U našoj dnevnoj štampi se pre izvesnog vremena pojavila vest da je u Rusiji razvijena puška DXL-5 kompanije Lobaev Arms, koja pogađa ciljeve na distanci od 7 kilometara! No, senzacionalistička vest je prihvaćena bez opširnijih podataka i analize. Za početak, puška još nije završena (finalni deo razvoja, navodno, prekinuo je Covid-19) a predstavljanje javnosti očekuje se 2021 godine. Drugi važan element je sama namena oružja; većina ruskih eskperata, uključujući i Semena Leonidoviča Fedosjeeva(Федосеев Семен Леонидович), smatra da je ona primenljiva sao kao sportsko oružje dok u operativnoj upotrebi nema budućnosti.
Počnimo od nastanka oružja.
Diplomac Filozofskog fakulteta Moskovskog univerziteta, Vladislav Lobajev, tokom devedesetih godina XX veka se u SAD, gde je boravio kao predstavnik moskovske privatne detektivske agencije Aleks, upoznao sa benč-rest takmičenjima. Zaključivši da u ovom sportu uspeh imaju samo vlasnici vrhunskog oružja američke prozivodnje, odlučio je da se sam upusti u konstrukciju namenskih pušaka.
Zanat je ”ispekao” kod Thomas “Speedy” Gonzaleza (Roanoke,Texas) i Clay Spencera (Jacobs Creek Road, Scottsville, Virginia). Prvo oružje konstruisao je u SAD a nakon povratka u Rusiju, 2003, malu manufakturu, pod nazivom Car-top (Царь-пушка), pokrenuo je u svom stanu na moskvskom Arbatu. Naziv je odabran prema famoznom topu kalibra 890mm, koji je 1586 izlio Andrej Čohov (1545-1629) i koji je, kao svojevrstan simbol, i danas izložen u Moskvi. Takom 2005, firma je dobila licencu za oružje Orsis i Skat; da bi proširio proizvodnju, iznajmio je prostor u Podoljskom elektromehaničkom zavodu (Подольский Электромеханический Завод, ПЭМЗ, Подольск, Серпуховская Б. ул., д. 43) a 2007 je u sopstvenim pogonima u Tarusu (Lenjinova br. 61, Kalužska oblast) osnovao skromno privatno društvo sa ograničenom odgovornošću za proizvodnju benč-rest pušaka. Tokom 2007, u Tarusi je konstrusana rana varijanta snajperke SVL, koja predstavlja rodonačelnika familije oružja SVL/SVK-14. Dve godine kasnije, završen je rad na predserijskom modelu, zasnovanom na sistemu zatvarača King v.3. Serijska proizvodnja snajperki SVL započeta je 2010, a oružje je bilo namenjeno službi bezbednosti predsednika Ruske Federacije. U istom periodu, firma je radila na lakoj bešumnoj puški DVL na specijalni podzvučni metak 8,6x39mm. Lobajev je 2010 godine u intervjuu za Forbes izjavio kako je firma ’’Car top’’ tokom 2009 prodala 80 pušaka pri čemu je stvarila profit od oko 20 miliona rubalja (po trenutnom kursu oko 290.000 USD), te da planira da proizvodnju poveća na 200 jedinica. No, rusko Ministarstvo industrije i trgovine je upravo 2010 odbilo da produži firmi petogodišnju licencu! Nezvanično, što je Lobajev odbio da komentariše, izgleda da je kompanija ugrozila tržište do tada neprikosnovenog Otvorenog akcionarskog društva NPO Ižmaš (Открытое акционерное общество – научно-производственное объединение Ижмаш, od 2013 – koncern Kalašnikov).
Vladislav Lobajev je tada odlučio da kompletnu proizvodnju i svih 15 radnika preseli u Ujedinjene Arapske Emirate (al-ʾImārāt al-ʿArabīyyah al-Muttaḥidah), gde je 2011, pod okriljem Tawazun Dynamics(TADS), odnosno, Caracal International LLC original equipment manufacturer (OEM) iz Abu Dabija započeta proizvodnja snajperskog oružja SVL — KS-11 i DVL — SS-113. Kada je 2013 godine istekao ugovor sa Arapima, Vladislav je odlučio da se vrati u Rusiju. Sa bratom Nikolajem (direktor, inače prvi ruski benč-rest takmičar i osnivač nacionalne asocijacije benč-rest strelaca; Vladislav je, zahvaljujući iskustvima stečenim u SAD i UAE, bio glavni iženjer i konstruktor) je u Tarusu registrovao ’’novu’’ korporaciju ’’LOBAEV’’ u čiji sastav su ušli Konstrukcioni biro integrisanih sistema (KBIS, Конструкторское Бюро Интегрированных Систем), Lobaev Arms, Lobaev Ammo, Lobaev Hummer Barrels i Lobaev Robotics.
O kvalitetu oružja Lobaev govori podatak da je rukovodilac promoterske kuće Svet boksa, Andrej Rjabinskij (Aндрей Рябинский) do kraja 2017 godine iz puške SVLK-14 oborio nekoliko svetskih rekorda u snajpingu; počeo je sa pobedom na distanci od 2165m a najbolji rezulat su mu predstavljali pogoci na 4210 m!
Poznatije oružje firme Lobaev Arms su, na primer: SVLK dalekometna (сверхдальнобойная) puška 14S Sumrak na municiju .408 Cheyenne Tactical (10.36×77mm)/.338 Lapua Magnum (8.58×70mm)/.300 Winchester Magnum (7.62×67mmB); DXL-4 Sevastopol, na municiju 408 Cheyenne Tactical (10.36×77mm)/.375 Cheyenne Tactical ( 9,5 x 77 mm); DHL-3 Vozmezdie na municiju 338 Lapua Magnum (8.58×70mm) /.300 Winchester Magnum (7.62×67mmB).
Lobajev je novu pušku DXL-5 spomenu u intervjuu moskovskoj agenciji RIA, odakle je navode preuzela i naša štampa. Tom prilikom, konstruktor je samo naveo da će oružje koristiti municiju većih proporcija i povećane početne brzine. Nekoliko dana kasnije, 7 juna, za oružarski portal internet projekt WarGonzo ponovo se vratio na municiju, sa napomenom da se eksperimentiše sa nekoliko tipova. Lobajev je potvrdio da se prvenstveno ispituje municija sa poboljšanom energijom.
U svojoj analizi još uvek nepostojećeg oružja, Fedosjeev navodi da projektil puškaka izgrađenih oko metka .408 Cheyenne Tactical (408 Chey Tac, 10.36×77mm) na 300 m probija prsluk 6 klase zaštite a neki projektili istu probojnost imaju i sa dvostruko veće distance. Prema tome, metak na kome radi KBIS iz sastava koncerna Lobaev trebalo bi da bude 50% moćniji od navedene municije! To, praktično, znači da bi metak po brzini i probojnosti svakako morao prevazilaziti karakteristike serijske municije 12,7х99mm i 12,7х108 mm ali je još uvek nepoznato u kakvom bi odnosu bio prema moćnom 14,5х114mm. Kod snajpera za 7 km ozbiljan problem će predstavljati i izbor optike. Pri gađanju sa 4,2 km koristila se optika March Rifle Scopes, Deon Optical Design sa uveličanjem 80 x (omogućavala je efektivno dejstvo na cilj veličine 1x1m).
To bi značilo da distance od 6-7 km diktiraju optiku sa uveličanjem 100 x te da se ne bi mogli koristiti uređaji za noćno dejstvo. Prema rečima Fedosjeeva, novo zrno bi moralo po većini parametara da prevazilazi serijsku .408 CheyTac i 12,7mm municiju. Primera radi, kod metka .408, u zavisnosti od tipa, zrno ima početnu brzinu od oko 1100 m/s sa početnom energijom većom od 11 kJ. NATO 12,7х99mm i ruski 12,7х108mm imaju manju početnu brzinu (najviše 850-950m/s), ali odaju početnu energiju do 18-20 kJ. To znači da bi novi metak morao imati zrno sa početnom brzinom većom od 1100m/s i energijom iznad 15-17 kJ, pri čemu se još uvek ništa ne zna oko kog kalibra radi Libajev. Samo se pretpostavlja da se možda radi o oštro-špicastom zrnu prečnika 10-12mm.
No, za praktičnu, bojevu upotrebu poseban problem bi predstavljao proračun elemanta za gađanje. Primera radi, pri dejstsvu iz puške Libajeva Sumrak na 4200 m, balistička trajektrija je imala visinu od nekoliko stotina metara a let do cilja je trajao 13 sekundi! Može se samo zamisliti koliko bi tajao let zrna na 7000 m i koliko bi se uslovi menjali na toj distanci.
Na tako velikoj udaljenosti vremenski uslovi, brzina i pravac vetra, gustina vazduha (i to na celoj trasi zrna a ne samo na mestu gde izviđač vrši proračune i korekture), geografski položaj, rotacija Zemlje i niz drgugih faktrora uticali bi na tačnost pogotka, ako bi strelac uopšte uspeo da uoči cilj i ako bi on bio nepokretan. Svaka kombinacija vatrenog oružja i municije ima pridružene vrednosti, poznate kao verovatna kružna greška ili srednje moguće skretanje (circular error probable, CEP), definisana kao prečnik kruga koji obhvata tačke udara polovine ispalјenih metaka.
Uređaji kao što su laserski dalјinomeri, ručni meteorološki uređaji, ručni računari i softver balističkog predviđanja, i to pod uslovom na pravilno korišćenje, mogu samo delimično doprineti povećanju tačnosti (tj. smanjenom CEP-u); ručni meteorološki instrumenti mere samo uslove na lokaciji na kojoj se koriste. Smer i brzina vetra mogu se dramatično razlikovati duž putanje metka. Svi merni instrumenti, bez obzira na kvalitet, ipak podležu makar i minimalnim greškama, tačnosti i ispravnosti. Na osnovu svega ovoga, Fedosjeev zaključuje da će DXL-5 biti primenljiv samo za sportska takmičenja ali ne i za terenske, borbene uslove.
Konačno, prema poslednjim podacima, maksimalno uspešno dejstvo snajpera u borbenim uslovima do danas je zabeleženo sa daljine od 3520 metara. Snajperista Rob Falong (Rob Fulong) je u novembru 2002 postigao pogodak na 2430 m iz puške .50 (12,7 mm) McMillan TAC-50 sa very-low-drag zrnom Hornady A-MAX od 48,6 grama (750 grejna). Kao detalj, Farlong je, do 1999, služio u istom, 3-ćem bataljonu kanadskog Lakog pešadijskog puka priceze Patriše (Princess Patricia’s Canadian Light Infrantry) u sastavu SFOR u Bosni. Farlongov record oborio je 2009. britanski narednik Kraljevske konjičke garde i Prvog puka dragona (Royal Horse Guards and 1st Dragoons,Blues and Royals) Krejg Harison (Craig Harrison). Harison je sa 2475 m. gađao iz repetirke L115A3 Long Range Riflekoristeći municiju .338 (8.59mm) Lapua Magnum i uništio ciljeve na 2475 metara. Prema sopstvenim rečima, za iznalaženje cilja ispalio je 9 metaka a sa sledeća tri je pogodio mitraljesca, poslužioca i sam mitraljez. Neimenovani snajperista australijskog Drugog Komando puka (2nd Commando Regiment) je 2012 u Afganistanu, iz poluautomatske puške .50 Barret M82A1 sa municijom 12.7mm MP NM140F2 Grade A pogodio cilj na 2815. metara. Konačno, opet anonimni snajperista kanadske komande snaga za specijalne operacije (Joint Task Force 2), 2017 u Iraku je oborio metu na 3540 metara, koristeći, kao i Falong, pušku .50 McMillan TAC-50 i municiju.50 BMG sa zrnom Hornady A-MAX od 48,6 grama.
