Rat kao najuporniji čovekov saputnik
Nikad ne pokušavaj da pobediš silom tamo gde možeš pobediti obmanom
Sun Cu (544-496 pne)
Jedina ljudska aktivnost koja se nesmetano razvijala i, štaviše, bila stalno podsticana na nove izume i rešenja jeste rat, hteli mi to da priznamo ili ne. Ako je za utehu, najveći broj pronalazaka koji su vezani za rat i vojsku, odmah je potom korišćen i u građanske, mirnodopske svrhe (između ostalih, i ovaj naš omiljeni medij – internet).
Opšta podela ratova svodi se na konvencionalne i nekonvencionalne. Mora se priznati da su svi konvencionalni ratovi oduvek bili i hibridni, pa i kada se nisu tako zvali, koristeći sve moguće metode (pored oružanih) da nadvladaju protivnika. O tome je pisao Klauzevic, navodeći četiri osnovna principa ratovanja:
- U rat uključiti sve raspoložive snage u najpovoljnijem trenutku.
- Usredsrediti snage na rešavajući deo bojišta.
- Ne gubiti vreme ni u jednoj situaciji.
- S najmanjim mogućim naprezanjem eksploatisati postignuti uspeh.
Ovo je razume se, azbuka. Ona razvija i segmente rata koji se do danas nisu promenili:
- Cilj: pobediti protivnika.
- Motiv: pohlepa (za teritorijom, materijalnim resursima, a u robovlasničko doba i prema ljudima).
- Metod: Ovde ćemo se zaustaviti da bismo odgovorili na suštinska pitanja ovog teksta. Šta sve može biti korisno upotrebljeno i kakav sve može biti rat dok se ne pretvori u konvencionalni, odnosno, dok ne progovore topovi?
Savremeni ratovi se nazivaju, s pravom, hibridnim ratovima. To su ratovi novog pokoljenja ( New Generation Warfare). Oni u sebi podrazumevaju PsiOps ( o čemu je pisao B.B. Bogdanović). Mogu biti: zamenski ili surogat rat, ekonomski rat, biološko-hemijski, rat znanja, medijski rat, a tu su i obojene revolucije kao unikatna međuvrsta. U budućnosti nas očekuju i ratovi neletalnog oružja, ali do toga ćemo se načekati.
Medijskom ratu, kao kulturološkom fenomenu koji u sebi kombinuje komunikacijsko-informatičke i informacione modele, obaveštajni rad i još mnogo toga, posvetićemo poseban tekst.
Krenimo stoga od naoko bezazlenih pojava prijemčivih, pa i poetizovanih naslova.
Obojene revolucije
Kada do njih dođe, onda je đavo u jednoj državi odavno odneo šalu. To je najpouzdaniji znak da je pokretač tih revolucija bio ubeđen da je nastupio pravi trenutak za promenu sistema ili, bar, destabilizaciju neke države. Stoga se u teoriji savremenog ratovanja paralelno spore dve struje naučnika: jedni tvrde da obojene revolucije najstaju spontano, a drugi su suprotnog mišljenja. Naravno, ta mišljenja i aspekti menjaju se u zavisnosti od toga da li dotičnoj strani takva revolucija donosi korist ili štetu. U principu, one najčešće nose dobroćudan naslov (plišana, ružičasta, revolucija lala, različka, karanfila, prolećna) s jasnim ciljem da unapred omekša oštricu reakcije javnosti i oslabi otpor protivnika. Da se od toga ne odstupa, dovoljno je da se setimo naziva akcije ”Milosrdni anđeo”.
Pojam obojena revolucija nema svoju tačnu definiciju; tačnije, postoji nekoliko desetina definicija, pa se ne može precizno odgovoriti i usvojiti samo jedna kao generalna, bez obzira što sve koriste sličan ili isti rečnik. Međutim, šta je za sve njih zajedničko? Dokazano je i zna se da su u sve ove obojene revolucije bile uključene direktno ili indirektno Sjedinjene Američke Države! Pri tom one to i ne kriju previše, naprotiv. Kada neka od takvih revolucija uspe, eto razloga da se na sva zvona to oglasi – i obratno. Bez izuzetka, Vašington je uvek imao određenu geopolitičku korist. Teoretičari geopolitičkih zbivanja i procesa obično u te procese u najužem smislu reči svrstavaju: masovne proteste i promenu vlasti u Saveznoj Republici Jugoslaviji 2000. godine, 2003. godine u Gruziji, 2004. i 2013/2014. u Ukrajini. U Kirgistanu prvi vesnici takvih promena pojavili su se 2005. godine, da bi od decembra 2010. do decembra 2012. godine na delu bilo ”Arapsko proleće”. Duž Bliskog Istoka i Severne afrike, od decembra 2010. do danas, praktično, krenuo je talas ”spontanih” protesta i promena. Sve je počelo u Tunisu, četiri meseca nakon Obaminog predsedničkog memoranduma ”Politička reforma na Bliskom Istoku i u Severnoj Adrici”. Samo mesec dana posle toga pao je režim Zine El Abidine Ben Alija, a zatim u februaru 2011. godine na red su stigli Egipat i Hosni Mubarak. U istom trenutku, sinhronizovano, počinju protesti protiv Moamera el Gadafija. Oni dovode do ubistva Gadafija i anarhije koja traje do danas. Taj talas je u većoj ili manjoj meri zahvatio Bahrein, Jemen, Alžir, Jordan, Oman, Džibuti i Irak, a nisu bile pošteđene ni vlade u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i Maroku. Pokretačima ovih ”revolucija” bilo je lako da opravdaju svoju doktrinu i postupke jer se polazilo od tradicionalne predrasude da vlastodršci u zemljama Bliskog Istoka ne odstupaju s trona samo zbog uličnih protesta. Pri tom se prećutkuje dramatičan uticaj interneta i režije, odnosno manipulacije, od strane zainteresovanih službi. Kao najupečatljiviji primer takve manipulacije navodi se izveštaj jednog američkog državljanina iz Velike Britanije koji je na svom blogu prikazivao ugnjetavanje sirijske lezbejke…samo što je za tu ulogu koristio slike jedne hrvatske državljanke. Primera ima mnogo, a jedan od najpoznatijih je nepotvrđen slučaj da su u Kataru napravili scenografiju jednog od gradskih trgova Tripolija gde su potom, kao na svakom filmskom setu, režirali slike kakve već odgovaraju u datom trenutku.
U ”obojene revolucije” spadaju i manifestacije socijalnih protesta u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka koje nisu uspele: u Jermeniji 2008. godine, zatim 2010. i u periodu od 2011. do 2013. u Rusiji, protesti u Belorusiji 2020, kao i pokušaj ”Stepske revolucije” u Kazahstanu ove godine. Sve u svemu, najžešći sporovi teoretičara u vezi s klasifikacijom ovog fenomena vode se oko toga da li ”obojene revolucije” treba uopšte smatrati revolucijama ili delom hibridnog rata. Razlika je više nego jasna i s pravom navedena. Za revolucije se odavno zna da je reč o radikalnim promenama društvenih odnosa ili društvenog uređenja gde učestvuje većina neke socijalne grupacije ili celog naroda, ređe male grupe revolucionara. U svakom slučaju, klasične revolucije se od ”obojenih” razlikuju u najbitnijem segmentu: kako se stvara kritična masa za njihovo pokretanje. Mnoge klasične revolucije svakako su bile pod uticajem globalnih svetskih zbivanja, ali ”obojene revolucije” karakteriše upravo ta razlika – da su po pravilu podsticane (pa i finansirane) od neke druge, spoljne sile.
Kao dokaz da su ”obojene revolucije” ustvari destruktivni geopolitički potezi koji često imaju i rušilačke dimenzije, a svakako predstavljaju dugoročan poremećaj normalnog života u ”preporođenim državama sa uvezenom demokratijom”, uzimamo i svedočanstvo samih Amerikanaca. ”Glas Amerike” (Voice of America) tvrdi, u svetlu novih nemira na Bliskom istoku, da je pokret Arapsko proleće dao lažnu nadu za budućnost. Posle samo dve i po godine, raspoloženje stanovništva drastično se promenilo: od trijumfa do očaja, nasilja i krvoprolića. Početkom 2011. godine Egipćani su slavili kraj tridesetogodišnje vladavine Hosnija Mubaraka. Širom regiona diktatori (tako deklarisani od strane pokretača obojene revolucije) zbacivani su s vlasti, a raspoloženje je bilo euforično. Veliki deo Bliskog istoka, međutim, brzo je uvučen u haos. Na primeru Egipta možemo da se uverimo kako je to izgledalo: egipatska vojska posle ”Egipatskog proleća” zbacila je prvog predsednika izabranog na slobodnim izborima, a zatim pustila Mubaraka iz zatvora i smestila ga u daleko konforniji kućni pritvor. O primeru Libije, čija tragedija još uvek traje, trebalo bi napisati posebnu knjigu.
Istorijske činjenice o ”obojenim revolucijama”
Danas se kao tipični predstavnici ”obojenih revolucija” smatraju: