Puška 10,66 mm Berdan №2 M-1870

Berdan

(4.2-линейная стрелковaя винтовка образца 1870 г)

Istorija puške Berdan №2 počinje krajem šezdesetih godina 19. veka u SAD. Tragajući za adekvatnim sistemom ostraguše kojim bi naoružala vojsku, Glavna artiljerijska uprava carske Rusije šalje dva tehnička oficira u SAD. Zadatak A. P. Gorlova i K. I. Guniusa bio je da ispitaju pogodan sistem oružja i municije koji bi se usvojio za naoružanje ruske armije. Ubrzo, njihovu pažnju privlači metak konstrukcije Hajrema Berdana, pronalazača i oficira unije u američkom građanskom ratu. 

Ovaj američki konstruktor patentirao je mesingane čaure, kao i sistem ugradnje i opaljivanja kapisle metka, koji se u streljačkoj municiji koristi i danas. Sem municije, Berdan je imao i nekoliko patenata zatvarača za puške. 

Ruski oficiri Gorlov i Gunius otpočinju probe 1867. godine sa Berdanovom puškom, sa blok zatvaračem koji se otvarao unapred (”Trap-door‟ sistem), modifikovanom po njihovim sugestijama. Takođe, po njihovim instrukcijama, prvobitan  kalibar  od  4.5  linija (11,43 mm) smanjen je na 4.2 linije, odnosno na 10,66 mm. Time je nastala flašasta čaura dužine 58 mm sa barutnim punjenjem težine 5,06 g i olovnim zrnom težine 24 g.

Ova puška, poznata kasnije kao Berdan 1, usvojena je 1868. godine u naoružanje ruske vojske kao „4.2-линейной стрелковой винтовки образца 1868 г.‟ 

Prvih 30.000 pušaka sa priborom izradila je firma Kolt (Colt) iz Hartforda -Konektikat po ceni od 22,85 dolara. Dok je Hajremu Berdanu za otkup patentnih prava isplaćeno 50.000 zlatnih rubalja, municiju, ukupno 6,5 miliona metaka, izradila je fabrika u Bridžportu, po ceni od 42 dolara za 1.000 komada.

Berdan-detalj mehanizma

Hajrem Berdan 2. oktobra 1868. godine patentira, u Velikoj Britaniji, obrtno čepni zatvarač. Po odlasku u Veliku Britaniju, Berdan je firmi „BSA‟ – Birmingham Small Arms Co. ponudio svoju konstrukciju, baziranu na ruskoj pušci Berdan 1 ali sa novim, obrtno čepnim zatvaračem koji se bravio u ispust u sanduku a za čije odbravljivanje je bilo potrebno podići ručicu zatvarača za svega 30 stepeni (kod sistema Mauzer i sličnih ručica zatvarača podizala se za 90 stepeni). Ovo novo oružje dobilo je naziv Berdan 2.

Firma BSA izradila je nekoliko stotina pušaka sistema Berdan 2 i nudila ga državama po Evropi, pa tako i Rusiji. Uskoro je u Rusiju doputovao i sam Berdan, agitujući za svoju novu konstrukciju.

Mada je serijska proizvodnja pušaka Berdan 1 tek otpočela, Glavna artiljerijska uprava pokazuje interes i za novi model. Paralelni testovi, preduzeti sa puškama Berdan 1, Berdan 2 i bavarskom puškom sistema Verder (Werder), dokazali su prednosti nove Berdanove konstrukcije. Najizraženija je bila brzina paljbe koja je dostizala čak 28 metaka u minuti, što je iznosilo 10 metaka više od starog modela i 7 više od bavarske puške. Posle 15 manjih izmena u konstrukciji, puška sistema Berdan 2 primljena je u naoružanje carske vojske kao „4.2-линейной стрелковой винтовки образца 1870 г.‟

Sa firmom BSA potpisan je ugovor o isporuci 30.000 pušaka po ceni od 3,20 funti po pušci sa bajonetom.

U međuvremenu, ruske  fabrike  u  Tuli  (Императорскiй  Тульски оружейни  завод – ИТОЗ), Iževsku (Iževski oružeйni zavod – IOZ) i Sestroretsku (Сестрорецкий оружейний завод – СОЗ) počinju pripreme za serijsku proizvodnju nove puške. Tokom 1872. kreće proizvodnja i u ruskim fabrikama, s tim što su cevi u početku naručivane u Belgiji i Nemačkoj. Pored standardne pešadijske puške, razvijen je i konjički karabin ali i dragunska i kozačka puška. 

Trecepozivac sa berdankom, sprovodi ratne zarobljenike

Vatreno krštenje Berdan 2 bilo je u rusko-turskom ratu 1877–78. godine. Do početka rata izrađeno je oko 200.000 pešadijskih pušaka. Od 48 pešadijskih divizija svega 16 je bilo preoružano novim berdankama. Većina ruske vojske bila je još uvek naoružana Krnkom i Berdan 1. U ratu se berdanka ravnopravno nosila sa najmodernijom turskom ostragušom sistema Pibodi-Martini. Jedina zamerka odnosila se na zadnji nišan koji je bio graviran za daljine do 1.500 koraka, nasuprot turskoj pušci sa nišanom graviranim do 1.800 koraka, što je omogućavalo Turcima otvaranje plotunske vatre sa veće daljine. Odmah posle rata berdanka je dobila novi zadnji nišan, sa mogućnošću gađanja do 2.250 koraka.

Proizvodnja modela Berdan 2 trajala je do 1891. godine, kada je zamenjena brzometnom puškom kalibra 7,62 mm sistema Mosin-Nagan M-91. Ukupno je u svim varijantama proizvedeno nešto preko 3,5 miliona primeraka. Sem Rusije, Berdan 2 činio je, manje više, deo naoružanja još nekoliko država.

Bugarska je, u periodu od 1883. do 1889. godine, nabavila iz Rusije ukupno 105.000 pešadijskih i 3.000 dragunskih pušaka, da bi 1910. dobila na poklon još oko 10.000 komada. 

Crna Gora je 1894. godine, takođe na poklon, dobila 30.000 pešadijskih i 500 dragunskih pušaka sa 30 miliona metaka.

Početkom Prvog svetskog rata, Austrougarska monarhija je u osvojenim pograničnim ruskim tvrđavama zaplenila veliki broj berdanki, koje je uključila u naoružanje svojih pozadinskih jedinica. 

Berdan 2 u srpskom naoružanju

Početkom devedesetih godina 19. veka, kada su mnoge države počele da u svoje naoružanje uvode brzometne puške sa malim kalibrom i bezdimnim barutom, polovina trupa Vojske Kraljevine Srbije bila je naoružana zastarelim konverzionim puškama sistema Pibodi. Iako je u svom naoružanju posedovala jednu od najboljih jednometnih pušaka u svetu, Mauzer-Koka M-80, ona je bila na pragu zastarevanja. 

Trecepozivci na putu za komandu-f oto R.Marjanovic161, IV – B – 25

Srpska vlada se u više navrata obraćala Rusiji za pomoć u naoružanju. Početkom 1890. godine Nikola Pašić, prilikom zvanične posete Rusiji, zatražio je i pomoć u puškama. Pašić je verovatno bio obavešten da se ruska vojska priprema da uvede u naoružanje modernu brzometnu pušku, pa je računao da Srbija dobije na poklon dotadašnje, jednometne puške sistema Berdan №2 M-1870 koje su već planirane da se povuku iz naoružanja. Veliki broj pušaka ovog sistema nalazio se i u rezervi u magacinima.

Odred trecepozivaca naoruzanih berdankama 1914.

Rusi su poklonili i isporučili do kraja godine 75.000 pušaka, sa 18.750.000 metaka, što je iznosilo svega 250 metaka po pušci. Odobren je i kredit od 3 miliona dinara za naoružanje.

Deo pušaka pristigao je u Srbiju već sredinom 1890. godine. U službenom vojnom listu broj 24, izašlom 9. juna 1890, ministarstvo vojno objavljuje „Uput‟ pod nazivom „Opis puške Berdanke i njene municije‟, a namenjen je starešinama I poziva narodne vojske kako bi se upoznali sa upotrebom Berdanove puške. 

Sedmi pesadijski puk,III poziva

U službenom vojnom listu broj 40, za 28. oktobar 1891. godine, objavljen je i „Cenovnik delova puške Berdanove‟, po kome bi se od vojnika naplaćivali oštećeni ili izgubljeni pojedini delovi.

U pregledu bojne spreme iz 1896. godine, ukupno je u naoružanju bilo 75.978 „berdanki”, ovih dodatnih 978 komada bio je ratni plen iz rata 1885. sa Bugarima.

Po rasporedu naoružanja 1897. godine, redovna vojska je sa svojim popunjavajućim bataljonima, po tadašnjoj formaciji, bila naoružana puškama Mauzer-Koka M-80, dok su berdanke pripale I pozivu narodne vojske. 

Trećepozivci

Početkom 20. veka i postepenog preoružanja srpske vojske brzometnim puškama, Berdan 2 je povučen iz naoružanja operativne vojske i predat III pozivu, koji je sa njima skoro u potpunosti bio naoružan.

 

U balkanskim ratovima i I svetskom ratu berdanka je postala sinonim za trećepozivce. Nebrojene su bile situacije kada je III poziv dobijao zadatke, kao i operativna vojska (I i II poziv) da zadrži neprijatelja na određenom pravcu nastupanja, dok se operativne jedinice ne prikupe. Tada su se berdanke u rukama starih trećepozivaca uspešno nosile sa manliherkama u bugarskim ili austrougarskim rukama.

Presek puske sistema berdan No2
Tehničke karakteristike pešadijske puške sistema Berdan №2 M-1870

 

Kalibar: 10,66 mm

Težina: 4.400 kg

Dužina cevi: 830 mm

Način punjenja: jednim metkom

Ukupna dužina: 1.350 mm

 

Bajoneti

Prvih 30.000 pušaka, proizvedenih u V. Britaniji u firmi BSA, imale su elegantan trobridi bajonet, preuzet sa puške Berdan 1. Bajonet se bravio za bočnu bradavicu ispred prednjeg nišana. Sečivo se nalazilo u osi cevi sa donje strane, što je tad bila novina, posebno za ovakav tip bajoneta.

Berdan – bajonet

Verovatno iz želje da se dobije čvršće oružje, sa početkom proizvodnje Berdan 2 pušaka u Rusiji, usvojen je novi tip bajoneta. Sa dužim vratom i četvorobridim sečivom, postavljenim sa desne strane cevi, delovao je arhaičnije od prethodnika. Kada se uzme u obzir da rusko strojevo pravilo nije predviđalo kaniju za bajonete i oni su se skoro uvek nosili na pušci, dužina bajoneta sa sečivom od pola metra samo je doprinosila da ova zastarela koncepcija postane još izraženija.

Za dragunski tip berdanke usvojen je bajonet slične forme. Međutim, da bi se nekako učinio kompaktnijim imao je kraći vrat, dok se bravljenje obavljalo preko prednjeg nišana. U tom smislu projektovan je i prorez na cevčici bajoneta.

Serijski broj se nalazio sa leve strane vrata. Na desnoj strani vrata bajoneta bili su žigovi kontrole i logo fabrike gde su izrađeni. Žig u obliku čekića – Tulski zavod; Luk sa strelom – Iževski zavod; Strela – Sestrorecki zavod.

Po cenovniku izdatom od strane srpskog Ministarstva vojnog, od 30. septembra 1891. godine, bajonet je vredeo 8,40 dinara. Izuzev cene puščane cevi (18,90 dinara), bajonet je pojedinačno od svih delova vredeo najviše. Dopuna istog cenovnika, iz 3. juna 1895, donosi i cenu kožne kanije od 3,65 dinara. Međutim, po svemu sudeći, izrađen je samo mali broj kanija a bajoneti su se nosili po ruskom propisu – uvek na pušci. Tako je naređenjem Ministarstva vojnog, od 7. maja 1904. godine, propisano: „Da sve trupe naoružane puškama Berdanovog sistema nose pripasane opasače bez bajoneta, kako za vreme vežbanja, tako i prilikom izlaska u varoš, u oba ova slučaja bajoneti imaju biti na puškama‟.

Tehničke karakteristike:

Dužina: 584 mm

Dužina sečiva: 510 mm

Širina sečiva: 20 mm

Dužina cevčice: 76 mm

Unutrašnji prečnik cevčice: 17,5 mm

Težina: 436 gr

Metak 10,66 x 58 r (4,2 linije)

Metak kalibra 4,2 linije, odnosno 10,66 mm razvijen je u Americi od strane Hajrema Berdana i ruskih oficira Gorlova i Guniusa za puške sistema Berdan 1 i mitraljeze Getling-Gorlov. Berdan je zasnovao svoju konstrukciju na radu pukovnika Beneta iz Frankord arsenala. Čaura metka bila je izrađena od mesinga i to izvlačenjem, što je u to vreme bila potpuno nova tehnologija. U donji deo čaure postavljena je još jedna, unutrašnja čaurica, radi ojačavanja dna i sprečavanja prodora gasova u obod čaure. Kapisla je takođe bila Berdanov patent. Sastojala se od čanka sa inicijalnom smesom i nakovnja, koji je bio integralni deo čaure. Ovaj metod paljenja barutnog punjenja streljačke municije zadržao se do danas.

Konstrukcija zrna, kapisle i danceta caure sistema Berdan

Zrno je izrađeno od čistog olova težine 24 g i prečnika 10,72 mm kompresionog tipa, koje je do polovine obmotano belim papirom kako bi se smanjilo poolovljavanje cevi. Sem toga, iza zrna se nalazio valjčić od kartona impregniran parafinom. Punjenje crnog baruta imalo je težinu od 5,1 g.

Metak namenjen karabinima, dragunskim i kozačkim puškama imao je smanjeno barutno punjenje na 4,26 g kao i dva kartonsko-parafinska valjčića. Radi raspoznavanja ova municija imala je zrna obmotana roze papirom. Pretpostavlja se da su meci sa plavim papirom oko zrna bili namenjeni mitraljezima Getling – Gorlov.

Prve količine municije izrađene su u SAD. Firma „U. M.C. Co‟ (Union Metallic Cartridge Company) izradila je, 1868. godine, 75 miliona metaka kalibra 4,2 linije. Iste godine, u Sankt Peterburgu, smeštena u zgradi starog arsenala na Litejnom trgu, počinje sa radom radionica za izradu čaura po istom sistemu, kalibra 6 linija (15,24 mm) za konverzione puške sistema Krnka. Istovremeno je i odlučeno da se u Sankt Peterburgu osnuje velika fabrika municije. Blizina Ohotinskog barutnog zavoda, kao i pogodan geografski položaj, koji je omogućavao lak uvoz neophodnih sirovina, bili su odlučujući faktori za odluku o lokaciji fabrike. Pogon za proizvodnju čaura smešten je na obližnjem Vasilijevskom ostrvu. Projektovani dnevni kapacitet u 1870. godini iznosio je 500.000 čaura dnevno. Fabrika municije u Sankt Peterburgu bila je jedna od najvećih u Evropi. U periodu 1870-1881. proizvedeno je više od 526 miliona čaura od 4,2 linije, najveća proizvodnja bila je ratne 1877. godine i iznosila je 96 miliona čaura. Mesing je nabavljan od šest privatnih proizvođača iz Rusije i nekoliko iz inostranstva. 

Metak i oznake na dnu caure Berdan 10,66

Signatura na dnu čaura, pored zadnje dve godine proizvodnje i kvartala, označenih rimskim brojevima, sadržala je i inicijale proizvođača mesinga. Ovo je bilo potrebno radi praćenja kvaliteta istog, budući da je kvalitet varirao čak i u okviru jedne serije.

Posle tursko-ruskog rata 1876–77. godine, shvatilo se da je jedna fabrika municije nedovoljna za moderan rat. Kako država nije imala novca, odlučeno je da se da koncesija za proizvodnju municije privatnoj industriji. Na licitaciji održanoj 2. juna 1880. godine pobedio je Fedor Grigorievič fon Gelenšmit. Za lokaciju nove fabrike izabran je grad Tula, kao mesto dovoljno udaljeno od granice i sa dugom oružarskom tradicijom, u kome je već postojala potrebna infrastruktura. 

Fabrika u Tuli počinje sa radom 1883. godine, i proizvodila je municiju za berdanke tačno 10 godina. Zadnja serija metaka kalibra 4,2 linije (10,66 mm) proizvedena je 1893. Kako je Tulski zavod imao sopstvenu proizvodnju mesinga, signatura na dancetu čaure sadržavala je samo naziv fabrike sa zadnje dve cifre godine proizvodnje – „П. ТУЛЬСКИЙ З.‟ (Тульский патронный завод).

Berdanov metak bio je u proizvodnom programu većine evropskih i američkih proizvođača municije. Ova municija bila je uglavnom namenjena civilnom tržištu. Poznata bečka fabrika municije Georga Rota (Roth) još je 1876. godine proizvela izvesnu količinu metaka kalibra 10,66 mm namenjenu ruskom komercijalnom tržištu. 

Bugarska je 1889. u hirtenberškoj fabrici „Keller & Co‟ naručila izvesnu količinu municije za svoje berdanke kupljene od Rusa.

U Srbiju je, sa 75.000 Berdan 2 pušaka, stiglo i 18.750.000 metaka za njih. Ova municija je uglavnom proizvedena u Tulskoj fabrici u periodu 1888–90. godine. Manji broj isporučenih metaka bio je proizveden i u Sankt Peterburgu, u drugom i trećem kvartalu 1888 i 1889. godine. Liferant mesinga za ovu seriju municije je Francusko-ruski metalni zavod (Франко-русский металлический завод). 

Pošto je ova količina municije davala svega 250 metaka po pušci, što je bila polovina tadašnjeg borbenog kompleta (planirano je da se borbeni komplet uskoro poveća i na 1000 metaka na pušku), organizovana je proizvodnja u VTZ Kragujevac. Sa mašinama i tehnologijom proizvodnje za municiju kalibra 10,15 mm M-80, proizvodnja prvih serija metaka kalibra 10,66 mm otpočela je 1892. godine. Ovo je bilo na uštrb proizvodnje metaka za kokinku, međutim, zaliha metaka M-80 bila je skoro duplo veća, tako da je ovaj potez bio neophodan i opravdan. Planirano je da se proizvede jedna veća količina čaura, zatim da se mašine ponovo vrate proizvodnji metaka M-80. Municija za berdanku bi se zatim postepeno kompletirala u narednom periodu.

Čaure kragujevačke proizvodnje bile su modernije izrade od originalnih: sa jakim mauzerovim tipom „A‟ danceta, što je isključivalo potrebu za unutrašnjom čauricom, a vrh zrna je imao drugačiji profil. Pošto je postojala bojazan da dođe do zamene municije za berdanke municijom za kokinku, Ministarstvo vojno izdalo je, 13. juna 1891. godine, propis o obeležavanju i pakovanju municije za Berdan 2. Tako je naloženo Vojnotehničkom zavodu da, prilikom izrade, na dance čaure bude utisnuta oznaka „БЕРДАН‟ pored godine i mesta izrade (КРАГУЈЕВАЦ). 

 

Pakovanje metaka moralo se vršiti u pakete od žute hartije, a na drvenim sanducima sa svih strana napisati reč „БЕРДАН‟. Prema izveštaju načelnika Artiljerijsko-tehničkog odseka Ministarstva vojnog, pukovnika Ljubivoja Perišića, 1896. godine bilo je 18.662.157 metaka za berdanke. Sa izrađenim čaurama posle laboracije taj broj bi se popeo na 19.629.857 metaka, što je bilo daleko od potrebne rezerve.

Grčko-turski rat 1897. godine primorao je srpsku vladu da se ponovo za pomoć obrati Rusiji. Preko svog poslanika u Sankt Peterburgu, generala Save Grujića, izdejstvovan je poklon od 22.500.000 metaka u vrednosti od 2.500.000 dinara. Mada je ova municija prispela u Srbiju kada je kriza već prošla, omogućila je da i I poziv narodne vojske ima popunjenu rezervu i borbeni komplet od 500 metaka po pušci. Sva isporučena municija iz ovog kontingenta bila je iz Tulskog zavoda, proizvodnje 1890. i 1892. godine.

Oružje naših pobeda 1914-1918

 

Branislav Stanković

Izvod iz knjige ‘’Oružje naših pobeda’’

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!