Rendžeri kao čuvari reda
Ma koliko istorija Novog kontinenta bila romantizovana, kolonizaciju Amerike i rađanje nove nacije obeležile su permanente borbe, Revolucija i građanski rat. Nerazdvojni deo ove istorije bili su – rendžeri.
Priča počinje juna 1606, kada je engleski kralj Džejms I (James I, 1566-1625) dozvolio da 108 trgavaca osnuju koloniju u severnoameričkom zalivu Česepik (Chesapeake Bay). Ekspedicija, predvođena kapetanom Džonom Smitom (John Smith, 1580-163), 14. maja 1607. je prispela do ostrva Džejmstaun (Jamestown), uplovila u reku Džejms (James river) i na 60 milja od ušća podigla forticu. U tvrđavicu trouglaste forme, ograđenu palisadama od brvana (praktično, to je bio embrion engleske kolonije Virdžinija), sklonilo se 214 naseljenika. Tvrđava Džejmstaun je bila smeštena dalje od obale kako bi se izbegli napadi španskih brodova sa mora, ali je zato bila na meti starosedelaca, Algonkvina (Algonquian). Situacija se nešto poboljšala kada je sa algonkvin plemenom Pouhatan (Powhatan) sklopljen trgovački sporazum, a procvat počinje nakon ženidbe trgovca duvanom, Džona Rolfa (John Rolfe, 1585-1622), sa ćerkom poglavice. Već 6. septembra 1620. iz Plimuta kreće i brod ”Mejflauver” (Mayflower) sa nova 102 naseljenika – ”hodočasnika” (Pilgrims); ”Mejflauver” je 9. novembra dospeo do luke Provinstaun (Provincetown) a tri dana kasnije putnici se se iskrcali i započeli izgradnju novog Plimuta (Plymouth).
Već od prvih dana, kolonistima su bili potrebni hrabri, iskusni graničari, koji bi istovremeno bili i izviđači-skauti i lovci i istraživači. Oni su proširivali granice ”Novog Sveta” i borili se protiv starosedelaca – Indijanaca. Svaka nova kolonija doseljenika imala je svoju grupu izviđača koji bi svakodnevno patrolirali određenom zonom. Upravo po ovim sektorima (range), iskusni skauti su prozvani – rendžerima.
Rendžeri su brzo savladali taktiku indijanskog načina borbe (embrion specialnih operacija nekonvencionalnog tipa), potpuno drugačiju od tada uobičajene krute evropske linijske taktike. Kolonijalna uprava je shvatila borbenu vrednost ovih ljudi pa je u vreme Prvog indijanskog rata (First Indian War, Metacom’s War, 1675-1678), pod komandom kapetana Bendžamina Čurča (Benjamin Church, 1639-1718), formirana prva vojna rendžerska jedinica, zadužena da uguši pobunu plemena Vampanoak (Wampanoag, Wôpanâak) na čelu sa poglavicom Metakomet (Metacomet, Pometacom, 1638-1676), nazvanog i ”kralj Filip”.
Kako je sredinom 18. veka došlo do sukoba sa Francuzima i njima privrženim indijanskim plemenima, britanski major Robert Rodžers (Robert Rogers, 1731-1795) je u Nju Hempširu formirao 9 rendžerskih četa koje su uspešno operisale od 1756. do 1763. Rodžers je prvi štampao egzercirna i taktička pravila za ove formacije i uveo novi način borbene obuke, uz primenu bojeve municije. Rodžersovi rendžeri su izveli nekoliko sjajnih pohoda protiv Abenaki (Abenaki, Alnôbak) plemena. Primera radi, grupa od 200 rendžera je peške i u kanuima, za samo 60 dana, prevalila rastojanje od 400 milja i 29. septembra 1759. potpuno iznenadila Indijance u njihovom logoru, pobivši više stotina protivnika. Sem toga, Rodžers je ignorisao do tada ”sveta” pravila da se operacije izvode samo tokom proleća i leta; opremivši rendžere skijama, krpljama pa čak i sličugama, on je i po najvećoj zimi vršio uspešne prepade na francuske i indijanske zimske bivake.
Rendžeri su se pokazali naročito korisnim tokom američke Revolucije. Englezi su odmah aktivirali Kraljičine rendžere (Queen’s Rangers) Džona Simkoa (John Graves Simcoe, 1752-1806), rendžere Patrika Fergusona (Patrick Ferguson, 1744-1780) i Kraljevske Karolina rendžere (King’s Carolina Rangers) Tomasa Brauna (Thomas “Burnfoot” Brown, 1750-1825). Nakon sticanja nezavisnosti SAD, ovi lojalisti su se povukli u Kanadu.
S druge strane, ”pobunjenici” protiv Krune su na poziv Kontinenatlnog Kongresa formirali svojih 10 četa ”strelaca-eksperata” odabranih od ljudstva iz Pensilvanije, Merilenda i Virdžinije. Džoržd Vašington je jedinicu lično nazvao Provisional Rifle Corps. Korpus je brojao 500 boraca a po komandantu, pukovniku Danijelu Morganu (Daniel Morgan,1735/1736-1802), bio je poznat i kao Korpus Morganovih strelaca (Morgan’s Riflemen, Morgan’s Rifles, Morgan’s Sharpshooters). Najveću novinu predstavljalo je naoružanje Morganovih strelaca; koristili su za ono vreme izuzetno precizne, duge lovačke puške sa žlebljenim cevima, preuzete od nemačkih Jäger-a. Tako su, na neki način, pripadnici Morganovih preciznih strelaca predstavljale i začetak snajperista. U to vreme, ovo ”snajpersko” oružje je bilo opremljeno mehanizmom na kremen. Kasnije, duge žlebljene puške sa perkusionim mehanizmom, bile su poznate kao Pensilvanija, Kentaki ili, jednostavno, američka duga puška (Kentucky rifle, Pennsylvania rifle, American longrifle). Britanski general Džon Burgojn (John Burgoyne, 1722-1792) je izjavio da su Frimanovi strelci bili najbolja jedinica tokom čitave Revolucije. To je borcima za nezavisnost bio jedan od podstreka da osnivaju nove rendžerske grupe. Među njima su se posebno isticali ”partizani” (partisans, iregularna milicija) pukovnika Frensisa Merina (Francis Marion, 1732-1795), koji su u savanama Južne Karoline dovodili do očajanja regularne britanske trupe.
U daljoj američkoj istoriji vojne formacije rendžera imaće značajnu ulogu. Tokom rata 1812. bilo je aktivno 12 rendžerskih četa. Sve do Građanskog rata one će nastaviti borbu sa Indijancima, a održaće se i do danas kao armijske jedinice za specijalne operacije. Međutim, dalja istorija vojnih rendžera predstavlja posebnu priču.
Usamljena zvezda
Verovatno medijski najveću slavu stekli su teksaški rendžeri. Pod upravom lokalne vlade, oni nisu činili sastavni deo armije SAD nego su prerasli u svojevrsnu vojno-policijsku formaciju, blisku nekoj vrsti milicije. Treba imati u vidu da je Teksas imao vrlo burnu istoriju. Još od 17. veka je, kao deo Meksika, praktično bio španska kolonija.General Iturbide (Agustín de Iturbide, 1783-1824), inače poznat kao španski lojalista, odjednom je promenio političke stavove i 28. avgusta 1821 – proglasio nezavisnost Meksika. Iturbide je 3. januara 1823. Stefenu Ostinu (Stephen Fuller Austin, 1793-1836) odobrio naseljavanje američkih kolonista u Teksas. Svestan opasnosti koje prete u zemlji preplavljenoj Indijancima, meksičkim banditima i korumpiranim vojnicima svih mogućih pripadnosti, Hjuston je 1823 godine angažovao 10 iskusnih graničara –”rendžera”- sa mesečnom platom od 35 $, zaduženih da ”očiste” teritorju i štite bele doseljenike. Međutim, sredinom 1824. general Santa Ana (Antonio de Padua María Severino López de Santa Anna y Pérez de Lebrón, 1794-1876) je zbacio Iturbidea, sazvao Kongres i proglasio Meksiko republikom. Pri tome, napravljen je propust jer nije definisan status država u sastavu Meksika, uključujući i Teksas. Santa Ana je 6. aprila 1830. Ostinu zabranio i dalje naseljavanje američkih kolonista. U haotičnoj i nestabilnoj situaciji, doseljenici su 3. novembra 1835. doneli osnovni Ustav Teksasa, uspostavili provizornu vladu i formirali posebnu vojno-policijsku trupu pod nazivom ”Teksaških rendžera”. Formacija je stavljena pod komandu pravnika, majora Roberta Vilijamsona (Robert McAlpin Williamson, 1804?-1859) i podeljena na tri čete sa po 16 boraca, jednim kapetanom i dva poručnika. Svi činovi su imali dnevne prinadležnosti od 1,25 $ (kao i američki dragoni, jedna vrsta pešadije na konjima) a bili su obavezni da sami nabave konje, oružje i odeću i brinu se o ishrani. Provizorna vlada je 2. marta 1836. donela deklaraciju o nezavisnosti Teksasa. Bez podrške SAD, suprotstavljen trupama generala Santa Ane, Hjuston se trudio da vodi miroljubivu politiku prema Indijancima, kako bi bar jednog potencijalnog neprijatelja privoleo na saradnju. Na žalost, decembra 1838. za šefa prelazne vlade je izabran samouvereni Mirabo Lamar (Mirabeau Buonaparte Lamar, 1798-1859). Lamar je 56 konjičkih dobrovoljačkih rendžera upleo u krvave akcije protiv svih mogućih, stvarnih i potencijalnih protivnika. Jedan od pogrešnih poteza ogledao se i u otvorenom ratu protiv indijanskih plemena Čiroki (Cherokee) i Komanči (Comanche). Tako je na kraju Lamarovog mandata, 1841, Teksas bio razoren i na ivici pada pod meksičku dominaciju. Situaciju je brzo sanirao ponovo izabrani Hjuston. On je na granicu izbacio 150 iskusnih rendžera pod komandom kapetana Džon Kofi ”Džek” Hejsa (John Coffee “Jack” Hays, 1817-1883). Hejs je prvi oficir koji je razradio princip regrutacije, organizaciju i taktička pravila upotrebe graničara, a oko sebe je sakupio niz iskusnih oficira, poput Bena (Benjamin McCulloch 1811-1862) i Henrija Mekkaloča (Henry Eustace McCulloch, 1816-1895), Semjuela Vokera (Samuel Hamilton Walker, 1817-1847) i ”Veliko Stopalo” Volisa (William Alexander Anderson Wallace Big Foot, 1817-1899). To je, ujedno bio i početak stvaranja legende o rendžerima države ”Usamljene zvezde”. Naime, 29. decembra 1845, američki predsednik Džejms Polk (James Knox Polk, 1795-1849) je izjavio da će anestirati Teksas kao 28. državu SAD. To je označilo početak američko-meksičkog rata (1846-1848) u kome su rendžeri postali ”oči i uši” (skauti i partizani) američkog generala Vinfilda Skota (Winfield Scott, 1786-1866). Rendžeri započinju herojsku borbu protiv trupa Santa Ane ali i razbojnika svih rasa.
Bez obzira na sjajne rezultate, kada je 2. februara 1848. potpisan mir, rendžeri su se odjednom pokazali suvišnim; armija SAD je preuzela odgovornost za čuvanje teksaških granica pa su rendžeri, bar na prvi pogled, izgubili svoju oficijelnu ulogu. Nakon deset godina pokazalo se da regularna vojska nije dorasla borbi na surovom i nepoznatom terenu protiv iskusnih razbojnika i Indijanaca. Kada je januara 1858. za kapetana rendžera postavljen kapetan Džon ”Rip” Ford (John Salmon “RIP” Ford, 1815-1897;nadimak je dobio tokom meksičkog rata jer je porodicama poginulih rendžera slao izraze saučešća koji su se završavali skraćenicom RIP od ”Rest in Peace” – ”Počivao u miru”), pokazalo se da samo ova iskusna trupa može uspešno da okonča dugotrajni rat protiv Komanča. Na žalost, nekoliko godina kasnije u Americi je izbio Građanski rat koji će rendžere opet dovesti u nepriliku. Kao lokal-patriote, oni su se uglavnom borili na strani Konfederacije. Tokom rata, od njih su organizovani 11. pešadijski Robers rendžerski puk (11th Infantry Roberts’s Rangers), 2. teksaški konjički puk (2nd Texas Cavalry Regiment, 2nd Mounted Rifles; Chisum’s Regiment), 1, 2, 5, 30, 33 i 34. konjički partizanski puk, dobrovoljački 8. teksaški konjički puk (8th Texas Cavalry Regiment, po osnivaču, Bendžaminu Teriju – Benjamin Franklin Terry, 1821-1861 – poznat kao ”Terijevi teksaški rendžeri”, Terry’s Texas Rangers) i nekoliko pešadijskih bataljona i konjičkih eskadrona. Većina ovih jedinica se nije borila u sastavu regularne armije jer rendžeri nisu prošli vojnu obuku, nisu priznavali strogu disciplinu i upražnjavali su sopstvenu taktiku. Nakon sloma secesionističkog Juga, Linkoln rendžerima nije zamerio odabir strane na kojoj su se borili. Na njihovu sudbinu više je uticao Zakon o rekonstrukciji oružanih snaga (Military Reconstruction Acts usvojen 2 marta 1867, na snazi do 1874), prema kome su vojnu i policijsku dužnost mogle da obavljaju isključivo Armija SAD i državne policije. Ovim Zakonom se, naime, težilo da se južne države nakon rata u potpunosti inkorporiraju u SAD. Tako su u Teksasu 22 jula 1870. formirane Dravna policija Teksasa (Texas State Police), Držvna garda (Texas State Guard) i Rezervna milicija (Texas Reserve Militia, preteča Nacionalne garde Teksasa). No, ove snage, delimično i zbog segregacione politike, pokazale su se neuspešnim, pa je 22 aprila 1873. Dravna policija Teksasa raspuštena. Javno je priznato da je Teksas preplavio najgori domaći ološ i indijanski i meksički pljačkaši koji su nesmetano cirkulisali preko granice. Radi hitne sanacije situacije, Vlada je formirala dve vojne grupe. Prvu je predstavljala ”Specijalna rendžerska trupa” (Texas Ranger’s “Special Force” division) u koju je ušlo 36 pripadnika bivše Državne policije na čelu sa kapetanom Linderom Meknelijem (Leander Harvey McNelly, 1844-1877). Mekneli je preuzeo komandu nad Specijalnom rendžerskom trupom i poveo beskompromisan rat protiv razbojnika, pri čemu nije birao sredstva; progoneći desperadose, ignorisao je međunarodne norme i slobodno prelazio Rio Grande, dovodeći u SAD uhapšene prestupnike i ukradenu stoku. Druga vojna jedinica, ”Graničarski bataljon” (Frontier Battalion), bila je sličnog sastava i namene. Komponovana je od 6 četa sa po 75 rendžera i stavljena pod komandu majora Džona Džonsa (John B. Jones, 1834-1881). Bataljon je samo 1874. učestvovao u 15 borbi sa Indijancima i uz pomoć američke konjice uspeo je da slomi udarnu moć Kajova (Kiowa) i Komanča. Do 1900. ove dve jedinice su se borile i protiv pljačkaša, revolveraša poput Džon Vesli Hardina (John Wesley Hardin, 1853-1895), ali i Kju Kluks Klana (Ku Klux Klan). Kada se vladi u Hjustonu učinilo da je kriminal suzbijen, rendžeri su preuranjeno redukovani na 4 čete od po 20 ljudi. Bez obzira na to, rendžeri su samo nekoliko godina kasnije spremno dočekali pakao koji je izbio na granici duž Rio Grande. U to vreme u Meksiku je izbila Revolucija protiv Porfirija Dijaza (José de la Cruz Porfirio Díaz Mori, 1830-1915), u kojoj su učestvovali Meksikanci s obe strane granice; Revolucija je dovela i do narastanja meksičkog nacionalizma. Pančo Vilja (Francisco “Pancho” Villa, 1878-1923) je 1916. izvršio pohod na Nju Meksiko a čitavu situaciju, nakon izbijanja Prvog svetskog rata, obilato je koristila nemačka agentura. Da stvar bude apsurdnija, usled energičnih žalbi meksičkog ambasadora na brutalnost rendžera, 1919. godine broj ljudi u sve 4 čete sveden je na svega 80 boraca. Na sreću, kapetan Viljem Rajt (William Lee Wright,1868-1942), Tomas Hikmen (Thomas R. Hickman, 1886-1962) i Frenk Hamer (Francis Augustus Hamer, 1884-1955) sproveli su niz reformi koje su pomogle da i ovako mali broj rendžera spemno dočeka ”lude dvadesete”, bujanje organizovanog kriminala, prohibiciju i veliku depresiju.
Da je mešanje u politiku opasna stvar, renžeri su shvatili tokom 1932. godine. Zdušno su podržavali kandidaturu guvernera Rosa Sterlinga (Ross Shaw Sterling, 1875-1949) pa im se ”olupala o glavu” pobeda protivkandidata, Mirjam ”Ma” Ferguson (Miriam Amanda Wallace “Ma” Ferguson, 1875-1961). Ona je odmah po izboru otpustila sve rendžere koji su otvoreno učestvovali u Sterlingovoj kampanji, potom je ”skresala” budžet i, konačno, snage redukovala na samo 42 rendžera! Bez obzira na ograničene mogunosti, rendžeri su nastavili beskompromisnu borbu protiv kriminalaca. Upravo tih godina došli su glave Rejmondu Hemiltonu (Raymond Elzie Hamilton, 1914-1935), Džordžu ”Mašingan” Keliju (George Kelly Barnes, “Machine Gun Kelly”,1895-1954), i famoznom paru Boni Parker (Bonnie Elizabeth Parker, 1910-1934)-Klajd Borou (Clyde Champion Barrow, 1909-1934).
Petnaestog januara 1935. Džejms Alred (James Burr V Allred, 1899-1959) je izabran za novog guvernera Teksasa, što će označiti konačnu prekretnicu u organizaciji državne policijske službe. Odeljenje za građasku sigurnost Teksasa (Texas Department of Public Safety, DPS) formirano je 10. avgusta iste godine. Odeljenje je podeljeno na tri osnovne jedinice: uniformisanu Patrolu na magistralnim putevima (Texas Highway Patrol), Teksaške rendžere (Texas Ranger Division) i kriminalističku laboratoriju (crime laboratory). Rendžeri su postali jedno od najvažnijih odeljenja moderno komponovane policije – neka vrsta univerzalnih policajaca. Vremenom su prolazili najsavremeniju obuku a prilagođavali su se i službi u urbanim sredinama. Doduše, u jednom dugom periodu, od 1938. do 1968, direktor DPS, Homer Gerison (Homer Garrison Jr., 1901-1968), rendžere je pretvorio u skromno obučene, (uglavnom u civilna odela) detektive, a Hajvejpatrol je preuzela sve prerogative uniformisanog sastava. Situacija će se konačno promeniti 1968, kada je novi direktor DPS, pukovnik Wilson Spir (Wilson Edward Speir, 1917-2002), značajno ojačajao odeljenje rendžera, opremio ih najsoficticiranijom opremom i naoružanjem i od njih ponovo stvario elitne policajce Teksasa.
Naoružanje i oprema
Rendžeri su još od osnivanja konje i oružje nabavljali o svom trošku a od države su dobijali platu i municiju. Sve do četrdesetih godina 19. veka bili su naoružani standardnim jednometnim spredpunećim pištoljima i karabinima. Međutim, kapetan Džon Kofi ”Džek” Hejs je 1844. jednu četu opremio ”novotarijom” u vidu petometnog revolvera .38Paterson Revolving Pistol Semjuela Kolta (Samuel Colt, 1814-1862). U jednom sukobu na reci Pedernales, zapadno od San Antonia, 14 rendžera je samo zahvaljujući vatrenoj moći koltova uspelo da savlada 70 Komanča. Kolt, inače poznat kao marketinški genije, ovu epizodu je iz sve snage medijski koristio na Istoku. Uskoro se sastao i sa bivšim proslavljenim rendžerom, Semom Vokerom, sa kojim je konstruisao moćni šestometni revolver kalibra .44 sa cevi dužine 9 inča – tzv. Whitneyville Walker. Američka armija je za 5 četa (A,B,C,D,E i F) konjičkih strelaca naručila 1000 kolt-vokera, čime počinje uspon dotle nepriznatog oružja.
Rendžeri su najčešće kupovali ”Old Lucky”-.45 Colt SA Army M1873 (često i u kalibrima .44-40 i .38-40) i ”Peacemeker” kolt sa cevi dužine 4 inča. Kasnije nabavljaju Colt Lawman sa cevi dužine 2 inča, ali i poluautomatske pištolje .45 Colt Commander i .45 Colt Government M1911 i M1911A1 (pojedinci su sa koltovih pištolja uklanjali branik obarače radi bržeg dejstva). Krajem XX veka uglavnom su opremljeni .357 SIG P-226, Glock-om ili starim koltom .45ACP.
Što se tiče dugocevnog oružja, od 1875. je trebalo da nose .50-70 jednometne Sharps karabine, za koje su besplatno dobijali municiju. Međutim, rendžeri su brzo shvatili značaj vatrene moći novih višemetki pa sve češće, umesto šarpsa (koji je koštao samo 17,5$) kupuju .44 vinčester karabine (40$) ili puške (41$). Iako su zbog samovoljnog izbora oružja bili primorani da za svoja sredstva nabavljaju i municiju, čuvari zakona se nisu predomislili. Kapetan Frenk Hamer (Francis Augustus Hamer, 1884-1955) je od Petmeckey’s Sporting Goods iz Ostina, Teksas, dobio specijalno adaptiranu (customized) poluautomatsku pušku .35 Remington Model 8 sa serijskim brojem 10045, na kojoj je, prema posebnoj narudžbini policije, Peace Officer’s Equipment (POE) iz Sent Džozefa, Misuri, ugradio petnaestometni magacin. Hamer je pušku koristio 23. maja 1935, prilikom likvidavije Boni i Klajda.
Do kraja XX veka rendžeri su dobili vozila Dodge Intrepid i Chevrolet Caprice, opremljeni su Sony digitalnim kamerama i laptop kompjuterima Dell, a u njihov arsenal je bila uvedena sačmarica Remington Auto-Flinte M1100, automat H&K MP-5 i puške Ruger-Mini-14 i colt AR-15.
