Jugoslovenski Ingram, H&K i R-4

Prvo inostrano oružje u JNA i Miliciji

Danas se u naoružanju Vojske Srbije i specijalnih snaga MUP sreće nekoliko tipova inostranog automatskog oružja; na prvom mestu, to se odnosi na čuvenu familiju Hekler i Koh i prigušene automatske pištolje Ingram. No, malo je poznato kada i kako su oni dospeli prvi put na naše prostore,

Automatski pištolj 9×17 mm Ingram MAC M-11

Tokom 1968 godine u Jugoslaviji se pristupilo policentričnom orginazovanju sistema odbrane (ONOiDSZ), odnosno, uvođenju operatine (JNA) i teritorijalne (TO) komponente odbrane. 20-21. novembra 1968 ustanovljena je TO Slovenije i republički štab sa zapovednikom Bojanom Polakom-Stenjkom i politkomom Albertom Jakopičem-Kajtimirom. Savezno ministarstvo odbrane je do 1972 ovoj republici ustupilo iz resursa JNA, između ostalog, 27.114 pušaka, 4723 automata, 1469 PM, 195 mitraljeza, 332 RB i 226 pištolja. Ovo oružje je većinom bilo iz kontigenta trofejnog naoružanja te iz sovjetske i američke vojne pomoći.

Republička Komisija za ONO nije bila zadovoljna kvalitetom dobijenog naoružanja. Slovenija je raspolagala finansijskim sredstvima da samostalno nabavi savremeno oružje ali FNP ”Zastava”, navodno, nije imala dovoljne kapacitete da udovolji svim zahtevima. S druge strane, nabavka iz inostranstva bila je ograničena zakonskim propisima. Naime, prema saveznom ”Uputstvu o načinu nabavke naoružanja i vojne opreme za potrebe TO”, naoružanje je nabavljano centrlizovano, preko Uprave za nabavke i prodaju NVO SSNO. To je, praktično, značilo da je monopol nad nabavkom imao ”Jugoimport-SDPR” a od proizvođača je favorizovana domaća fabrika namenskih proizvoda ”Zastava” iz Kragujevca. Bez obzira na to, Slovenci su još tokom 1969 godine pokušali da oružje nabave u Francuskoj, Švedskoj ili Švajcarskoj. Konačno, izgleda posredstvom firme ”Kredex” i kontraverznog biznismena Bate Todorovića, TO Slovenije je 1972. godine nabavila 200 američkih automatskih pištolja Ingram MAC-11 (Military Armament Corporation Model 11) u kalibru .380ACP (9×17 mm) sa prigušivačima zvuka ”Sionics” (Studies In the Operational Negation of Insurgents and Counter-Subversion) M-11.

Služba DB SSUP je odmah sprovela akciju ”Vrh”, prikupila sve podatke o ovoj nabavci i državnom vrhu podnela izveštaj pod nazivom ”Zelena knjiga o tajnoj trgovini oruzjem”. Afera se završila tako što su novembra 1973 godine smenjeni Bojan Polak i Albert Jakopič a pištolje je preuzeo SSNO i uveo ih u naoružanje pojedinih delova armijskih bataljona vojne policije (između ostalih, i 282.bVP SSNO), a kasnije i pomorskih diverzanata 82. Pomorskog centra JRM te 63. padobranske brigade. Iste, 1973 godine, IV odeljenje Uprave bezbednosti SSNO je štampalo ”Privremeno uputstvo o upotrebi i korišćenju automatskog pištolja sa prigušivačem pucnja 9 mm M-11 u organima i jedinicama VP JNA”.

Automatske puške G-3 i automati H&K

Familija streljačkog oružja Hekler i Koh pojavila se u opremi SSUP SFRJ  krajem

osme decenije 20. veka. Radilo se o automatskim puškama 7,62 mm G3A3 i G3A4, snajperima G3A3ZF i G3A4ZF, te automatima 9 mm MP5, MP5K i MP5KSD. Nabavka je sprovedena po legalnoj proceduri, sa zahtevom kupca da svako oružje bude žigosano grbom SFRJ i oznakom ”YU” (Yugoslavia). No, do danas je ostalo nejasno gde i kada je izvršena narudžbina, njena svrha, te tačna količina oružja.

Postoji verzija da je SSUP ovo moderno oružje nabavio tokom bezbednosnih priprema za Zimske olimpijske igre u Sarajevu, 1984. godine. No, godina kontrole oružja ukazuje da je ono isporučeno znatno pre Olimpijade.

Nabavka se poklapa sa restruktuiranjem sistema odbrane i formiranjem prvih jedinica posebne namene. Na promenu odnosa prema snagama obučenim za antigerilsku i protivterorističku borbu uticao je niz unutrašnjih (tzv. ”Brionski plenum” 1966, analize manevara ”Sloboda 71” iz 1971 i ”Operacije Raduša” iz 1972 godine), i spoljnopolitičkih faktora (intervencija u Čehoslovačkoj 1968. i masakr na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine).

Vrhovni komandant OS SFRJ je još 21. jula 1972. izdao specijalnu ”Direktivu” kojom se nalaže da se u sklopu OS SFRJ i Milicije formiraju posebne jedinice, osposobljene za uništavanje ubačenih neprijateljskih naoružanih grupa te za vođenje antigerilskog rata.

Prema nalogu saveznog sekretara za unutrašnje poslove Franje Herljevića, 22. decembra 1975. osnovana je savezna brigada SSUP na čelu sa pukovnikom Strika Slavkom. U okviru brigade, 26. decembra 1977, formiran je bataljon posebne (”specijalne”) namene na čelu sa Franc Kosijem iz RSUP Slovenije.

Nekoliko meseci kasnije, 14. aprila 1978, savezni sekretar za Narodnu odbranu general Nikola Ljubičić izdao je naredbu o formiranju ”Voda vojne policije specijalne namene” u sastvu 282.bVP UB SSNO. Vod je imao odeljenja za protivteroristička dejstva, za obezbeđenje VIP osoba, za suzbijanje kriminaliteta i odeljenje protivdiverzione zaštite. Drugo, treće i četvrto odeljenje, sa ličnim naoružanjem i opremom, preuzeti su iz postojećeg sastava 282.bVP. No, protivterorističko odeljenje je formirano naknadno, od ljudstva iz različitih jedinica. Prvobitnim planom bilo je predviđeno da se ”specijalci” opreme najsavremenijim naoružanjem, uglavnom po uzoru na nemački GSG-9, što je podrazumevalo i familiju pušaka i automata Hekler i Koh. Na ovakvo opredeljenje najviše je uticao potpukovnik Nikola Grubješić iz Odeljenja VP UB SSNO. No, tradicionalno konzervativni viši vojni krugovi odbacili su ovu ideju, protežirajući domaće naoružanje. Najverovatnije su Grubješićeve ideje prihvatili oficiri savezne brigade SSUP, pogotovo što su Slavko Strika i Stevo Šega, pre prelaska u SSUP, bili prvi komandant i zamenik komandanta 282.bVP, dok je Franc Kosi bio poznati stručnjak za streljačko naoružanje. Znači, oružje Hekler i Koh je 1978 godine prvenstveno nabavljeno za bataljon poсebne namene savezne brigade SUP.

Na godinu nabavke ukazuju i žigovi na oružju. Naime, stavom 3 paragrafa 9 Zakona o oružju Savezne Republike Nemačke od 14. juna 1968, svako oružje je moralo imati poslednje dve cifre godine tormentacije, date slovnim oznakama:  A=0, B=1, C=2, D=3, E=4, F=5, G=6, H=7, I=8 i K=9. Kako svi ”hekleri” u domaćem naoružanju nose šifru ”HI” – znači da su liferovani 1978 godine. Uz godinu, na puškama i automatima je punciran grb SFRJ, slovna oznaka ”YU”, te, prema nemačkom zakonu o žigosanju – žig zavoda za tormentaciju u Ulmu (§.9 Abs.3 Nr.1), žig normalne probe 30% ojačanim tormentačnim metkom za oružje sa radnim pritiscima do 2500 bara  (§.9 Abs.2 – slovo ”N” ispod nemačkog državnog orla), serijski broj (na našem oružju – petocifreni) i – žig proizvođača. Na prvi pogled, zabunu o poreklu oružja upravo izaziva oznaka proizođača. Naime, na svim puškama i automatima, uz oznaku tormentacije nemačkog zavoda Ulm, nalazi se žig ”EN” – oznaka sa britansku ”Royal Small Arms Factory” (RSAF) iz Enfilda. Ovo potvrđuju i žigovi na donjem delu sanduka i cevi: kruna sa krstom između čijih krakova su rapoređeni inicijali ”RSAF”, te dve sučeljene strelice (oznaka britanskog Ministarstva rata) i slovna oznaka ”S”. Poslednji žig je u skladu za paragrafom 19 britanskiog Akta o barutnoj probi cevi od 13. jula 1868. i označava ”sigurno, provereno” (Safe, Serviceable), ali i oružje prodato sa vojnih stokova (Sold Out of Service). Konačno, kod regulatora paljbe, prema  zahtevu kupca, nemačke oznake za režim vatre ”S” (Sichtigheit) – ”E” (Einzelfeuer) – ”F” ( Feuerstoß), zamenjene su srpskim oznakama ”U” (Ukočeno), ”J” (Jedinačno) i ”R” (Rafalno).

Oznaka britanskog umesto nemačkog proizvođača ukazuje na pomalo zamršen put nabavke oružja.

Naime, Nemačka se u januaru 1959 godine odlučila da u naoružanje uvede špansku automatsku pušku sa inovacijama domaćih konstruktora iz fabrike ”Hekler i Koh” -CETME M.C, pod domaćom oznakom G-3. No, kako je uslov bio da se oružje proizvodi u zemlji, savezna vlada je otkupila licencu od holandske firme  ”Nederlandse Wapen en Munitiefabriek” (NWM), koja je raspolagala isključivim pravima na prodaju španske CETME na ino-tržištima. U suštini, Nemci su Holanđanima u zamenu za licencu prepustili proizvodnju granata kalibra 20 mm za avionske topove. Proizvodnja pušaka G-3 startovala je u dve nemačke fabrike: ”Rheinmetall Berlin AG” sa pogonom u Diseldorfu i ”Heckler & Koch GmbH” u Oberndorfu. Tokom 1969 godine, ”Rajnmetal” je sklopio ugovor sa ”H&K” po kome je preuzeo kompletnu izradu i prodaju puškomitraljeza MG-3 a fabrici u Oberndorfu je prepustio ekskluzivna prava na proizvodnju ne samo familije pušaka G-3, nego i  automata H&K.

Aprila 1970 godine, nemački ministar odbrane Helmut Šmit i britanski kolega Deniz Vinston Hili potpisali su ugovor po kome Bon (država je još uvek bila vlasnik licence) ustupa licencna prava na proizvodnju delova i kompletnog oružja H&K fabrici ”RSAF” iz Enfilda. Ugovor je inoviran i dopunjavan amandmanima iz 1972 i 1977. godine. Radi lakšeg plasmana svojih proizvoda na ino-tržišta, ograničenog nemačkim Zakonom o kontroli proizvodnje i prometa ratnog naoružanja od 20. aprila 1961, rukovodstvo iz Oberndorfa je marta 1973. u Britaniji osnovalo trgovačku firmu ”Heckler & Koch Ltd., UK”. Ovim su zaobiđeni restriktivni nemački zakoni i oružje, proizvedeno u Nemačkoj ili Britaniji, ili sklapano od delova izrađenih u obe fabrike, masovno je prodavano širom sveta. Konačno, nemačka vlada je 1977 godine sva licencna prava prenela na ”Hekler i Koh”, što je dovelo do novog ugovora direktno između firme iz Oberndorfa i britanskog državnog koncerna ”Royal Ordnance Factories” (ROFs), čiji je sastavni deo bila i fabrika ”RSAF”. Dalje promene u vlasničkim odnosima nakon privatizacije britanske vojne industrije, nisu zanimljivi jer su usledile nakon isporuke oružja Jugoslaviji.

Ukratko, ovo ukazuje da je Jugslavija oružje nabavila preko britanskog predstavništva, firme ”Heckler & Koch Ltd., UK”, te da je ono bilo sklapano od delova proizvedenih i u ”RSAF” (sa britanskim žigovima) i u Oberndorfu (žigovi kontrole zavoda u Ulmu).

Automatske puške G3A3 i G3A4, snajperi G3A3ZF i G3A4ZF, te automati 9 mm MP5, MP5K i MP5KSD još uvek se nalaze u naoružanju niza specijalnih jedinica Vojske Srbije i MUP. Ovde nije tema familija u kalibru 5,56 koja započinje sa modelom G-33.

Da je poreklo oružja H&K i stručnjacima nedovoljno poznato, možda najbolje ukazuje atentat na premijera Zorana Đinđića. Naime, na žrtvu je pucano iz automatske puške H&K G3A3ZF sa optikom ”Karl Zeiss” tip ”Diavari – DA” 1,5-6x, serijski broj1.304.903, te sa  kontrolnim žigom nemačke Savezne službe za oružje (orao, BWB-1436). Vidljive oznake na sanduku oružja bile su uništene. No, na donjoj strani cevi i na usadniku, otkriveni su žigovi ”RSAF”, ”kruna” i ”S” sa strelicama, a na okviru – godina proizvodnje ”HI”  – 1978. Zanimljivo je da su stručnjaci Saveznog kriminalističkog ureda KT-21 i CD-12 iz Vizbadena, tačno atribuirali pušku kao britanski proizvod ali oznaku godine – propisanu nemačkim zakonom – nisu identifikovali. Da inkriminisano oružje ne potiče iz jugoslovenskog kontigenta ukazivale su samo nemačke oznake ”S-E-F”  na regulatoru paljbe; po svemu sudeći, na pušku je bio dodat samo okvir sa drugog oružja, legalno nabavljenog 1978 godine u inostranstvu. Ostaje pitanje zašto su uništavane oznake na sanduku. Tokom marta 2001, Komisija za kontrolu zakona o zabrani izvoza oružja, u izveštaju podnetom Gornjem domu britanskog parlamenta, ukazala je na kršenje embarga UN ilegalnim izvozom pušaka G3 i automata MP5K tokom krvavih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Ovo je izazvalo međunarodni skandal; i nemačka i britanska firma negirale su vezu sa ilegalnom trgovinom. Sasvim je moguće da su oznake sa inkriminisanog oružja uništene upravo da bi se sprečilo otkrivanje ”britanske veze”. 

Jurišna puška 5,56 mm Armskor R-4

Inž. Anton Kikaš, vlasnik kanadske firme ”Anton Kikas Limited” i  predsednik ”Društva kanadsko – hrvatskih privrednika i intelektualaca”, te Ratko Ferenčić, predstavnik HDZ za Kanadu, doputovlali su 3. avgusta iz Toronta u Zagreb. Na aerodromu ih dočekao podpredsendik hrvatske vlade, Antun Vrdoljak, koji ih je odvezao u sedište MUP u Zagrebu. Tamo je održan sastanak sa premijerom Franjom Gregurićem, šefom Ureda za zaštitu ustavnoga poretka Josipom Manolićem i zamenikom ministra unutrašnjih poslova Slavkom Degoricijom. Hrvatski političari su prihvatili pomoć u oružju koju bi donirala hrvatska dijaspora iz Kanade. Hrvatska vlada је za dalje kontakte sa Kikašem odredila Jana Gabriša. Kikaš je iz Zagreba otputovao u Budimpeštu ali tamošnji trgovci su postavili nerealne uslove pa posao nije sklopljen. Naturalizovani Kanađanin potom odlazi u Austriju, gde je potpisao povoljan predugovor o kupovini naoružanja. Na ponovnom sastanku u Zagrebu, 7. avgusta, odlučeno je da se prihvate uslovi austrijskih posrednika.

Dve nedelje kasnije Kikaš odlazi u Johanesburg i odseda u hotelu ”Rosebank Crown Plaza”. Tamo je sa posrednikom južnoafričkog ”Lyttleton Ingenieurswerke” iz Pretorije, izvesnim  Majkom Kavalom, utanačio detalje transakcije. Kikaš je telefonski naložio Francu Rotkopfu iz Burghajma, Bavarska, da na račun u ”Volkskas Bank Ltd”, Pretorija, uplati avans od 515.000 USD.  Istovremeno, frankfurtski trgovac Gerhard Merc iznajmio je od ugandske kompanije ”Uganda Cargo Airlines” avion Boing 707-324C, 5X-UCM.  Avion je 28. avgusta 1991. poleteo sa aerodroma Entebe (Uganda) u pravcu glavnog grada Botsvane, Gaboronea,  gde je promenio rutu i sleteo u Mmbato, glavni grad tadašnjeg južnoafričkog bantustana Boputatsvane. Ovde je 29 avgusta ukrcan teret ukupne mase 19.176 kg, inače deklarisan kao ”rezervni delovi za traktore Džon Dir”. U suštini, tovar je činilo 520 automatskih pušaka R-4 sa RAP–om,  621.000 metaka 5,56×45 mm NATO M855 i 1350 tromblonkih mina tipa Energa. Avion se, potom, ponovo vratio na Entebe. Sutradan, nakon promene posade i prihvatanja Kikaša, Boing je poleteo predviđenom rutom Enebe –tehničko sletnje Ljubljana – Brisel. Plan je, naime, bio da avion sleti na Brnik (tada već van domašaja JNA), gde bi oružje preuzeli predstavnici hrvatskog MUP. 31. avgusta, oko 6:05, avion je iz pravca Brindizija ušao u vazdušni prostor SFRJ i zatražio dozvolu za tehnučko sletanje u Ljubljani. No, u zoni Mostara Boing su presrela dva borbena aviona RV tipa MIG-21 i prisilila ga da sleti na vojni deo zagrebačkog aerodroma Pleso. Pripadnici 63. padobranske brigade, stacionirani u sklopu 151.v.b., munjevitom akcijom su zauzeli avion i uhapsili Kikaša i članove posade na čelu sa kapetanom Stivenom Songom. U MUP Hrvatske je dat znak za uzbunu i policijske snage su do 12:00 blokirale prilaze aerodromu i pistu na civilnom delu, a potom su pokušale da unište avion i tako prikriju aferu. No, energičnom akcijom padobranaca, policajci su bili primorani da odstupe i 1. septembra dignu blokadu vazdušne luke Pleso.

Savezna uprava carina je 4. septembra donela odluku o zapleni aviona i oružja do okončanja istražnog postupka. Letilica je istog dana u 14:00 prebačena na aerodrom Batajnica i, zajedno sa tovarom, predata na čuvanje V.P.8115 Zemun. Ministar inostranih poslova u tadasnjoj vladi Frederika Vilema de Klerka, Roelof Frederik Bota, negirao je svaku vezu JAR sa švecom oružja. Istovremeno, ministar  transporta Ugande, Ruhakana Rugunda, izjavio je da je avion iznajmljen bez znanja njegove vlade.

Kikaš je 25. novembra 1991. razamenjen za generala Milana Aksentijevića, koji je 13. septembra bio zarobljen kod Karlovca. Avion je, pod oznakom 73.601, korišćen za transport sve do 1977, kada je prodat afganistanskom ”Balkh Airlines” (nova oznaka YA-GAF) No, marta iste godine prizemljen je u Ostendeu gde je nakon nekoliko godina isečen u staro železo.

Kako su se spornog oružja odrekle sve involvirane strane, istražni postupak je obustavljen a kvalitetne puške R-4 su podeljene pripadnicima 63. padobranske brigade, nekim drugim jedinicama VJ te republičkog SUP.