Indonezija već godinama kupuje borbene avione na način koji se teško uklapa u klasičnu podelu na zapadne i istočne dobavljače. Džakarta je navikla da u istoj floti drži američke F-16 i ruske Su-27 i Su-30, ali sledeća faza modernizacije mogla bi da ode mnogo dalje. Francuski Rafal već je izabran kao jedan od glavnih budućih lovaca, dok se kineski J-10CE sve ozbiljnije približava istoj pisti.
Takva kombinacija do sada nije viđena u operativnom vazduhoplovstvu. Rafal i J-10CE direktno se takmiče na izvoznom tržištu, koriste različite motore, naoružanje, senzore, komunikacione standarde i potpuno različite lance snabdevanja. Indonezija, međutim, upravo u tome vidi prednost – što manje zavisnosti od jednog dobavljača i što više prostora za političko i tehnološko manevrisanje.
Najnoviji signali iz Džakarte pokazuju da kineska opcija više nije samo tema za studiju. Indonežanski mediji navode da bi prvi J-10CE mogli da stignu već u aprilu 2027, dok vojni vrh za sada odbija da potvrdi rokove i broj aviona.
Prvi J-10CE već 2027?
Indonežanski list Republika objavio je da bi prvi kineski lovci mogli da stignu u zemlju u aprilu 2027. godine. Zvanična potvrda datuma za sada ne postoji, ali ponašanje indonežanskog vojnog vrha pokazuje da se o nabavci više ne govori kao o dalekoj mogućnosti.
Na pitanje o dolasku kineskih aviona početkom oktobra 2026. načelnik Ratnog vazduhoplovstva Indonezije Mohamad Toni Hardžono odgovorio je kratko: “Samo čekajte.” Takav odgovor nije potvrda ugovora, ali se nadovezuje na izjave iz prethodne godine, kada je ministar odbrane Sjafri Sjamsudin otvoreno govorio da će kineski lovci uskoro leteti iznad Džakarte.
Finansijski okvir koji se pojavljivao u javnosti iznosio je oko devet milijardi dolara. Ta suma sama po sebi ne otkriva broj aviona, jer veliki vojni paketi obično uključuju naoružanje, rezervne motore i delove, obuku, zemaljsku opremu i višegodišnju podršku. Zato iz iznosa nije moguće jednostavno izračunati koliko J-10CE Indonezija namerava da kupi.
J-10CE
Kod izvoznih aviona oznaka često može biti značajna. J-10C je verzija namenjena kineskom Ratnom vazduhoplovstvu, dok se izvozna varijanta označava kao J-10CE. Upravo tu verziju već koristi Pakistan i ona se nudi stranim kupcima.
Reč je o jednomotornom višenamenskom lovcu sa delta krilom i prednjim horizontalnim površinama tipa kanard. J-10CE poseduje radar sa aktivnom elektronski skeniranom antenom – AESA, savremeni sistem elektronskog ratovanja i mogućnost korišćenja kineskih raketa vazduh-vazduh velikog dometa, među kojima je najpoznatija PL-15E.
J-10CE je pritom manji i lakši od Rafala, a korišćenje jednog motora čini ga potencijalno jeftinijim za nabavku i eksploataciju. Njegova uloga u indonežanskoj floti zato ne mora biti potpuno ista kao uloga francuskog aviona.
Rafal već čini francuski stub buduće flote
Indonezija je od Francuske naručila ukupno 42 aviona Daso Rafal kroz više ugovornih faza. Time je francuski lovac već dobio čvrsto mesto u dugoročnom planu modernizacije indonežanskog vazduhoplovstva.
Rafal je dvomotorni višenamenski avion koji može da izvršava zadatke vazdušne borbe, udara po ciljevima na zemlji i moru, izviđanja i elektronskog delovanja. Posebnu vrednost donose radar RBE2 AESA, integrisani sistem elektronskog ratovanja SPECTRA i mogućnost korišćenja evropskog naoružanja, uključujući raketu Meteor za borbu protiv ciljeva van vizuelnog dometa.
Sa J-10CE deli opštu delta-kanard aerodinamičku koncepciju, ali se iza slične siluete kriju dve veoma različite platforme. Rafal ima dva motora, veću masu, širi spektar sertifikovanog naoružanja i razvijen sistem senzorskog povezivanja, dok kineski avion pokušava da ponudi visoke borbene sposobnosti uz jednostavniju i verovatno jeftiniju platformu.
Ako Džakarta zaista uvede J-10CE, postala bi prvi korisnik koji Rafal i kineski lovac ove porodice drži u istoj borbenoj floti.
Pakistan je J-10CE već stavio u centar pažnje
Interesovanje za kineski avion dodatno je poraslo posle indijsko-pakistanskog vazdušnog sukoba u maju 2025. godine. Pakistan je tada saopštio da su njegovi J-10CE učestvovali u borbama protiv indijskih aviona i tvrdio da su među pogođenim ciljevima bili i Rafali.
Potpuna slika tih vazdušnih borbi nikada nije javno rekonstruisana do nivoa koji bi omogućio konačan odgovor o svakom pojedinačnom gubitku i sredstvu kojim je izazvan. Pakistan je svoje rezultate pripisivao kombinaciji J-10CE, raketa PL-15 i mrežnog navođenja, dok je Indija osporavala deo pakistanskih tvrdnji i nije prihvatila njihovu verziju odnosa gubitaka.
Za kinesku industriju sukob je ipak imao veliku marketinšku vrednost. J-10CE je prvi put dobio ozbiljno borbeno iskustvo u centru velike vazdušne operacije, a njegovo ime se zatim mnogo češće pojavljivalo u razgovorima sa potencijalnim kupcima.
Indonežansko interesovanje je zato posebno zanimljivo upravo zbog Rafala. Džakarta ne bira između dva aviona koja su se našla na suprotnim stranama tržišta i nedavnog regionalnog sukoba – postoji mogućnost da izabere oba.
Džakarta ne kupuje flotu iz jedne zemlje
Mogući J-10CE samo je još jedan deo mnogo većeg indonežanskog plana. Zemlja želi da postepeno zameni starije F-16A/B, kao i ruske Su-27 i Su-30, čija je dugoročna podrška postala komplikovanija.
Pored 42 Rafala, Indonezija je 2025. potpisala sporazum sa Turskom o nabavci 48 budućih lovaca KAAN. Taj posao nije zamišljen samo kao klasična kupovina, već uključuje industrijsku saradnju, proizvodnju i transfer dela tehnologije.
Džakarta je godinama učestvovala i u južnokorejskom programu KF-21, mada su finansiranje i obim indonežanskog učešća više puta menjani. Istovremeno ostaje postojeća američka flota F-16.
Rezultat je pristup koji je gotovo suprotan modelu većine evropskih država. Umesto jedne porodice aviona i jednog glavnog dobavljača, Indonezija pokušava da rasporedi nabavke između Francuske, Kine, Turske, SAD i drugih partnera.
Najteži deo nije kupovina nego povezivanje
Na papiru ovakav model smanjuje političku zavisnost od jedne države. U hangaru nastaje sasvim drugačiji problem.
Rafal i J-10CE zahtevaju potpuno različitu obuku tehničara, rezervne delove, motore, dijagnostičku opremu, softversku podršku i skladišta naoružanja. Meteor ne može jednostavno da se prebaci na J-10CE, kao što kineski PL-15E nije oružje Rafala.
Još veći izazov predstavlja razmena podataka. Savremeni lovac ne funkcioniše kao samostalna platforma koja radarom pronađe protivnika i zatim ga napadne, već kao deo šire mreže radara, aviona za rano upozoravanje i kontrolu, kopnenih PVO sistema i drugih aviona.
Uključivanje francuskog i kineskog lovca u istu mrežu zato ne znači da njihove najosetljivije sisteme treba direktno povezati. Realnije rešenje bilo bi da Indonezija izgradi sopstveni nacionalni sloj komandovanja i razmene podataka preko kojeg bi različiti avioni dobijali informacije bez direktnog pristupa međusobnim zaštićenim sistemima.
Takav pristup je moguć, ali je skup i tehnički zahtevan. Istovremeno rešava jedno od najosetljivijih pitanja nabavke – ni Francuska ni Kina verovatno ne bi želele da njihovi najzaštićeniji elektronski sistemi budu potpuno otvoreni platformi druge strane.
Rafal i J-10CE ne moraju da rade isti posao
Džakarta zato ne mora ni da pokušava da od njih napravi identične elemente jedne eskadrile. Rafali mogu da ostanu teža višenamenska komponenta sa evropskim naoružanjem i većim spektrom zadataka, dok bi brojniji J-10CE mogli da pokrivaju deo zadataka protivvazdušne odbrane i vazdušne borbe.
Takva podela bi smanjila potrebu za potpunom tehničkom integracijom dva sistema. Indonezijsko komandovanje bi ih povezivalo na višem nivou, dok bi same eskadrile zadržale sopstvene lance održavanja, naoružanja i obuke.
To nije elegantno kao homogena flota jednog tipa, ali Indonezija ni do sada nije gradila vazduhoplovstvo po tom principu. Njena geografija sa hiljadama ostrva, ogromnim morskim prostorom i više strateških pravaca već decenijama podstiče Džakartu da traži političku i vojnu fleksibilnost.
Ukoliko prvi J-10CE zaista stignu tokom 2027, najzanimljiviji deo priče neće biti poređenje koji je od dva lovca “bolji”. Mnogo konkretniji test biće da li Indonezija može da natera dve potpuno različite vazduhoplovne škole da funkcionišu unutar jedne nacionalne borbene mreže.
