KULTURA U ROVU

• ”Bog je s nama” – Nemci i kultura u Drugom svetskom ratu
• Holivud – mirno!
• ”Ustaj, ogromna zemlјo”
• Bolјe grob nego rob
• Ponovo radi bioskop…

”Bog je s nama” – Nemci i kultura u Drugom svetskom ratu

U antičkoj Grčkoj postojao je mit o boginji sreće, Tihi, ili Fortuni, na latinskom. Išla je s širokim velom, pa ko taj veo dodirne, biće srećan. Hitler je tu boginju dohvatio ne za veo, već za gušu i to obema rukama!

Zašto ova simbolična slika? Zato što nacisti nisu čekali ni trenutka da realizuju svoje ludačke, genocidne ideje već su sve resurse angažovali u onome što je kasnije nazvano totalnim ratom. Već 1933. godine nacistički ministar za narodno prosvetitelјstvo i propagandu Jozef Gebels započeo je ”sinhronizaciju” kulture, čime je umetnost usklađena sa nacističkim cilјevima. Vlada je ”očistila” kulturne organizacije od Jevreja i drugih za koje se tvrdilo da su politički ili umetnički osumnjičeni. Dela vodećih nemačkih pisaca bačena su u plamen na ceremoniji spalјivanja knjiga u Berlinu… A lepo je Bulgakov pisao da rukopisi ne gore.

Formirana je Kulturna komora Rajha (ili komitet, odelјenje, kako je ko prevodio, čak i biro, Nemcima tako omilјena francuska reč). Već od septembra 1933. godine ona je imala i svoja odelјenja. Nemački precizno definisana ,  neumolјivo i nemilosrdno  Komora je  počela  da sprovodi svoju politiku. Filmsko, muzičko, pozorišno odelјenje, ogranak za štampu i  i ogranak za pisce, likovnu umetnost i radio – sve je to radilo kao sat u skladu s proklamovanom politikom koju niko nije shvatao ozbilјno dok se nalazila između korica ”Moje borbe”. Neverovatno je da su najveći umovi Nemačke (a bilo ih je i obeležili su svetsku filosofiju, književnost, itd) ignorisali s gađenjem Hitlerove ideje (što je bilo na mestu jer one jesu bile za gađenje), ali nisu ništa, kao intelektualci, učinili da taj pokret zaustave idejama, upravo oruđem kojim je Hitler isti taj pokret podigao na noge.

Komora je nadgledala i regulisala sve aspekte nemačke kulture , kako popularne, tako i elitne. Nacistička estetika isticala je propagandističku vrednost umetnosti i veličala selјaštvo, narodne običaje i mudrost,  ”arijevca“ i herojstvo rata. Ova ideologija  bila je u potpunoj suprotnosti sa modernom, inovativnom umetnošću, poput apstraktnog slikarstva; ono je osuđeno kao odrođena umetnost i proglašeno za  umetnički i kulturni bolјševizam. U arihtekturi nacisti su gradili monumentalna zdanja u sterilnom, klasicističkom obliku. To je imalo dvostruku ulogu (osim, one osnovne – upotrebne) – da pokaže veličinu novonastale države (”trećeg rajha”) i da impresionira sve one koji ne veruju u njenu moć, ili se dvoume. Naravno da su oni znali i druge načine ubeđivanja za one koji se dvoume (videti pod konclogori) . Ipak, jasno je su nacisti odlično znali za pojam javnih odnosa, reklame i propagande i svega onoga što se danas zove marketing. Isto to su radili i njihovi politički neprijatelјi – bolјševici! Po celoj Rusiji, čak i u najvećim zabitima, možete videti impresivne zgrade sa  kolonadama, rimskim frizovima, masivnim  ulazima, prostranim agorama…sve ono što je imalo istu ulogu kao i u Nemačkoj. Čak su i na onoj čuvenoj međunarodnoj izložbi u Parizu prva dva pavilјona bili sovjetski i nemački, vrlo malo se razlikujući jedni od drugih. Kad već pišem o tome, da podsetim da su dve osnovne osobine kiča u arhitekturi – gigantizam i gomilanje elemenata, a toga je ovde bilo u izobilјu.

U literaturi su promovisali dela pisaca kao što su Adolf Bartels i pesnik Hitlerove omladine Hans Bauman, uspostavlјajući ”crnu listu“ (indeks zabranjenih knjiga, kao u srednjem veku – index librorum prohibitorum)  kako bi olakšali uklanjanje ”neprihvatlјivih“ knjiga iz javnih biblioteka. Pored seoske, pastoralne književnosti i istorijskih romana usredsređenih na  narod, nemačke kulturne vlasti promovisale su ratne romane kako bi stanovništvo pripremile za sukob. Nije čudo što je jedan od najomraženijih pisaca bio Erih Marija Remark koji je u svojim romanima o ratu  oslikao najpotresnije antiratne scene. Lakog i pitkog stila, ponekad patetičnog, on bi , verovatno, ostao žanrovski, prosečan pisac, da nije počeo da piše ono što je sve Nemce dugo bolelo.

Film je bio posebno pažlјivo negovana oblast i na njega se najviše primenjivala ”kultivacija umetnosti“ (termin za sve mere usmerene na promociju umetnika i umetnosti)  . Podrška države filmskoj  industriji  bila je ogromna jer je film bio (i ostao) važno propagandno sredstvo. Filmovi kao što su  ”Trijumf volјe” Leni Riefenštal  i ”Hitlerjugend” proslavili su nacističku stranku i Hitlerovu omladinu. Drugi filmovi  opravdavali su  program eutanazije, dok su filmovi kao što je ”Večni Jevrejin”  održavali antisemitske stereotipe. Podsetiću da je i u Nemačkoj, kao i u svim drugim zemlјama, odlazak u bioskop bio masovna i veoma korisna pojava. Evo i jedne neverovatne ilustracije toga koliko se davalo na film: pred sam kraj rata snimlјen je najskuplјi nemački film ”Kolberg”, sa preko 100.000 statista! Nekoliko , kao hleb potrebnih divizija, povučeno je s fronta kako bi Gebels ostvario svoju ideju da pokaže jednu bitku iz prošlosti  (ratovi s Napoleonom) u kojoj su Nemci trijumfovali prikazao kao nesalomivost nemačke vojske i države!  Film je prikazivan samo u Berlinu , ta tri meseca, sve do kapitulacije.  Toliko je bilo veliko poverenje Hitlera u Gebelsa, i Gebelsa u moć filma.

Muzika je takođe bila važan faktor.  U muzici su nacisti promovisali dela nemačkih kompozitora  Johana Sebastijana Baha, Ludviga van Betovena, Antona Bruknera i Riharda Vagnera, dok su zabranjivali izvođenja dela ”nearijevaca“  Feliksa Mendelsona i Gustava Malera. Adolf Hitler redovno je prisustvovao operama na Bajrojtskim festivalima održavanim u čast kompozitora Riharda Vagnera. Nacisti su distribuirali nacionalističke pesme i marševe da bi podstakli ideološku indoktrinaciju.

Pozorište je bilo pomalo u senci, ali nikako van toka događaja . Pozorišne kompanije proizvodile su predstave velikih nemačkih pisaca  Getea i Šilera, kao i nacionalsocijalističke drame. Da bi stvorili bolјi osećaj jedinstva naroda ili nacionalne zajednice , nacisti su naredili izgradnju velikih amfiteatara na otvorenom. ”Pročišćenje“ nemačke arijevske kulture i suzbijanje drugih oblika umetničke produkcije bio je još jedan nacistički projekat da se pročisti sama Nemačka i podigne ratni moral, pospešujući tako ratne napore…Ali – ništa to nije novo u istoriji, kao ni u istoriji umetnosti. Kao što su Austrijanci promovisali jozefinizam na svakom delu svoje teritorije (odnosno, okupiranih teritorija), tako su to radili i Nemci. Austrijanci su imali ”mustru teatar” – Burgteater , na osnovu kog su izgrađena sva ostala pozorišta helmer-felnerovskog tipa. Nemci su, pak ,odlazili korak dalјe i ponemčavali sve poznate svetske autore. August fon Kocebu i  Kristijan Feliks Vajse su se posebno specijalizovali za ovaj posao, pa su kod nas igrane posrblјene nemačke verzije Šekspira, Molijera i drugih pisaca. Germanizacija se u Evropi izvodi , s manjim prekidima, već vekovima. Svima je lako da kažu – ”E, to je zidala Marija Terezija”, a pri tom zaboravlјaju preko koliko srpskih leševa je pregazila da bi sprovela svoje ideje. Ona i njeni naslednici.

Holivud – mirno!

Kako su se za rat na kulturnom planu pripremali  Amerikanci? Temelјno i industrijski, kao  što su se pripremali za sve drugo. U autobiografiji Valtera Šelenberga stoji upozoravajuća rečenica Kanarisa upućena Hitleru: ”Ako treba da napadnemo Stalјina, najbolјe je to uraditi 1941. jer će se tada preoružavati. A SAD? Nјih ne treba napadati nikada”. Hitler ga nije poslušao, već je kovao planove i za taj napad. Koliko je bila moćna američka industrija govore validni podaci da bi ona doživela pun ratni zamah 1948. godine. Na Pacifiku su Japanci imali četiri kilograma strateških rezervi po vojniku, a Amerikanci četiri tone…

Neka ovaj uvod bude ilustracija njihove sistematičnosti. Američka kancelarija za informisanje i propagandu   imala je odelјak (jedinicu, praktično)  posvećenu isklјučivo Holivudu, popularno zvanu Biro za pokretne slike.  Između 1942. i 1945. godine, Biro je pregledao 1.652 scenarija, revidirajući ili odbacujući bilo šta što je SAD predstavlјalo nepovolјno, uklјučujući bilo koji materijal zbog kojeg Amerikanci izgledaju nesvesni  rata pa mogu uticati na defetizam.  Italijansko-američki filmski režiser Frank Kapra služio je kao potpukovnik u američkoj vojsci tokom Drugog svetskog rata. Takođe je režirao poznati film  ”Zašto se borimo”, ali i seriju od sedam dokumentarnih filmova koje je američka vlada naručila tokom rata za više nego jasne potrebe. Najlakši način ubacivanja propagandne ideje u umove većine lјudi je proces medijske popularizacije, zabave i lakog sadržaja koje gledaoci konzumiraju, nesvesni da je u pitanju ”tiha” propaganda i , u suštini, manipulacija. Tako je ostalo i do danas. Zašto bi se menjao uspešan koncept?   Holivud je dobio ratnog komandanta (naravno, u ”debeloj senci”), ispunjavao je naređenja, a tokom celog rata, lјudi, akviziteri, koji su bili obučeni za prodaju sapuna, žitarica ili kućnih aparata  angažovani su da prodaju rat američkoj javnosti.

Ovo nije simbolična rečenica. Ako se sećate serije o ratu na Pacifiku, onda ćete se setiti i onog narednika koga su polupijanog (i prilično snabdevenog ženskim potrošnim materijalom) vodili od grada do grada da lobira za ratni zajam.  Odavno se zna da je rat, posebno u Americi, veoma, veoma isplativa stvar i odličan biznis. A poginuli?  Nema kajgane bez razbijenih jaja, kako bi to rekli njihovi praoci, Englezi.

Nijedna zemlјa na svetu ne odaje toliko slika o sebi kao ratnom heroju, pa čak ni Rusija,  kao što to čine SAD. To je jedinstveni kulturni fenomen.  Mnogi istoričari  ističu da je taj holivudski aranžman za potrebe oružanih snaga SAD  bio početak  američke misije koja traje i sada. Odnosi stvoreni između vladinih agencija SAD-a i Holivuda tokom Drugog svetskog i Hladnog rata oblikovali su način na koji se priče o vojsci još uvek pričaju. “Mnogi [holivudski] filmovi ugrađeni su u duh američke vojske, a fraze korišćene u njima postale su deo vojničkog slenga. Nijedna zemlјa na svetu ne šalјe u svet toliko ulepšanih ratnih slika o sebi kao SAD.

Pred početak rata, zabeležena je statistička činjenica da je nešto preko 90 miliona Amerikanaca svake nedelјe išlo u bioskop! Danas se to zaboravlјa, a tada , pre pojave televizije, Netflika i drugih platformi, to je bilo najlepši oblik zabave: sedite u mraku, razmenjujete utiske sa drugim gledaocima, reagujete, a to sve, istog trenutka, rade u destinama hilјada bioskopa širom SAD. Sve emocije se zajednički dele. Moje kolege, producenti i sineasti, navode film Sesila de Mila ”Deset zapovesti” iz 1956. godine kao primer tzv. meke propagande. U zemlјi koja ima tri stuba (porodica, religija, država) ništa lakše nije bilo uporediti biblijske slike i iskušenja ”Hladnog rata”.

Američki planeri propagandnog rata bili su zabrinuti (!) činjenicom da Amerika nikada nije bila ugrožena spolјa, pa da tako gledaoci, zbog osećaja sigurnosti i nedodirlјivosti tog ogromnog prostora, neće biti dovolјno motivisani da shvate na čiju stranu treba odlučno stati. Međutim, tu se učitelјica života, istorija, umešala (malo su joj i lјudi u tome pomogli jer do danas nisu razjašnjene sve okolnosti te katastrofe) i režirala Perl Harbur.

Propaganda je mogla da putem popularne zabave potisne paniku i sumnju u junaštvo američkih sinova. Bilo je sve sazrelo da se napravi nova vrsta heroja, drugačija od one koju nude saveznici, pa i neprijatelјi. Iako sebe nikad takvog nije video u borbi, ikona vestern filma, Džon Vejn, postao je preko noći ikona ratnog filma!  Amerikanci su  tražili i dobijali priče o sebi kao dobrim momcima i to su i dobijali. A kad zadovolјite tu vrstu ega kod građanina, onda se i druge stvari lakše provuku. Takva strategija je nastavlјena i u odnosu na Vijetnamski rat. Pentagon je isporučivao neštedimice  rekvizite, lјude, baze , ali i pri tom zadržao pravo da cenzuriše sadržaj. Malo je poznato da je zloglasni film Džona Vejna, ”Zelene beretke” dobar  primer za to. Vejn je lično pisao Džonsonu da mu odobri snimanje propagandnog rata o Vijetnamu. Međutim, i tu se videlo da rutina i uhodani šabloni ne pomažu mnogo i da se treba prilagođavati. Pisao sam o tome više puta, pa da ponovim i ovde: najbolјi antiratni filmovi su snimlјeni upravo o Vijetnamu! Tema se, očigledno, otrgla, kada su počeli da stižu sanduci sa zastavama koje se kasnije spakuju u trougao koji negde hvata prašinu pored slike borca koji više neće kročiti u svoju kuću. ”Dobro jutro, Vijetname”, ”Lovac na jelene”, ”Vod”, ”Bojevo zrno ” (snimlјen u Britaniji, pošto Pentagon nije dozvolio snimanje na teritoriji SAD) , a posebno  ”’Povratak ratnika” jesu epska dela koja su se okrenula protiv politike koja ih je stvorila.

Kasnije se saznalo da su američke trupe tokom rata zapravo počinile zverstva koja su u filmu pripisana Severnom Vijetnamu. Ovaj šablon – dobri momci, loši momci, vezan za negovanje osećaja spolјne pretnje za Ameriku i dalјe će biti finansijski isplativ i politički svrsishodan kao priča tokom celog Hladnog rata. Ranije je svaki rat izazivao posleratno smanjivanje troškova odbrane, ali ne i posle Vijetnama!  Prevladala je ideja o “državi nacionalne bezbednosti”, koja bi morala da  ostane u stanju pripravnosti.   Holivud je očigledno držao časove i političarima.  Kada je američki predsednik Hari S. Truman pokušao da poveća  ratne izdatke kroz  Kongres koji je bio protiv toga, senator Artur Vandenberg mu je savetovao da ih “uplaši”…A Holivud je odigrao vitalnu ulogu u„ plašenju Amerikanaca “.

Američki pipci koji kontrolišu poruke dosezali su i van SAD.  Nјene misije kretale su se od napora za svrgavanje izabranih vlada u Iranu i Gvatemali do zavođenja umova u bioskopima širom sveta. ”Životinjska farma”  Džordža Orvela jeste jedan od primera. Napravlјen u Britaniji,  dugometražni animirani film zasnovan na Orvellovom romanu na kraju je prikazan u učionicama širom sveta.  CIA je tajno otkupila filmska prava i potom pretvorila priču u propagandni projekat, u potpunosti revidirajući kraj pa svinje – koje predstavlјaju komunističke gospodare – svrgnu druge životinje na farmi. Iako je roman Životinjska farma bio „izuzetno popularan“ među književnim kritičarima i inteligencijom, „većina običnih lјudi koji su videli film ne bi pročitali knjigu“. Filmski stvaraoci  znali su da u film ulažu američka sredstva, ali nisu znali da u osnovi rade za CIA.

Sticajem ratnih okolnosti, početkom Drugog sv. rata napravlјen je najbolјi američki film svih vremena – takoreći ni iz čega! Kako bi ohrabrile svoje saveznike u Africi i malo uzdrmale situaciju u Višijevskoj Francuskoj, SAD su naručile jevtin, krajnje jednostavan, patetičan scenario za film ”Kazablanka”. Na svu sreću, i putevi umetnosti i trajnosti su neobični i nepredvidivi. Godine 1980. Američka akademija za film (ona koja dodelјuje oskare i ima malo duži naziv), napravila je jednogodišnju anketu sa prilično obimnim upitnikom na temu ”Najbolјi američki film svih vremena”. Tu nisu bila tri-četiri pitanja, već dve i po hilјade, pa (naučno posmatrano) nije bilo šanse da neki film prođe usled malobrojnosti ili stratifikovanog uzorka. Rečenica ”Biće to početak jednog velikog prijatelјstva” ostala je samo na filmu i u slengu upućenih lјudi.

PS

U prvih deset filmova te ankete, čak u tri se pojavlјuje Hemfri Bogart (”Blago Sijera Madre”, ”Afrička kralјica” i ”Kazablanka”. On je , inače, izabran za ”najamerikanskiji” muški lik, ucrtan je na zlatni disk i pre dvadesetak, ako ne i više godina, poslat onom čuvenom sondom u beskraj svemira, izvan Sunčevog sistema. Na tom disku se nalazio i ”Beli anđeo” , ali to je opet druga priča…

”Ustaj, ogromna zemlјo”

Ovim stihovima počinje čuvena koračnica iz filma ”Pastir Kostja”, koja govori o večitom optimizmu ruskog naroda , posebno ispolјenom kroz pesmu u teškim, ratnim vremenima.  Sigurno se mnogi sećaju fraze iz divnog filma „U boj idu samo starci , odnosno veterani;  izgovorio ju je komandant eskadrile s nadimkom Maestro, u izvođenju glumca Leonida Bikova. U tom filmu piloti lovačke eskadrile sami izvode muzičke numere, unoseći tako delić radosti i topline u teški svakodnevni život na frontu, kako bi podigli moral svojih drugova. Ali, pored amaterskih predstava i vojničkih samooorganizovanih družina, mnogi  profesionalni umetnici  radili su na frontovima kao deo umetničkih ili koncertnih brigada. O njima će ovde biti reči.

Praksa izvođenja pozorišnih predstava usred  ratnih dejstava razvila se još u Prvom svetskom ratu i postala široko rasprostranjena u građanskom ratu u Rusiji, ali i u svim drugim ratovima.  Dve uredbe usvojene 1919. godine odredile su umetničkim grupama da nastupaju na frontu održavajući koncerte, humoristička matinea, itd. Čuveno doba vozova koji su bili, istovremeno, pozorišne i koncertne scene, izložbeni prostori, itd, kružeći Rusijom.  S početkom mirnog života, ova praksa se transformisala u pokrovitelјstvo pozorišta nad Crvenom armijom. Na primer, postala je počasna  obaveza Bolјšog teatra da daje dva besplatna  koncerta godišnje – na Dan Crvene armije i godišnjicu Oktobarske revolucije. (usput, da podsetim: Oružane snage  RF sada imaju svoje pozorište koje je izgrađeno u obliku zvezde petokrake i može se videti na panoramskim snimcima), Pored koncerata i nastupa u svojim sredinama, gde je takođe trebalo podizati moral,  umetnici su sa nastupima odlazili i u prifrontovska  konačišta, polјske logore i druge vrste smeštaja boraca koji su privremeno u rezervi. Naravno, iznenađenja su bila uvek moguća, tako da se jednom dogodilo da se, usled iznenadne  promene situacije na frontu trupa čuvenog Malog teatra našla u zoni ratnih dejstava!  Odlučili su da ne otkažu turneju i zapravo su postali prva pozorišna brigada i dobili redni broj jedan.

Od samog početka Velikog otadžbinskog rata postalo je jasno da je snaga umetnosti od vitalnog značaja za jačanje morala, otpornosti i jedinstva lјudi. Najbolјi gledalac – branilac  – bio je dostojan takve umetnosti koja bi govorila o trijumfu života, istine i pravde. Već drugog dana rata, 23. juna 1941. godine, sindikat umetničkih radnika odlučio je da organizuje kreativne timove u svim kulturnim institucijama. Na čelu brigada bile su legende pozorišta i bioskopa: Aleksej Dikij, Solomon Mihoels, glavni direktor pozorišta  Mossovet Jurij Zavadski. Već prvih dana rata održani su prvi koncerti – na  reonskim mobilizacionim mestima, gde su u posebnoj atmosferi umetnici ispraćali  one koji su išli pravo na prvu liniju fronta. Samo u Moskvi održano  je 450 koncerata u kojima je učestvovalo preko 700 izvođača. Organizacija vojnog pokrovitelјstva nad kulturnim institucijama trajala je prvih šest meseci rata. Svako pozorište imalo je posebno odelјenje odgovorno za rad koncertnih grupa. Gde god su se nalazile jedinice Crvene armije i mornarice, umetnici su delili sa vojnicima sve poteškoće frontalnog života. Koncerti su održavani na polјima i u šumama, u bolnicama i na aerodromima. Kamion, čija je ”kutija”   postajala  pozornica na sat i po, postao je klasična mobilna platforma. Ponekad su čak i pevali i svirali na krilima aviona. Gledaoci bi često sedeli u polukrugu  na zemlјi. Sve pozorišne funkcije glumci su preuzeli sami – postavlјanje scene, šminkanje, pa čak i priprema scenografije. Zahvalni borci voleli su razne žanrove – od političkih felјtona do punopravnih dramskih predstava. Džez je bio veoma popularan;  za njega je bio zadužen Državni džez orkestar pod upravom Leonida Utjosova. Satirične skice u kojima su učestvovali Hitler i njegovi poslušnici bile su veoma popularne. Na primer, „Dvostruki duet saveznika – generala Antoneskua i barona fon Mannerheima“ u izvođenju lenjingradskih umetnika A. A. Ragbija i A. M. Šveca i druge…

Međutim, teme  u žanrovima su se promenile kad su se trupe preselile na Zapad: trenutne preokupacije agitacije i propagande zamenili su ruski i sovjetski klasici – od Aleksandra Ostrovskog do D. Furmanova. Zanimlјivu belešku u svojim memoarima ostavio je pesnik A. Surkov (autor teksta pesme „Vatra pucketa  u maloj peći“), napominjući da je pre početka rata raspoloženje u iščekivanju lagane pobede često preovladavao među autorima: „Suviše lako smo prikazivali rat“. A sada, od 1942. godine, pisci su počeli da se bave složenijim materijalom, gde se manifestovala sva ozbilјnost i bol ratnog vremena. Tako su se pojavili Simonovlјev ”Ruski narod” , Kornejčukov ”Front”  i Leonovlјeva ”Invazija”. Ipak, slušaoci su uvek želeli nešto veselije: operski umetnici su pevali arije, narodne pesme, romanse. Narodne igre su bile veoma popularne. Umetnici su nastupali u u bilo kojim vremenskim uslovima: i po vrućini i po mrazu; svejedno, oni su se kostimirali kao da su usred Moskve ,  izlazili na scenu izgrađenu od dasaka, ili čak igrali u zemunicama.  Pokušavali su, a uz pomoć gledalaca i njihove mašte, i uspevali da stvore bar neki privid pozorišta, pokazujući veliku domišlјatost u izradi prenosive i sklopive dekoracije.

U julu 1941. godine, Mali teatar preuzeo je pokrovitelјstvo nad vojnom bolnicom u Marininoj šumi. Grupe su formirane od umetnika iz pozorišta Vahtangov, a one su  tokom bitke kod Moskve  uspele čak i da odigraju predstavu na samo 500 metara od linije fronta. Cirkus na Cvetnom bulevaru  formirao je svoje grupe, među čijim članovima su bili vrlo neobični umetnici – životinje. Šesta frontovska brigada pozorišta Kirov (Marinski) prva je ušla u Lenjingrad  nakon probijanja blokade u januaru – februaru 1943. godine.  Frontovske grupe umetnika formirane su i daleko od fronta, širom zemlјe – od Kujbiševa do Magadana, nastupajći pred rezervnim i pozadinskim jedinicama. Studenti pozorišnih univerziteta, takođe su stvarali svoje pozorišne, frontovske ansamble.  Čak ni evakuacija nije zaustavila ovaj divan i tako neophodan posao – na primer, ansambl džez harmonika pod upravom E. Rosenfelda, evakuisan u Taškent, od 1942. godine služio je Dalekom istočnom frontu.

Kada je došlo vreme za povratak iz evakuacije, krajem 1942-1943. zajedno sa koncertnim brigadama, pozorišta su stvorila i stalne frontovske ogranke. U ovom naporu  izdvajalo se frontovsko pozorište Lenjinovog komsomola „Iskra“, čiju su okosnicu činili glumci koji su se septembra 1941. godine pridružili odredima narodne gradske milicije. Frontovske družine umetnika išle su svuda gde je bila vojska: delovale su na Prvom i Drugom baltičkom frontu, na Kalinjinskom, , Volhovskom, na Prvom i Drugom beloruskom frontu. I, naravno, svi su posebno pamte predstave onog  pobedonosnog  maja 1945. godine, kada su ruševine zaroblјenog Berlina postale dugo očekivani pejzaž i prave kulise za proslavu pobede. . O razmerama obavlјenog posla svedoče brojke: organizovano je oko 4.000 frontovskih brigada (više od 700 u Moskvi i 500 u Lenjingradu) sa ukupno 42.000 učesnika. Broj predstava za pojedine umetnike dostigao je nekoliko stotina. Odigrano je preko 1,350,000  predstava i koncerata !!

Istovremeno, čak i u takvim uslovima, pokušavali su glumci, po navici struke, gde god se to moglo,   da stvore privid pozorišta, koristeći rekvizite i pokazujući domišlјatost u izradi ukrasa. Izvukli su najbolјe iz onoga što se imalo. Zavesu je zamenio kabanica-šator, na sceni je bila ”kutija” (poseban oblik scene)  napravlјena od stolica; u tako „luksuznom“ ambijentu igrale su se strasti iz salona princeze Betsi Tverske u sceni predstave “Ana Karenjina”. Nije bilo vremena za osmišlјanje posebnog repertoara: u početku su koncerti organizovani  po principu „grupnog nastupa” koji je sačinjavao skup najpopularnijih  scena iz predstava,  prošaranih popularnim pesmama, plesovima, humoreskama. Tada su, na zahtev publike, počeli da dovode i kompletne predstave. Ovde su se manifestovali scenski dizajnerski talenti pozorišnog umetnika A. Vasilieva, koji je izumeo lagane i brzo montirane deorativno-scenografske elemente od oštećenih aviona, koristeći duraluminijum i panoe od platna s aplikacijama.  Kutije u kojima su transportovani rekviziti, oprema i kostimi, takođe su pretvarane u dekoraciju – tvrđave, mostove, bunkere. Ponekad je publika nekoliko puta zaredom tražila istu predstavu, jer su za vreme izvođenja prve predstave neki od njih odlazili na stražu, borbeni zadatak i druge vrste obaveza. Događalo se da se, u vanrednim situacijama, glumci pridruže ratnim naporima tako što su muškarci prenosili municiju i drugu opremu, a glumice  bi postajale pomoćno medicinsko osoblјe. Brinule su se o ranjenima, hranile , umivale, pa čak i imale vremena za koncerte u samim bolničkim šatorima. Neki detalјi iz njihovih sećanja ne mogu se pročitati bez potresnih osećanja: na stajalištima bolničkog voza harmonikaš bi odlazio  na stranu kompozicije gde su prozori kupea i počinjao bi da svira, tako da svi oni koji su pokretni mogu se primaći prozorima i slušati, odnoosno gledati umetnika…a za to vreme, kroz hodnik, dok bolesnicima harmonikaš odvlači pažnju, iznose se mrtvi. Naravno, ne treba podsećati i na to da su umetnici vrlo često delili boračku sudbinu, našavši se pod kišom metaka ili bombi.  

Poznata umetnica Nina Sazonova prisetila se kako su tokom jedne od predstava, kada su ona i prijatelјica veselo igrale „Dame”, naleteli fašistički bombarderi. Svi su zalegli, a glumici je u glavi bila samo jedna misao – kako je ona pogodna meta u svom jarkocrvenom kostimu. Ali, kao što se često dešavalo, u tom trenutku prisebni borci su pokrili glumice šatorskim  krilima i spasili im život. Drugi put je ista glumica bila  zajedno s ”gledaocima” nekoliko dana odsečena od glavnine trupa, pa se sa njima skrivala od nacista u šumi, sve dok se nisu vratili na glavni položaj… A takvih slučajeva bilo je na stotine.

Interesantno je šta najviše pamte frontovski umetnici – to su svetle, radoznale i srećne oči njihovih gledalaca, iste one oči koje su svakog dana gledale smrt i užase rata!  Sigurno je da je moralni efektat takvih nastupa bio ogroman.  „Slušajte o našim pobedama, treba da znate da je i kultura njima doprinela“ ; te reči odjekivale su na različitim frontovima i u različito vreme. Nije iznenađujuće što umetnicima često nisu dozvolјavali da odlaze dobrovolјno na prvu liniju fronta, jer se smatralo da su i u pozadini isto tako važni.  Lidija Ruslanova, Leonid Utesov, Volf Mesing, umetnici Malog teatra i drugi – pomogli su frontu donirajući svoj novac za kupovinu tenkova, lovaca i druge opreme. Najpoznatiji pozorišni i filmski glumci, muzičari i kompozitori: Ljubov Orlova, Leonid Utjosov, Lidija Ruslanova, kompozitori Tihon Hrenikov i Matvej Blanter, baletske igračice Tatjana Večeslova i Konstantin Sergejev, operski umetnici Pavel Preobraženski i Andreev bili su članovi frontovskih  pozorišta.

Teško je preceniti podvig koncertnih brigada tokom rata i srčanu snagu umetnosti, koja je osvetlјavala put i nije dozvolјavala da duše ratnika budu savladane tamom i užasima rata.  Umetnici su pratili sovjetske trupe sve od Moskve do Berlina: svirali su i pevali pre nego što su ih poslali na front ; nastupali su pre bitaka, koje su za mnoge borce bile poslednja; u pozorištima ili domovima kulture u oslobođenim gradovima, obeležavajući tako pobednički trijumf sovjetske vojske i sovjetske kulture. Igrali su do poslednjeg momenta na prvoj liniji fronta, i onda kada je sirena zavijala ili kad su meci počeli da zvižde. Igrali su čak i za jednog jedinog vojnika . Kako se prisetio jedan od umetnika pozorišta Vahtangov, „na frontu smo se osećali kao svoji lјudi, a u Moskvi smo se osećali pomalo kao gosti“. Tako se umetnost borila u jednoj formaciji, rame uz rame, zajedno sa celim narodom!

Vredi, ovom prilikom, setiti se čuvene scene iz filma ”Bitka za Moskvu” kada kod Dubosekova, u borbeni poredak 316. strelјačke divizije Panfilova dolazi , ni manje ni više, hor Aleksandrov! Tamo se susreću s Rokosovskim i predočavaju mu svoju želјu da pevaju borcima u rovovima. Rokosovski im to ne dozvolјava, ali naređuje da se prikupe polјski telefoni i da oni u slušalice pevaju ”Sveti rat”. Znajući da je Ozerov prošao rat, pretpostavlјam da je ova epizoda istinita, ali ja u brojnoj literaturi koju posedujem, nisam našao na podatak da li je to još jedan od mitova koji su doprineli pobedi ili istina. Kako su oni stigli do prednje linije, kako se baš jedan Rokosovski našao tamo, sve su to dileme i nepoznanice, ali ostaje činjenica da je ta epizoda više nego efektna sa stanovišta teme kojom sam se pod ovim naslovom bavio.

„Svet je preživeo jer se smejao. Ova fraza Marka Tvena je uvek  aktuelna. Čemu su se smejali  sovjetski vojnici tokom Velikog otadžbinskog rata? Poznati frontovski pesnik Nikolaj Dorizo jednom je napisao sledeće redove: ”Da! Podelili smo poslednju koru. Da! Granate pucaju pod nogama.” Uporedo s ovim tragičnim redovima, pisane su komedije čak i tokom duge opsade Lenjingrada. U ratu , u kome stvarno ništa nije bilo smešno,   sve vreme je , zahvalјujući  političkom odelјenju Zapadnog fronta (ono što je za Nemce bilo Istočni front, Sovjetima je bilo Zapadni)  izlazio je časopis „Frontovski humor“. Teško je zamisliti tako nešto u ratu, ali to je bilo. Izdavači su smatrali da humor može postati punopravno oružje borbe, a takav časopis je oštrom rečju i razigranim, preciznim i nedvosmislenim crtežima pozvan da pomogne vojnicima da istrebe nacističke osvajače. Časopis je aktivno koristio kreativnost vojnika, komandanata i političkih radnika. Smatralo se da bi časopis trebalo da podigne moral, ulije vedrinu, hrabrost i samopouzdanje na putu ka  pobedi nad fašističkim varvarima. Sadržao je felјtone, aforizme, poslovice i karikature, i kratke stripove.

Tih godina se potvrdila izreka „Kad je neprijatelј smešan, nije tako strašan“. A rezultat takve doktrine poznat je: zahvalјujući i smehu, humoru i vedrini, stiglo se do Berlina.  Navedeni časopis je 1943. godine, zajedno sa redakcijama novina pojedinih odseka, počeo da izdaje satirični i šalјivi podlistak  „Listovi frontovskog humora“. Istina, listovi su objavlјivani neredovno, sa dugim pauzama, ali su objavlјivani.  Slične publikacije  izdavane su i na svim drugim frontovima. Primer za to su bilteni Baltičke flote . Posebno mesto među frontovskim vojnicima zauzela je pesma Aleksandra Tvardovskog „Vasilij Tjorkin“. Bilo je na hilјade junaka poput Tjorkina, ali upravo je slika koju je stvorio pesnik, ne samo sa nesebičnom hrabrošću, već i sa velikim optimizmom i dobrom šalom, olakšala tešku situaciju, podržala borbeni duh drugova. Ali, to je i dalјe bio humor pod kontrolom. Zajedno s njim, uvek je postojala paralelna narodna umetnost, koja je u nekim slučajevima bila još efikasnije oružje borbe. Posebno mesto u ratu pripalo je dobro plasiranoj vojničkoj reči. Činilo se da ozbilјnost ratnog vremena ne ostavlјa prostora za poeziju, pesme, šale i smeh. Ali, oni su bili ti koji su pratili vojnika u pohodu, predahu ili čak i u borbi. Samo je šala ponekad mogla da mobiliše borca, pomažući mu da se zaštiti od panike i slabosti. Mnogi vojnici su u džepovima svojih tunika, u samom srcu, zajedno sa vojničkom knjigom i fotografijama rođaka imali listove ili sveske sa rečima frontovskih pesama  i anegdotama. Mnogi su s pravom verovali da su šala i dobro raspoloženje druga puška.  Do današnjeg dana održao se jedan veoma interesantan oblik lascivnog humora – častuški. U potpunosti odgovaraju našem bećarcu. Muzika je uvek ista, ali su tekstovi ti koji bude pažnju.

Pažnju privlači i lјubav kojom su te  sveske (pravi spomenari) ukrašene.  Kako se ne setiti, na primer, šalјivih varijacija legendarne pesme „Plavi šal“. Evo jednog od njih: Nemac  je u selu ukrao skromni , mali , plavi šal.  U mračnim noćima ponekad je njime pokrivao leđa. A onda, kada okrene leđa, postaje odlična meta.   Frontovska zabava i kultura bila je raširena u svim vidovima i rodovima, među pilotima, mornarima, tankistima, signalistima, pešadincima, minerima. Glavni žanrovi su pesme, doskočice, legende, usmene priče, poslovice, izreke, zagonetke.Posebno mesto u frontalnom humoru zauzima vic. Kratak po izrazu, a prostran po sadržaju, ponekad sve postavi na svoje mesto tako da se čovek zapita kako se to moglo smisliti u rovovima pod zviždukom granata i metaka.

Evo nekoliko primera. ”Kraj rata. Nemci razgovaraju u rovu: – Ma, bilo bi lepo izmisliti takav pancir na grudima da ga ne može probiti nijedan metak. Drugi Nemac odgovara:  Zašto na  na grudima u ovom trenutku? Bolјe na leđima!

”Sa svetom na koncu – Hitlerov konopac!”. ” Gebels laje – radio odnosi ”. ”Oberfireru,  zašto se naša divizija naziva „Mrtvačka glava“? – Jer gotovo da više nema živih glava”.   ”Ispostavilo se da naše povlačenje nije spontano, već prema planu.  Naravno, prema planu … Rusa. ”.                   

Bolјe grob nego rob

Počeću ovaj tekst ličnim detalјem. Svaki ispit na FDU meni je bio praznik. Na ispitu iz istorije pozorišta profesor je prekinuo moje izlaganje; prvo pitanje je glasilo: Kakav je bio kulturni život na teritoriji Jugoslavije za vreme okupacije u Drugom sv. ratu? Tada nije postojao internet, već knjige, novine, dokumenta…ja sam se za to pitanje pripremio kao da će me posle toga primiti u SANU jer je tema bila neverovatno interesantna. O njoj se zvanično nije govorilo (postojalo je samo ”Kazalište narodnog oslobođenja”, i uz njega partizanski pisci  Ivan Goran Kovačić, Nazor, Branko Ćopić…).  Kad sam zaronio u tu oblast (a niko mi nije tražio da budem toliko temelјan, kao da spremam disertaciju) imao sam šta da vidim!

Zato sam odgovor na to pitanje počeo rečima: ”Na teritoriji Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata sukobili su se na vojnom, političkom, ekonomskom, verskom, nacionalnom pa i na kulturnom polјu dva razičita etnosa – Sloveni i Germani. Time je svaki deo i svaka vrsta ovih sukoba bila dominantno obeležena”.  Profesor me je prekinuo, pozvao kolege u slušaonicu i zamolio me je da ponovim tu rečenicu. Ponovio sam (još uvek se mislećida sam nešto katastrofalno pogrešio), a on je rekao: Trideset godina postavlјam ovo pitanje i prvi put neko u jednoj rečenici uspe da mi odgovori. Kolega, nastavite, položili ste. Sada ćemo svi biti slušaoci.

Izlagao sam preko dva sata. Zato i ovaj tekst moram da podelim na više oblasti i nastavaka sa dominantnim osvrtom na Srbiju i Beograd.

O temelјnim pripremama Nemačke za totalni rat već je  bilo reči. Ne postoji oblik društvenog života za koji nisu imali plan. Naravno, najpre je pripremlјena armada, do tada neviđena u istoriji, sa zadatkom da vojnički zauzme tuđe teritorije.  Zatim organizacija ”TOT” kojoj je bilo osnovni zadatak da temelјno i sistematski isisava bogastva sa zauzetih teritorija. Propaganda, informisanje i kultura  bile su jedan od frontova na kojima  su oni takođe pokazali planerske veštine i dugoročnost cilјeva, zasnovanim na temelјima koji su postavlјeni još pre Bečkog kongresa, a čija je glavna ideja bila germanizacija okolnih prostora i Prodor na istok . U tome su im pomagali Austrijanci sa svojim analognim pokretom – Jozefinizmom.

Okupiravši Jugoslaviju, Nemce je na našoj teritoriji sačekala odlična baza saradnika (izdajnika i kolaboracionista), kao i relativno razvijena mreža kulturnih ustanova. Propagandno odelјenje za Jugoistok imalo je svoja odelјenja za film, štampu, pozorište i literaturu. Već u jesen 1941. osnovano je Odelјenje državne propagande pri Ministarkom savetu koje se bavilo istim poslom kao i predratni Centralni presbiro , uz potpunu potčinjenost okupatorskih vlasti. Išlo se tako daleko da su svi gešteneri morali da budu prijavlјeni nadležnim komandama (mnogima su oduzimani, ali su u mnogim resorima i bili zadržani jer je birokratija kvisliške vlasti imala svoje kancelarijske obaveze). Malo poznat podatak je da su Nemci naredili svim golubarima da pobiju golube pismonoše!

U Beogradu je tada bilo pismeno 86% građanstva, pa su štampana medija mogla najbrže i najlakše da obave svoj propagandni posao, s obzirom na to da su radio prijemnici (inače retki) bili ostavlјani privilegovanim saradnicima, uz blokadu određenih stanica i stalnu proveru, a svi drugi su bili konfiskovani. Za neovlašćeno slušanje radija sledila je rigorozna kazna.  

Prvo glasilo bilo je ”Novo Vreme”,  a zatim i ”Opštinske novine”, list opštine Beograda. Naravno, rad međuratnih jugoslovenskih novinskih agencija (većina ih je bilo u britanskim rukama!) smesta je prekinut, kao i izlaženje dnevnih listova i časopisa. Jutarnje izdanje ”Novog Vremena” izašlo je prvi put 16. maja 1941. godine, a zatim svakog dana osim ponedelјka, u dnevnom tiražu od 200.000 primeraka (!). Naslovne stranice bile su rezervisane za uspehe nemačkih oružanih snaga. Nijedan novinar nije mogao da savlada zamke eufemizama i  ezopovski jezik koji je nametao Gebels, pa je narod vrlo brzo naučio da čita između redova. ”Obnova”, malo spominjan list koji je pokrenut već u julu, a izlazio je tačno u 15.30 sati (usmeren samo na beogradsko tržište) bio je kvislinško glasilo koje je promovisalo rad Nedićeve ”vlade”, objavlјivalo govore i saopštenja ministara, kritikovalo kralјevinu Jugoslaviju i nemačke neprijatelјe. Međutim, ideološki najzatrovaniji bili su listovi ”Naša borba” i ”Srpski narod”, eksponenti lјotićevske politike. Na teritoriji okupirane Srbije izlazili su slični listovi, sa tematikom i kontrolom namesnika razdelјenih oblasti. Po Beogradu su često leplјeni plakati s latiničnim slovom ”V”, što je bilo nemaštovit odgovor na ono čuveno Čerčilovo ”ve”.

U tekstu ”Šta je radio u ratu radio” dovolјno sam pisao o tom, veoma moćnom sredstvu propagande. Ono je bilo pojačano montiranjem razglasa po svim mestima, što je i posle rata dugo ostala praksa.

Gde je tu kultura, zabava, pa i sport kao značajno mesto okuplјanja i izražavanja javnog mnenja? Kao i svuda na okupiranim (pa i na slobodnim teritorijama) cilј organizovanja ovakvih manifestacije je bilo da se građani primire i opuste od teške svakodnevnice opterećene ratnim strahotama, nemaštinom, itd. Pošto su profesionalna pozorišta imala veoma ograničen i težak status (o čemu će više biti reči), bujaju diletanti i amateri .

Književni život, izdavaštvo i bibliotekarstvo su bili najugroženiji. Knjige su bile ti najpodmukliji neprijatelјi okupatora i najveći saveznici okupiranog živlјa, a zbog broja primeraka i bogastva biblioteka, teško ih je bilo kontrolisati.  

Odnos vlasti prema pozorištu  na teritoriji okupirane Srbije bio je u skladu s opštom politikom proklamovanom od početka okupacije. Pozorišta su,  kao i svi drugi oblici kulturnog izražavanja i masovne zabave, delovala pod strogim nadzorom nacističkih okupacionih vlasti. Rad beogradskih pozorišta, teatara i scenskih trupa bio je regulisan naredbama nemačkog Vojnoupravnog komandanta u Srbiji ‒ vojni zapovednik je odlučivao o tome da li je uopšte bilo potrebe za pozorišnom produkcijom. Pozorišne trupe su morale da dostave detalјne izveštaje o svom repertoaru, kao i dosijea svih glumaca i pripadnika tehničkog osoblјa. Iz pozorišne delatnosti smesta su isklјučeni Jevreji i Romi.

Međutim, u avgustu 1941. godine  nemačke vojne vlasti su prebacile svoja ovlašćenja na srpsko Propagandno odelјenje, koje je bilo pod direktnom kontrolom nemačkog Propagandnog odelјenja „S“. Načelnik srpskog Propagandnog odelјenja Đorđe Perić , bio jedan od najistaknutijih srpskih simpatizera nacizma.  On je razradio plan da stvori efikasnu mrežu nemačkih i srpskih eksperata, koji bi u okviru propagandnog odelјenja nadzirali i upravlјali celokupnim sistemom. Nјegovi glavni pomagači su bili Jovan Popović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i Helmut Šven (Helmut Schwenn) i Hans Kremer (Hans Krämer) iz nemačkog Propagandnog odelјenja „S“.

Nemci su pokazivali veliku nestrplјivost da beogradska pozorišta što je pre bilo moguće nastave sa radom u proleće 1941. godine, i u tom smislu su čak ponudili svoju pomoć. Nemački vojni zapovednik Beograda Ernst Moric fon Kajzenberg koji je obećao tehničku i fizičku pomoć u rekonstrukciji pozorišta, objavlјujući pri tom pomirlјive, učitelјske tonove o značaju napora da se jedan posrnuli narod vrati na područje kulture. Pozorište na Pozorišnom trgu i scena Manjež na Vračaru pretrpeli su značajna oštećenja pa su predstave najčešće izvođene u Kolarčevoj zadužbini.

Prva prikazana opera bila je ”Travijata” koja je izvedena šestog jula u Kolarčevoj zadužbini. Nјoj je prisustvovao lično komandant Beograda, a za muzičke programe  bio je zadužen Osvald Buholc.

Jedno od najznačajnijih pozorišta pred rat bilo je Umetničko pozorište koje je godine 1939. osnovao glumac Nikola Popović. Ambiciozni, kvalitetnog umetničkog programa, brzo su se nametnuli, a pošto je Srpsko narodno pozorište bilo sprečeno da radi, Umetničko pozorište je prinudno nastavilo da radi i već u maju počelo je da prikazuje predstave. Iz pozorišta su se povukli njegov osnivač, ali i Moša Beraha, Rahela Ferari-Stojković i drugi. To pozorište su vodili Viktor Starčić i Jovan Konjović, kao umetnički upravnik, uz pomoć Josipa Kulundžića. Smesta su naišli na teškoće jer su im dve predstave neposredno pred premijeru zabranjene budući da  radilo o autorima jevrejskog i sovjetskog porekla. I Nemci i pozorišta imali su problem jer još nije izašao spisak zabranjenih autora i dela, ali Nemcima je bilo lakše jer su kod njih bili ”i nož i pogača”.

Zanimlјiva je pojava amatera i diletanata . Velibor Jonić nije imao uticaj na glavna, profesionalna pozorišta, zato se maksimalno trudio da podrži amatere i diletante. Pored takvih pozorišta srpske vlasti uspevale su da ”provuku” i pozorišta koja su praktično bila profesionala (Izbegličko pozorište, Srpsko pozoriše, Pozorište udruženih glumaca, Srpsko povlašćeno pozorište, Veselo pozorište Gane, Omladinsko pozorište, Omladinsko pozorište Nušić, Omladinsko pozorište Vuk Karadžić, Marićevo putujuće pozorište, Satirično pozorište Bodlјikavo prase, Beogradsko veselo pozorište veselјaci, Narodno radničko pozorište Srbozar, Srpsko savremeno pozorište, Humorističko pozorište ”Centrala za humor”, Pozorište Beogradska komedija, Acino smešno pozorište, Dramska grupa Srpskog Crvenog krsta, Dramski studio Nacionalne službe za obnovu Srbije, itd, itd.

Šta iz ove skice (pošto je predugo pisati o repertoaru, reč je hilјadama predstava, glumcima, itd) možemo zaklјučiti? Ako se setimo Žanke Stokić koja je izbegla strelјački stroj, ali i onih koji nisu, može se reći da je iskušenje glumaca bilo tamni vilajet. Niko nije znao koliko će rat trajati, a moralo se od nečega živeti.  Podsetio bih da su na tu temu nastale dve izvanredne drame – ”Putujuće pozorište Šopalović”  i ”Mrešćenje šarana”. Ova druga je posebno interesantna je pokazivala kakvim su se sve bizarnim temama na sceni, radiju , u novinama, bavili umetnici da bi preživeli.

U tekstu sam koristio moju bogatu biblioteku, ali i novonapisane naučne radove na tu temu. Brojni doktorati  nastali su od vremena kada sam ja odgovarao na to pitanje i ja sam, kao kulturolog – istraživač zahvalan svima kojima ova tema nije bila strana.

Ponovo radi bioskop…

Beograd, bez obzira što je u odnosu na ostale glavne gradove Evrope bio relativno mali i neugledan, pomno je pratio filmska dešavanja u svetu. To je bila omilјena zabava Beogradađana. Kapaciteti su i za ovo vreme impozantni: bioskopskih dvorana bilo je 21 sa preko 13.000 sedišta. U gradu koji je u to vreme imao oko 250.000 lјudi to je bila značajna brojka. Naravno, to nije bilo slučajno. Da nije bilo domaće produkcije, ne bi bilo ni tolikog interesovanja. Istina je da su se naši autori, usled skromnih sredstava i malog iskustva više bavili dokumentarnim filmovima i filmskim novostima, no i to je bilo značajna stepenica u razvoju. O bogatstvu distributerske i prikazivačke aktivnosti svedoči brojka iz 1939. godine, kada je uvezeno i prikazano 769 filmova (467 američkih, 139 nemačkih, 99 francuska i 64 filma iz ostalih zemalјa). Očigledno je da je naša publika i tada više volela holivudsku produkciju.

Većina sala je preživela aprilsko bombardovanje i vrlo brzo je obnovlјen prikazivački život u našem glavnom gradu. Prva predstava koja je održana petog maja, bila je zatvorenog tipa , isklјučivo za nemačke vojnike.

Jasno je da je tada, ako pogledamo istorijski kontekst, bilo potpuno neizvesno koliko će rat trajati i kada će se završiti. Nemačka je napredovala na svim frontovima (tako je glasio njihov osnovni slogan bar te, za nas prve ratne godine), pa se moralo nekako živeti. Kada već nisu mogli lako da ispune svoje stomake (ogranak organizacije TOT koja je bila zadužena za ispumpavanje privrednih dobara na okupiranim teritorijama, zvao se ”Diris” – direkcija za ishranu Srbije i dobijala je onoliko koliko Nemci dozvole), lјudi su hteli da ispune svoju dušu; da utehu nađu u pozorištu, knjizi, filmu. U prikazivačku mrežu vraćeno je čak 12 bioskopskih sala i u njima je, načelno, prikazivano tri predstave dnevno: u 13.30, 15.30 i 17.30 sati.    Ovakav raspored diktirao je policijski čas, pa je prva projekcija bila pogodna za učenike i studente, druga za one koji dalјe žive, a ova, treća, bila je pogodna za stanovnike centra grada. Pomeranjem policijskog časa, prilagođavani su i termini projekcija – na 14.30, 16.45 i 19 sati.  Lepo je primetiti da je ono što se danas zove ”dres kod”, a jeste pravilo odevanja i ponašanja, bilo mnogo labavije u bioskopu, pa su pozorišta , zbog svog elitizma, zapala u krizu jer publika, jednostavno, ili nije imala odgovarajuća odela (prodavalo se za hranu sve i svašta), ili nije mogla sebi da priušti tu vrstu bon-tona.

Danas, kada bioskopi tavore i vezuju svoju aktivnost za velike trgovinske centre ili se prikazuju u neodgovarajućim, univerzalnim salama , zvuči neverovatno podatak da je sve do oslobođenja u Beogradu radio 21 bioskop, čime se prikazivačka delatnost vratila na predratnu brojku. Podsetimo da u se u današnjem, praktično dvomilionskom Beogradu, u 22 sale (od kojih je četvrtina deo kulturnih centara, a neke i ne prikazuju sistematski , repertoarski filmove) mogu gledati filmovi, uz uvek naglašenu mogućnost da gledaoci provere hoće li biti projekcije. Za vreme rata otvarane su čak i vrlo luksuzne sale sa više stotina sedišta (”Palas” na Topličinom vencu), bifeom, nemačkom (Simens) tehnologijom, itd. UFA, čuvena (bolјe rečeno zloglasna) produžena ruka Gebelsa, zakuplјivala je i rekonstruisala sale po Beogradu i Srbiji iz poznatih razloga.

Pomozimo se, radi ilustracije tog zamašnog kulturnog čina kakav je distribucija i projekcija, statistikom koja je neumolјiva. Preko nedelјe je dnevno bilo preko 14.000 gledalaca, a vikendom 25.000 do 30.000 (!). Na teritoriji cele Srbije sredinom rata radilo je 134 bioskopa, a samo 1942. godine broj posetilaca je bio oko osam miliona.

Repertoar je bio u potpunosti pod kontrolom i po pravilima okupacionih snaga.  Po naredbi vojnoupravnog komandanta  iz maja 1941. godine, to je bila kompanija Tesla-film AG koja je pre rata bila specijalizovana za uvoz nemačkih filmova. Ostale firme su ugašene, a imovina oduzeta. Već u jesen iste godine osnovane su nove firme – Jugoistok film Ag, Union film (za francusko, italijansko i špansko područje), Rosa film (za mađarske filmove) i Dunav film, za italijanske.