Koliko je efikasan kišobran Izraela, PVO sistem Iron Dome?

U toku SVO naslušali smo se svega i svačega o čudotvornom oružju, ”game changerima”, itd.

Sve to vreme radili smo i radimo ono što jedan vojno-tehnički forum treba da radi – istraživali i istražujemo spsobnosti pojedinih armija i oružanih industrija, analiziramo interesantne pojave, bavimo se zaboravljenim, ali važnim, istorijskim temama.

Među njima značajno mesto svakako je zauzeo Izrael. Pisali smo o njegovim oružanim snagama, namenskoj industriji, ali i o odnosima sa velikim silama, najpre s Rusijom. U istoriji ima mnogo odgovora na današnja pitanja.

Zaista odlično razvijena i moćna namenska industrija (da ne ulazimo sada u analizu kako je to postala), ponudila je mnogo rešenja koja su iznuđena njenim geostrateškim položajem. Posetimo da je ova država praktično instalirana usred neprijateljskog okruženja i od prvog dana do danas Izrael se nalazi u ratnom stanju ili u nekom od stepena borbene gotovosti.

O neodrživosti takvog stanja za normalan život govorili su mnogi izraelski političari, a najglasniji među njima (najzaslužniji za uspeh operacije ”Entebe”) Jicak Rabin svoju politiku da obezbedi Izraelu miran život, a ne beskrajno opsadno stanje, platio je glavom. I u najtežim trenucima zalagao se za pregovore kao dugoročno rešenje.

Istina je da je izraelska oružarska industrija na svetskom vrhu kad je reč o mnogim rešenjima, ali i zahvaljujući rezultatima koje je postizala protiv inferiornih protivnika, izgradila je famu o svom savršenstvu. A, kao što znamo, niko nije savršen.

Izraelu opasnost preti sa svih strana, ali, reklo bi se, najveća je ona iz vazduha i to ne toliko od borbenih aviona koliko od balističkih raketa, artiljerije i dronova raznih konfiguracija i mogućnosti. Tim povodom razvijen je PVO sistem simboličnog i upozoravajućeg naslova – ”Železna kupola”. Da li je ona stvarno toliko moćna i neprobojna da bi se Izraelci osećali bezbedno svakog trenutka ispod nje? Naravno da nije, kao što to nisu ni drugi sistemi, stoga krenimo redom. 

”Železna kupola” (Iron Dome, כיפת ברזל  – kipat barzel; na hebrejskom ”gvozdena pesnica”) ponela je ovo poznatije ime, po svoj prilici, iz medijskih razloga. Pripada taktičkoj PVO i namenjena je zaštititi izraelske teritorije od balističkih raketa, artiljerijskih granata i mina na daljinama od četiri do sedamdeset kilometara; takođe se efikasno koristi radi presretanja aviona, helikoptera i dronova do deset kilometara visine.

Zbog takvih tt osobina ona je deo izraelske ešelonirane protivraketne odbrane na bližoj granici presretanja. Sistem je razradila i proizvodi ga svetski poznata izraelska kompanija ”Rafael Advanced Defence Systems”. Rad na njemu počeo je 2005. godine da bi 2011. ušao u operativnu upotrebu.

Od septembra 2014. godine, posle zaključenja ugovora od 149,3 miliona dolara, radovi na razvoju rakete-presretača ”Tamir” koju koristi ”Gvozdena kupola” zajednički se sprovode u laboratorijama i na poligonima još jednog giganta, poznate američke korporacije ”Raytheon”. U posao se ušlo, između ostalog, i zbog toga što je u to vreme (juli, 2014. godine), neumoljiva računica rekla svoje: svako lansiranje koštalo je oko 20.000 US $.

Kompleks je, posle šest godina ispitivanja uveden u naoružanje Izraelskih odbrambenih snaga (צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵל -CAHAL) 2010. godine. Prvi kompleks postao je borbeno opertivan i postavljen na dežurstvo u martu 2011. godine u blizini grada Ber Ševa, na 35 kilometara od pojasa Gaze. Tokom borbi 2014. godine na borbeno dežurstvo raspoređena je i osma baterija. 

Izraelci imaju dugu obalu i izlaze na tri mora (ako računamo i ono neupotrebljivo, Mrtvo more), od kojih je najduža obala u oblasti Gaze. Stoga su u oktobru iste godine počeli da razvijaju morsku varijantu koju je projektovao ”Rafael Ltd”, a projekat je dobio oznaku ”C-Dome”.

Kakvi su bili zadaci i problemi u početnoj fazi upotrebe?

Zahtevi Oružanih snaga (projektni zadatak) opredelili su ukupnu koncepciju i arhitekturu ovog sistema, stvarajući od njega unikatno borbeno sredstvo. Da su zahtevi bili iznuđeni, ali i idealistički, pokazao je jedan od osnovnih problema: neprihvatljiva razlika u ceni rakete-presretača i nevođenih granata iz domaće radinosti protivnika.

Početkom upotrebe, dok su svi još bili impresionirani visokim procentima uspešnosti, 14. jula 2014. godine jedan komplet ”Gvozdene kupole” koštao je petnaest miliona dolara, a jedne rakete – četrdeset hiljada dolara.

Već u martu 2012. godine svako lansiranje rakete koštalo je od pedeset do sedamdeset hiljada dolara. Izveštaj Anketnog odbora za inostrane poslove i odbranu Izraela precizno navodi da svaka baterija košta oko pedeset miliona dolara. 

S obzirom na to da su nevođeni projektili (proizvođeni u terenskim uslovima) bili neprecizni, za korišćenje ”kišobrana” usvojena je nova taktika: selektivno presretanje cilja. Nakon što bi operatori otkrili pravac i vrstu cilja, odredili bi njegovu vrednost, odnosno pretnju procenjujući mesto udara.

Projektil bi bio presretan samo u slučaju da predstavlja opasnost za zaštićeno naselje ili neku važnu teritoriju i objekat. Prema tvrdnji projektanata, jedan sistem može da obezbedi protivraketnu odbranu grada srednjih ramera, pri dejstvu srednjeg intenziteta. Verovatnoća presretanja je do 85%.

Cilj se može uništiti na dovoljno velikoj udaljenosti da ostaci ne nanesu štetu. Te osobine projektanti pripisuju sistemu u svim uslovima, uključujući nisku oblačnost, kišu, peščane oluje i gustu maglu.    

Tipičan sastav baterije ”Gvozdena kupola”:

• Multifunkcionalna radarska stanica ”ELM-2084”.
• Punkt za borbenu upotrebu i kontrolu.
• Lansirna rampa s 20 raketa ”Tamir”.  Obično u sastav ulaze tri ili više lansirnih rampi. One se premeštaju pomoću drugih vozila, ali mogu biti i na ”točkašima”. 

Baterija pored ove tri komponente ima i niz pratećih elemenata (rezervni izvori napajanja, kompleti kablova, rezervni delovi, itd). Reč je o velikom potrošaču energije koji mora da bude svakog trenutka obezbeđen električnom energijom stabilnog napona. 

Jedna baterija može da pokrije do 150 km². Može dejstvovati samostalno ili u koordinaciji s ešeloniranom PVO, što je češči slučaj. Radaru treba posvetiti nešto više pažnje pošto je on, praktično, srce sistema. Mnogofunkcionalni radar konstruisala je kompanija ”Elta Systems” (radi u gradu Ašdodu, najvećoj luci Izraela na Sredozemlju); ona je deo ”Israel Aerospace Industries” (sa sedištem u gradu Lod u centralnom Izraelu).

Radar ima dvodimenzionalno elektronsko skeniranje, a aktivna fazna antena (AFAR) radi u S-opsegu (2-4 Hz). Ono što predstavlja njegovu veliku prednost je mogućnost skaliranja njegove veličine. Drugim rečima, mogu se dodavati dopunski moduli što povećava mogućnosti celog sistema.

U stanici se nalaze najsavremenija sredstva za prikazivanje taktičke situacije na displeju u boji visoke rezolucije, ugrađene dijagnostičke alatke i kompleks za paralelnu obuku osoblja. Već 2010. godine prikazana je i automatizovana radna stanica sistema borbenog komandovanja i upravljanja, što povećava mogućnost preživljavanja dragocene posade. Sama stanica može se brzo i lako prenositi avionom ”C-130”.

Raketa ”Tamir” je konstruisana po konfiguraciji ”patke” i poseduje veoma razvijene upravljačke površine koje joj obezbeđuju veoma aktivno manevrisanje prilikom presretanja ili proganjanja cilja.

Ojačana je radararskom samonavođenom glavom i i linkom primopredaje podataka radi prijema komandi korekcije iz vozila za komandovanje i upravljanje. Bojeva glava je fugasno-fragmentarnog tipa i kompletirana je laserskim upaljačem. Upaljač rakete je bezkontaktni. Proizvođač reklamira ovu raketu tako što navodi podatke da je ona ojačana i elektrooptičkim prijemnicima i aerodinamičkim površinama visoke manevrabilnosti. 

Pogledajmo, ukratko, osnovne i najvažnije parametre sistema ”Gvozdena kupola”:

• Raketa ”Tamir” (moguće je da je ime dobila prema Taimiru Iosefu, izraelskom političaru, delegatu Kneseta) ima kalibar 160 mm, dužinu 3.000 mm, a masu 90 kg. Masa bojeve glave je 11 kilograma, maksimalna brzina do 2,2 Maha (oko 700 m/sec), minimalna daljina 4.000 metara, a maksimalna daljina do 17 kilometara.
• Multifunkcionalna radarska stanica ”EL/M -2084” može da uoči cilj do 100 kilometara, artiljerijsku granatu ili  avion do 47 kilometara. Mogućnost preciziranja koordinata cilja tipa ”artiljerijska granata” je s greškom do 125 metara na udaljenosti do 50 kilometara. Zona otkrivanja cilja po sektorskom režimu je do 120°, a po kružnom azimutu do 360°. Ono što ovaj radar izdvaja od drugih iz slične porodice jeste mogućnost praćenja velikog broja ciljeva. On može u minuti da prati do 200 granata, ili 1.200 aviona i krilatih raketa.  

Kako je tekao razvoj ovog sistema?

Kao i u većinu drugih, i u ovaj posao bili su uključeni Amerikanci. Pentagon je 14. maja 2010. godine izvestio Ministarstvo odbrane Izraela  da je predsednik Obama odobrio 205 miliona dolara za dalji razvoj ”Gvozdene kupole”. Izraelci su za javnost saopštili da taj novac ide na zakup 10 do 15 baterija.

U prvom delu realizacije razvojnog projekta potrošeno je više od 800 miliona dolara, uključujući i obuku specijalista. U posao su (prema svedočenju Francuske) bili uključeni i eksperti iz Singapura.

Ministarstvo je zvanično 20. VII 2010. saopštilo da su sva državna ispitivanja uspešno završena i da je 27. III 2011. on postavljen na 35 kilometara od sektora Gaze kod grada Beer Ševa, kako smo već naveli. Tu je imao i prvo borbeno dejstvo kada je presretnuta balistička raketa lansirana iz sektora Gaze.

Posade su vrlo brzo ovladale ovim sistemom i pokazale njegovu upotrebljivost. Istine radi, treba reći da su protiv sebe imali primitivnog protivnika koji je metodom slučaja i masovnih napada pokušavao da nadoknadi svoju neorganizovanost i nizak nivo tehničkog znanja.

U aprilu 2011. kod Aškelona je postavljena još jedna baterija, a samo dva meseca kasnije, u toku probnog dejstva, rakete ”Gvozdene kupole” presrele su osam od devet lansiranih balističkih raketa malog dometa. 

Možda najveći uspeh postignut je 9. XII 2011. kada je jedna baterija presrela u reonu Kirijat Malači jednu granatu kalibra 122 mm RSZO ”Grad”. Ona je bila jedan od osamnaest lnsiranih. Ostale granate su pale u nenaseljenu oblast pustinje Negev ne načinivši nikakvu štetu. Bilo je i grešaka u sistemu kada su 29. XII 2011. godine 20 raketa Tamir ispali iz lansirnog kontejnera i pali u neposrednu blizinu borbenog položaja. 

”Gvozdena kupola” nalazi se u naoružanju Izraela, SAD i Azerbejdžana, a po nekim podacima i Singapura.  Planira se ukupna proizvodnja 15 baterija. Izraelsko ministarstvo odbrane redovno je izveštavalo i izveštava o dejstvu ”Gvozdene kupole”.

Ostaje nam da verujemo u te podatke jer ne postoji mogućnost da se u otvorenim izvorima sazna da li je to stvarno tako. Pri tom da ponovo podsetimo da se Izraelci bore sa fanaticima koji nemaju dovoljno tehničkog znanja ni sredstava da savladaju ovaj sistem. Ipak, ponešto i prođe.

Šestog januara 2012. godine od 47 raketa presretnuto je 33, u aprilu osam od deset, u avgustu 22 od 28, a u oktobru tri od devet. Prema istraživanjima državne komisije, radarska stanica nije uspešno obavila svoj zadatak, pa je tako dovedena u pitanje njena reputacija ”svemogućeg kišobrana”.

Tako se 10. marta 2012. dogodilo da je za sat i po na teritoriju Izraela lansirano 13 raketa, od čega najveći deo po naseljenim delovima Zapadnog Negeva. Potvrđeno je presretanje samo jedne rakete.

Uzevši u obzir ukupnu statistiku, komanda CAHALA je saoštila da je tokom 2012. godine ”Železna kupola” oborila do 85% raketa, od preko 220 lansiranih. Samo u toku 12 marta na ta presretanja, prema najskromnijim varijantama, potrošeno je oko deset miliona dolara. U maju iste godine ”Rafael” i ”Raytheon” su osnovali konzorcijum koji bi se bavio plasiranjem ”Gvozdene kupole” na američkom tržištu, kako bi američka KoV popunila praznine u svojim ešelonima. 

Ta godina je po mišljenju Izraelaca (2012) bila presudna za opstanak ovog sistema jer su pet baterija do sadašnjeg vremena presrele oko 250 raketa. Nova, peta baterija može efikasno, po rečima Izraelaca, da štiti pravac Guš Dan i Jerusalim, obarajući balističke rakete srednjeg dometa.

Najnoviji sukob predstavlja dodatno iskušenje za PVO Izraela jer se susreće sa istim onim problemima s kojima se susreće i daleko siromašnija PVO Ukrajine: Hamasovci su pravovremeno nabavili ili sami proizvode ogroman broj jednostavnih, pa i primitivnih raketa.

Napadi su značajno intenzivirani, tako da se ”Železna kupola” našla u situaciji u kojoj se pre izvesnog vremena našao ”Patriot” kod Kijeva. Ogroman broj raketa je ”zagušio”, odnosno preopteretio sisteme PVO.

Ponovo je potvrđena činjenica da je kvantitet sam po sebi kvalitetet i da će PVO napadnute zemlje (uključujući Izrael koji je praktično napadnut s kružne osnovice) morati da menjaju taktiku odbrane, pretvarajući je u aktivan napad, što je posebna priča.