Akademik Radomir Lukić, jedan od najomiljenijih profesora u istoriji Pravnog fakulteta, imao je običaj da od brucoša traži objašnjenje da nabroje razlike između nagrade i kazne. Posle duge i isrcpne rasprave ispostavilo se da postoji samo jedna razlika i bar sedam ili osam istovetnosti, samo je zavisilo od toga kako pažljivo posmatrate postupak nagrađivanja ili kažnjavanja. Neka to bude uteha za one koji misle da im je neka nagrada izmakla, ili da su nepravedno kažnjeni. Šta ćemo, međutim, sa onima koji su nagrade dobijali u ratnim prilikama ili za vojne zasluge? Ovo je priča o ljudima koji su nagrađeni najvišim zvanjima, a zatim su im ta zvanja oduzimana. Neki heroji su ostali bez medalje, a neke medalje bez svojih nosilaca. Surovo? Nepravedno? Tužno? Možda, najpre – poučno. Uostalom, zaključićemo zajedno na kraju teksta.
Kakav je to orden bio ”Heroj SSSR”? Герой Советского Союза bio je najviši orden u SSSR. Ustanovljen je 16. aprila 1934. godine. Najviše je deljen tokom Drugog svetskog rata. Uz taj orden dobijao se automatski i ”Orden Lenjina”. Medalja ”Zlatne zvezde” (Медаль Золотая Звезда) dodeljivan je kao znak raspoznavanja za lica kojima je dodeljen počasni naziv ”Heroj Sovjetskog Saveza”. Ona se od 1939. godine dodeljivala zajedno sa ”Ordenom Lenjina”. Da pojednostavimo ovu naoko komplikovanu situaciju, tipičnu za Sovjete i njihovu opsednutost medaljama: prvi dobitnici zvanja ”Heroj SSSR” dobijali su samo ”Orden Lenjina”, tada najviše odlikovanje i povelju (”gramotu”) koju je dodeljivao Prezidijum, sa opisom zasluge. Da bi se heroji razlikovali od drugih nosilaca ”Ordena Lenjina”, prvog avgusta 1939. godine Prezidijum uvodi medalju ”Zlatna zvezda”, a istom odlukom rešeno je da svi dotadašnji nosioci dobiju tu medalju. Istine radi, treba reći da orden ”Heroj SSSR” teorijski nije bio najvredniji orden. Iznad njega su se nalazili ordeni za najviše komandante nazvani po Suvorovu, Kutuzovu, Ušakovu i Nahimovu. Na samom vrhu nalazi se ”Orden Pobede”. Napravljeno je samo 22 komada, od čega tri nisu uručena, a jedan je oduzet. Dodeljivan je samo generalima i maršalima, a cena jednog primerka danas na aukcijama iznosi 20 miliona dolara, samo što niko ne želi da ih proda.
Latini su često govorili da je svaka senka dete svetla. Tako je i sa kažnjenima. Za šta su sve u SSSR davali orden heroja znamo, a zašto su ga oduzimali? Orden je dodeljivan od 1922. do 1991. godine. Prvi su to zvanje dobili polarni piloti koji su učestvovali u spasavanju putnika i posade broda ”Čeljuskin” 1934. godine. Prvi nosilac bio je Anatolij Lapidevski (Анато́лий Васи́льевич Ляпиде́вский), pilot-instruktor, kasnije general-major. Poslednji koji je poneo ovaj orden bio je kapetan druge klase Leonid Solodkov (Леонид Михайлович Солодков), specijalista za istraživanja velikih dubina. Orden je dobio samo dva dana pre raspada SSSR. Ukupno je ovaj orden ponelo 12.777 ljudi. U taj broj ne ulaze ljudi kojima je to zvanje oduzeto. U konačnom zbiru 12.618 ljudi je dobilo taj orden jednom; dvostrukih nosilaca ima 154, a trostrukih – tri (Buđoni, Kožedub i Pokriškin). Četvorostruki nosilac je samo jedan – Žukov, a rekorder je Brežnjev sa pet ordena. Zvanje grada – heroja nosi i 12 gradova SSSR, kao i jedna tvrđava, brestovska.
Da navedemo i to da Ruska Federacija nije tako široke ruke u deljenju ovog ordena, kao što je bio SSSR. Nije ni čudo, jer su ratni napori u odnosu na Drugi svetski rat daleko manji i ređi. Do sada je ovaj orden dobilo manje od hiljadu ljudi, pri čemu je gotovo polovina nagrađena posmrtno. Ponekad se i odluka o dodeli ovog ordena proglašava tajnom, pa se tako i dodeljuje. Reč je, pre svega, o obaveštajcima i kontraobaveštajcima. Imena i broj nagrađenih znaju samo u Kremlju.
Dolazimo do ”junaka” ove teme, a to su ljudi kojima je orden oduzet. To je ukupno 148 ljudi (svi muškarci). Po kom osnovu to je moglo da se dogodi? Dva su modusa: ili bi vlast priznala da je lice bilo dostojno te nagrade, ali se kasnijim svojim kriminalnim i protipravnim postupcima kompromitovalo, ili bi poništili odluku diskrecionim pravom. Po prvom osnovu 133 čoveka su lišena tog zvanja, a 15 po drugom. Ali, ni tu nije kraj peripetijama. Dolazilo je i do dvostrukog menjanja odluke pa su 63 zvanja heroja naknadno vraćena, uglavnom posthumno. Od tog broja streljano je njih šesnaest! Možemo samo pretpostaviti kako su se osećali ljudi (i njihove porodice) koji su prešli put od svečanog do streljačkog stroja. Oduzimanjem zvanja poništavani su i podvizi koji su doveli do nagrađivanja, a mi ćemo se pozabaviti samo onim najneverovatnijim. Nije bilo lako dobiti ”heroja” (kako su kratko, u žargonu, zvali ovaj orden), ali nije bilo jednostavno, u nekim slučajevima, ni zadržati ga. Svako oduzimanje ordena je drama i priča za sebe, trauma za tog čoveka, ali ovi primeri jesu nešto zbog čega bi trebalo ponaosob napisati roman ili snimiti film.
U vreme Staljina streljano je četiri maršala i veći broj visokih oficira, pa u odnosu na tu činjenicu oduzimanje čina ili ražalovanje izgleda kao pomilovanje. Ipak, to u svesti ljudi koji su to preživeli nije baš tako. Glavni maršal artiljerije (najvažniji maršal posle generalisimusa) Sergej Varencov (Серге́й Серге́евич Варенцо́в, 21(2). VIII 1901 – 1. III 1971) ostao je bez titule i ordena heroja 1963. godine i degradiran uz obrazloženje da nije ispoljio političku budnost i da se nedostojno poneo. Sve je krenulo od pukovnika GRU Oljega Penjkovskog (Оле́г Влади́мирович Пенько́вский, 23. IV 1919 – 16. V 1963), najvećeg špijuna kog su SAD imale u SSSR ikada. Lišen je čina i streljan. On je, međutim, bio najpre Varencovljev ađutant u završnoj godini rata, a kasnije i rođak. Varencov mu je pomogao da krene u ozbiljnu vojnu karijeru omogućivši mu da postane načelnik kursa na vojnoj akademiji ”Frunze”. U to vreme Penkovski još nije bio zavrbovan. Bez obzira što je vrlo često bio u kući maršala, Penkovski nije iskoristio njegove informacije, niti ga na bilo koji način uvukao u svoj izdajnički zadatak. Na suđenju Varencov se pojavio isključivo kao svedok. Međutim, Prezidijum je mislio drugačije i on je ražalovan za četiri čina – do general-majora, a ubrzo je poslat u penziju. Po jednoj od verzija, Hruščov i maršal Čujkov iskoristili su priliku da se obračunaju s moćnim maršalom. To nije bez logike, s obzirom na to da smo se bavili već nezahvalnošću Hruščova kada je reč o maršalu Žukovu. Posle smrti ražalovanog maršala rodbina i saradnici bezuspešno su pokušavali da pokrenu proces rehabilitacije. U postsovjetskom periodu takođe nije rehabilitovan iz formalnog razloga – njemu nikada nije bilo ni suđeno, a rasprava po njegovom delu vođena je prema administrativno-disciplinskom postupku. Nije mu čak ni vraćeno zvanje heroja, opet iz formalnih razloga – nikakvom presudom ili rešenjem ono njemu nije ni oduzeto, već odlukom Politbiroa…koji više ne postoji. Nije pomogla ni atmosfera opuštanja u vremenu perestrojke, kada su čak i dokazanog izdajnika Penkovskog mnogi pokušali da prikažu kao pozitivnu ličnost koja je težila uspostavljanju bližih veza i otopljavanju odnosa sa Zapadom.
Posle odlikovanja poslednjeg heroja SSSR tema heroja trebalo je da bude završena. Heroji SSSR postali su heroji Zajednice Nezavisnih Država (Содружество Независимых Государств), a revizija ranijih nagrada i procesi rehabilitacije kao da su trajno napušeni ili skrajnuti. Poslednji kome je oduzeto zvanje heroja bio je Aleksej Kulak (Алексей Исидорович Кулак, 1922-1984), pukovnik KGB. Šest godina posle njegove smrti otkriveno je da je radio za strane obaveštajne službe. Činilo se da je proces rehabilitacije i vraćanja zvanja heroja bio završen s emigrantom Mihailom Grabskim (Михаил Исаакович Грабский (1923-2007). Titulu heroja stekao je 1944. kao tenkovski narednik. Godine 1983. prebegao je u SAD pa su mu sva zvanja i priznanja oduzeti. Sedamnaest godina kasnije, 2000. godine Kasacioni sud Vrhovnog suda RF vratio mu je orden. Ni tu se priča zvana ”uzimala-davala” ne završava. Pre devet godina, 2013. zvanje Heroja vraćeno je Nikolaju Kudrjašovu (Никола́й Петро́вич Кудряшо́в, 1922- 1973) kome je to zvanje oduzeto još 1953. godine. Heroju oslobođenja Kijeva nisu progledali kroz prste zbog huliganstva, bahatog ponašanja i šenlučenja. Šest decenija kasnije orden mu je vraćen. Inače, njegov vod je uništio nekoliko stotina nacista u borbama na prilazima Kijevu i sud je smatrao da jedna tuča u pijanstvu to ne može da izbriše.
Ali, ni tu se priča ne završava! Štaviše, za slučaj koji ćemo ukratko opisati treba snimiti uzbudljivu seriju. Reč je o Volođi Golubenku (predstavljao se kao Валентин Петрович Пургин, dok mu je pravo ime bilo Vladimir Golubenko). Ovaj neverovatni prevarant koji je živeo od 1914. do 1940. godine dostojan je Ostapa Bendera, najvećeg junaka tandema Iljf i Petrov. Snalažljivi džeparoš, talentovani prevarant i psiholog-amater uspeo je da se probije u visoke krugove žurnalistike i javnog života u Moskvi i obezbedi sebi visoka zvanja i ordenje. Postao je čak i dopisnik visokotiražnih novina ”Komsomolska istina” (”Комсомольская правда”). U karijeri mu je pomogla rođena majka koju je on progurao da bude spremačica u kabinetu Kalinjina, odakle je ona za njega ukrala nekoliko ordena i službenih ovlašćenja, pa je on proživeo kratak, ali uzbudljiv život putujući širom SSSR kao dopisnik, lažno se predstavljajući, uzimajući novac, itd. NKVD je na to stavio tačku, tako što ga je stavio pred zid…bez ordena, razume se.
Vredi spomenuti i čoveka koji je verovatno najviše unazadio SSSR – Leonida Iljiča Brežnjeva, čija je vladavina obeležena tzv. ”periodom zastoja”. On je sam sebi dodelio zvanje maršala 1976. godine, a pre toga je, po običaju svojih prethodnika, uklonio ratne maršale i svoje prethodnike. Njegovi servilni saradnici nagradili su ga i već spominjanim ordenom Pobede koji mu je oduzet posthumno odlukom Mihaila Gorbačova 21. IX 1989. jer nije dodeljen ni zaslužen u skladu sa Statutom ordena. Pet ordena Heroja mu je ostavio.
