Sremski front : od mita, preko zabluda do istine

Najsloženija i najduža bitka Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, dugo je ostala u senci javnog interesovanja, učaurena u naučne radove najvišeg stepena. U teoriji komunikacija takva tema se naziva aziliranom jer se obraća malom broju visokostručnih i upućenih čitalaca. Zbog čega je to tako, pokušaćemo da objasnimo.

Nije nam namera da ponavljamo opštepoznate podatke, jer oni se i ne dovode u pitanje. U izradi ove kraće analize korišćena je verifikovana građa iz Vojne enciklopedije i drugih naučnih radova koji ne podležu ”pesničkoj slobodi” publicistike ili  revizionističkog tumačenja savremene istorije. Navešćemo opšte vojno-tehničke detalje ove operacije, a tamo gde ćemo spomenuti politiku biće to zbog direktnih uzročno-posledičnih veza koje su uticale na tokove vojnih operacija.

Šta se sve podrazumeva pod sintagmom Sremski front?

Ove definicije profesionalni vojnici i istoričari odlično znaju, no mi ih navodimo zbog čestog površnog poznavanja pojmova vezanih za tu imenicu. Front (lat. Frons-čelo) je prostor (zona, pojas, zemljišna linija) na kome se vodi borba između dve jedinice, bez obzira na njihovu veličinu i sredstva. On može biti na svakom delu teritorije neke zemlje. Front može biti pojas zemljišta zahvaćen ratom, ali i naziv za strategijske jedinice krupnih sastava koje dejstvuju na određenoj, široj geografskoj prostoriji. Danas front gubi ranije  značenje usled ogromnih promena u pokretljivosti i vatrenoj moći.  Suprotno frontu je gerilski, odnosno partizanski rat. Od imenice front treba razlikovati frontalni rat. To je situacija gde se zaraćene strane u potpunosti nalaze jedna naspram druge, sa jasnim linijama razgraničenja, pozadinom, itd. 

Mi smo mnoge bitke zaboravili ili potisnuli (Drugi kosovski boj), pa tako niko i ne spominje Prvi sremski front. On je u istoriografiji (Vojna enciklopedija, tom deveti str. 109) zaveden kao Sremska operacija (6-14.IX 1914); dejstva srpske vojske protiv austrougarskih snaga radi njihovog vezivanja, da ne bi bile upućene na ruski front. To je bio prvi veliki srpski vojnički neuspeh sa značajnim brojem žrtava. Srem se već tada pokazao (osim prirodnih vodenih prepreka), kao veoma komplikovana ratna prostorija. 

Preduslovi za stvaranje Sremskog fronta

U tekstu ”Odnosi država kojih više nema SSSR-Jugoslavija” (staviti link) podrobno smo objasnili kako se RKKA našla u Jugoslaviji i šta su uzroci stvaranja Sremskog fronta. Istorija svedoči da je narodnooslobodilačka borba (sa kasnijim sufiksativima građanski rat, revolucija), započela u Srbiji. U toku gotovo četiri godine ratovanja NOVJ je u teškim uslovima, sačuvala i povećala borbenu spremnost da ratuje na gerilski pogodnom terenu; kroz niz borbi i nekoliko ofanziva protiv različitih neprijatelja dokazala je svoju žilavost i nametnula se kao međunarodni faktor u antifašističkog borbi. Ratne okolnosti učinile su da se sovjetske snage stignu na prostor panonskog basena Srednje Evrope i tu pokušaju da preseku odstupnicu grupi armija F (kapitalnoj strateškoj rezervi koju je Hitler kasnije, sve do svoje poslednje bitke uporno čuvao kod Budimpešte, o čemu smo takođe pisali). Tada je NOVJ, ohrabrena približavanjem saveznika na čiju stranu je stala još 1941. godine,  krenula u Srbiju da zatvori glavni strateški pravac odstupanja nemačkih snaga iz Grčke, sa ciljem oslobođenja glavnog grada i konačnog proterivanja neprijatelja iz zemlje. Iz Srbije je krenula 1941. sa nevelikom gerilsko-partizanskom grupom, a vratila se u nju organizovana u divizije, korpuse, pa zatim, od prvog januara 1945. i u armije. 

Presudna bitka za stvaranje Sremskog fronta bila je Beogradska napadna strateška operacija. Sovjeti su iz pragmatičnih razloga, poterujući Nemce sa nekoliko frontova, naoružali NOVJ, jer su na osnovu političkih dogovora (Jalta, Moskva, Krajova) u potpunosti preuzeli dominaciju nad ovom teritorijom. Pri tom nisu mogli da krenu u zajedničke vojne operacije sa gerilskom armijom koja se do tada odlično pokazala u partizanskom ratovanju, ali bez ikakvog frontovskog iskustva. Sovjeti su za kratko vreme opremili 12 pešadijskih i dve okolopne divizije, uz stvaranje zajedničkog odreda ratnog vazduhoplovstva ”Vitruk”.

Posao im je bio olakšan time što su ratni i politički ciljevi NOVJ i SSSR bili isti. Pri tom je naše rukovodstvo želelo da što pre (iz međunarodnih i unutrašnjih razloga)  postane regularna armija, što se formalno dogodilo već prvog marta 1945. godine. Učilo se u hodu, koordinirajući dejstva i usvajajući nove, do tada nepoznate načine ratovanja. Pri tom je trebalo u pozadini organizovati logistiku kako za vojsku, tako i za građanstvo. Uporedo s ratnim dejstvima popravljani su putevi, tuneli, mostovi, kako bi se mogle zadovoljiti navedene potrebe. Ne treba zaboraviti da su u sastavu NOVJ bile i mnoge iskusne starešine, predratni oficiri, španski borci, ali i intelektualci i stručnjaci svih vrsta.   

Opšti i pojedinačni ciljevi Sremskog fronta

Opšti cilj bio je određen političkim i vojnim odlukama zaraćenih strana. Za Nemce je pravac između Dunava, Bosutskih šuma i Save imao ogroman značaj i na taj sektor su postavili 34. armijski korpus s trima divizijama izuzetno ojačanim tenkovskim i artiljerijskim snagama; one su morale da obezbede jedini preostali put za izvlačenje grupe armija E iz Grčke, Makedonije, Kosova i Albanije, pravcem preko Sarajeva i Slavonskog Broda. Na frontu je kod Nemaca taktičku komandu do trećeg decembra 1944. imala Druga oklopna armija, a tada je pristigla Grupa armija E i preuzela komandovanje. Na liniji fronta nalazilo se 16 ustaških divizija sa 170.000 boraca, a u pozadini je bilo spremno još 200.000 pripadnika ustaško-domobranskih jedinica, ne računajući različite policijske snage. Dubina odbrane iznosila je 30 kilometara. Nemci su, hteli ne hteli, morali da obrazuju Sremski front, tako da se time ruši jedna od kvazi-istorijskih tvrdnji da je on formiran kako bi se održala ”lekcija” Srbima koji su četiri godine pružali sporadičan otpor okupatoru. Ozbiljna istorija mnogo puta do sada je dokazala da su sami partizani otišli iz Srbije još 1941. godine, jer je to područje bilo zasićeno neprijateljskim snagama koje su obezbeđivale strateške pravce i izuzetne izvore prirodnih bogatstava kakvi su bili Bor, Zaječar, Majdanpek, Prahovo, Trepča, itd. 

NOVJ, odnosno JA, imala je suprotan cilj. On je usvojen na februarskoj koordinaciji između Tita, Tolbuhina i Aleksandera u Beogradu i do tančina je uobličio prolećnu ofanzivu. Cilj i zadatak JA bio je trostruk: da rastereti Treći ukrajinski front za operacije u Mađarskoj i u Austriji i veže na sebe 34. nemački korpus uz pomoć sovjetskih snaga, kako on ne bi mogao biti upotrebljen u Mađarskoj. Drugi cilj, po dogovoru s maršalom Aleksanderom, bio je da na opštem pravcu nastupanja Beograd-Zagreb-Ljubljana-Beljak flangirano obezbedi nastupanje Trećeg ukrajinskog fronta i saveznika u Italiji, povezujući krila kao središnja nastupajuća kolona. Akcije po osnovi tog plana trebalo je da počnu do 30. marta kada bi dolinom Une, prema Lici i Gorkom Kotaru, JA svojim dejstvom privukla snage nemačkog 97. armijskog korpusa u Istri i na Slovenačkom primorju. Treći cilj, kao posledica proboja Sremskog fronta i koordiniranog talasa potiskivanja okupatora bio je konačno oslobođenje zemlje.

Kakav je bio značaj Sremskog fronta za Crvenu Armiju? Ruski izvori (”Drugi svetski rat bez oznake poverljivo- knjiga gubitaka” general-pukovnika Grigorija Fedotoviča Krivošejeva s grupom autora, Moskva 2009) svedoče da se ovaj front ne svrstava u kapitalne operacije Crvene Armije. Štaviše, on se u toj knjizi i ne spominje. On se vezuje za Beogradsku stratešku napadnu operaciju u sovjetskim arhivskim izvorima; Krivošejev odmah posle Beogradske prelazi na Budimpeštansku stratešku ofanzivnu operaciju 1944-1945.

Sovjetska komanda koncentrisala se na formiranje Mađarsko-sovjetskog fronta jer je, prema obaveštajnim podacima, bila u saznanju da je tamo čekaju presudne borbe za prodor u ”trbuh” Evrope. Ta operacija trajala je relativno dugo (108 dana na frontu širine 420 kilometara) s neuporedivo većim gubicima nego na Sremskom frontu. Stoga su Sovjeti u vrlo kratkom roku imprepsivno naoružali i opremili naše jedinice, prepuštajući našim komandantima da u hodu uče i savladavaju zamke frontovskog rata i sadejstva.

Angažovane snage

Već smo spomenuli snage Sila osovine. Nemačko brojno stanje bilo je oko 100.000 vojnika u sasatvu 34. armijskog korpusa, čemu dodajemo navedene snage ustaša, domobrana i policijskih formacija NDH. Na čelu se nalazio Aleksandar Ler, kome je posle rata suđeno i presuđeno u Jugoslaviji. Nasuprot Nemaca i njihovih saveznika nalazile su se snage NOV i POJ (JA), SSSR i Bugarske. Predvodio ih je Maršal Tito  u sadejstvu sa Tolbuhinom (Фјодор Иванович Толбухин)  i Dimitrovom (Владимир Димитров Стойчев),  komandantom bugarskih snaga. Kad smo već kod njega, spomenimo raritetnu činjenicu da je on, po jednom izvoru, rođen u Sarajevu i da mu je majka bila Srpkinja Jelena, kćerka gradonačelnika. 

Naše snage su u sastavu Prve armijske grupe  (od prvog januara 1945. godine) imale jedanaest divizija i stalno su jačale tokom operacija putem mobilizacije. Peko Dapčević je komandovao Južnom grupom divizija, a Milutin Morača Severnom grupom kojoj je pripao zadatak proboja fronta. Drugi ukrajinski front pod komandom Malinovskog nastavio je za Mađarsku i formirao je Mađarsko-sovjetski front. Treći ukrajinski front učestvovao je u Beogradskoj operaciji, forsiranju Dunava kod Batine da bi utvrdio mostobran, a zatim ušavši u Mađarsku krenuo bočnim napadom prema Beču, gde će se spojiti sa zapadnim saveznicima. Radi lakšeg razumevanja koordinacije dejstava na terenu treba znati sledeće: naša divizijska formacija razlikovala se od sovjetske. Dok je kod nas većina snaga bila u prvoj borbenoj liniji, Sovjeti su se držali trojne formacije: svaka divizija imala je tri puka sa po tri bataljona. Kada bi divizija bila na prednjem kraju, dva puka su bila na prvoj borbenoj liniji, a jedan u rezervi. U proseku, manje od 40% ljudstva sovjetske formacije bilo je direktno uključeno u borbu. 

Jedan od razloga što se Sremski front decenijama nije glasno slavio kao što su to bile bitke na Sutjesci, Neretvi, Kadinjači, pa čak i pri desantu na Drvar, jeste prinudno angažovanje dve bugarske divizije. To je bio Titov ustupak (ako je to odgovarajuća reč) proleterskom internacionalizmu i budućoj konfederaciji. Bugari su u velikom broju stradali u Budimpeštanskoj strateškoj napadnoj operaciji, o čemu govori jedinstven vojni muzej, verovatno jedini na svetu koji je napravljen na tuđoj teritoriji. Reč je o muzeju u zamku Šikološ koji je (kao izdvojeno odeljenje Bugarskog nacionalnog vojnog muzeja) bio zatvoren početkom devedesetih godina, razdruživanjem VU i SEV.

Mnogo veći problem (o kome se takođe dugo ćutalo, a ni danas se ne spominje rado) je mobilizacija 15.000 Šiptara. Za jednog od komandanata bio je postavljen Šaban Poluža, zloglasni vođa balističke ”Regimente Kosova”. Posle opšte amnestije on se pridružio partizanima, ali umesto da povede svoje sunarodnike na Sremski front, on je počeo oružanu pobunu protiv novih vlasti. NOVJ je u to vreme morala da izdvoji 40.000 vojnika za gušenje te pobune. 

Tok operacije

O samom toku operacije ima mnogo dostupnih i nesumnjivo tačnih podataka, stoga ćemo se u najkraćim crtama osvrnuti na neke delove. Front su Nemci podelili na sedam sektora (od istoka ka zapadu), odnosno linija: ”braon”, ”zelenu”, ”žutu”, ”crnu”, ”crvenu”, ”nibelunšku” i još jednu ”zelenu”. Glavna, ”nibelunška” linija protezala se od Bosuta do Dunava. Posle oslobođenja Beograda prvi i devetnaesti korpus NOVJ u sadejstvu s 19. streljačkom divizijom RKKA preduzeli su gonjenje neprijatelja kroz Srem i do prvog novembra oslobodili istočni deo Srema sa Sremskom Mitrovicom. U međuvremenu, do kraja 1944. godine jedinice NOVJ oslobodile su Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru, deo Bosne i Hercegovine i Dalmaciju, uključivši se u jedinstvenu borbenu liniju. Levi bok tog fronta bio je preko Jadranskog mora povezan sa frontom zapadnih saveznika, a desni je na Dravi držao vezu sa levim krilom Crvene armije. Nemci su kao mesto najvećeg otpora odredili deo fronta između Dunava i Bosuta i to je bio glavni odbrambeni pojas nemačkog 34. armijskog korpusa. Taj deo fronta bio je dug 30, a dubok pet do šest kilometara. O značaju proboja na tom mestu govori podatak da su Tito i Aleksander, komandant anglo-američke 15. grupe armija, 16. februara lično obišli položaje.

Proboj fronta

Operativna ideja GŠ JA bila je jasna: napasti frontalno s manjim brojem divizija, a obuhvatnim manevrom Prve i Treće armije izvršiti opkoljavanje, uništiti glavninu neprijatelja i preći u gonjenje na što širem frontu u pravcu Zagreba i Varaždina. Pored naših trupa, izvesno vreme su u proboju učestvovale snage 64. i 68. streljačkog korpusa RKKA, delovi dve vazduhoplovne divizije i rečna flotila. Bugarska prva armija je nastupala sa trećom i osmom pešadijskom divizijom Otadžbinskog fronta Bugarske. U sastavu naše Prve proleterske divizije borio se i bataljon Slovenaca formiran u Beogradu, kao i italijanska brigada ”Garibaldi”. Sam proboj počeo je 12. aprila artiljerijskom i avio-pripremom. Sinhronizovanim dejstvima probijen je front na najvažnijim delovima. Dan kasnije, 13. aprila počelo je gonjenje neprijatelja. Zauzimanjem Vinkovaca i Županje izvršen je od strane Prve armije potpuni proboj fronta čime su stvoreni uslovi za dalje strateško nastupanje.

Gubici

Laički nastrojeni hobisti, istraživači i revizionisti upravo u broju gubitaka traže razloge za teoriju zavere u kojoj je Sremski front trebalo da posluži kao ”disiplinovanje srpskog naroda i buržoazije”. Međutim, vojnička teorija i praksa veoma ubedljivo objašnjavaju takve gubitke:

• Partizanski način ratovanja prouzrokovao je do tada srazmerno male gubitke, čak i u velikim ofanzivama. Taktika ”udari i povuci se” pri kojoj su partizani najčešće birali mesto i vreme napada (zasede, prepadi, upadi, zaobilaženje glavnih udarnih tačaka, itd) omogućavali su da se s minimalnim žrtvama postignu željeni ciljevi. Na frontu to nije slučaj upravo iz razloga nemogućnosti primene taktičkih postupaka poznatih i prihvaćenih od strane partizana.
• Opremom koju su u ogromnom broju i količini za kratko vreme dobili, partizani nisu mogli preko noći da se upoznaju i ovladaju njome. Često i naivno verovanje u nadmoć ruske tehnike takođe je odnosilo svoje žrtve, pored samoranjavanja, neznanja, neuvežbanosti, itd. Strpljivo mirovanje i teški uslovi rovovskog života takođe nisu bili nešto što je bilo svojstveno partizanskom načinu ratovanja. 
• Taktički i operativni postupci frontovskog rata koji su sa sobom doneli i nametnuli Sovjeti takođe su značajno doprineli relativno velikim gubicima. Pri tom su komande i štabovi naših snaga prihvatili dva velika zadatka, do tada neviđena u partizanskom iskustvu, o čemu smo već pisali: trebalo je na pravcu glavnog udara održati odgovarajući tempo kako bi se sačuvale veze s bokovima. Te veze nisu bile više partizanskog tipa, već se radilo o sinhronizovanim strateškim napadnim operacijama do tada neviđenih razmera. 
• Nikako ne treba zaboraviti ni značajnu činjenicu vezanu za nemačke trupe: pred partizanima se nisu više nalazili usamljeni garnizoni, utvrđene borbene tačke, bunkeri ili pravci koje su mogli zaobići; nemačka armada je za sobom imala ogromno iskustvo rovovskog rata Istočnog fronta. Ako pri tom dodamo zanos, pa i naivnost starešina da će ličnom hrabrošću što pre proterati neprijatelja iz zemlje, možemo dobiti približnu sliku koliko je velika razlika bila između gerilskog i frontovsko-rovovskog ratovanja.
• Značajan deo gubitaka ostvaren je i u pozadini – na putu ka bolnicama, nedovoljnom sanitetskom obezbeđenju (front je tražio veoma značajnu logističku podršku: udobne i higijenski uslovne bolnice, službu transfuzije koju partizani nisu do tada imali, prehranu, ogrev i to baš u jednoj od najhladnijih zima zabeleženih, uporedo formiranje građanskih organa, itd). Rovovski život takođe je odnosio žrtve (promrzline, neredovna ishrana, manjak opreza, nehigijena). Porediti gubitke partizana i pripadnika armade kakva je bila JA, besmisleno je i vojnički i statistički. Kao primer te neuporedivosti, navedimo i istorijske okolnosti, upotrebu savremene tehnike, taktike i opšteg pojma ratovanja. Za prvih pet meseci na Sremskom frontu poginulo je oko 13.000 boraca. Podsetimo da je za vreme Cerske bitke, u toku devet dana poginulo 3.000 i ranjeno oko 15.000 srpskih boraca ( ni Austrougari nisu bolje prošli, naprotiv: 9.000 poginulih, 30.000 ranjenih i oko 4.500 zarobljenih).

Za 172 dana borbi smatra se da je poginulo oko 13.000 boraca JA (poimenično, a podaci nisu konačni), oko 1.100 boraca RKKA, 623 borca Bugarske narodne armije i 163 borca italijanske brigade. Iz stroja Prve i Treće armije izbačeno je 36% borbenog sastava. Jasno je da je za oslobođenje svoje zemlje najviše žrtava dao upravo naš narod. Presudan je bio doprinos Srba. U jesen 1944. na front je upućeno blizu 300.000 boraca od 1912. do 1927. godišta. To je i logično jer se mobilizacija nije mogla vršiti sa teritorije koja je još bila pod okupacijom. Svi ovi podaci potvrđuju gore navedenu tezu da je frontovska borba odnela mnogo više žrtava nego sve ofanzive u toku Drugog svetskog rata, pri znatno težim operativnim uslovima. I sami službeni podaci o mobilizaciji govore upravo o tome  da je srazmetno najveći broj mobilisanih (1944. mobilisano je 320.000, a 1945. godine 650.000 boraca) bio s teritorije Srbije (424.000), Makedonije (136.000) i Vojvodine (90.000). Tek oslobađanjem zapadnih delova zemlje moglo se mobilisati veći broj ljudstva iz Bosne (208.000) i drugih krajeva. 

Zablude i teorije zavere

Najveća od svih zabluda je svakako ona koja se odnosi na komunističko ”disciplinovanje” i osvetu srpskoj buržoaziji i Srbima, zaboravljajući da je najveći broj partizanskih jedinica sačinjavao srpski živalj koji je bio i najugroženiji za vreme rata. O strateškom značaju Srbije za Treći rajh već smo pisali. Brojke su neumitne i kažu sledeće: NOVJ je za pet godina rata imala oko 305.000 poginulih i 425.000 ranjenih. Ni sadašnjom metdodologijom i pristupom arhivskoj građi svih zaraćenih strana ozbiljni istraživači, doktoranti i kandidati nauka nisu mogli da utvrde proporcije po nacionalnom ključu.

Mnogi hobisti su skloni da Sremski front smatraju hirom Tita i njegovog štaba, zaboravljajući kapitalnu činjenjicu:Sremski front formirali su Nemci da bi omogućili svojoj grupi armija E da se izvuče navedenim pravcima kako bi mogla da učestvuje u odbrani Trećeg rajha. Postupak NOVJ je bio samo odgovor na nemački postupak. Nasilna mobilizacija u svetskom globalnom sukobu je normalna pojava, pa i u miru su ljudi pozivani kako bi odgovorili svojoj obavezi prema državi, a kamoli kad je bila potreba za popunom gubitaka. 

Autori koji upotrebljavaju sintagmu”Cvet srpske mladeži” patetično opisujući žrtve Sremskog fronta, previđaju jednu kapitalnu činjenicu: Cvet srpske mladeži krenuo je 1941. godine (kako komunisti, tako i rodoljubi koji su izbegli zarobljeništvo) u borbu za slobodu onda kada je Nemačka suvereno vladala celom Evropom, stigla na obale Lamanša i pod Moskvu. Mnogi su postali heroji, visoki komandanti i posleratni rukovodioci i graditelji nove države. To su fakta. 

Sremski front u sećanju i opštoj kulturi

Za istinske istraživače i istoričare mnogo veće pitanje je : zašto se o Sremskom frontu tako dugo i mnogo ćutalo? Zbog čega o njemu nije snimljen nijedan umetnički film? Čak su i profesionalni istoričari izbegavali disertacije na tu temu. Neobično nemaran naučni pristup ovom događaju vrteo se oko procene da je na tom frontu bilo između dvesta i trista hiljada naših boraca! Čak i tadašnje pojmove arhivistike to je nedopustiva proizvoljnost. U spomen-parku kod Adaševaca nalazi se 15.500 pločica sa imenima poginulih.   

Međutim, ni to nije sve! Sećanje vezano za Sremski front decenijama je bilo potiskivano. Godišnjice proboja organizovala je i finansirala opština Šid, kao da je samo ona imala razloga da slavi taj proboj. Udžbenici i stručna građa su potpunopotisnuli ovu temu iz naše, inače bogate, istoriografije. Paradoksalno je da je Sremski front došao u žižu pažnje javnosti tek pojavom romana ”Knjiga o Milutinu” do tada nepoznatog pisca Danka Popovića. Ohrabren reakcijama, on je napisao knjigu eseja i razgovora ”Vreme laži”, s jasnom naslovnom aluzijom. Međutim, tek je jedan veliki, istinski priznat i veliki pisac i intelektualac, profesor Slobodan Selenić svojim romanima ”Očevi i oci” i ”Ubistvo s predumišljajem”, naterao naučnu i političku javnost da se ovom temom više pozabave. Tako je, u tada prestižnom nedeljniku ”NIN”, počela polemika na visokom nivou, pa je SUBNOR pokrenuo inicijativu za podizanje odgovarajućeg spomenika. I oko tog spomenika bilo je tipično srpskih ujdurmi jer je Dušan Džamonja, megalomanski nastrojen kreator spomeničke arhitekture, tražio honorar od jedne desetine ukupne vrednosti radova, pa su se organizatori okrenuli Jovanu Soldatoviću. Istorijska istina kaže da je to poslednji spomenik podignut u čast ratnih napora naše zemlje. Svečano je otkriven 1988. godine. 

Sociolozi (koje, nažalost, malo ko sluša ovih godina) uporno su ukazivali i ukazuju na to da smo danas nemilosrdno izloženi ”tržištu prošlosti” koje mnoge traumatizuje, iritira, pa čak i zabavlja (!). Dok pravi istraživači uporno prekopavaju po prašnjavoj literaturi, razni hobisti, senzacionalisti i nazovi-književnici žive od kontraverzi i pozivanja na ”moguće teorije zavere” sakuplljajući jevtine poene kod publike, pri tom ostavljajući pravim stručnjacima da se bore s njihovim ostrašćenim pretpostavkama, sumnjama i improvizovanim zaključcima.

Sremski front danas

Pošto se u istoriji ništa ne događa slučajno niti bez razloga, da odgovorimo i na pitanje: ko je imao najviše koristi od proboja Sremskog fronta?  Pre svega, najviši pijetet mora se iskazati za poginule koji su svoj život položili za slobodu zemlje. Istorijski gledano, mi smo, zahvaljujući upravo tim žrtvama i nesumnjivim kolosalnim rezultatima proboja