Senzacionalna vest koja je 20. i 21. septembra preplavila sve naše elektronske i štampane medije bila je ta da je – Vladimir Vladimirovič Putin ispalio nekoliko metaka iz snajperske puške! Što je najžalosnije, vest je preuzeta sa ”Jutjuba” (YouTube) i zapadnih izvora pa se u štampanim medijima, u ćirilićnom tekstu, navodi da je Putin pucao iz – ”SVCv” (baš tako napisano, latinicom!).
Vest se odnosila na Putinovu posetu izložbi koncerna ”Kalašnikov”, priređenoj povodom Dana ruskih oružara, 19. septembra, na strelištu parka ”Patriot”, u moskovskom predgrađu Kubinka. Tokom posete, ruski predsednik je isprobao novu poluautomatsku snajpersku pušku SVČ-308 (ili СВЧ-308, za listove koji se štampaju na ćirilici), odnosno, snajpersku pušku Čukavina u kalibru .308 (7.62x51mm NATO).
Niko od novinara i analitičara nije uočio daleko bitniju poruku koja stoji iza ove vesti – ruska vojska se nalazi u fazi osvajanja oružja za snajperistu odeljenja, odnosno, da se radi o istoj vrsti oružja kao što je naša puška M17 Grendel, sa podjednako podeljenim mišljenjima stručnjaka i ”stručnjaka”.
Snajperska puška Čukavina, SVČ(Снайперская винтовка Чукавина)
Takozvani ”pešadijski snajper” (пехотныйснайпер) je u oružane snage bivšeg SSSR uveden 1960. godine. Kako u sovjetskom, tako i u postsovjetskom periodu, svako streljačko odeljenje u svom sastavu je imalo snajperistu, opremljenog poluautomatskom puškom sistema Dragunov 7.62 mm M1963 (SVD). Prateći sovjetska iskustva iz Afganistana, ubrzo su i oružane snage SAD usvojile koncepciju ”odabranog, vodnog specijalno obučenog strelca” (Squad Advanced Marksman, SAM), naoružanog specijalnom preciznom puškom velikog dometa. No, na bazi iskustva stečenogu Iraku i, posebno, (opet) Afganistanu, Amerikanci su donekle usavršili taktiku, zamenivši ‘’SAM’’ snajperiste takozvanim ”odabranim preciznim strelcima” (Squad Designated Marksman, SDM). Razlika se ogledala u tome što suu cilju efikasnijeg iskorišćenja ljudstva i logistike, ”SDM” naoružani ”stanardnom” puškom ili karabinom (5,56 mm) kao i ostali borci desetine (prema priručniku, on je i izjednačavan sa ostalim vojnicima desetine), ali opremljenim preciznim optičkim nišanom. Strelac je prethodno prolazio specijalnu obuku u okviru jedinice za precizno gađanje na kratkim i srednjim distancama. Njegov zadatak je bio da eliminiše istaknute ciljeve, posebno neprijateljske oficire i podoficire, posade odeljenja veze, kolektivnog automatskog oružja, rukovaoce RRB, snajperiste, ali i druge ciljeve koji su ugrožavali izvršenje zadatka grupe.
On je na srednjim daljinama bio posebno efikasan protiv delimično izloženih ili ciljeva izloženih u kratkom vremenskom intervalu, malih ciljeva ka što su otvori između opeka ili crepova zgrada i otvora na bunkerima. Pri tome, bio je osposobljen i da u hodu ili sa nepogodnih vatrenih položaja detektuje i eliminiše pokretne mete.
Sada su Rusi, poučeni američkim iskustvima, doneli odluku da u vojsci primene sličan princip. No, to je pokrenulo pitanje adekvatnog oružja: prema ruskim izvorima, ono je trebalo da ‘’uspešno eliminiše neprijatelja na malim i srednjim distancama, da bude upotrebljivo u kombinovanim akcijama i pokrivanju terena; da omogući svaki vid borbe bez dodatnog naoružanja, te da malom masom borcu omogući što veću mobilnost’’.
Ovi zahtevi su skoro identični sa onima koji su postavljeni konstruktorima naše puške 7.62mm/6.5mm Grendel M17! No, Rusi su se opredelili za drugačije rešenje, bazirano na oružju koje bi se proizvodilo u više kalibara i to uglavnom za standardni puščani i tzv. ‘’prelazni’’ metak. Kako ćemo videti, iako je konstruktorima postavljen i taj zahtev, za sada se još nije pojavila puška bazirana na ‘’maloimulsnoj’’ municiji (5.56mm, 5.45mm).
Snajperska puška Dragunova, nastala pre više od pola veka, nije mogla da se uklopi u novu koncepciju. Ruski pokušaji da problem reše produživanjem njenog ‘’životnog’’ veka preko modifikacija SVDS, SVDM 550mm, SVU 520mm i VS-121 620mm, nisu dali zadovoljavajuće rezultate. Oružje je, naime, imalo nepraktičnu dužinu, nije pružala mogućnost prilagođavanju novoj, perspektivnijoj municiji i nije omogućavalo korišćenje različitih tipova optike.
Optika se na familiji SVD i AK, naime, montirala na nosaču sa leve strane sanduka, što je strelca ograničavalo na samo jednu vrstu nišana a zagrevanje sanduka je uticalo na pomeranje optičke linije. Upravo iz tog razloga, vazdušno-desantne snage (VDV) su 2015. godine umesto SVD usvojile repetirajuću snajperku SV-98 650 mm Vladimira Stronskog, koja se izrađivala za municiju 7.62x54mmR, 7.62x51mm NATO i .338 Lapua Magnum.
U cilju da zadovolji nove taktičko-tehničke zahteve za snajpersкo oružje,кonstruktori koncerna ”Kalašnikov” su 2016. godine analizirali tehnička rešenja postojećih inostranih i domaćih snajperskih pušaka i pristupili razradi projekta novog oružja. Osnovna ideja je bila da oružje bude univerzalno i da podjednako uspešno funkcioniše kako uz primenu maloimpulsne, tako i klasične puščane municije 7.62x54mmR, 7.62x51mm NATO, 9.3x64mm i 8.6x 70mm (.338Lapua Magnum).
Koncern je formirao tri radne grupe koje su nezavisno radile na programima automata, puške sa klasičnim principom rada automatike i puške na alternativnom principu rada. Za osnovu prvog i drugog rešenja odabrana je šema rasporeda komponenti sa gornjim nosećim delom sanduka, primenjena još 1973. na malogabaritnom karabinu 5.45mm ”МА” Dragunova. Dragunov je karabin konstruisao u okviru ‘’Programa istraživanja i razvoja (НИОКР, R&D, research and development) Modern”.
Kao osnova za treće, alternativno rešenje, poslužio je ‘’lafetni sistem’’ Genadija Nikonova, primenjen na automatu AN-94 M87 ‘’Abakan’’, kod koga se sklop cev-sanduk kretao po fiksnim šinama. Konstruktori su smatrali da ovaj princip umanjuje trzanje oružja kod primene većih kalibara. Na međunarodnom vojno-tehničkom forumu ‘’Armija-2016’’ prvo je prezentovana poluautomatska snajperska puška SVK (Snajperka puška Kalašnikova, koju ne treba mešati sa starom SVK iz 1959. godine) u dva kalibra – za municiju 7,62х54mmR i 7.62х51mm NATO. Rad na snajperki bio je pilagođen ruskom vojnom programu razvoja streljačkog oružja ‘’Ratnik’’, a rukovodstvo ‘’Kalašnikova’’ je tvrdilo das u sve vreme konsultovni I profesionalni snajperisti. U međuvremenu, rad treće grupe je obustavljen a na izložbi ‘’Armija-2017’’ koncern je nastupio sa automatima AM-17 i AMB-17 (usavršeni sistemi MA Dragunova) i snajperskom puškom SVČ (u suštini, naziv SVK iz 2016. promenjen prema imenu glavnog konstruktora, Andreja Jurjeviča Čukavina).
Oružje je komponovano na modularnom principu, očito preuzetom sa američkih system AR-15/M16, sa dvodelnim sandukom i podvesnom zatvornom grupom. Glavni modul čini gornji sanduk (upper receiver) u vidu ”P” profila. Sastavljen je od trake debljine 10mm sa bočnim vođicama nosača zatvarača i čvrsto fiksirane cevi, izađene metodom radijalnog kovanja. Upravo je kretanje nosača zatvarača duž vođica na gornjem delu sanduka (pokretni delovi su ”obešeni”) predstavljalo glavnu razliku od tradicionalnih rešenja primenjivanih na oružju AK i SVD, kod kojih se ista grupa kretala po vođicama na donjem delu sanduka. Tako kod SVČ gornji sanduk prihvata glavne sile naprezanja i trzanja pa ostali moduli mogu biti izrađeni od lakih metala ili plastike.Osim toga, ručica zatvarača je sa leve strane sanduka. Princip rada se bazira na direktnoj pozajmici barutnih gasova (raspoređenoj bočno) sa kratkim trzanjem klipa i ručnim regulatorom protoka gasova. Sa donje strane konstrukcije nalazi se donji sanduk (lower receiver) koji čine modul sa pištoljskim rukohvatom, mehanizmom za okidanje i usadnikom okvira, te podesivi kundak u osi cevi, koji se može i preklapati u horizontalnoj ravni. Time se postiže princip ‘’linijskog trzanja’’ sa minimalnim odskokom cevi pri pucnju.Teška cev je u osnovnoj varijanti bila bez ikakve armature (izuzimajući neophodnu gasnu komoru), ali sa mogućnošću da se na nju montiraju skrivač plamena, gasna kočnica ili prigušivač zvuka; zanimljivo je da se, prilikom postavljanja brzo montirajućeg prigušivača, ukupna dužina oružja povećavala za samo 45mm. U prvoj varijanti iz 2016-2017, moduli donjeg sanduka bili su izađeni od aluminijuma, dok su na poslednjoj verziji izliveni od polimera. Poluga kočnice je obostrana, ergonomski smeštena tako da se može aktivirati palcem. Kočnica blokira ručicu zatvarača i potpuno prekriva prorez za njeno kretanje, što sprečava prodor nećistoće u mehanizam.
Jedna od velikih prednosti modulnog rešenja je i održavanje oružja; da bi se očistila cev i mehanizam za zapinjanje i okidanje, dovoljno je osloboditi i prelomiti na dole gornji sanduk, što je omogućavalo pristup ležištu metka, kanalu cevi i mehanizmu smeštenom u donjem sanduku.
Osim toga, duž celog gornjeg sanduka kao i na delu donjeg, montirane su Picatinny šine, što omogućava montažu sve vrste optike, uključujući i termovizijsku. Osim toga, prilikom opisanog načina čišćenja, optika se nije moala demontirati tako da naknadna rektifikacija nije bila potrebna. Na donjoj šini su se mogli montirat drugi dodatni elementi, poput Harris-ovog bipoda i lampe.
Glavne primedbe koje stručnjaci u ovom trenutku upućuju na račun SVČ odnose se na nedovoljnu dužinu cevi i korišćenje imortovanih dodataka poput bipoda. Dodatne elemente je moguće zameniti onim ruske proizvodnje, tako da najviše dilema kod ruskih analitičara, s obzirom na predviđenu lepezu municije, predstavlja – cev. Kod do sada korišćenih prciznih pušaka, uglavnom baziranih na metku 7,62х54mmR (u izuzetnim slučajevima -7.62х51mm NATO) dužina cevi je iznosila: SVD, SVDM (modernizovana) – 620mm, SVU (skraćena) iz 1979 – 520mm, SVD-S (sa preklopnim kundakom) iz 1995. – 565mm, VS-121 iz 2013. – 620mm, a kod SV-98 iz 1998. – čak 650 mm. Za razliku od njih, kod SVČ sev je duga samo 410 mm.
Pri tome, sve vreme se insistiralo prvenstveno na snajperskom metku 7,62х54mmR PS (7N1)iz 1967. godine,sa obodom, koji je stvarao problem prvenstveno kod hranjenja. Metak je, inače bio opremljen zrnom mase 9.6 g. sa olovnim jezgrom i čeličnim umetkom (marke 10) u vrhu ili SNB (7N17) sa zrnom mase 9.9 g. sa umetkom od čelika marke U12A sa dodatnom termičkom obradom (Vo=820 m/s). No, ova municija je razvijena za SVD i njegove varijante, koji su se poredili sa američkim klonovima nastalim iz pušaka kopnene vojske М24 (SWS, XM21) i М41 (nastale iz stare repetirke Springfield M1903-A1) te Remington 700 USMC.Očito da je kako SVD tako i navedeno američko oružje u suštini bilo razvijeno za klasičnog snajperistu(Sniper) koji je delovao poluatonomno i rutinski birao mete na ekstremnim daljinama. Ne upuštajući se u pitanja uticaja skraćivanja cevi uz zadžavanje iste municije na unutrašnju i spoljašnju balistiku (što je glavna tema razmatranja ruskih analitičara), za nas je više interesantno šta je u taktičkom smislu postignuto razvojem SVČ. Naime, ukoliko je polazna ideja zaista bila da se izgradi oružje za savremenog ‘’SDM’’ strelca, puška ne zadovoljava osnovni uslov – da ”odabrani precizni strelac” predstavlja ‘’standardnog’’ borca odeljenja koji samo po potebi deluje kao snajperista na malim i srednjim daljinama. Čak je i Vladimir Vladimirovič, prema jednodnevnoj senzacionalističkoj vesti, gađao cilj udaljen 600m, za šta bi se ovo oružje koristilo rekto, samo u izuzetnim slučajevima. ‘’SDM’’ bi, naime, bio naoružan poluautomatskom puškom (znači, u klasičnoj borbi je inferioran u odnosu na suborce opremljene automatskim oružjem) kalibra različitog od oružja ostalih vojnika, tako da logistički problemi nisu rešeni. Da čitava zamišljena koncepcija ni u Rusiji nije jasna pokazuje članak Nikolaja Litovkina na sajtu Russia Beyond, koji tvrdi da je ‘’SVČ je stari, dokazani koncept vatrenog oružja stavljen u ultra moderno telo. Ne samo da puška izgleda dobro koliko i konkurenti (npr. Heckler&Koch), već može da se pohvali i neverovatnom ergonomijom’’. Nije sasvim jasno kako je SVČ konkurent H&K, odnosno, u kom smislu?
Drugo, ponuđena lepeza SVČ ukazuje da Rusi još uvek lutaju kada je u pitanju opredeljenje za standardni kalibar. Ovo je, istina, problem koji se javlja ii u drugim zemljama, uključujući SAD, koji ponovo razmišljaju na povratak prelaznog metka 7.62x51mmNATO ili municije sličnog letalnog efekta.
Taktičko-tehnički podaci:
- Kalibar, mm – 7.62 i 8,6
- Municija – 7.62x54mmR, 7.62x51mm NATO, 8.6x 70mm (.338Lapua Magnum)
- Dužina puške, mm – 995-1015 (740mm sa preklopljenim kundakom)
- Dužina cevi, mm – 410
- Masa puške, g – 4200
- Nišani – optički na šini Pisatinny MIL-STD-1913
- Punjenje – separatnim kutijastim okvirom kapaciteta 10, 15 ili 20 metaka
- Efektivno dejstvo, m – 800-1000
- Rasipanje pogodaka na 100m u krugu prečnika 30mm (1 MOA)
