PUŠKE MOSIN M.1891 U NAORUŽANjU SRPSKE VOJSKE 

 

Razvojem streljačkog naoružanja, pod uticajem iskustava iz Rusko-turskog rata 1877-1878, dolazi do uvođenja višemetnih pušaka u armije svih većih zemalja Evrope. Austrija usvaja sistem Manliher M.1886, Nemačka Mauzer – M.71/84 i kasnije poboljšanu komisijsku pušku M.1888, a Francuska armija prihvata sistem Lebel M.1886. Zbog ovakvog razvoja situacije, ruska armija koja je bila naoružana kvalitetnom, ali tehnološki prevaziđenom jednometkom sistema Berdan No II u kalibru 4„`(10,16mm), bila je prinuđena da pronađe novo rešenje. Rad komisije zadužene za izbor nove puške bio je otežan i usporen raznim teškoćama. Pored ogromnog broja prijavljenih modela, komisija je morala da stalno menja uslove konkursa u skladu sa  rapidnim razvojem  novih tehnologija i materijala. Ipak, najveću prepreku su  predstavljala konzervativna shvatanja visokih oficira ruske vojske koji su se plašili da prosti ruski mužik neće moći lako da shvati kako se rukuje novom puškom kao i da će se previše uzdati u brzinu vatre te će nesvrsishodno trošiti municiju. 

Crtež “Ruske 3 linijeve puške M.1891“. Ratnik, Beograd, 1897.g

Među 150 prijavljenih konstruktora i proizvođača na konkurs se javio i domaći konstruktor artiljerijski kapetan Sergej Ivanovič Mosin (1849 – 1902). Njegovi prvi modeli puške iz 1887 i 1888 bili su zasnovani na modifikovanom sistemu Berdan, ali u manjem kalibru 8mm. Prateći zahteve konkursa, Mosin je 1890.g. usavršio svoj dizajn i podneo ga na uvid članovima komisije. Ova puška je imala zatvarač originalne konstrukcije, cev i nišane izrađene prema uzoru na modele Lebela i kalibar 3„` (7,62mm).  Glavni konkurent Mosinu bio je moćni belgijski industrijalac Nagan (Nagant) koji je imao značajan autoritet kao i brojne veze u ruskom vojnom vrhu i dvoru.  Trupna testiranja oba sistema započela su decembra 1890.g. iz kojih je Nagan izašao kao pobednik. Protiv takvog rešenja i favorizovanja stranog konstruktora, pobunio se profesor Artiljerijske akademije Čerbišev, čiji uticaj je rezultirao produžetkom testiranja modifikovane Mosinove puške i Naganovog modela. U komisiju koja se bavila poboljšanjem Mosinove konstrukcije uskoro je uključen i sam Nagan. Konačna varijanta Mosinove puške bila je modifikovana preuzimanjem nekih detalja Naganovog rešenja magacina. Za doprinos poboljšanju Mosinovog modela, belgijskom industrijalcu je iz carske blagajne isplaćena impozantna suma od 200,000 rubalja, dok je glavni konstruktor kao nagradu dobio viši čin i utešnih 30,000 rubalja. 

Definitivna odluka o usvajanju Mosinove puške u naoružanje ruske armije i mornarice donesena je 16. aprila 1891.g. Nova puška dobila je ime „Trehlineйnaя vintovka obrazca 1891 g.“

Upadljivo je da je iz zvaničnog naziva oružja izostavljeno ime konstruktora kao što je uobičajeno u ruskoj nomenklaturi oružja. Ova nepravda prema konstruktoru Mosinu biće ispravljena tek nakon revolucije. Uvođenjem trolinejke ruska vojska je dobila savremeno streljačko oružje koje će svoje kvalitete dokazati kroz brojne ratove tokom niza godina. Puška sa obrtnočepnim zatvaračem i kutijastim, jednorednim, petometnim magacinom ostvarivala je brzinu vatre od 35 metaka u minuti bez nišanjenja i 15-20 metaka u minuti sa nišanjenjem, zavisno od uvežbanosti i spretnosti strelca. Glavna karakteristika puške je relativno jednostavno rukovanje i održavanje (uprkos prilično komplikovanom zatvaraču). Kao jedina ozbiljnija mana novog oružja može se navesti rešenje kočnice koja se jako teško aktivirala.

Crnogorski borci naoružani moskovkama M1981 sa modifikacijom iz 1893.g., na položaju kod Skadra, 1912.g. (VM, R-139)

Ruska vojna industrija nije bila u stanju da odmah krene sa proizvodnjom nove puške. Iako je odobren kredit od 108,5 miliona rublji, bilo je potrebno izgraditi potpuno nove industrijske kapacitete što je iziskivalo vreme. Kako je  armija već kasnila sa uvođenjem nove puške u odnosu na ostale velike evropske zemlje, odlučeno je da se, bar za prvo vreme, dok se ruski pogoni ne pripreme da preuzmu proizvodnju, ona prepusti francuskom zavodu u Šaterlou (Shatellerault ).

Francuski zavod je uspeo da u periodu od 1891 do 1895 isporuči 503.539 komada trolinejki. Od 1893 godine sa proizvodnjom punog kapaciteta počinju i ruski oružni zavodi u Tuli, Iževsku i Sestorecku. Oni su za samo 3 godine ruskoj vojsci isporučili 1.470.470 pušaka. Pukovnik Mosin je ostao vezan za svoju konstrukciju i to tako što je 1894.g. postavljen za načelnika Sestoreckog oružnog zavoda, gde je sve do smrti 1902.g.  lično vodio računa o proizvodnji puške čiji je bio konstruktor. Uprkos velikim naporima ruske industrije, preoružavanje je završeno tek 1901.g., 10 godina nakon uvođenja u službeno naoružanje. 

Mosinka je, inače, izrađivana u 4 varijante koje su bile prilagođene vidovima armije za koje su bile namenjene. Osnovna varijanta je bila pešadijska ukupne dužine 1306mm bez bajoneta i čak 1736mm sa bajonetom. Dragonski i kozački modeli su bili namenjeni za upotrebu u konjičkim jedinicama. One su imale istu ukupnu dužinu od 1238mm, a razlikovale su se po tome što na kozačkoj pušci nije bila predviđena upotreba bajoneta. Najređi model koji je najkasnije ušao u proizvodnju i bio predviđen za upotrebu u artiljeriji, policiji i mitraljeskim četama bio je karabin M1891/1907. Ukupna dužina karabina je iznosila 1016mm, dužina cevi je bila svega 508mm. Dužinama cevi bili su prilagođeni i nišani. Tako je pešadijska puška imala stalni nišan označen gradurom od 400 do 1200 koraka i sa podignutom preklapačom od 1300 do 2700 koraka dok je kod dragonske puške nišan bio predviđen za dejstvo do 2550 koraka.

Prijem ruskih pušaka od strane komisije Vojno-tehničkog komiteta

Uz novu pušku usvojen je i novi metak kalibra 7,62mm, čije zrno je bilo oživalno cilindričnog oblika težine 13,75 grama, a ispaljeno iz pešadijskog modela postizalo je početnu brzinu od oko 620 m/s, pritom ostvarujući maksimalni efikasni domet od 1920m.

Ubrzo po početku masovne proizvodnje usledile su prve modifikacije trolinejke. Tako je 1893.g. uvedena gornja drvena obloga cevi između prednje i zadnje grivne, a od 1896.g. je montirana nova, duža šipka za čišćenje kao i poprečni osigurač šipke na podkundaku ispod glave sanduka. Ove promene nisu bitno uticale na poboljšanje same puške kao ni na njene osnovne karakteristike te stoga nisu ni evidentirane kroz promenu imena modela.  

Krajem 19. veka i srpska vlada bila je svesna neophodnosti modernizacije svoje vojske. Pored brojnih deficita u ratnom materijalu  najznačajniji je bio nedostatak pušaka, a pogotovo najsavremenijih magacinki (višemetki). Srpska vlada, i pored dobre volje da reši ovo pitanje, suočila se sa hroničnim nedostatkom finansijskih sredstava. Situacija na Balkanu nagoveštavala je  veliku krizu. Suočena sa tehničkom inferiornošću svoje vojske naspram, ne samo velikih evropskih država, već i svojih balkanskih suseda, Vlada je bila prinuđena da brzo deluje. Pomoć je potražena u Rusiji. Februara 1896.g. (Stojan Novaković, 1842-1915, predsendik vlade, ministar inostranih poslova 1895-17. decembra 1896, Đorđe Simić, 1843-1921, predsednik vlade i ministar 17. decembra 1896. do 11. oktobra 1897, i dr Vladan Đorđević,  1844-1930, predsednik vlade i ministar 11. oktobra 1897 -1900) započeli su pregovori sa Rusijom u želji da se za srpsku vojsku nabavi 100.000 pušaka M.1891 sa dovoljnom količinom muncije. Dogovor je trebalo da bude zaključen tokom posete srpskog ministra vojnog Dragutina Franasovića (1842-1914, ministar vojni od 25/6 1895 do 2/12 1896, pa Jovan Mišković do zime 1897) Petrogradu tokom maja 1896.g. Međutim, ovaj pokušaj je propao zbog nepopustljivosti ruskog ministra finansija (grofa Sergeja Juljeviča Vita. Rusija nije bila spremna da odobri kredit za nabavku oružja već je zahtevala isplatu u gotovini. Krajem 1896.g. došlo je do ublažavanja ruskog stava u pogledu odobravanja kredita, ali su uslovi i dalje bili izuzetno nepovoljni. Pored visoke cene, Rusi su odredili rok isporuke oružja na 4 do 5 godina, verovatno vođeni činjenicom da još nije bilo gotovo preoružavanje njihove vlastite vojske. Ovakvi uslovi su bili potpuno neodgovarajući za srpsku stranu pošto su puške bile potrebne odmah. Uzimajući u obzir srpske potrebe, ruska vlada je načinila još jedan ustupak predlažući da se najhitnije potrebe zadovolje iz ruskih magazina i to do proleća 1897, a ostatak da srpska vlada, uz dozvolu Rusije, naruči u Šaterlou (Shatellerault) čiji su pogoni bili rasterećeni porastom proizvodnje u ruskim oružanim zavodima. Novi ruski predlog zahtevao je i nove pregovore te se stvar sve više odlagala. Koliko je situacija sa streljačkim naoružanjem u Srbiji bila kritična svedoči nam i podatak da je početkom 1897.g., tokom priprema za mobilizaciju u slučaju izbijanja Grčko – Turskog rata, srpskoj vojsci bilo potrebno 98.460 pušaka, što znači da joj je po tadašnjoj formaciji za opremanje boraca nedostajalo 2.231 puška. Nedostatak se čini još ozbiljnijim kada se zna da je srpska komanda upotrebila sve raspoložive rezerve, čak i već odavno zastarelu jednometnu ostragušu Pibodi M.1870. Slična situacija je bila i sa municijom. 

Grupa vojnika srpske vojske neposredno po dolasku na Krf, 1916.g. Borci su sa sobom preko Albanije preneli i svoje trolinejke M1891/10. Kako je autor snimka poručnik Dragiša M. Stojadinović, verovatno su u pitanju borci XIII pešadijskog puka Timočke divizije I poziva. ( VM, R-1086)

Opasnost od širenja grčko – turskog sukoba 1897.g., podstakla je srpsku vladu na još veće napore u pregovorima sa Rusima, koji su konačno pristali da se 110.000 pušaka M.1891 kompletno proizvede za srpsku vojsku u francuskim zavodima. Po ovom dogovoru, uz puške bi se izradila i odgovarajuća količina municije, što je po tadašnjim standardima iznosilo 1000 metaka po pušci. Za Srbiju je imperativ predstavljala brzina isporuke oružja. Kako ni Francuzi ni Rusi nisu bili spremni da prihvate izuzetno kratke rokove isporuke, ali i sumnjičavi u pogledu finansijskih mogućnosti srpske vlade , konačni ugovor nikada nije potpisan. U takvoj situaciji, Srbija se sredinom 1898.g.  okrenula proizvođačima u Beču i Berlinu. Nakon teških pregovora, na kraju je sa nemačkim koncernom  Nemačke fabrike oružja i municije (DWM) sklopljen sporazum o preoružavanju srpske vojske petometnom Mauzerovom puškom M1899 kalibra 7mm. Realizacija ovog ugovora prekinula je pokušaje srpske vlade u nabavci ruskog oružja, ali je još čvršće vezalo Srbiju za Mauzerov sistem. 

Nekako u isto vreme neuspešnih srpsko – ruskih pregovora oko nabavke nove puške, ruskom caru se za pomoć obraća i crnogorski knjaz Nikola. Crnogorska država bila je još u goroj finansijskoj situaciji od Srbije. Funkcionisanje Crne Gore kao države je gotovo u potpunosti zavisilo od ruskih donacija.

Prelaz XIII peš. puka “Hajduk Veljko“ preko reke Išme u Albaniji, borac je naoružan pešadijskom puškom M1891/10, 1915-1916. Foto Dragiša M. Stojadinović. (VM, R-2015, detalj)

Početkom 1898.g. knjaz Nikola se obraća ruskoj vladi moleći da nove ruske puške dobije na poklon. Već aprila iste godine, u Crnu Goru stiže vest da je ruski car Nikolaj II, kao uskršnji poklon, odobrio isporuku 30.000 moskovki i 12 miliona metaka. Obećane puške i municija stižu u barsku luku brodom „Carica“ maja 1898.g. Od kakvog je značaja bio ovaj poklon svedoči činjenica da je reorganizacija crnogorske vojske sprovedena upravo prema broju dobijenih pušaka. Sledećih 10.000 pušaka sa 5 miliona metaka Crnoj Gori je poklonjeno jula 1908, ali je poklon usled komplikacija oko Aneksione krize stigao u Bar tek posle smirivanja situacije jula 1909.g. Prema fotografijama iz zbirke Vojnog muzeja, čini se da su Rusi isporučili puške izvornog modela, ali i one modifikovane 1893.g., odnosno sa gornjom drvenom oblogom cevi, ali bez poprečnog osigurača šipke. Puške iz crnogorskog kontigenta je relativno lako identifikovati jer na glavi sanduka imaju punicirani monogram knjaza Nikole I.

Ruski poklon Crnogorcima, iako na prvi pogled idealan, imao je i veliku manu koja se ogledala u tome da je crnogorska vojska izostavljena iz veoma značajne modernizacije trolinejke, koja će usledeti već 1910. godine. 

Pomenuta modernizacija iznuđena je usvajanjem u naoružanje nove konstrukcije metka. Pojava novog tipa zrna sa šiljastim vrhom znatno je poboljšala balističke osobine municije. Nemačka armija prva uvodi u naoružanje novi tip zrna tzv. „S“ zrno 1904.g. Pošto su ispitivanja potvrdila da novi nemački metak uz male izmene daje daleko bolje rezultate od svih dotadašnjih konstrukcija, ruska vojska je 1906.g. oformila komisiju kojoj je stavljeno u zadatak da izvede modernizaciju ruskog metka. Rad komisije je završen 1908.g. usvajanjem novog metka pod oznakom M908. Novi metak je zadržao kalibar 7,62mm, ali je dobio novo zrno koje je olakšano na 9,2 grama i sa znatno aerodinamičnijim  šiljastim oblikom. Povećano je barutno punjenje na 3,2 grama čime je početna brzina zrna ispaljenog iz pešadijske puške dostizala 860 m/s. Sve ove izmene znatno su promenile balističke karakteristike metka, odnosno povećan je maksimalan efikasni domet uz bitno položeniju putanju zrna. Korištenje novog metka iz pušaka M1891 prouzrokovao je velike probleme, pre svega u preciznosti oružja, što je faktički anuliralo sve prednosti novog metka. Problem je bilo moguće rešiti samo potpunom promenom zadnjeg nišana. Mehaničar Sestoreckog zavoda I.P. Konovalov konstruisao je novi zadnji nišan koji je bio prilagođen metku M908 i koji je rešavao ovaj problem. Nišan Konovalova je uveden u naoružanje 1910.g. i jasno se razlikuje od predhodnog tipa po lučnoj preklapači koja je, shodno povećanom korisnom dometu metka M908, označena podeocima do 3200 koraka. Predviđeno je da se novi nišan postavi ne samo na novoizrađene puške, već i na sve starije trolinejke. Međutim, zbog teškog stanja u ruskoj industriji oružja i komplikacijama skopčanim sa tim, ovaj posao je tekao veoma sporo i do početka Prvog svetskog rata neće biti u potpunosti završen. Navedena modernizacija je bitno uticala na opšte karakteristike puške. Kako bi se napravila razlika u obeležavanji između različitih verzija  ove puške, novi modernizovani model označen je  M1891/10. Montiranje novog tipa nišana  bila je suštinska izmena, ali ne i jedina. Najviše izmena je pretrpeo pešadijski model kome su uklonjene donje pređice za remnik sa osovine vratašaca magacina i sa prednje grivne, a vezivanje remnika je premešteno na novoizrađene proreze na potkundaku i na kundaku, kao kod dragonske i kozačke varijante puške. Prema literaturi,  navedene prepravke su karakteristike novog modela, međutim, u praksi se sreće jedan broj pušaka kod kojih su prepravke izvedene samo delimično. Najsigurniji pokazatelj da je u pitanju model M1891/10 jeste zadnji nišan Konovalova. Način pričvršćiivanja remnika može izazvati konfuziju prilikom identifikacije pošto su sami vojnici često prilagođavali način vezivanja kako im je bilo zgodno ili onako kako su već bili navikli. Na snimcima se često može primetiti običaj vojnika da remnik jednostavno vežu za vrat kundaka i za cev, izbegavajući standardne gajke. 

Modernizacija trolinejke značila je da je ruska vojska opremljena jednom savremenom puškom koja je bila ravna ako ne i bolja od pušaka u naoružanju drugih zemalja. Metak M1908 će tokom vremena pretrpeti sasvim male promene i zadržaće se u naoružanju ruske vojske, ali i u mnogim armijama širom sveta sve do danas. 

Vojnici III poziva iz sastava trupa Odbrane Beograda prilikom odmora na položaju, 1915.g. (VM, R-6034)

Nakon Balkanskih ratova, Srbija se ponovo našla u veoma teškoj situaciji. Iako su ratovi 1912 i 1913. g predstavljali briljantne pobede srpske vojske, oni su ipak do krajnjih granica iscrpili ionako skromne materijalne resurse države Srbije. Tokom ratnih operacija srpska vojska je izgubila 63.609 pušaka i 3782 karabina. Jedan deo pušaka je izgubljen u samim borbama, oštećen i onesposobljen, a drugi deo je podeljen stanovništvu iza turskih linija tokom pripremne faze rata. Zarobljene turske puške nisu mogle ni približno da nadoknade nedostatak pošto je za njih bilo veoma malo municije. Tako je srpska vojska jula 1914.g. bila naoružana sa 6,218 karabina M1908 i 131,391 pešadijskom puškom sva četiri mauzerova modela. Velik deo pešadijskih pušaka činio je model M80/07, odnosno remontovana i moderniziovana stara jednometka M80 Mauzer – Milovanović (novi naziv M80/07 Mauzer – Milovanović – Đurić) čije su performanse, uprkos modernizaciji, već uveliko bile prevaziđene.

Suočena sa ovim ozbiljnim nedostatkom i u nemogućnosti da puške nabavi na drugoj strani, srpska vlada se ponovo obraća svom savezniku Rusiji. 

Borci trupa Odbrane Beograda na položaju u oklopnom šlepu na Savi kod Ade Ciganlije, 1915.g. (VM, R-7846)

Prvi korak, u ponovnom pokušaju da se nabavi rusko oružje, preuzeo je predsednik srpske vlade Nikola Pašić prilikom posete Petrogradu. Pašić je pitanje pokrenuo na najvišem nivou, tokom audijencije kod cara Nikolaja II, 3. februara 1914.g. Izražavanje zahvalnosti za podršku Rusije tokom Balkanskih ratova bilo je samo uvod u razgovor o mogućnosti da se srpski prestolonaslednik Aleksandar oženi nekom od ruskih princeza, a potom je pomenuta i ruska pomoć u oružju. Pašić je, uz argument da Austrougarska dostavlja oružje Bugarskoj, zatražio rusku pomoć od 120.000 pušaka sa municijom kao i artiljerijski materijal. Nikolaj je kao odgovor na ovu molbu uputio Pašića da sastavi zvanično pismo sa trebovanjem u kojem se tražila pomoć od 120,000 pušaka sa municijom, 24 haubice, 36 brdskih topova, uniforme za 250,000 ljudi i materijal za telegraf i telefon. Pismo je potom upućeno ruskom premijeru Sazanovu, koji ga opet prosleđuje ministru vojnom sa preporukom da se udovolji srpskom zahtevu. Nažalost, 19. marta 1914.g., srpski poslanik u Petrogradu Spalajković javlja Pašiću u Beograd o negativnom odgovoru Rusa, koji su kao razlog odbijanja naveli veoma loše stanje naoružanja na ruskom zapadnom frontu. U ruskim tvrdnjama bilo je istine. Početkom 1914.g., kada su se sve velike države pripremale za sukob svetskih razmera, koji se sve više činio izvesnim i ruska vojska se pripremala za veliku reorganizaciju koja bi znatno povećala brojnost oružanih snaga. Takav plan je zahtevao velike rezerve streljačkog naoružanja, a ruski oružani zavodi sa gotovo potpuno obustavljenom proizvodnjom pušaka nisu bili u stanju da odmah ispune zahteve vojske. Kao ilustraciju stanja u ruskoj industriji oružja možemo navesti podatak da je najveća ruska fabrika oružja Zavod u Tuli za prvih 7 meseci 1914.g. proizvela svega 24 puške trolinejke od kojih je jedna bila školska. Po nekim procenama ruskoj vojsci je u periodu 1914 – 1916 nedostajao ogroman broj od ukupno 7,000,000 pušaka. Pojedini pukovi, okupljeni nakon prve mobilizacije 1914, imali su samo četvrtinu od potrebnog broja pušaka. Kao ilustraciju ove tvrdnje možemo navesti izveštaj predstavnika Ministarstva inostranih poslova Rusije pri Stavki,  Kudaševa iz oktobra 1915.g., koji tvrdi: „U nekim pukovima nalazi se svega 1500 ljudi pod oružjem, a 2500 ljudi je odvedeno nazad na nekoliko vrsta i očekuju praznih ruku da im se pošalju puške ili da bi ih poslali na front radi popune mesta onih ranjenih i ubijenih čije oružje je sačuvano“. Nabavke u inostranstvu teško da su mogle da podmire makar najosnovnije potrebe armije. U takvim uslovima isporuka materijala srpskoj vojsci bila je praktično onemogućena potrebama ruske vojske i nemogućnosti industrije da ispuni njene zahteve. Ponovljeni Pašićev zahtev, ipak je urodio plodom i ruska vlada je 28. jula 1914.g. Srbiji odobrila kredit od 5 miliona rublji mesečno. Srpski vojni izaslanici majori Ivković i Terzić te potpukovnik Lontkijević  su odmah iskoristili priliku i odobreni kredit upotrebili za nabavku 120,000 pušaka sa municijom. Pošto je nabavljen ratni materijal, pojavio se problem kako tovar dopremiti do Srbije. Kao najbolje, najbrže i najsigurnije rešenje izabran je put Crnim morem pa dalje Dunavom. Rusko ministarstvo mornarice formira „Ekspediciju posebne namene“ (EPN) pod komandom kapetana I klase M.M. Vesjolkina. EPN je imala široka ovlaštenja, a materijal za ove potrebe je klasifikovan kao „roba specijalne namene“ te je kao takav imao prednost na ruskim železnicama, odnosno prevoz je obavljan bez čekanja i na račun ruske blagajne. Pod komandom kapetana Veselkina su se nalazili trgovački brodovi i  šlepovi, dok su prevoz osiguravali ruski ratni brodovi kojima će kasnije biti pridružene i dve podmornice. Prvi šlep sa municijom u dunavsko pristanište Radujevac je stigao već 8. avgusta. Naredna četiri šlepa sa puškama i municijom su stigli 16. i 17. avgusta. Ukupno do 1. septembra iz Odese u pristanište Radujevac je stiglo 119,980 pušaka i 90,500,000 metaka.  

Austrougarski vojnici vešaju seljaka u okolini Užica 1916. godine. (VM, R-310, detalj)

Deo novopristiglih pušaka će odigrati značajnu ulogu u predstojećim ofanzivnim dejstvima srpske vojske. Od samog početka rata savezničke komande zahtevale su od Srbije da krene u kontraofanzivu. Čim je srpska vojska pobedila neprijatelja u Cerskoj bici ovi zahtevi su ponovo aktuelizirani. Posebno je uporna bila ruska vrhovna komanda koja je tražila ofanzivna dejstva kako bi sprečila izvlačenje dela austrougarske 2. armije sa Balkanskog fronta i njihovo slanje u Galiciju gde je upravo bila u toku velika ruska ofanziva. Svoje mišljenje o ruskim zahtevima vojvoda Putnik je izneo u pismu Pašiću od 19. avgusta. Putnik je kao komplikaciju koja odlaže pokretanje ofanzive i forsiranje Save istakao činjenicu da ruske puške pristižu u partijama te je potrebno vreme da se bar neke jedinice u potpunosti preoružaju. Politički pritisak je, međutim, bio isuviše velik. Srbija je morala da udovolji zahtevima saveznika od kojih je u potpunosti zavisila. Srpska Vrhovna komanda vođena, pre svega, političkim pritiscima izdaje direktivu kojom je naređeno pokretanje napada za noć 5/6 septembra. 

Izgled i detalji puške M1891/1910

Prva veća jedinica koja je dobila ruske puške je Timočka divizija II poziva, kod koje je situacija bila najkritičnija, jer je samo nešto preko polovine ukupnog sastava posedovalo oružje. Kasnije su istim puškama preoružane Timočka divizija I poziva, Drinska divizija II poziva i Dunavska divizija II poziva. Od ovih jedinica su oduzete sve Mauzerove puške, te je tako dobijena rezerva iz koje su popunjavani gubici ostalih divizija koje su i dalje imale puške Mauzerovog sistema. Ruske puške su dobili i neki pukovi III poziva, raspoređeni na aktivnijim delovima  fronta. Pukovi Timočke divizije I poziva; XIII puk „Hajduk Veljko“, XIV puk, XV puk „Stevan Sinđelić“ i  XX puk su prvi koji će nove puške upotrebiti u borbi protiv neprijatelja. U periodu od 30. avgusta do 5. septembra, vojnicima ove divizije su oduzete srpske brzometne puške kojima su se borili u predhodna dva rata i dodeljene su im nove ruske puške. Pošto je datum početka ofanzive već bio određen, nije bilo vremena da se izvede potpuna dodatna obuka ljudstva u rukovanju novim oružjem. Tokom 3. i 4. septembra gađanja trolinejkom su izveli samo XIII i XV puk, dok ostalo ljudstvo uopšte nije vršilo probna gađanja. Srpski vojnici nisu bili zadovoljni novom puškom. Mileta Zdravković koji je i sam bio učesnik ovih događaja zapisao je: „Pešadija je izvršila samo jedno bojevo  gađanje novoprimljenom puškom, ali i to je bilo dovoljno da se pešaci uvere da ruska puška zaostaje daleko iza omiljene im srpske brzometke, i sva ubeđivanja od strane starešina u odlično balističko dejstvo nove puške ostala su bezuspešna.“ Možemo se zapitati zašto srpski vojnici nisu bili zadovoljni novom puškom ako je ona po svim karakteristikama bila ravna srpskoj pušci. Ruska puška koristila je novi tip municije nasuprot srpskoj, koja je još koristila cilindrično oživalno zrno i njene balističke osobine su bile daleko bolje od srpskog metka, baš onako kako su vojnike ubeđivale njihove starešine. Odgovor možemo tražiti u nekoliko uzroka.

Punjenje puške iz okvira

Psihološki razlog možemo prepoznati u činjenici da je  vojnicima oduzeta puška kojom su se borili u dva rata, koju su odlično poznavali i kojoj su verovali, a data im je neka sasvim nova koju nikada pre nisu ni videli. Kako vojnici nisu imali vremena za upoznavanje performansi nove puške i to je predstavljalo veliki problem. Drugi uzrok možemo naći u potpunoj nespremnosti i neobučenosti starešina i vojnika u rukovanju novim oružjem. Sa funkcionalnog stanovišta,  oba modela su bila slična, oba su imala obrtnočepni zatvarač sa sličnim funkcijama punjenja i pražnjenja. Nije bilo velikih funkcionalnih razlika i prilagođavanje je trebalo da bude brzo i uspešno. Trolinejka je imala jednu bitnu karakteristiku koja ju je razlikovala od mauzerovih pušaka koje su činile osnovu srpskog oružja i na kojoj su se obučavale generacije srpskih vojnika, a to je upotreba bajoneta. Na Mauzerovu pušku bajonet se postavljao neposredno pred juriš kome bi usledila borba prsa u prsa, dok je ruska puška bila predviđena za stalnu upotrebu bajoneta. Ruski bajonet je uklanjan sa pušaka samo prilikom skladištenja oružja u magacinima ili prilikom transporta i marša, kada je nošen u kožnoj kaniji, a tokom upotrebe predviđeno je da bude stalno na pušci. No, srpskoj vojsci oružje je isporučeno bez kanija, što je Vrhovna komanda pokušala da prebrodi narudžbinom kožnih kanija u Vojno-tehničkom Zavodu u Kragujevcu. No, u ovako kratkom roku, Zavod nije bio u stanju da ispuni zahteve. Da stvar bude još ozbiljnija, nišani na pešadijskom i dragonskom modelu trolinejke su takođe bili podešeni za gađanje kada je bajonet prikačen na cev. Dejstvo puškom bez bajoneta davalo je sasvim drugačiju oscilaciju cevi prilikom opaljenja od one za koju su podešeni nišani te je tako znatno menjana slika pogodaka odnosno smanjivana preciznost. Ruski igličasti četverobridni bajonet svojom velikom dužinom od 500mm, činio je ionako dugu pešadijsku pušku još dužom i nezgodnijom za svakodnevnu manipulaciju što se naročito nije svidelo srpskim vojnicima naviklim na znatno kraći mauzerov model. Na velikoj većini fotografija koje  prikazuju srpske borce naoružane mosinkama jasno se uočava praksa da puške nose i koriste bez bajoneta. Upotreba trolinejke bez bajoneta onemogućavala je srpske borce da izvuku maksimum iz svojih pušaka.  Da ni srpskoj komandi nije bilo baš najjasnije šta da rade sa dugačkim, glomaznim i nepraktičnim ruskim bajonetom svedoči i zahtev ruskoj strani da srpskoj vojsci isporuče 60,000 garnitura za puške, što je obuhvatalo pored opasača, fišeklija i viskove za bajonet. No ruska strana je odgovorila da nije u stanju da isporuči traženi materijal. Prilagođavanje na nove ruske puške svakako nije olakšavala činjenica da su ruski nišani bili označeni merama u koracima dok je srpski mauzer imao mere izražene u metrima. Ovo je naoko sitan detalj koji se mogao lako prevazići, ali nije bilo vremena da se srpski vojnik u potpunosti privikne na nove merne jedinice, iako su na brzinu izrađene privremene uporedne tablice. U žaru borbe običan borac teško da ima vremena da preračunava metre na koje je navikao u sasvim novu jedinicu korake. Borbeni uslovi zahtevaju da vojnik određivanje daljine i podešavanje gajke nišana odrađuje gotovo automatski bez posebnog razmišljanja i preračunavanja.

Municija 7.62h54mmR u okviru

Timočka divizija I poziva je, u planovima srpske vrhovne komande za ofanzivu imala značajan zadatak. Bilo je predviđeno da forsira reku Savu nizvodno od Sremske Mitrovice kod karaule Čavrntija, prodre u neprijateljsku teritoriju i zauzme sela Jarak, Šašince i Sremsku Mitrovicu. Zorom 6. septembra, na levu obalu Save kod karaule Čavrntija prebačen je XIII puk (bez jedne čete koja je ostala kao obezbeđenje štaba divizije), sedam četa XV puka, 12 mitraljeza i jedna poljska baterija. Ove snage su imale zadatak da formiraju mostobran i obezbede prelaz ostalim snagama koje su čekale na desnoj obali. Dakle Savu su prve prešle pešadijske jedinice koje su tek dan pre imale prvo i jedino probno gađanje novom puškom. 

Od samog početka akcija nije tekla kako je planirano. Umesto da prve srpske jedinice naiđu na slabe snage protivnika naišli su na kompletan austrougarski pešadijski puk koji se zadesio u Šašincima na nedeljnom bogosluženju. Ove snage su pružile žilav otpor i zadržale srpske jedinice sve dok nije stigla čitava austougarska XXIX divizija, čija se logorska prostorija takođe nalazila u blizini. Srpski borci su se iznenada našli suočeni sa višestruko nadmoćnim neprijateljem. U jednom momentu 4. bataljon XIII peš. puka već premoren teškim borbama, u oskudici municije te oslabljen gubicima bio je primoran da se bori sa čak dva kompletna austrougarska puka, koji su, uz to, imali i snažnu vatrenu podršku čitavog puka artiljerije. Najgore je tek sledilo. Kada je započelo montiranje mosta preko Save pontonirci su došli do zaključka da im nedostaje mostovnog materijala za celu dužinu mosta, pa je ovaj ostao nedovršen. Ova činjenica je značila da su prebačene snage ostale odsečene od glavnine srpske vojske. Kada su srpski borci pod pritiskom nadmoćnih austrougarskih snaga uvideli da od mosta, pa ni od pomoći ni od povlačenja neće biti ništa zavladala je neopisiva panika, gde je svako gledao da se spase kako može. Jedinice na desnoj obali mogle su samo nemoćno da posmatraju tragediju svojih drugova preko reke. Među vojnicima XIII pešadijskog puka nalazio se i poručnik Dragiša M. Stojadinović, verovatno naš najpoznatiji ratni fotograf koji je, preplivavši Savu, uspeo da izbegne sigurnu pogibiju ili zarobljavanje. Prema Operacionom dnevniku Timočka divizija I poziva je tog dana izgubila 7,891 oficira i vojnika.

Metak 7.62h54mmR i oznake proizvođača na dancetu

Nakon rata katastrofa kod Čavrntije je bila predmet brojnih analiza koje su išle za tim da se pronađu uzroci ovog tragičnog poraza. Često pominjan argument se odnosio na nedovoljnu obučenost oficira i vojnika u rukovanju novom puškom. Ipak glavni uzroci su pronađeni u lošem komandovanju, slaboj pripremi forsiranja Save i nedovoljnoj količini mostovnog materijala.

Katastrofa kod Čavrntije je odnela gotovo čitav XIII puk (ostala je samo jedna četa koja i nije učestvovala u prelazu). Već 16. septembra komandant 2. armije naređuje da se XIII pešadijski puk ponovo formira i to od preostalih snaga i tri nova bataljona koji su  „naoružani kao pešadija te divizije“ te da se stavi pod komandu pukovnika  Milutina Miškovića komandanta Šabačkog odreda. U istom dokumentu se naređuje da za Šabac krene i komora XIII puka sa zadatkom da brine o snabdevanju municijom. Posebna pažnja koja je posvećena kretanju komore nam svedoči o problemu snabdevanja municijom pošto su jedinice  Šabačkog odreda bile naoružane puškama mauzerovog sistema, XIII puk je u snabdevanju ovisio isključivo od svoje komore, te se nije mogao čak ni privremeno osloniti na snabdevanje iz susednih jedinica. 

Pomenute puške i municija iz ruske pomoći predstavljali su samo prvu i najhitniju isporuku. Iako je situacija sa oružjem i municijom kod ruskih jedinica bila više nego kritična nastavljene su isporuke Srbiji i Crnoj Gori. „Ekspedicija posebne namene“ je do novembra 1914. u Radujevac dopremila ukupno 121,169,400 metaka, a prema izveštaju Šainovića, vladinog delegata za nabavke u Rusiji, decembra 1914. stigla je i pošiljka od još 371 sanduka pušaka. Spalajković je izvestio Beograd, 13. januara 1915 da je poslao 18,000,000 metaka, a da će za još 32,000,000 videti kasnije. EPN nije prevozila samo oružje i municiju već i sav drugi ratni materijal kao što su uniforme, oprema, konji, sirovine za proizvodnju baruta u Obilićevu, ali i velike količine hrane neophodne za ishranu iscrpljenog naroda. Lučka postrojenja u Prahovu kao ni srpska železnica nisu bili u stanju da prihvate veće količine materijala, da ga iskrcaju sa šlepova, privremeno uskladište i pošalju dalje železnicom. Tako je maja 1915.g. zatraženo od EPN da privremeno prekine dostavljanje preko potrebne robe, jer se materijal gomilao u Prahovu bez mogućnosti da se na bilo koji način preveze dalje. 

Praznine u izvorima i literaturi nameću potrebu da se postave brojna pitanja vezana za puške i municiju iz ruske pomoći. Jedno od važnijih pitanja svakako bi bilo koje puške su Rusi slali u Srbiju? Tražeći odgovor na ovo pitanje mogu nam poslužiti podaci na sačuvanim fotografijama. Služeći se fotografijom kao izvorom koji bez distance beleži činjenice, možemo saznati ono što se ne pominje u dokumentima ili raznim svedočenjima. 

Iako ne postoje fotografije sa Čavrntije, verovatno zato jer je poručnik Stojadinović bio zauzet spasavanjem sopstvenog života, na osnovu snimaka nastalih u narednom periodu ratnih zbivanja, možemo sa sigurnošću tvrditi da su pukovi Timočke divizije I poziva zadužili pešadijski model trolinejke M1891/10. Fotografije čiji je autor poručnik Dragiša M. Stojadinović, a koje je snimio tokom povlačenja srpske vojske preko Albanije i neposredno nakon dolaska na Krf potvrđuju ovakvu pretpostavku. 

Međutim, na fotografijama nalazimo i dokaze da su u Srbiju slate i puške koje nisu modernizovane, odnosno izvorni model M1891. Takav primer imamo na fotografiji 4. (R-6034), na kojoj je prikazan trenutak odmora trećepozivaca iz sastava trupa Odbrane Beograda na položaju 1915.g.. Na snimku se vidi 5 pešadijskih trolinejki M1891 i jedna (prva s desna) M1891/10. Interesantno je da je ovo retka fotografija gde se vidi da su puške opremljene bajonetama, baš kako je to i bilo predviđeno. 

Kako su u Srbiju stizala oba modela puške, tako su stizale i obe vrste municije. Municija oba tipa se spolja razlikovala samo po drugačijem obliku zrna, a pošto je načelno bila izmenjiva lako je moglo doći do zabune, što u uslovima nestašice i neobučenosti sigurno nije bila retka pojava. Upravo ovakav primer možemu uočiti na fotografiji 5. (R-7846) koja takođe prikazuje borce Odbrane Beograda u oklopnom šlepu koji se nalazio kod Ade Ciganlije i koji je činio sastavni deo odbrane Ade. 

Prema načinu kako je remnik pričvršćen za kundak i potkundak, kao i po puškama prikazanim na fotografiji 5. (R-7846) koja prikazuje vojnike na prilazu šlepu, možemo zaključiti da se radi o pešadijskoj varijanti puške M1891/10, dok se na opasaču drugog vojnika sa desne strane jasno uočavaju okviri sa po pet metaka sa cilindrično -oživalnim zrnom, odnosno municije koja je bila u upotrebi pre uvođenja novog metka M908. Da je stara municija uistinu isporučivana Srbiji, potvrđuju i snimci nastali prilikom ekshumacije groba neznanog junaka na Avali 1921.g., kada su pored ostalog pronađena i 94 ruska metka stare konstrukcije proizvedena 1906.g. Pošto je borbeni komplet vojnika u to doba činilo 100 metaka, pretpostavka da je vojnik svoju trolinejku, koja nažalost nije pronađena, napunio sa 6 metaka (5 u magacin i jedan u cev) čini se interesantnom.

Uzrok zašto su ruske isporuke sadržavale različite modele pušaka i municije verovatno treba tražiti, pre svega, u oskudici koja je vladala i u ruskoj vojsci, ali i u činjenici da je materijal za Srbiju prikupljan iz različitih skladišta. Tako su puške stizale iz arsenala u Moskvi i Kazanju, dok je municija izdvajana iz magacina u Moskvi, Kazanju, Odesi, Dvinsku, Bobrujsku i Petrogradu.  Oružje je izuzimano iz skladišta 41. kazanjske divizije 16. korpusa, kao i 1. i 2. moskovske grenadirske divizije grenadirskog korpusa te 3. moskovske grenadirske divizije 25. armijskog korpusa prvenstveno zbog pogodne lokacije uz železničku mrežu i kazanjsku luku na Volgi (Bobrujsk i Dvinsk su bili centralna železnička čvorišta Daugavpilske železnice.

Izgled i detalji puške 7.62mm M1891/1930

Nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije, preostale ruske puške su zamenjene francuskim oružjem, ali to nije kraj njihove upotrebe na teritoriji Srbije. Nakon velikih poraza ruske vojske, ali i okupacijom Srbije i Crne Gore, austrougarska i nemačka vojska su se domogle ogromnog broja trolinejki. Količina zaplenjenog oružja je bila tolika da su i Nemci i Austrougari deo pušaka prepravili na vlastiti kalibar 7,92 i 8mm te tim oružjem naoružavali čitave divizije. Austrougarska vojska je ruskim puškama preoružala i pojedine jedinice manje borbene vrednosti, koje su često imale zadatak obezbeđivanja okupiranih teritorija. Ovu činjenicu nam može posvedočiti fotografija 6. (R-310) iz fonda Vojnog muzeja. 

Na snimku je moguće utvrditi da se radi o pešadijskom modelu M1891 sa modernizacijama iz 1893. i 1896.g. Ovo naslućujemo prema obliku glave kundaka koja je primenjivana samo na ranim primercima izvorne pešadijske puške, dok su vidljivi i elementi modernizacije kao što je poprečni osigurač šipke i gornja obloga cevi. Vez remnika je izveden preko gajki koje su postavljene sa donje strane sredine podkundaka i glave kundaka, što je verovatno austougarska modifikacija kako bi se puške uklopile u njihovo strojevo pravilo.  Slično vezivanja remnika možemo videti i na pešadijskom modelu M1891/10 u stalnoj postavci Vojnog muzeja. 

Nakon završetka rata i preuzimanja naoružanja poraženih armija, u skladištima novoformirane vojske Kraljevine SHS našlo se 34,000 pušaka sistema Mosin. Nakon kratke upotrebe u trupama graničara, carinika i stražara na komunikacijama, one su povučene u magacine gde su čuvane sve dok ih opet nisu  preuzeli Nemci 1941.g. Ovo nije i kraj pojavljivanja trolinejke na našim prostorima. Tokom 1944 i 1945.g., sovjetska armija je isporučila velik broj pušaka sistema Mosin, kojima su naoružane novoformirane jedinice Jugoslavenske armije. Više decenija kasnije, pojedini primerci su se pojavili na mnogim ratištima tokom građanskog rata na području bivše Jugoslavije, a određena količina ovih ,sada već arhaičnih  i davno prevaziđenih pušaka, se još uvek čuva u skladištima Vojske Srbije. 

Objavljeno u: Vesnik Vojnog muzeja br. 37, Beograd, 2010, Vuk Obradović, Puške sistema Mosin u naoružanju srpske vojske tokom Prvog svetskog rata. 

 

Vuk Obradović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!