Šta je radio u ratu radio

 

Istorija nas je naučila tome da su, praktično, svi izumi ljudskog roda nastali, ili nastajali, usled borbe za opstanak i u cilju vojne, odnosno ratne upotrebe. Ni radio nije u tome nikakav izuzetak. U ovoj temi bavimo se, u najkraćem, istorijom i ulogom radija kao masovnog medija (broadcasting), a ne radio-stanicama za vojnu i interpersonalnu komunikaciju.  Tema ovog članka jeste ratna uloga  jednog  od medija koji je najbrže i najdelotvornije iskoristio naučni bum izazvan   delima i pronalascima Tesle, Faradeja, Maksvela, Herca i drugih velikana fizike.  

Stanje radio-difuzije u Kraljvini Jugoslaviji do rata

                Kraljevini Jugoslaviji nije nedostajalo entuzijasta, znanja, pa ni para, da bude u toku savremenih zbivanja. Poznato je da su naši sineasti išli ukorak sa svetom, što važi i za producente, distributere i prikazivače. Tako je bilo i sa radio – difuzijom.

Već 23. marta 1924. godine osniva se Radio klub Zagreb, a dve nedelje kasnije pokrenut je časopis “Radio Šport, oficijeni organ Radio kluba Zagreb“. Iste godine i u Beogradu, 19. jula, održana je osnivačka skupština “Društva prijatelja radiofonije i telefonije u Beogradu“, skraćeno “Društvo radio“. U broju od 14. juna 1924. ’’Radio-šport’’ je objavio pismo Ministarstvu pošta i telegrafa u Beogradu, pod naslovom ’’Radio stanica Zagreb’’, u kome se moli principijelno odobrenje za postavljanje ’’radio-stanice za davanje s uobičajenim programom (Broadcasting)’’Predstavku su potpisali od strane Radiokluba Zagreb, predsednik dr. Oton Kučera (1857-1931) i sekretar dr. Dušan Maruzzi (1883-1956).

Predstavnici ministarstva i Radio-kluba potpisali su 5. avgusta 1925. u Beogradu ugovor o podizanju “broadcastinga“ u Zagrebu ili u okolini. Na poziv Radio-kluba održan je u Zagrebu 19. septembra 1925. godine  kongres opunomoćenih delegata sličnih organizacija i osnovan je Savez radio amatera Kraljevine SHS sa sedištem u Zagrebu. Počasni predsednik bio je prof. dr Oton Kučera koji je održao dalekovid referat o budućnosti radiofonije. Prisutni su bili predstavnici iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, Maribora, Nove Gradiške i Novog Sada.

Dana 11. marta 1936. održana je osnivačka skupština Radio Zagreb AD, a iz studija na Markovom trgu 15. maja je emitovana prva radijska emisija na Balkanu.  Dodeljen im je srednji talas od 350 metara, dok mu je antenska snaga bila 350 vati. Tada je na području Zagreba bilo svega 290 pretplatnika, a zbog slabe snage mreže, radio je emitovao sa antenskom snagom upola manjom.

Najdalje zabeležena čujnost bila je zabeležena u Krasniću, 42 kilometra putem od Zagreba. Prijemnici su napajani jednosmernom baterijskom strujom, a umesto zvučnika korišćene su slušalice. Godine 1928. od 28. oktobra , počinje da radi i Radio-Ljubljana, a od 18. marta 1929. godine i Radio Beograd se uključuje u mrežu. Prvi jugoslovenski program obavljen je 21. januara 1930. godine    prenosom opere “Turandot“ i drugog februara prenosom simfonijskog koncerta iz Narodnog pozorišta sa Stevanom Hristićem kao dirigentom. Te stanice, vrlo slabe snage,  radile su uz stalne zahteve za pojačavanje. U Ljubljani je čak odašiljač u državnom vlasništvu (vlasništvo “Prosvetne zveze“, prosvetnog saveza). 

                  Od 1929. godine radio je smeo da koristi samo vesti agencije “Avala“, dok administracija Kraljevine vrlo bezvoljno i interno prihvata promene. Dve godine pred rat , 17. avugsta 1939. godine oduzima se koncesija akcionarskim društvima i u Beogradu i u Zagrebu. Vlada Cvetković – Maček po sugestijama fašista oduzima celu radijsku imovinu. Na čelo tako okupiranog radija došao je profašistički nastrojen Stanislav Krakov, a glavni izvor informacija postala je zloglasna DNB. To je trajalo sve do 27. marta 1941. kada je Radio Beograd preuzeo, uz pomoć drugih pučista, Stevan Jakovljević, pisac čuvene “Srpske trilogije“. 

 

Etatizacija državnog radija pred rat

                     Pažljiviji posmatrač razvoja situacije u Evropi  mogao je iz postupka etatizacije radija da nasluti šta nam se sprema i da nas ništa dobro ne očekuje. Vlasnik Radija AD u 98% bila je Velika Britanija (naravno preko paravan-vlasnika). 

 Kakvo je bilo stanje u radio-prostoru i slušanosti tih godina?

Čuvena anketa iz 1937. godine rađena je čak i za današnje uslove metodološki izvanredno.  Poslato je oko 60.000 listića (!), a odgovorilo je 26.800 pretplatnika.

  • 76% je tražilo vesti i novinarske izveštaje
  • 56% reportaže
  • 52% sportske vesti
  • 31% časove gimnastike (!)
  • 76% čas humora, itd…

Predavanja su prošla najslabije (setite se predstave “Mrešćenje šarana“).

Posebno je interesantna struktura anketiranih slušalaca: 

  • 19,90% zanatlije
  • 15, 19% privatni činovnici
  • 14,17% trgovci
  • 13,00% državni činovnici
  • 9, 87% privatnici
  • 5,74% zemljoradnici (!)
  • 4,87% oficiri (o njihovom bednom položaju pisao je dr Bjelajac)
  • 0, 70 % studenti.

                    Dolaskom Stojadinovića uvodi se emisija “Nacionalni čas“, izrazito profašističkog karaktera . Jednu od njih, začinjenu Hitlerovim govorom, prekinuo je Stevan Jakovljević, akademik i rezervni oficir. O svojoj zloj sudbini pisao je posle rata u knjizi “Likovi u senci“, opisujući svoj život zarobljenika.

 

Interesantno je da je tada ovladano tehnologijom “uparivanja“ signala, pa su takve emisije, preko nemačkih predajnika, usmeravane prema Južnoj Americi gde je tada bilo srazmerno najviše naših iseljenika.

Radio u ratu

                    U toku rata na našoj teritoriji radilo je više emisionih radio-stanica različitog kvaliteta i snage. Zajedničko im je bilo to da su neke ,gotovo ili u potpunosti , preuzele mrežu predratne jugoslovenske difuzije, ili su se koristile vojnim uređajima, nenamenskim za tu svrhu. No, kako je propaganda u cilju pobede imala kao imperativ slanje vesti, to se radilo po svaku cenu (žrtvujući sve – od kvaliteta pa do života).

“Zahvaljujući“ radu pete kolone u ruke okupatora pali su neoštećeni svi kapaciteti. Posebno značajni bili su predajnik u Krnjači i Radio Skoplje koje je počelo sa radom tek na  Sv. Savu, 27. januara 1941. godine. Ono je neoštećeno palo u ruke Nemcima.

Okupatorske radio-stanice

1.  Zender Belgrad (Soldatensender Belgrad – Sender Belgrad)

Sender Belgrad za vreme okupacije u zgradi današnjeg MIP

            Neposredno nakon okupacije, Vermaht je preuzeo Radio Beograd i u maju 1941. ga prekrstio u   ’’Vojnički radio Beograd’’ (Soldatensender Belgrad – Sender Belgrad). Radio stanica se nalazila na petom spratu zgrade Ministarstva šuma, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša (danas MIP R. Srbije). Predajnik je emitovao radio-program na nemačkom i srpskom jeziku, na talasnoj dužini od 686 kHz, a bio je snage do 20 kW. Radio je od 1941. do 1944. godine. Saradnici su mu bili Zdenka Galovac (predratni novinar “Vremena“), Borivoje Ognjanov, Dejan Samardžić i drugi. Na popularnost Sender Belgrad  uticao je veliki broj prvorazrednih muzičara i glumaca, iz Srbije, Nemačke i drugih okupiranih zemalja koji su nastupali u programima ovog radija. Na ovu činjenicu ukazuje Mičel Kater (Michael H. Kater) u knjizi „Džez u nacističkoj Nemačkoj” (Different Drummers: Jazz in the Culture of Nazi Germany), i navodi „da je uz Rajntgneovu blagonaklonost, Fridrih Majer-Georgs u ferbuaru 1943 oformio čak i veliki big-bend orkestar sastavljen od lokalnih muzičara u Beogradu. U kreiranju programa od 1943 učestvovali su kao pevačica i moderatorka Šarlota Treml (1923-1972, rođena kao Charlotte Alžběta Tremlová, germaninizovano u Charlotte Elisabeth Treml, nastupala i pod pseudonimom Kary Barnet ) koja je dobila čak i nadimak „Sirena (Beograda)“, kao i mnogi drugi poznati nemači stvaraoci i izvođači.

Orkestar Sender Belgrad

 Interesantno je da “Zender radio Belgrad“ početni proboj na medijski fon i kasniju popularnost možda najviše duguje pesmi “Lili Marlen“, o čemu će više reči biti kasnije. 

2. Radio Zagreb

        Odlukom Vlade NDH, 1941. je nacionalizovana imovina akcionarskog društva Radio-Zagreb, koja je nastavila rad pod nazivom “Hrvatska državna krugovalna postaja“. Radio-stanica funcionaisala sve do sloma NDH, 1945. godine.

3. Radio Ljubljana. 

Radila je sve vreme okupacije.

4. Radio  Skoplje. 

              Radilo je na predajniku, za ono vreme, respektabilne snage od 20 kW i to na bugarskom jeziku. Kao što znamo, Bugari su ponovili praksu iz godina Velikog rata – zabranjivali su stanovništvu u njihovoj okupacionoj oblasti da govore i pišu maternjim jezikom.

5. Radio Cetinje. 

               Montirano je 1941. godine sa snagom od 250 vati . Inače treba podsetiti da je prva radio-stanica na Balkanu proradila na brdu Volujica iznad Bara 1904. godine, a montirao ju je lično Markoni. Razlupali su je austrougarski monitori u ratnim dejstvima na početku Velikog rata.

Radio-Cetinje emitovalo je program na italijanskom i na srpskom jeziku (čak ni u vreme kolaboracije sa Italijanima i Nemcima, nikome nije došlo svesti da preimenuje jezik). 

6. Krugovalna postaja Sarajevo

               Ustaška radio – stanica jačine oko 150 vati, dometa od 10 do 15 kilometara. Radila je od 14. jula 1942. do aprila 1945. 

7. Krugovalna postaja Dubrovnik

               Ustaška radio-stanica, radila je od sredine 1942. godine do oslobođenja, sa snagom predajnika od 200 vati.

8. Krugovalna postaja Osijek

                   Osnovana je 1940 godine (!) kao pomoćna stanica Radio-Zagreba. Krajem 1941. pojačava joj se predajnik zbog odličnog položaja u Panonskoj niziji i mogućnosti ometanja drugih stanica.

9. Krugovalna postaja Banja Luka.

                Montirana je u selu Budžaku u proleće 1943. godine. Emitovala je program Radio-Zagreba, povremeno i svoj.

10. Radio VK Draže Mihajlovića.

                       Davao je emisije od 1943. godine. Saradnik radija bio je dr Đuro Đurović. Zarobili su je, kod Mionice, pripadnici Šeste divizije. 

11. Lažna partizanska radio-stanica u Beogradu.

           Proradila je već 1941. godine  kako bi paralisala rad partizanske radio-stanice u Užicu. Organizovao ju je Gestapo, a tekstove je pisao Boško Bećarević. Vrlo brzo je “provaljena“ i postala je predmet sprdnji po Beogradu, pa su je Nemci ukinuli.

Partizanske radio-stanice

1. Ilegalna radio-stanica CK KP Hrvatske. 

              Prva ustanička radio-stanica radila je u Zagebu 1941. Nije to nikakvo čudo, s obzirom na to da je i prva građanska stanica proradila u istom gradu, pa je visok nivo tehničke pripreme i iskustva doprineo toj pojavi.  Organizatori i saradnici bili su: Rade Končar, Pavle Pap, Đura Pavlović, Stipe Ugarković. Radila je u stanu braće Engler, najpre na nemačkom, a zatim na hrvatsko-srpskom.  Stipe Ugarković bio je i prvi spiker.  U Zagrebu je, sve vreme rata, od 1941. do 1945. radila neotkrivena (!) još jedna radio-stanica. Preko Turske je slala vesti u SSSR, a poznati glumac i komičar (igrajući dvostruku igru zabavljača u kabareu i partizanskog obaveštajca)  August Cilić, donosio je podatke operaterima.

2. Prva radio-stanica NOP (narodno-oslobodilačkog pokreta).

              Prva radio-stanica na oslobođenoj teritoriji proradila je u rudniku Stolice u Zapadnoj Srbiji krajem 1941. godine. Jačina je bila 40 vati. Tehnički saradnici bili su Isidor Bradarić i Davorjanka Paunović – Zdenka. Tekstove su pisali Kardelj, Ivo Lola Ribar i drugi visoki funkcioneri koji su, inače, bili visokog intelektualnog nivoa, pa se ta stanica razlikovala od drugih upravo po visokom stilu izražavanja. Prestala je s radom  oktobra iste godine povlačenjem u Sandžak i u Bosnu.

3. Partizanska radio-stanica na Ovčaru.

              Radila je u leto 1941. godine . Emitovala je vesti o uspesima partizana. Stanicu je montirao potonji akademik, Pavle Savić.

4. Partizanska radio-stanica u Užicu.

               Radila je u novembru 1941. godine na talasu od 40.7  metra (!). Emitovala je program svaki dan. Posle evakuacije prebačena je na Zlatibor gde je propala. Imala je iste saradnike kao ona prva stanica.

5. Radio-stanica AVNOJA.

                   Radila je na oslobođenoj teritoriji Hrvatske  u jesen 1943. i tokom 1944. godine. Osnovana je posle kapitulacije Italije na planini Javorici. Saradnici su bili Draga Kajfeš, Vera Jurić, Stevan Rajačić (glavni inicijator).  Stanica je radila u sastavu tehnike CK KP Hrvatske.

6. Radio-stanica TANJUGA.

             Počela je s radom 2. decembra 1943. u Jajcu. Uspostavljena je prilikom formiranja agencije (telegrafska agencija Nove Jugoslavije) . Emitovala je iz Drvara na našem i stranim jezicima. Pominje se (i meša) i kao radio-stanica AVNOJA. 

7. Radio-stanica u Crnoj Gori.

             Monitana je u selu Orah kraj Nikšića 1942. godine. Prenesena je iz Herceg  Novog i prema tvrdnjama istoričara iz VII nije davala emisije.

8. Radio-stanica “Triglav“.

              Pominje se u Vojnoj enciklopediji, knjiga sedma, strana 514. kao emisiona partizanska stanica. Istoričari iz Vojno-istorijskog instituta pretpostavljaju da se radi o provokatorskoj stanici.

9. Radio – stanice “Zrinjski“, “Šumadija“, “Slobodna Dalmacija“. 

              Pominju se u literaturi bez ikakvih detalja. 

10.  Radio-stanica “Slobodna Jugoslavija“.

                Počela je sa radom drugog novembra 1941. godine u okviru službe Kominterne, u gradu Ufa, na Uralu. Od aprila 1942. do kraja rata radila je u podrumima zgrade Kominterne u Moskvi. Njena lokacija i rad smatrani su najtajnijim delom, a usmeravanja talasa su rađena tako vešto da je ponekad izgledalo da emituje sa teritorije pod nemačkom upravom. U početku se oglašavala svake večeri u 20.30 na talasu od 30.9 metara. Vremenom je povećavan i broj emisija i njihovo trajanje, a zatim i broj predajnika. Program je davan na talasima od 25, 36, 41 i 42 metra. Stanicom je rukovodio Veljko Vlahović koji je pripremio oko 90% emisija. Prvi spiker bio je Dragutin Đurđev, Titov lični pratilac, a od 1942. radili su Đuro Salaj, Lazar Stefanović i Marija Preželj. U junu 1944. sa Visa su upućeni  Ranka Stepanović, Magda Bren  (za Slovence) i Ilija Džuvalekovski (za makedonsko područje).

U drugoj polovini 1942. godine uspostavljena je stalna veza sa VŠ, koja je do kraja rata prekidana samo dvaput: prvi put – na pet dana za vreme Bitke na Sutjesci i dva dana za vreme Drvarske operacije. Od osnivanja TANJUGA, petog decembra 1943. godine, dobija stalni i pouzdani izvor informacija. Sindikat američkih novinara dodelio je specijalno priznanje našoj stanici. Prestala je s radom prvog marta 1945. godine kada je procenjeno da Radio-Beogad može preuzeti njene funkcije.

11. Radio “Krikač“.

               Jedna od najpopularnijih radio-stanica. Radila je u okupranoj Ljubljani od 17. novembra 1941. do aprila 1942. godine. Ukupno je imitovala 45 emisija koje su sve bile najavljivane i emitovane uvek na istoj talasnoj dužini, na veliko nezadovoljstvo, frustraciju i bes Nemaca i Italijana. Program su pripremali aktivisti Osvobodilne fronte Milko Gošić, Milan Osredkar, Miloš Brelih, Vida Lasičeva i Drago Hartner. Predajnik se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.

12. Radio Beograd.

                   Službeno, njegov ratni period (“period ratnog radija“) računa se od 1944. do 1948. Ovaj period obeležen je ratnim zadacima. Teško je procenjiv značaj radija kada se zna da je najveći broj ,od oko 100.000 aparata, uništen, da je štampa sporo i neredovno stizala, a da je glasina i zabluda bilo mnogo. Važnu ulogu  imale su tradicije predratnog radija i nekompromitovani ljudi, odnosno glasovi.

Radio je instaliran u ulici Kneza Miloša, u zgradi MIP, mada postoje vrlo precizne indicije da je svoje prve emisije Radio-Beograd emitovao iz zgrade Službe za transfuziju krvi (!). Saradnici su bili: Jelena Bilbija, Mihajlo Vukdragović, Dušan Matić, Ivan Kovačević, itd. Nešto kadrova dodelio je i CK SKOJ. Rukovodilac je bio Jovan Marinović (ulica prema Gardijskoj brigadi, od Železničke bolnice do kapije četiri nosi njegovo ime !). Glumac Ljubiša Jovanović (prema kome se Šabac posle dvehiljadite godine sramno poneo) , član KNO, objavio je početak programa.

Predajnik je bio u zgradi SANU, respektabilne snage od 300 vati. Program se sastojao iz saopštenja VŠ, literarnih dela, vesti, emisija na slovenačkom i makedonskom jeziku. Posebno je bila popularna emisija “Diktat“ kada je spiker laganim glasom čitao vesti koje bi aktivisti na terenu prepisivali i ujutru kačili na oglasne table (!).

Uskoro se montira predajnik od 15 kilovata, koji je smešten u vagonima u Dunav stanici. Ubrzo se prelazi u Makiš i pojačava se emisiona snaga na 25 kilovata. Program je bio specifično ratni  – oglasi sa potragom za nestalim licima, poruke lične prirode, poruke zarobljenicima, itd.  Do kraja tog perioda, pod vrlo otežanim uslovima, postavljen je predajnik u Zvečkoj, kupljen od Rusa. Godine 1948. morao je da se sklapa putem vrlo uspešne improvizacije tako da je aktiviran 1949. godine sa impresivnom snagom od 150 kilovata. On je, naravno, poslužio kao baza za obučavanje kadrova za pokretanje mreže lokalnih radio-stanica. 

 

Dragi Ivić, dipl. producent radija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!