Nekoliko godina unazad, detektor laži odnosno poligraf stekao je neverovatnu medijsku popularnost. To ide tako daleko da se (zlo)upotreblјava i u rijaliti programima, što svakako ne doprinosi poverenju u ovu spravu. No, malo se zna šta je i kako je uopšte nastao poligraf.
Sve do kraja 18. veka istina se od osumnjičenih izvlačila metodama koje je uvela još srednjovekovna inkvizicija. Psiholozi i kriminolozi su tek u 19. veku započeli potragu za humanim i ”nepogrešivim detektorom laži”. Tako se pojavila nada da rešenje leži u poligrafu – u suštini, medicinskom uređaju za dijagnozu srčanih anomalija i nadgledanje vitalnih funkcija pacijenta tokom operacije – pulsa, krvnog pritiska, temperature i disanja (kasnije – i provodlјivosti kože).
Džejms Mekenzi, pionir u razvoju poligrafa. Mekenzi-Ljuisov poligraf iz 1919 godine. Medicinski i sudski uređaj – poligraf iz 1960 godine.
Poligraf je nastao kombinacijom nekoliko instrumenata. Jedan od prvih bio je uređaj škotskog kardiologa Džejmsa Mekenzija iz 1906. godine, koji je merio arterijski i venski puls i rezultate ucrtavao u vidu linija na papiru. Na osnovu Mekenzijevih nacrta uređaj, poznat kao ”Mastilo-poligraf”, proizvela je engleska ”Kembridž i Pol Instrument kompanija”; sastojao se od obrtnih doboša sa namotanim papirom na kome su dve pisalјke beležile očitavanje.
Pre izuma poligrafa, naučnici su pokušali da povežu vitalne funkcije organizma sa emocijama. Francuski fiziolog Etjen Mare je 1858. godine zabeležio telesne promene kao odgovor na neprijatne stresore, kao što su mučnina ili oštri zvukovi. Italijanski kriminolog Čezare Lambrozo je 1911. godine koristio specijalizovanu narukvicu za merenje krvnog pritiska osumnjičenog tokom ispitivanja. Čezare je smatrao da su kriminalci niža vrsta lјudi a narukvica je predstavlјala put kojim je pokušao da verifikuje svoja ubeđenja.
Pred izbijanje Velikog rata harvardski psiholog Hugo Minsterberg je koristio različite instrumente, uklјučujući i poligraf, za beleženje i analizu subjektivnih osećanja. Minsterberg se među prvima založio za primenu mašine u krivičnom pravu, videći u njoj naučnu nepristrasnost i konkluzivnost.
Američki psiholog Vilijem Marston je tokom postdiplomskih studija radio u Minsterbergovoj laboratoriji i bio je fasciniran njegovim radovima. Marston je 1915. na Harvardu doktorirao pravo i psihologiju, smatrajući ove dve nauke komplementarnim. Ubrzo je konstruisao sistolnu manžetnu za merenje gornjeg arterijskog pritiska sa cilјem da istražuje vezu između vitalnih znakova i emocija.
Veliki rat se pokazao kao ”idealno vreme” za istraživanja ”umetnosti obmane”. Doktor psihologije sa Harvarda, Robert Jerks, koji je radio testove inteligencije za američku vojsku, pristao je da sponzoriše dalјa Marstonova istraživanja. Tokom jednog testa na 20 pritvorenika bostonskog opštinskog suda, Marston je zaklјučio da je postigao ”stoprocentni uspeh u otkrivanju laži”. No, ovakav ”skor” pobudio je sumnju kod zatvorskih nadzornika, a kritičari su tvrdili da je tumačenje rezultata poligrafa više umetnost nego nauka. Na primer, mnogi lјudi imaju povišen puls i krvni pritisak kada su nervozni ili pod stresom, što može uticati na njihovu reakciju tokom testa na poligrafu. Pri tome, Marston je, poput Jerksa, bio ubeđeni rasista: tvrdio je da ne može biti siguran u rezultate testova Afroamerikanaca jer su njihovi umovi primitivniji! Rat se završio pre nego što je Marston uspeo da uveri druge psihologe u valјanost poligrafa.
Nakon rata, načelnik policije u kalifornijskom gradu Berkli, započeo je reorganizaciju svog odelјenja u modernu instituciju za borbu protiv kriminala. Načelnik Folmer je centralizovao komandu, stvorio bogatu bazu otisaka prstiju razvrstanih prema vrstama zločina i omogućio policajcima stalnu komunikaciju putem radio-veze. Pokrenuo je i interni program obuke za policajce kojima su univerzitetski profesori držali tečajeve iz dokaznog prava, forenzike i fotografisanja na mestu zločina. Folmer je 1919. počeo da regrutuje u policiju diplomce sa raznih koledža. Pri tome, sve podnosioce zahteva podvrgavao je psihijatrijskim pregledima i testovima inteligencije. Jedan od Folmerovih pripravnika, fiziolog Džon Larson, pročitao je Marstonov članak ”Fiziološke mogućnosti testa obmane” iz 1921 godine. Larson je odlučio da pobolјša Marstonovu tehniku i započeo je testiranje ispitanika koristeći sopstveni izum – ”kardio-pneumo-psihogram” uz primenu protokola pitanja i odgovora ”da / ne”. Osumnjičenima je postavlјan isti set pitanja, a ispitivanje nije trajalo više od nekoliko minuta. Larson je tražio saglasnost kandidata za testiranje, verujući da će samo krivci odbiti da učestvuju. Načelnik Folmer je bio uveren u ispravnost Larsonovog rada i pomogao je u promociji poligrafa putem medija.
No, uprkos podrške Policijske uprave Berklija i rastuće opčinjenosti širokih stručnih i laičkih krugova ”detektorom laži”, američki sudovi su 1922. godine odbili da prihvate rezultate psihograma-poligrafa kao dokaz. Pravne zavrzlame nisu pokolebale Leonarda Kilera, koji je još u studentskim danima počeo da radi kao Larsonov asistent u policijskoj upravi Berklija. Tokom 1924. konstruisao je prvi usavršeni Larsonov poligraf, tzv. ”emotograf”, a nešto kasnije, instrument sa bolјom registracijom promene krvnog pritiska, pulsa i disanja i usavršenim ”kimografom” sa ravnomernom brzinom kretanja poligramnog papira. Kiler je 1930. godine prešao u Čikago i zaposlio se u kriminalističkoj laboratoriji Severo-zapadnog univerziteta – prvoj sudskoj laboratoriji u SAD. Ovde je svoj poligraf obogatio još jednim kanalom za beleženje promena kožno-galvanskih reakcija (GSR), kao i ”Tremorovim odavačem” koji je beležio promene mišićnih aktivnosti. Kiler je patent za poligraf dobio 31. januara 1931., a serijsku proizvodnju prvi su započeli ”Zapadna Elektromehanička Kompanija” iz Oklenda, ”Združena istraživanja” iz Čikaga i ”Lafajet kompanija za proizvodnju instrumenata” iz Indijane. Poligraf se u osnovi do danas nije mnogo izmenio. Napomenimo da je naša policija još od druge polovine 20. veka koristila najsavremenije poligrafe. Tako su na izložbi ”Dva veka policije u Srbiji” bili izloženi prenosni poligrafi ”Lafajet Diplomat 1 Model 761-76LE” i ”Kiler Model 6318” ”Združenih istraživanja” iz Čikaga – oba iz šeste decenije 20. veka.
U duhu sudskih odluka iz 1922, godine poligrafski rezultati i danas nisu prihvatlјivi kao dokaz. No, to nije zaustavilo upotrebu poligrafa tokom krivične istrage, u kojoj može poslužiti kao indikator za određene sumnje. Poligrafskom ispitivanju se pristupa dobrovolјno, a osobe sa zdravstvenim problemima nisu pogodne za testiranje pošto se mogu dobiti pogrešna očitavanja. Vojska, državne institucije i bezbednosne agencije većine zemalјa koriste poligraf u određivanju pogodnosti neke ličnosti za zapošlјavanje ili za pristup bezbednosnim informacijama. S druge strane, agenti nekih službi prolaze obuku kako ”prevariti” poligraf. No, tehnologija ”otkrivanja laži” u međuvremenu je evoluirala od nadgledanja osnovnih vitalnih funkcija do praćenja moždanih talasa. Krajem 20. veka, dr Peter Rozenfeld, psiholog sa Univerziteta Severozapad, razvio je jednu od prvih metoda na ovom principu. Tokom ispitivanja koristi se moždana aktivnost koja se emituje u roku od 300 milisekundi nakon što ispitivana osoba ugleda određenu sliku. Ideja se zasniva na podatku da će osumnjičeni za, recimo provalu, imati posebnu reakciju kada ugleda fotografiju ukradenog predmeta. No, nedostatak ovakvog ispitivanja je što nije uvek moguće obezediti fotografije inkriminisanih predmeta.