Istorija je prepuna primera ljubavi iz računa, ali i raznih stranputica i ”ćorsokaka” (dead end).
Odnosima SAD i Kine bavili smo se više puta (ovde i ovde) pa nema potrebe da se ponavljamo. No, vredi ponoviti da je William F. Wu prvi skovao sintagmu ”Žuta opasnost” (”The Yellow Peril), definišući odnos Amerikanaca prema Kinezima, još u XIX veku, kada su Kinezi masovno naseljavali zapad SAD. Međutim, i u ovoj priči ima jedno ”ali”.
U periodu od 1988. do 1990. godine Amerikanci i Kinezi aktivno su sarađivali na razvoju tenka ”Jaguar”!
Odavno nikog ne iznenađuje što su ove dve ekonomije tako isprepletane, pa ih ekonomisti zovu Kinerika. Međutim, vojna saradnja, to je nešto drugo. Nastala je i ugasila se pri kraju perioda u kom su Amerikanci, bez mnogo ustezanja, Kinu zvali ”papirni zmaj”, civilizaciju koja je stara preko četiri milenijuma.
Zađimo u tu slepu ulicu kako bismo se uverili da se iza odnosa velikih sila manje-više neskriveno nalaze ekonomski i politički, ali i ideološki interesi, sličnosti i razlike. Kina odavno više nije ”papirni zmaj”.
Pre bi se reklo da je, sa stanovišta anglosaksonske doktrine i njihovih sinologa, reč o kapitalnoj disproporciji u proceni, odnosno evaluaciji moći ove zemlje. Neko u Americi nije dovoljno ozbiljno shvatio potencijal ove države. Zajednički projekat ”Jaguar” je jedan od slikovitih (i zaboravljenih) primera za tako nešto.
Sredinom sedamdesetih godina odnosi Kine i SAD bili su prilično stabilni da bi na kraju te decenije postigli pune, bogate i, reklo bi se, rutinske diplomatske odnose. Kako se to dogodilo? U to vreme Vašington je posmatrao Kinu ne kao konkurenta (za razliku od Sovjeta koji su dobro znali kakav je i koliko izbirljiv i nepredvidljiv njihov sused), već kao ”bufer zonu” između SSSR i SAD!
Na duge staze, Amerikanci su smatrali da mogu bezbedno pretvoriti Kinu u dovoljno moćnu državu koja će odvući značajan deo pažnje Sovjetima od Amerikanaca, ali samo toliko, ne više. Taj posao nije mogao da se obavi samo uglađenim diplomatskim razgovorima, već je trebalo ekonomski ojačati takvu težnju.
Nešto je trebalo uložiti, odnosno dati. Amerikanci su planirali da Kinezima ustupe odmereno novu tehnologiju koja će im omogućiti da razviju svoje oružje, nezavisno od SSSR na koji su oni bili najvećim delom oslonjeni. Te tehnologije nisu bile najnaprednije, ali su mogle da elegantno promene odnos snaga u Evroaziji.
Tako su, bar, Amerikanci smatrali. Bio je to, po svoj prilici, to sad vidimo, račun bez krčmara, jer su Amerikanci jednostavno potcenili moć predviđanja ne samo Kineza već i Sovjeta, odnosno Rusa.
Rezultat ovakve ”politike” bio je zajednički projekt duboke modernizacije srednjeg tenka ”Tip 69” i njegovih daljih modifikacija koje su, ustvari, bile kineske verzije poznatog i najmasovnijeg svetskog osnovnog borbenog tenka ”T-55”. Projekat je ambiciozno nazvan ”Jaguar”.
Interesantno je da su Amerikanci iskazali određenu meru opreza time što su postigli dogovor da, za početak, ”Jaguar” bude isključivo zajednički izvozni projekt, bez uvođenja u sopstveno naoružanje. Stoga je on morao da se, bar izgledom, razlikuje od čuvenog, prepoznatljivog modela. Na kineskoj strani glavni partner bio je ”SMES” (korporacija više malih preduzeća), a SAD su učestvovale preko korporacije ”Cadillac Gage” (Slidell, Louisiana).
Sredinom osamdesetih godina počela je razrada ”Jaguara” na bazi modifikacije ”Tip 69-I”. To je bila modifikacija koja je poboljšala osnovni model sovjetskim IC uređajem ”Luna”, ojačanim oklopom i stomilimetarskim glatkocevnim topom nasleđenim sa ”Tipa 69”.
Početkom 1989. godine ”Kadilak Gejdž” i kineska korporacija ”SMES” zvanično su proglasili završetak razrade. Napravljena su dva primerka s kojima su 1990. godine u Kini završena fabrička i terenska ispitivanja. Hodni deo radili su Kinezi, a gornji deo sa motornim odsekom Amerikanci.
Pošto je osnovni cilj bio da se napravi relativno jevtin tenk za izvoz, kineski inžinjeri su su za osnovu uzeli gotovu šasiju tenka ”Tip 69” koji je bio samo modifikacija ”Tipa 59”. Opšti aspekti dizajna ostali su isti, uz manje promene. Dodato je nekoliko novih oklopnih ploča kako bi se poboljšala zaštita, pa su bokovi ”Jagura” bili nešto deblji nego kod ”Tipa 69”, a na čeoni deo takođe su dodate dve ploče.
Iz priloženih snimaka i retke dokumentacije ne može se saznati kako su tačno postavljeni: direktno na već postojeći oklop, ili na određenoj udaljenosti, pri čemu bi šupljina bila ispunjena nekim trećim materijalom? Tako bi ovaj tenk za mali novac dobio kompozitnu zaštitu.
Svakako je zaštita bila pojačana, posebno na čelu kupole. Zahvaljujući ravnim, koso postavljenim pločama bez karakterističkih oblina koje su krasile ”T-55”, ovaj tenk je imao čak i futuristički izgled.
Bočni paneli imali su različite obrise, u zavisnosti kada su prototipovi fotografisani, a njihov izgled sugeriše upotrebu gume, kombinacije gume i metala i samo metalnih panela. Na slikama iz završnih faza ne vide se duge, zaštitne metalne ploče – paneli, već se umesto njih koristi specijalna čvrsta guma za koju se smatralo da može da značajno neutrališe kumulativni mlaz amortizujući ga svojom relativnom mekoćom.
Projektni zadatak predviđao je da masa novog tenka ne prelazi 41-42 tone. To je bilo više od početnog uzorka, ”Tipa 69” i zato je trebalo doraditi pogonski deo. Umesto kineske kopije motora dizel ”V-55”, rešeno je da se ”Jaguar” opremi dizel motorom ”Detroit Diesel 8V-92TA” snage 750 KS.
Taj motor bi poboljšao performanse, nezavisno od povećane mase tenka; ne mnogo, ali dovoljno da se oseti razlika. Tako je ”Jaguar” na putu mogao da razvije 55-60 km/h i da pređe bez dopunjavanja gorivom 550 kilometara. Hodni deo je gotovo u potpunosti analogna kopija ”Tipa 69”. ”Jaguar” je imao po pet točkova na svakoj strani, vođice i pogonske toškove.
Važno je napomenuti da je podvoz ”Jaguara” imao karakteristiku svih vozila na bazi ”T-55” – razmak između prvog drugog para točkova. Gusenice su imale gumeno-metalne šarke. Kompanija ”Kadilak” razvila je kupolu na osnovu već spremnog borbenog modula lakog tenka ”Stingrej” (”Stingray”). Glavno oružje bio je top ”M68” kalibra 105 mm, licenca britanskog ”L7”.
BK je iznosio 34 jednodelne granate; s topom je bio uparen mitraljez 7,62 mm, a na kupoli je, shodno praksi, postavljen PAM 12,7 mm. Izbor ostalog pomoćnog oružja i opreme ostavljen je kupcu. Tenk je mogao da ponese BK od 3.500 metaka za spareni mitraljez i do 600 metaka za PAM. Top i mitraljez mogli su da se u vertikalnom opsegu usmeravaju od -4 do +17º dok je horizontalno nišanjenje bilo, naravno, punim krugom.
Topom se upravljalo pomoću elektro-hidrauličnog sistema sa stabilizacijom u dve ravni, što je preuzeto u celosti sa ”Stingreja”. Komandir i nišandžija imali su unapređeni SUV koji se sastojao od noćnog i laserskog nišana, kao i balističkog kompjutera.
To nije nikakvo čudo jer je ”Stingrej” i pravljen za masovan izvoz trećim zemljama. Ovaj tenk, ”Jaguar”, doneo je jednu interesantnu izmenu: na kineskim tenkovima tog vremena komandant i nišandžija nalazili su se levo, a punilac desno od topa. Na ”Jaguaru” punilac je bio levo, a nišandžija i komandir desno.
Kako bi zainteresovali potencijalne kupce (setimo se da je ponuda u to vreme bila veoma masovna i raznolika), kooperanti su obezbedili mogućnost zamene određenih elektronskih sklopova u zavisnosti od želje kupca. Isto tako, ostavljena je mogućnost da kupac sam odredi kapacitet rezervoara ili odabere neku dodatnu opremu. Krajem osamdesetih godina ”Jaguar” je koštao oko 2,4 miliona dolara, što je bilo jevtino s obzirom na ponuđenu opremu i mogućnosti.
Vratimo se na početak saradnje koja je obećavala. Ko je napravio grešku i zaustavio razvoj ovog perspektivnog modela i pomrsio račune i jednima i drugima? Već 1988. godine počela je montaža dva prva prototipa. Amerikanci su Kinezima brzo poslali dve gotove kupole, ali su još brže izašli iz projekta. Razlog?
Umešala se istorija, odnosno ideologija! Godine 1989. na Trgu nebeskog mira došlo je demonstracija koje su Kinezi ugušili u krvi. Vlada SAD zabranila je bilo kakav dalji razvoj odnosa i saradnju s Kinom u sferi vojno-tehničkih pitanja. Zato je ”Kadilak Gejdž” i odustao od saradnje.
Kinezi su sami završili dva prototipa i obavili sva ispitivanja na njima. Interesantno je da su se očekivane karakteristike u potpunosti ostvarile! Istina, bilo je i nedostataka. Kineska korporacija pokušala je da konstruiše sopstveni modul za novi tenk i ponudi ga tržištu, ali nije, u to vreme, mogla ni umela da iskopira američki uzorak. Usled nemogućnosti da naprave odgovarajuću kupolu i dalje razviju projekt, cela misija je prekinuta i ”Jaguar” je otišao u istoriju. Vojno-tehnička saradnja između ove dve države nikada više nije se obnovila. Naprotiv.
Evo i osnovnih TT podataka ovog nesuđenog izvoznog ”buma”:
- Borbena masa: 42.000 kg.
- Posada: četiri čoveka.
- Dužina s topom napred približno 9.600mm.
- Širina: 3.270 mm.
- Visina: 2.630 mm.
- Klirens: 425 mm.
- Baza hodnog dela: 3.840×2.855 mm.
- Srednji pritisak na zemlju 0, 98 kg/cm²
Top je punjen ručno, a na bokovima vozila nalazila su se dva kompleta sa po šest bacača dimnih kutija. Ovo vozilo moglo je da pređe rov širine 2,7m, zid visine 0,8m i obalu do 1,4 m. ”Jaguar” je primer da ništa ne bi trebalo da nas iznenadi kada su interesi oružarske industrije u pitanju. Zato sada na poljima bitke SVO imamo pravu oružarsku ”internacionalu”, pretežno na ukrajinskoj strani. Za to vreme Kinezi, kao i sve ove milenijume, vode svoju politiku, brinu o svojoj računici i ne zaboravljaju na čijoj strani je istorija.
