Bilo da ste pušač ili nepušač, ratniku je uvek potreban izvor vatre. Zapaliti cigaretu je nešto bez čega se može. Ali, zapaliti vatru da se ogreje vojnik, spremi nešto toplo za jelo, ostvari signalizacija, podmetne požar ili aktivira detonirajući štapin, to su već ozbiljni zahtevi kod kojih se ova korisna stvarčica ne sme ignorisati, čak i kada ste zakleti nepušač.
Tu su i šibice. Ima ih i specijalizovanih – minerskih, koje se ne mogu lako ugasiti. Francuski hemičar Šarl Šora izumeo je 1830. godine i prvi upotrebio beli fosfor u svojoj formuli za izradu šibica. Kada je pronađen neotrovni crveni fosfor, to je dovelo i do pronalaska tzv. sigurnosnih šibica. Prve takve šibice, koje su se palile na tarnoj smesi, proizvedene su u Švedskoj 1855. godine. Tako su ih i prozvali – ”švedske šibice”.
Po priči Čehova u SSSR čak su snimili sjajnu komediju 1954. godine i tako je i nazvali – ”Švedske šibice” (Шведские спички). Proizveo ih je industrijalac Johan Edvard Lundström. Ipak, za vojnu upotrebu komercijalne šibice nisu pouzdane jer se lako ovlaže, brzo gase, a za paljenje su potrebne obe ruke.
Vratimo se onda upaljaču koji može biti na plin ili benzin, jednokratni ili dopunjujući. Danas se umesto kremena (koji se ranije kupovao na trafikama u obliku malih valjaka debljine grafita iz olovke i ne duži od dva milimetra) koristi piezoelektrični element koji prilikom pritiska stvara neophodnu varnicu. Važno je da ne otkažu kad su najpotrebniji, kao uostalom i svi delovi vojničkog naoružanja i opreme. Zato govorimo o predmetu koji je rađen isto tako promišljeno i temeljno kao svako oružje, puška ili pištolj.
Nije uvek bilo ovako lako: kupiti upaljač (ili ga zadužiti), uzeti kutiju šibica, itd. Vatra je, kao što znamo, jedan od najvažnijih, a svakako najpresudniji izum ljudskog roda koji je inicirao sve druge promene (obradu hrane bez životinjske krvi koja je degradirala ljudski mozak i organe, grejanje u staništu, obradu prvih alata, mogućnost seljenja u hladnije krajeve, osvajanje novih prostora, ratovanje, itd). Za izazivanje plamena koristila su se razna sredstva: kremen (vrsta kamena koji baca varnicu), ocilo (kriva turpija koja trenjem izaziva varnicu), trud (pečurka s kore drveta koja se posebno obradi), itd. Kao što je čoveku imanentan nagon za osvajanjima i ratovanjem, tako su ove spravice pratile ratnike, planinare, izviđače, pustolove, istraživače, olakšavajući im život, rad i dejstvo. Svi dobro pamtimo one čuvene ”kaubojske šibice” (safety matches) iz filmova, koje su mogle da se pale bez posebne tarne smeše, o bilo koju površinu.
Opet na scenu stupaju Nemci; hemičar Johan Volfgang Deberajner (Johann Wolfgang Döbereiner) 1823. godine konstruiše prvi upaljač; međutim, tek kada je Karl Ojer fon Velšbah ( Carl Auer von Welsbach ) patentirao ferocerijum (zapaljivu smešu) 1903. godine, upaljač stupa na svetsku scenu. Stvar u ruke uzimaju agilni Amerikanci i kompanija ”Ronson” počinje 1910. godine da proizvodi svoj model ”Vonderlajt” (Wonderlite). Već pre Prvog svetskog rata Nemačka je bila vodeća država po proizvodnji benzinskih upaljača. Jedan od najvećih potrošača bila je vojska. Za svaki vid i rod brojne fabrike proizvodile su upaljače s različitim specifikacijama. Za pilote, naprimer, proizvodili su se upaljači sa aluminijumskim hermetičkim kućištem da bi mogli da ih koriste i ukoliko se prizeme u vodu. Takođe su puštane i nevelike serije upaljača – suvenira u obliku pištolja, bombi, metaka, delova opreme, privezaka za ključeve, što je do danas ostala praksa. Sada se i USB (”fleševi”) prave u tom obliku – i obratno. Za štabove su se pravili posebno dizajnirani i ukrašeni upaljači koji su bili kako znak prestiža, tako i znak ranga. Ta praksa nasleđena je od proizvođača satova. Pamtimo da su oficiri imali časovnike na kojima su stajale oznake za činove. Takvi primerci su puštani u malim serijama, po potrebi, a imali su numeraciju radi ekskluzivnosti i verodostojnosti.
Najveći dobavljač za Vermaht bila je austrijska firma svetskog glasa ”IMCO” (Intermountain Manufacturing Company the JuliusMeister& Co, Austrian lighter manufacturer the Committee on the Internal Market). To je kompanija koja je već 1920. godine počela da pravi upaljače sa mogućnošću dopunjavanja. Upaljač koji će mnogi prepoznati (jer je kod nas kopiran) patentiran je 1922. godine pod brojem 1922-89538. Napravili su preko 70 različitih modela. Firma je prestala s radom juna 1912. godine, posle devedeset godina rada. Samo za nemačke oružane snage napravljeno je oko 200 miliona komada u više od 30 modela. Svi modeli bili su izuzetnog kvaliteta i pouzdanosti. Čak i danas ti upaljači rade bez problema, a brojni sajtovi kolekcionara svedoče o njihovoj popularnosti.
Ni carska Rusija nije zaostajala za drugim zemljama, bez obzira što je najveći deo njenog stanovništva živeo u uslovima spahijskog poretka. Upaljač (зажигалка) lako je našao tržište. Početkom dvadesetog veka Imperija prihvata mnoge novotarije, pa i benzinske upaljače, kao i sve druge zemlje. Posle revolucije, 1917. godine , gotovo sva proizvodnja u SSSR bila je na kolenima, uništena ili teško oštećena ratom. Prestala je i proizvodnja upaljača. U Sovjetskom Savezu proizvodnja robe široke potrošnje bila je, reklo bi se, na poslednjem mestu liste briga vladajućih struktura. Objašnjenje je bilo jednostavno – neophodno je bilo usmeriti novac na jačanje odbrane i trke u naoružanju, pa je roba široke potrošnje praktično nestala s tržišta (podsetimo se bizarne činjenice da je toaletni papir u rolnama kakav mi poznajemo počeo da se proizvodi u SSSR 1969. godine! Dotle je ova roba u obliku listova uvožena ili deficitarno proizvođena u samoj zemlji). Do samog raspada SSSR u slobodnoj prodaji nije bilo čak ni običnih igala, a na automobil se čekalo tako što su imena kupaca izvlačena na lutriji.
Do početka Drugog svetskog rata u SSSR nisu uopšte proizvodili džepne upaljače, a za njihovo postojanje znali su oni malobrojni koji su bili u prilici da putuju u inostranstvo. Hobisti smatraju da je tridesetih godina u fabrici ”Marks i Engels” u Odesi puštena bila serija upaljača, no za to nema nikakvih dokaza, sem replika koje danas kolekcionari naručuju ili sami prave. Smatra se da je to bila kopija upaljača IMCO, ali to što se predstavlja u obliku replike ne postoji u muzeju same fabrike. Ozbiljni istraživači pretpostavljaju da su ti upaljači proizvođeni samoinicijativno u kartelima zanatlija za interne potrebe. Posebno je sumnjiva upotreba puščanih i pištoljskih čaura kao kućišta, jer ti proizvodi izgledaju sasvim primitivno i nepouzdano, bez obzira na to što su im optimistički ukucavane numeracije i razni žigovi. Vrlo je teško proceniti kad su se takvi upaljači pojavili, jer se u Sovjetskom Savezu nije proizvodio kremen. Pri tom, sve što je padalo u plen smesta je proglašavano strateškom sirovinom, pa je veliko pitanje kakvim su sve kanalima mogli da stignu delovi za ove upaljače.
Mnogo je realnija verzija (za koju postoje i materijalni dokazi) da je vojska proizvodila upaljače počevši od 1943. godine u fabrici ”Sanitas” u Odesi, koja je proizvodila i cigarete. Tada se proizvođači ohrabruju i počinju da prave brojne modifikacije jednostavnog dizajna, primitivne i grube izrade, ali upotrebljive. Proizvodnja tih upaljača sa sigurnošću se može datirati od druge polovine 1943. godine. Do tada su borci u rovovima koristili isključivo trofejne upaljače koji su bili veoma cenjeni i čak traženiji od samog oružja, kog je (kako smo videli u jednoj od tema) bilo u izobilju. Frontovske radionce su brzo uvidele princip rada i počele da proizvode upaljače od improvizovanih materijala, našavši čak i zamenu za kremen. Takvih ”modela” bilo je više od sto. Naravno, praksa i frontovska ”moda” je učinila svoje, pa su neke fabrike počele da proizvode prestižnije upaljače za štabski i komandni sastav. Ti primerci su izgledali znatno solidnije, imali su i gravure, insignije, a bili su i oznaka ranga, odnosno statusa vlasnika.
Ono što je ”Levi’s” među farmericama, ”Koka kola” među bezalkoholnim pićima, ili ”Vilis” među džipovima, to je ”Zipo” među upaljačima – generički pojam. Bez njega priča o upaljačima za vojnu upotrebu ne bi bila ni kompletna, ni smislena. U Bredfordu, država Pensilvanija, Zippo Manufacturing Company stvorila je jednu od legendi Amerike. Preko pola milijarde primeraka širom sveta već tačno devedeset godina služilo je i služi ponosne vlasnike. Džordž G. Blajsdel (George G. Blaisdell) osnovao je fabriku 1932. godine, a prvi upaljač sišao je s linije 1933. godine. Naravno, i on je uzor video u najprestižnijem svetskom proizvođaču, austrijskom IMCO. Osim u periodu od 1949. do 2002. godine kada je proizvođen i u Kanadi, ovaj upaljač proizvodi se isključivo u SAD. Ime je dobio jer se vlasniku dopala vokaliza sintagme ”patentni zatvarač” (Reißverschluss, Zipper), a Zippo je zvučao mnogo modernije.
Da je reč o rasnom vojnom proizvodu potvrdio je Drugi svetski rat. Kompanija je prestala da proizvodi za građansko tržište i okrenula se najvećem potrošaču – vojsci. Kućište je rađeno najpre od mesinga, a zatim od crnog čelika zbog nedostatka dragocenijih metala. Modifikacije su bile praktično bezbrojne, a insignije, graviranje, inkrustracije i drugi dekorativni detalji bili su neiscrpni. Pri tom je osnovni mehanizam ostao nepromenjen. Zipo je korišćen u svim mogućim situacijama, a korisnici su ga posebno voleli i vole zbog karakterističnog zvuka pri aktiviranju, kao i pri spuštanju poklopca. Da li treba naglasiti da fabrika daje doživotnu garanciju na svoje proizvode? Zippo je deo popularne kulture, predmet takmičenja dizajnera, model za fotografisanje, čest predmet u rukama manekena i učesnika reklamnih kampanja. Svoje mesto je izborio (kao i u realnom životu) i na velikom ekranu jer je bio neizbežan, kao što su to bile puške, pištolji, bombe…Legendarnu slavu stekao je jednostavnim izgledom (paralelogram zaobljenih ivica) i praktično neugasivim plamenom. Istina je da se sve na ovom svetu može ugasiti, pa i zipo, ali samo kad se duva odozgo, direktno u plamen. Vetar mu, inače, ne može ništa. Stoga ga smatraju mercedesom među upaljačima.
Da ovu priču zaokružimo i našim doprinosom. Prva fabrika šibica na jugoslovenskom prostoru otvorena je 1862. godine u Bečkereku (Zrenjaninu). Njen vlasnik bio je Isak Polak sa sinom. U SFRJ postojale su dve fabrike šibica – u Osijeku i u Dolcu kod Travnika. Upaljače su proizvodili ”Prvi partizan” Titovo Užice i Bor. U Boru je izvesno vreme rađen i veoma popularan program plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu ”Bic”. Nijedna danas, prema dostupnim podacima, više ne proizvodi upaljače. Plastični upaljači za jednokratnu upotebu proizvode se na brodovima blizu teritorijalnih voda Rumunije i Bugarske, da bi se dalje distribuirali u centre širom Evrope.
