wesson No. 3

Inače, Rusija je još 1. maja 1871. godine sa američkom firmom „Smit i Veson” iz Springfilda zaključila ugovor o isporuci revolvera ’44 smit i veson sa jednostrukim dejstvom obarača. Do 1877. godine, koja je za ovu priču relevantna, Rusima je isporučeno 112.400 revolvera u četiri različita modela (u suštini, radilo se o minimalnim razlikama u dizajnu i dužinama cevi); radilo se o smit i vesonima obrasca 1 (M.1871A i M.1871B), obrasca 2 (M.1872) i obrasca 1874. Ruski dobrovoljci u Srbiju nisu smeli da unose vojno oružje nego su ga kupovali o svom trošku, od privatnih liferanata. Iz Odese je u Srbiju došlo 2.000 dobrovoljaca, a preko ovog grada je putovalo i nekoliko stotina terskih kozaka. Neki od oficira u Odesi su nabavili smit i vesone koji su na šini iznad cevi imali stereotipni (vojno-državni) natpis proizvođača, transkribovan na ruski („Smita i Vesona Oružejnaja fabrika r. Springfild, Amerika”), ali i signaturu privatnog liferanta (prodavca) na dršci (jabuci). Tasa Milenković je ovaj natpis protumačio kao naziv proizvođača, ne znajući da u Odesi nije postojala fabrika oružja. Znači, Ilka je pucala iz ruskog revolvera sistema Smit i Veson kalibra ’44 (11,17 mm, najverovatnije obrasca 1874), proizvedenom u Springfildu i nabavljenom u nekoj od mnogobrojnih radnji u Odesi.

Branko Bogdanovic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.