Šta je cilj Rusije u Ukrajini?

Ukrajinci su u ponedeljak došli na pregovore sa zahtevima da sve bude kao pre, Zapad šalje naoružanje, ali ne bi da njegovi vojnici ginu, a Rusiji nije potrebna Ukrajina nego bezbednost

Zapad se ponaša kao da ne razume suštinu problema s Rusijom i nijedna vrsta pregovora neće dovesti do rešenja ukoliko ne uzmu u obzir razlog zbog kojeg je Moskva preduzela vojnu akciju u Ukrajini. Suština je u tome da Rusiji nije cilj da okupira Ukrajinu i preuzme je kao deo svoje teritorije, nego da se zaštiti od vojne pretnje sa Zapada. A njen zapadni sused planski već decenijama postaje anglosaksonski poligon sa svim vrstama naoružanja i odnegovanim nacističkim grupama koje su već pokazale šta misle o ruskom stanovništvu u Odesi, Donbasu, pa i celoj Ukrajini.

Cilj koji je Vladimir Putin označio rečima denacifikacija i demilitarizacija, kao i upotreba termina genocid, nekima, poput nemačkog kancelara Olafa Šolca, zvučali su smešno, iako je nemački zvaničnik poslednja osoba kojoj bi to trebalo da bude šaljivo. Otkako su ruske trupe ušle u Ukrajinu i napale ukrajinske snage, zapadni narativ je usmeren na to da je Putin uvek bio racionalan, a da se sada promenio; da Moskva ide na obnavljanje SSSR-a; da se neće zaustaviti na putu ka EU kad pregazi Ukrajinu… Kad se čitaju mediji koji podržavaju ovakav diskurs, stiče se utisak da nije jasno zašto je ruska vojska uopšte ušla u Ukrajinu, da je Putin poludeo i da je željan teritorije i krvi. Malo ko se bavi vremenom od prethodnih najmanje osam godina ukrajinske novije istorije (da ne govorimo o ranijem periodu) i samo se pomene da je od tada u Ukrajini živote izgubilo 14.000 ljudi. Minski sporazum je odavno pao u zaborav i sve što je potpisano kao put ka rešenju.

Ukrajinci su u ponedeljak došli na pregovore sa zahtevima da sve bude kao pre, pošto se pokazalo da uvek može da bude gore. To se obično shvati kad je već kasno. Zato je verovatno juče ministar odbrane Sergej Šojgu podsetio od čega je sve krenulo i na šta je Moskva godinama upozoravala: Rusija želi da se zaštiti od vojne pretnje sa Zapada preko teritorije Ukrajine i to je glavni cilj. O tome su Rusi govorili, upozoravali, pozivali na razgovore, insistirali na kontroli naoružanja, predlagali rezolucije. Tek kad je vojna sila preuzela stvar u svoje ruke, nastala je panika. Nažalost, to podrazumeva stradanje nevinog stanovništva i rat bi trebalo da bude poslednja opcija.

Ali problem je što politički Zapad i sada, kad ginu vojnici, žene i deca, odbija da prihvati svoju odgovornost i spreman je da vodi rat do poslednjeg Ukrajinca. Američki predsednik Džozef Bajden kaže da treći svetski rat nije opcija, ali ne kaže da može lako i da postane. SAD i EU, kao i njihovi saveznici, smatraju da će takav rat izbeći ako nesrećnim Ukrajincima isporuče svoje oružje i plaćenike i da će tako poraziti one koji ne dele njihov sistem vrednosti.

Evropska unija odlučila je da šalje ubojito ofanzivno naoružanje velikog kalibra, čak i borbene avione, dok NATO prvi put u okviru kolektivne odbrane raspoređuje snage za brzo reagovanje. Članice su spremne da u narednim danima rasporede dodatnih 40.000 vojnika, na različitim mestima u pripravnosti je 100 bombardera, 30 ratnih brodova koji dežuraju od severa do Mediterana. Da li je onda neobično što je Moskva povisila stepen pripravnosti svoje nuklearne trijade? I da li se onda može verovati Bajdenu da treći svetski rat nije opcija i da američka administracija smatra bespotrebnim podizanje ruske borbene gotovosti snaga za odvraćanje? Da li će Rusija biti jedina koja će platiti visoku cenu? Odgovor svi znaju. Zato je Jens Stoltenberg isključio mogućnost da NATO uvede zabranu letova iznad Ukrajine, a više puta je i u Briselu i u Vašingtonu ponovljeno da neće slati svoje vojnike u Ukrajinu. „Moramo da shvatimo da bi to bio žestok sukob”, zaključio je. Ovako, sukob će biti žestok samo za Ukrajince i Ruse i to je najbolja opcija za Zapad. Ali tako se neće završiti.

Odluku EU da počne da isporučuje naoružanje Ukrajini (za sada je to odbila Mađarska) Moskva smatra neprijateljskom i tvrdi da evropske države neće moći zbog toga da izbegnu odgovornost. Uloga EU – koja je finansirala kijevske vlade posle državnog udara, ali i pre toga, kad možda i nije moglo da se dokaže za šta se sve koristio taj novac – sada je očigledna. Dok su ginuli stanovnici u Donbasu, goreli ljudi u Odesi ili Kabulu, dok su raketirani Bagdad, Tripoli ili Beograd, slavilo se u Beloj kući, a Brisel je to smatrao ispravnim načinom da se uspostavi poredak po njihovim pravilima.

Biljana Mitrinović Rašević