Tokom rusko-turskog rata 1877-1878 godine, ruska armija je za svoje potrebe, nakon zauzimanja grada Ruse (Русчук) 20 februara 1878, organizovala dva skladišta naoružanja kopnene vojske.
Na Berlinskom kongresu, 13. jula 1878, Kneževina Bugarska i Istočna Rumelija su stekle status autonomnih država u okviru Osmanske Imperije. Istočna Rumelija je 6 septembra 1885 inkorporirana u Kneževinu Bugarsku, koja je punu nezavisnost proglasila 5 oktobra 1908 godine.
Poznato je da je Kneževina 1878. godine nastala isključivo zahvaljujući ruskoj vojnoj sili. Ruski knez Dondurov-Korsakov (Александр Михайлович Дондуков-Корсаков, 1820-1893) je 16. aprila 1878. postavljen za carskog ruskog komesara, gde je okupacionim korpusom komandovao do 1879 godine. Rusija je u tom periodu organizaciono, materijalno i kadrovski energično radila na formiranju bugarske vojske; Dondurov-Korsakov je naredbom br. 1 od 8. jula 1878 naložio stvaranje tzv. ”bugarske zemske vojske” (Българската Земска войска). Glavni štab ruske vojske je 1/13. avgusta 1878. bugarskoj vojsci u nastajanju poklonio 15.000 zaplenjenih turskih pušaka šnajder sa 5.250.000 metaka kao i 7000 martinki sa 3.740.000 metaka. Tri nedelje kasnije, 29. avgusta/10. septembra, Bugarima je ustupljeno još 27.000 zaplenjenih turskih pušaka a, po ustanovljenju ”Zemske vojske”, sledećih 26.000 pušaka različitog sistema. Znači, samo do kraja 1878, Bugarskoj je predato 75.500 turskih pušaka.
Nakon što se ruska vojska povukla, Bugarima je ostavljeno ukupno 192.000 jednometnih ruskih pušaka sistema Krnka, 39.000 zaplenjenih turskih pušaka sistema Martini-Peabody i Snider i 8000 Chassepot. U suštini, Bugarskoj je pokonjeno kompletno naoružanje koje se nalazilo u radionicama u Ruseu. Početkom 1880. iz Rusije je nabavljeno 44.000 pušaka sa 12 miliona metaka a 1887 – još 30.000 pušaka “Berdan 2”. Konačno, 25. decembra 1889. sa austrougarskim Steyr-om je sklopljen ugovor o isporuci 60.000 petometnih pušaka 8 mm M1888 sistema Mannlicher. Od tada pa sve do kraja Drugog svetskog rata Bugarska je nabavljala ”Manliherke” različitih modela za opremu svoje vojske. Očito da mladoj Kneževini problem nije predstavljalo samo oružje – problem je bio u nedostatku skladišnih kapaciteta i zavoda u kojima bi se ono održavalo i repariralo, kao i, u logističkom smislu, pogona za proizvodnju municije.
Knez Dondurov-Korsakov se odmah, 8. Jula 1878, obratio glavnokomandujućem ruske armije na Balkanu, Eduardu Totlenbenu (Эдуард Иванович Тотлебен, 1818-1884), sa molbom da se pokretna poljska radionica br. 3, stacionirana u luci Ruse, prepusti Bugarskoj. U Ruseu je još od 1865. postojao manji turski arsenal za održavanje topova sistema Krupp, u koji je, nakon povlačenja ruske vojske (februar 1879), trajno smeštena bivša ruska radionica. Bugarski knez Aleksandar Batenberg je 4. avgusta 1879. izdao Ukaz br. 23, kojim je propisana struktura ministarstva vojnog. Sastavni deo ministarstva bila je i Artiljerijska uprava na čije čelo je postavljen pukovnik Ivan Lesovoj (Иван Мартинович Лесовой). Na predlog Lesovoga, ministar vojni Pjotr Prensov (Пётр Дмитриевич Паренсов, 1843-1914) se saglasio da postrojenje ponese naziv ”Rusenski arrtiljerijski arsnal” (Русенски артилерийски арсенал) i da se organizuje u 5 cehova. Za načelnika arsenala je tek 28 febrzara 1884 postavljen prvi bugarski oficir – general Simeon Nikolov Vankov.
Pet godina nakon ujedinjenja sa Istočnom Rumelijom, ukazom br. 178 od 31. decembra 1890, Arsenal u Ruseu je zatvoren a postrojenja su preseljena u Sofiju, gde je 1. januara 1891. podignuta ”Sofijska artiljerijska radionica i skladište” (Софийска оръжейна работилница, Софийски артилерийски склад) na čelu sa generalom Stefanom Belovim. Ukazom kneza Ferdinanda iz 1899 radionica i skladište su preimenovani u ”Sofijski artiljerijski arsenal” (Софийски артилерийски арсенал /и склад/). No, nakon isustava stečenih tokom Balkanskih i Velikog rata, Bugari su zaključili da se oružni zavod mora dislocirati na strateški pogodnije mesto. Na osnovu zakona usvojeng na XXI sednici Sobranja i po Ukazu cara Borisa III, arsenal je 1924. godine preseljen u ”Dolinu ruža” (Розовата долина) kraj Kazanlaka (Казанлък), gde je započeo sa radom pod nazivom ”Državna vojna fabrika Kazanlak” (Държавна военна фабрика – Казанлък). Lokacija u ”Dolini ruža” je odabrana strateški – sa prirodnim zaštitom sa severa i juga – Starom planinom i Srednjom gorom, kao i centralnom lokacijom u Bugarskoj. Osnovna namena fabrike je bila proizvodnja oružja, municije i rezervnih delova za vojsku, kao i popravka svih vojnih i policijskih sredstava. Uprkos ograničavajućim klauzulama Nejskog (Neuilly-sur-Seine) mirovnog ugovora od 27 novembra 1919, vojni inspektorat je odlučio da u novoosnovanoj fabrici izgradi i radionicu za artiljerijske granate. Kamen temeljac položen je 5. jula 1933. godine. U tu svrhu su napravljeni specijalni, simbolični alati – mistrije, gleterice i čekići sa drškama od bajoneta i glavama čelića od projektila malog kalibra. Dobri proizvodni rezultati radionice u Kazanlaku podstakli su Artiljerijsku inspekciju da pokrene pitanje izgradnje zasebne fabrike za artiljerijsku municiju. Za lokaciju je (najviše iz političkih razloga) odabran grad Sopot, 135 km istočno od Sofije.
Kamen-temeljac ”Državne vojne fabrike-Sopot” (Държавна военна фабрика-Сопот, danas ”Vazovski mašinogradnja” EAD) postavljen je na Spasov-dan, 9. juna 1936. godine. Fabrika je u Ministarstvu vojnom zavedena kao filijala ”Državne fabrike – Kazanlak”, direktno potčinjena inspektoru za naoružanje u Ministarstvu odbrane, a za prvog upravnika postavljen je mašinski inženjer Asen Petrov Krasnovski (Асен Петров Красновски). Krajem leta 1936. uprava iz Sopota je sklopila prvi ugovori sa nemačkim preduzećima za nabavku potrebnih mašina i opreme. Ideja je bila da se stvori moderno, visokotehnološko preduzeće po nemačkom modelu. Vojna fabrika u Sopotu je 1939. administrativno izdvojena iz ”Državne vojne fabrike-Kazanlak” a za novog načelnika postavljen je pukovnik Gočev (Боню Бонев Гочев, 1895-1955). Istovremeno, fabrika u Kazanlaku je nastavila samostalno da vrši reparacije i proizvodi delove vojnog materijala.
Izbijanje Drugog svetskog rata diktiralo je ubrzanje završetka izgradnje objekata i proizvodne linije; ”Državna vojna fabrika-Sopot” svečano je puštena u pogon 25. jula 1940. godine.
Dve godine nakon završetka rata, 1. aprila 1947, Uredbom Ministarskog saveta, ”Državna vojna fabrika-Sopot” je postala samostalna pravna jedinica. Novom Uredbom Ministarskog saveta od 30. decembra 1948, svi vojni pogoni u zemlji ujedinjeni se u posebno Državno preduzeće ”Metalhim” (държавно предприятие – ”Металхим”). Uredba iz 1947. se posebno odnosila i na fabriku u Kazanliku; iz Ministarstva odbrane prešla je u nadležnost u Ministarstva industrije i zanatstva i po sovjetskom uzoru je dobila kodirani naziv ”Vojni zavod 21” (Военен завод 21). Odlukom Ministarskog saveta od 30. decembra 1948, kodirani naziv je promenjen u ”Vojni zavod 10” (Военен завод 10). U periodu od 1956 do 1958. ”Vojni zavod 21” je osvojio proizvodnju bestrzajnog oruđa 82 mm B-10 (Безоткатное орудиеБ-10) a 1958. je proizveden prvi automat – jurišna puška 7,62 mm sistema Kalašnikov. U Kazanlaku je do 1982 proizvedeno milion, a do 2005 – dva miliona bugarskih 7,62 mm AK!
Inače, odlukom Ministarskog saveta o 10. avgusta 1964, kodno ime zavoda je promenjeno u naziv Objedinjeno industrijsko preduzeće ”Fridrih Engels” (Обединено промишлено предприятие ”Фридрих Енгелс”); preduzeće je bilo zamišljeno kao kostur bugarskog vojno-industrijskog kompleksa koji je objedinjavao sedam manjih zavoda. Dve godine kasnije, ”Fridrih Engels” osvaja proizvodnju ručnih PT bacača 40 mm RPG-7 (Ручной противотанковый гранатомёт) i 73 mm SPG-9 (станковый противотанковый гранатомёт, Копьё). Zavod je, na bazi sovjetskih licenci, postepeno osvajao i serijsku proizvodnju drugog naoružanja; od 1971 – do 1973 – 7,62 mm mitraljeza; 1972 – 1974 – 9 mm pištolja; 1976 – 1978 – 7,62 mm tenkovskih mitraljeza; 1983 – 23 mm PA sistema; 1984 – 1986 – 5,45 mm jurišnih pušaka.
Preduzeće ”Fridrih Engels” je 12. juna 1989, tokom reorganizacije ”Metalhima”, registrovano kao samostalno državno preduzeće ”Arsenal”. U procesu privatizacije, 20 decembra 1991, ”Arsenal” je postao državna kompanija. Nešto kasnije, vlada je prodala 51% akcija društva pod radničkom upravom ”Arsenal – 2000”, na čijem čelu je bio Nikolaj Ibušev. ”Arsenal 2000” je 2011. otkupio ostatak državnog dela kapitala, postavši tako vlasnik preko 99% državnih akcija. Krajem 2016, i 97% akcija ”Arsenala-2000” bilo je u vlasništvu Nikolaja Ibuševa i još nekoliko članova menadžerskog tima. De facto, ”Arsenal” je postalo AD sa jednim vlasnikom (Sole Owner Joint Stock Company).
U vreme blokovske podeljenosti o bugarskom vojno-industrijskom kompleksu se vrlo malo znalo. Javnosti je uglavnom bila poznata bugarska licencna verzija AK-47. No, treba znati da su bugarski konstruktori i samostalno razvijali niz rešenja koja u vreme blokovske zavisnosti uglavnom nisu prihvatana. Primera radi, U jednom od odeljenja sofijskog zavoda u selu Božurište (Божурище) formiran je poseban projektantski biro u kome je radio niz talentovanih inženjera na novim sistemima. Ništa manje nisu bili plodni ni konstruktori DSO ”Metalhim”. Primera radi, inženjer, kasnije general, Jarmakov (Георги Трифонов Ямаков, 1924-1991), jedan je od autora pištolja 9 mm ”Šipka” (Шипка), koji je kasnije preimenovan u ”Bran-1300” i primljen u naoružanje 1974, pokazao je da je po idejama bio ispred svog vremena. Još krajem pedesetih godina XX veka oko metka 7,62×39 mm je konstruisao automat sa slobodnim zatvaračem na bull-pup sistemu. Koliko je njegova ideja bila napredna, tadašnji konzervativni vojni vrhovi ali i tehnološke sposobnosti zavoda, bile su daleko iza mogućnosti da shvate značaj automata i realizuju njegovu proizvodnju.
Sledeći pokušaj razvoja bullpup puške usledio je tek devedesetih godina XX veka. Jedan od vodećih ”Arsenalovih” inženjera, bivši pilot-lovac Geortij Bakalov (Георгий Делчев Бакалов), 27 septembra 1997. je dobio odobrenje za patent nove bugarske verzije jurišnog karabina AK-47 – ŠKB (Штурмовой карабин Бакалова, ЩКБ). Za isto rešenje je 5. marta 1998. izdat i međunarodni patent WO/1998/009130. Ovo oružje se u mnogim detaljima, a prvenstveno u ergonomiji, razlikovalo od ruskog originala (AK, AKM). ŠKB se bazirao na savremenoj bullpup konfiguraciji. No, nakon niza testova na poligonu Arsenala u Kazanlaku, tada aktuelni ministar odbrane Nikolaj Svinarov je 22. 2005. doneo odluku da se ŠKB ne usvaja za naoružanje bugarske armije.
Poslednjih godina ”Arsenal” stalno obogaćuje svoju listu proizvoda. Novi karabini (jurišne puške) se proizvode u dva kalibra – 7,62 i 5,56 mm. Pored eksterno modifikovanih pištolja u dva kalibra, Arsenal pravi i sopstveni puškomitraljez ”Šipka”. Razvijeni su i osvojeni minobacači 60 mm i 81 mm, kao i mine 60 mm, 81 mm, 82 mm i 120 mm, 40 mm šestocevni bacač granata Avalanche i novi podcevni bacači granata po NATO standardima, kao i različite vrste granata za njih. Jedinstveni mobilni kompleks Ninja 1M (Нинджа 1М) opremljen je i arsenalom borbene opreme. U razvoju je novi modernizovani protivavionski top kalibra 23 mm sa kompjuterskim sistemom za upravljanje paljbom.
Savremeni proizvodni opus ”Arsenala” obuhvata, između ostalog:
- Jurišne puške (AR, Assault Rifle) – sistema Kalašnikov u kalibrima 5.56×45 i 7.62×39 mm sa cevima dužine 215 mm: M4SF, M14SF, M7ST i SF; jurišne puške u kalibrima 5.56×45 i 7.62×39 mm sa cevima dužine 320 mm: M52T, M52F, M12F, M8F, M2T, M2F, M11F i, jurišne puške u kalibrima 5.56×45 i 7.62×39 mm sa cevima dužine 415 mm: M5F, M15F, M5F41, M5T, M1F41, F, AR, M14F, M9F, M9, M7T, M75F, M1F i M1.
- Puškomitraljeze – 5,56×45 i 7,62×39 mm M, F i M4F.
- Mitraljeze – 7,62×51 mm M2 i M2S, 7,62×54 mm M, M15, 1MS, T, 1MV i mornaričke 1MN (bazirani na sovjetskim PM i M sistema Kalašnikova).
- Podcevne bacače granata 40 mm UBGL (Underbarrel Grenade Launcher), UBGL-1, UBGL-30, 40×46 mm UBGL-M6, UBGL-M7, M8 i M16, jednocevne bacače granata 40×46 mm SAGL (Stand-alone Grenade Launcher), i višemetne (revolverske) bacače 40 mm i 40×46 mm MSGL (Multi-shot Grenade Launcher)-M (40 mm), MSGL i MSGL-L, ručne bacače granata 40 mm familije ATGL-L (Light Anti-Tank Grenade Launchers) i bestrzajne topove 73 mm ATGL-H (Heavy Anti-Tank Grenade Launchers), H1, H2 i H3, bazirane na ruskim SPG-9 (станковый противотанковый гранатомёт, безоткатное орудие ”Копьё”).
- Automate 9×18 i 9×19 mm ”Šipka”
Još jedna kompanija iz komunističkog perioda, ”Arcus Co.”, osnovana 1965 godine u mestu Ljaskovec (Лясковец), proizvodi municiju i lako streljačko oružje. Na tržištu je poznata po pištolju ”Arcus 94” i ”94DA” – kopiji čuvenog 9 mm Browning Hi-Power M35, pri čemu model 94 ima samo SA, a M95DA – mogućnost SA/DA dejstva.
