Smrt gradonačelnika Harkova pokreće nova pitanja o klinici Šarite (Charité)
Kada zdrav životni stil zaboli …
Gradonačelnik Harkova Genadij Kernes (Геннадій Адольфович Кернес, 1959-2020) preminuo je 17. decembra 2020, u vreme dok se nalazio na tretmanu u berlinskoj univerzitetskoj klinici Šatite (Charité – Universitätsmedizin Berlin, bukvalno MIlosrdna, Dobrotvorna klinika). Šarite je jedna od prvih nemačkih bolnica. Naime, prema nalogu pruskog kralja Fridriha I od 14. novembra 1709, a u strahu od tadašnje epidemije burbonske kuge, 13. maja sledeće godine na severoistočnoj periferiji Berlina, van gradskih zidina, kod Špandauske kapije (Spandauer Tor) je započeta izgradnja lazareta. No, kako je kuga zaobišla grad, novoizgrađeni objekat je u početku služio kao sirotište, prihvatilište za beskućnike, predionica i vojna, garnizonska bolnica. Vremenom, institucija je prerasla prvenstveno u vojnu bolnicu, ali i ustanovu povezanu sa univerzitetom (od 1949 Humboldt-Universität zu Berlin), fokusiranu na obuku kadrova, istraživanje i razvoj u oblasti medicine.Nakon pada Berlina 1945, klinika se našla u sovjetskoj okupacionoj zoni, odnosno, kasnije, u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Nakon podizanja čuvenog ‘’berlinskog zida’’, univerzitetski i bolnički kompleks je podeljen; Šarite se smatrao vodećom bolnicom, koja je pridružena Univezitetu Humbolt glavnog grada DDR. U Zapadnom Berlinu, opštinska bolnica Westend reorganizovana je u univerzitetsku kliniku Šarlotenburg (Universitätsklinikum Charlottenburg), а izgrađena je i Univerzitetska bolnica Bendžamin Franklin (Benjamin Franklin), pri čemu su obe pripadale berlinskom Slobodnom Univerzitetu. Posle ujedinjenja dve Nemačke, 20 profesora, uključujući 7 direktora biših istočnonemačkih klinika u sklopu Šarite, razrešeno je dužnosti zbog učešća u režimu DDR a svi zaposleni su prošli proveru da li su sarađivali sa Ministarstvom državne bezbednosti, poznatijim kao Šazi (Stasi).
No, vratimo se slučaju Kernes. To je bio jedan od najkontraverznijih ukrajinskih političara, politički preletač i biznismen sa kriminalnom prošlošću. No, među žiteljima Harkova ipak je uživao određen ugled tako da je na izborima za gradonačelnika 2015. i 2020. sakupio preko 60 % glasova, uvek pobeđujući u prvom krugu. Iako je Kernes podržao ukrajinski Majdan 2014. godine, mnogi su ga optužili za proruske stavove. Među njegovim brojnim neprijatelјima bio je sadašnji ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov (Арсен Борисович Аваков, svojevremeno optuživan zbog dugova), upravnik Harkovskog regiona Igor Baluta (Ігор Миронович Балута, 1970), kao i nacionalisti i federalisti. U isto vreme, Kernes je uspeo da održi ravnotežu na klimavoj platformi ukrajinske unutrašnje politike, mada ne bez gubitaka. Nјegova sklonost ka zdravom načinu života pogodila ga je 28. aprila 2014. godine, kada je, tokom rutinskog trčanja, na njega izbršen pokušaj atentata. Metak nesuđenog ubice probio mu je pluća i jetru; ranjeni, inače poreklom Jevrejin, odmah je operisan i u noći između 28 i 29 aprila avionom prebačen u Izrael gde su mu lekari spasli život. No, Kernes je ostao vezan za invalidska kolica …
Pres služba gradonačelnika Harkova je 15. septembra 2020 zvanično potvrdila da je Kernes pozitivan na Covid-19. S obzirom na njegove ranije povrede, invaliditet i godine, bolest je počela da se komplikuje. Međutim, Kernes ili njegov tim, za dalje lečenje su umesto Izraela, ovaj put odabrali kliniku Charite. Na žalost, ono što je izraelskim lekarima 2014 uspelo, nemačkim nije – Kernesu su 11. decembra otkazali bubrezi i 17. decembra je preminuo u bolničkom krevetu klinike Charite.
Odmah se postavilo pitanje kako najbolјa nemačka klinika, sa impresivnim rezultatima u lečenju ozbilјnih bolesnika, klinika koja je spasila živote Viktora Juščenka (Віктор Андрійович Ющенко, 1954), Julije Timošenko (Юлія Володимирівна Тимошенко, 1960) i, konačno, Alekseja Navalјnog (Алексей Анатольевич Навальный, 1976), nije uspela da spasi život nekoga ko je u ovu skupu bolnicu prebačen interventno. Nјegova smrt je u nekim krugovima poljuljala reputaciju Šaritea, dovodeći je u vezu sa političkim igrama.
Čudne dijagnoze i efektivni tretmani
Zanimljivo je da su čudne dijagnoze, efikasnost tretmana i profesionalnost lekara iste klinike prvi put pomenute u špijunskom romanu Julijana Semjonova (Юлиа́н Семёнович Семёнов, 1931-1993) Седамнаест тренутака пролећа (Семнадцать мгновений весны), prema kome je Tatjana Lizonova (Татьяна Михайловна Лиознова, 1924-2011) 1973. snimila TV-seriju od 12 epizoda. Serija je uživala veliku popularnost u tadašnjem SSSR i zemljama Istočnog bloka a gledaoci su možda prvi put čuli za kliniku Charite. Naime, jedan od glavnih likova, sovjetski agent u Nemačkoj i radio-operaterka Kat, rađa svoju bebu u istoj bolnici i, u delirijumu tokom porođaja, slučajno progovori ruski. Lekar i medicinska sestra tada mirno razgovaraju o tome ko će od njih ovo prijaviti Gestapou … Od jednog romana i jedne TV-serije, čitaoci i gledaoci su lekare klinike počeli da povezuju sa specijalnim službama pri čemu su lojalnost režimu pretpostavljali lekarskoj etici i nakon sloma nacizma. Toliko o moći mas-medija. Prava istina dovedena je pod lupu nešto kasnije.
Dva političara, jedna klinika ali dva različita tretmana
U Ukrajini je klinika Charite postala dobro poznata nakon čudnog trovanja Viktora Juščenka za koje, na kraju, niko nije konkretno optužen. U septembru 2004. Juščenko, koji je tada bio vodeći kandidat za predsednika, razboleo se i odveden je u ovu nemačku bolnicu. Naglo su se proširile glasine o njegovom trovanju a Juščenkovi rivali su za to okrivljeni automatski, bez dokaza. Ubrzo se Juščenkovo lice prekrilo hloraknama (Chloracne, erupcija mitesera, cisti i pastula nalik na akne, povezane sa izlaganjem određenim halogeniranim aromatičnim jedinjenjima, poput hlorisanih dioksina i dibenzofurana; lezije su se najčešće nalazile na obrazima, iza ušiju, u predelu pazuha i prepona), što mu je donelo nadimak Šrek (Schrek), trol iz popularnog crtanog filma iz 2001 ili Goblin. Međutim, trovanje je doprinelo njegovoj popularnosti, jer su mu sažalјenje i saosećanje Ukrajinaca doneli dodatnih 4% glasova. S druge strane, nemački lekari još uvek nisu mogli da otkriju uzroke trovanja. Moguće verzije kretale su se od neuspešnog lečenja matičnim ćelijama do prljavih igri ruskih specijalnih službi. Što se tiče Juščenka, on je upro prstom u unutrašnje neprijatelјe i laboratoriju u kojoj je navodno napravlјen otrov. Tek 2009. godine pojavila se manje-više verodostojna verzija nakon što je britanski autoritativni časopis Lancet objavio studiju o trovanju Juščenka dioksinom (dioxin, 2,3,7,8-Tetrachlorodibenzo-p-dioxin ili C12H4Cl4O2). Čudno je što nemački profesionalci nisu uspeli da postave brzu dijagnozu (i to prilično jednostavnu); ono što čitavu priču čini još zanimljivijom, podatak je da je poznati nemački toksikolog, profesor na klinici Charite dr Gilbert Šenfelder (Gilbert Schönfelder), savetovao Viktora Juščenka da jede čips od krompira, koji sadrži masnoću koja uklanja dioksin.
Čak i ako je ovo moglo biti zbog poverlјivosti i jednostavnog prikrivanja dijagnoze na zahtev pacijenta, onda u slučaju ne toliko vernog saveznika Juščenka, Julije Timošenko, možemo videti jasnu političku pristrasnost lekara. Timošenkova je uhapšena i osuđena 2011. zbog zloupotrebe službenog položaja. No, poznata po svom energičnom političkom delovanju, zdravom načinu života i sportskom ponašanju, bivša premijerka je ubrzo prijavila brojne bolesti. U aprilu 2012, lekari sa klinike Charite koji su pozvani da ispitaju njeno stanje, tvrdili su da je imala hroničnu diskus herniju i da se ova dobro poznata bolest ne može efikasno lečiti u Ukrajini. Štaviše, u oktobru 2013, šef Šaritea, professor Karl Maks Ajnheupl (Karl Max Einhäupl) rekao je da Timošenkova bez operacije nema šanse za oporavak. Nakon što je posle ukrajinske obojene revolucije puštena iz zatvora, Timošenko je sledećih nekoliko dana provela krećući se po Kijevu u invalidskim kolicima, a štikle koje je nosila brzo su postale popularni mim (mem). Nekadašnja zatvorenica Janukovičevog režima potom se uputila u Berlin, gde je, nakon kratkog fizioterapskog tretmana, ponovo normalno prohodala.
Slučaj Timošenkove je bet sumnje bio politički motivisan, ali ostaje otvoreno pitanje da li su i zbog čega lekari učestvovali u političkoj farsi, prvo proglašavajući neizlečivu bolest, koju su, potom, na brzinu uspešno lečili?
‘’Anđeo smrti sa Šaritea’’ ili ‘’Sestra Smrt” i “Novičok”
Tokom 2020. godine reputacija Charite-a ponovo je izbila u žižu javnosti. Tamo je odveden ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni, nakon što je, navodno, otrovan Novičokom. Zanimljivo je da tada niko nije uzeo u obzir činjenicu da Putinu ili ljudima iz njegove bliže okoline ni najmanje nije bio potreban takav skandal ili da je Navalјni mogao biti eliminisan na jednostavniji, manje senazacionalistički i manje očigledan, a medijski manje ekslpoatisan način. Pa ipak, stručnjaci klinike gotovo odmah su pronašli tragove Novičoka – čudnog i naizgled neefikasnog otrova koji, prema izveštajima o njegovoj upotrebi, navodno nije sposoban da izazove smrtni ishod. Navalјni je tako postao živi i zdravi mučenik ruske demokratije, a lekari su za ekspresan i uspešan rad pohvaljeni od specijalnih službi. Ima ironičnih komentara da bi, po potrebi, Navaljni ponovio Kernesov scenario, jer su mučenici često i bolji ako su mrtvi.
Bez želje da se za to krivi sama institucija, ipak se treba setiti da je upravo u bolnici Charite kao medicinska sestra radila i Irena Beker (Irene Becker, 1952), poznatija kao Anđeo smrti uz Šaritea i Sestra Smrt (Angel of Death from Charite i Sister Death). Irena je 2007. osuđena na doživotni zatvor zbog ubistva najmanje pet pacijenata. Inače, za samo nekoliko meseci ova žena će možda hodati slobodno, jer joj uskoro ističe rok kada, zbog dobrog ponašanja, može biti uslovno puštena na slobodu. Tokom svog rada na klinici, Beker je progonila i mučila pacijente koji joj se nisu sviđali, ubijajući ih davanjem smrtonosnih doza lekova. No, u jednom trenutku je zaboravila praznu bočicu smrtonosne doze koju je otkrila dežurna koleginica i slučaj prijavila vlastima. Samo zahvaljujući ovoj slučajnosti, ubilačka delatnost humanitarne radnice je otkivena, što je dovelo do procesa i presude. Tačan broj žrtava Bekerove još uvek nije jasan, ali ovaj incident ostavio je dosta pitanja o organizaciji kontrole nad medicinskim osoblјem u nemačkoj klinici.
Prema tvrdnjama mnogih, slučaj sa Timošenkovom ukazuje da su nemački lekari bili umešani u političke igre te da su fabrikovali dijagnoze prema receptima specijalnih službi. Slanje Kerneza na lečenje u Nemačku umesto u Izrael i njegova smrt otvara još više pitanja. Istina, uprkos svim svojim lukavim, očiglednim vezama sa Rusijom i želјom da igra ravnotežu između različitih političkih snaga, gradonačelnik Harkova je bio invalid sa oštećenim plućima i Covid-19 je mogao predstavljati završnim fatalni udarac bez nade na spas. No, posle 15 godina laži i čudnih dijagnoza, postavlja se pitanje da li će njegovi sugrađani poverovati da je umro od Covid-a 19. Jasno je, međutim, da postoji verovatnoća da će se protok VIP pacijenata iz bivših sovjetskih republika u kliniku Charite usporiti jer niko ne želi da postane mučenik demokratije mirno ležeći u besprekorno čistoj mrtvačnici.
