Inženjer Pol Žifar iz Sent Etjena je patentirao oružje u kome se projektili lansiraju potiskom „nabijenog” ugljen-dioksida. Bila je to 1890. godine skupa novotarija. Danas se oružje na gas koristi i za obuku vojske i policije
Većina ljudi živi u uverenju da je ugljen-dioksid relativno opasan gas koji je dobar samo kada se koristi za proizvodnju soda-vode, nezamenljivog dodatka špriceru i efikasno sredstvo za gašenje požara, Međutim, Pol Žifar, inženjer „Fabrike oružja i bicikala” iz Sent Etjena, 6. avgusta 1890. godine patentirao je oružje u kome se projektili lansiraju potiskom komprimovanog ugljendioksida. Dugo vremena Žifarov izum je spadao u kategoriju ekstravagantnih i skupih novotarija. Pravu vrednost ideje prvi su sagledali Nemci; da bi štedeli bojevu municiju, svoje mitraljeze i automate, punjene specijalnom municijom bez baruta i kapisle, crevima su priključivali na ogromne boce sa komprimovanim vazduhom ili ugljen-monoksidom i tako uvežbavapi vojnike u gađanju. Ali, da bi „C02 oružje” osvojilo širu publiku trebalo je sačekati tehnološki bum.
Pravi razvoj „CO2 oružja” započeo je pedesetih godina ovog veka. Gas se pod određenim pritiskom i temperaturom „pakovao” u ampule slične onim za brzo spravljanje soda-vode. Ampule najčešće primaju između 8 i 12, mada postoje i kontejneri sa 45 grama C02. U optimalnim uslovima (temperatura oko 20 stepeni U) pritisak u ampuli dostiže oko 63 bara. Savremeni pištolj radi tako što se ampula postavlja u ležište tako da iglica ventila probija njen vrh. U ležište metka se ubacuje projektil – pojedinačno ili iz specijalnog magacina (kod višemetnog oružja). Ili povlačenjem obarače ili udarcem oroza, ventil se otvara i ispušta oko 0,25 g (0,14 litara) raca koji trenutno prelazi iz tečnog u gasovito stanje (u specijapnoj komori ili ispred samog ležišta metka) i potiskuje dijabolu.
U zavisnosti od konstrukcije i tipa, CO2 pištolj može izbacivati projektile (dijabole ili kuglice, odnosno sačmu „00”) kapibra od 4,5 (.177) do 9 mm (.38) sa početnim brzinama i preko 168 metara u sekundi. Primera radi, pištolj kapibra 6,35 mm uz pomoć jedne ampule može da „ispapi” do 30 zrna mase 1,23 grama (19 grejna) sa početnim brzinama od 153 m/s.
To, praktično, znači da projektil na ustima cevi ima energiju od 14,4 Džula. Pištolj kapibra 5,6 mm (.22) izbacuje čak 100 zrna sa početnom brzinom od 168 m/s. Poređenja radi, stara „Zastavina” vazdušna puška, 4,5 mm M.56 izbacivala je dijabolu mase 0,5 grama početnom brzinom od 130 m/s (Eo=4,ZJ!) a projektil je na 30 m još uvek raspolagao energijom dovoljnom da probije ploču od lesonita debljine 2,5 mm!
Pištolji na ugljen-dioksid u prvo vreme su isključivo bili namenjeni sportskim strelcima. Međutim, danas sve veće firme proizvode verne kopije službenih pištolja i revolvera na C02 koji su idealni za obuku vojske i policije. Sem toga, moguća je i brza adaptacija službenog oružja (zamena navlake i cevi, odbacivanje okvira, umetanje promenljive ampule ispod korica ili u ležište vođice povratne opruge) na isti sistem.
Revnosni ekolozi će postaviti pitanje zagađenja čovekove sredine. Poznato je da je sadržaj ugljen-monoksida u vazduhu od 0,03 do 0,04 odsto. Po međunarodnim normama, maksimalna dozvoljena koncentracija CO2 u radnom prostoru iznosi 0,5 odsto. Pođimo od pretpostavke da se gađanje vrši u neuslovnoj prostoriji (bez ventilacije i otvora) dužine 8, širine 2 i visine 2,5 m (zapremina vazduha 40 ml ili 40.000 litara) i da strelac za jedan sat simultano, iz dva pištolja, ispapi 180 hitaca. Po svakom opaljenju kroz ventil se ispusti 0,25 gr gasa što ukupno daje 45 grama (celokupna sadržina savremenog kontejnera za pištolj). U normalnim uslovima (temperatura oko 20 stepeni C, pritisak 1 Bar), to je 25 litara CO2. Međutim, strelac disanjem „izbaci” oko 35 litara istog gasa (više nego oba pištolja). Ako ovome dodamo uobičajeni sadržaj CO2 u vazduhu (oko 12 litara), onda je streljana „zagađena” sa 62 litra „opasnog” raca, što je dapeko ispod dozvoljenog maksimuma od 200 litara! Normalno, savremene strelja-ne imaju ventilaciju tako da takmičari ni na koji način ne mogu biti ugroženi.
Branko Bogdanović