Septembar 2026. bio je neprijatan mesec za američku vojnu avijaciju. Dva F-16 uništena su u odvojenim nesrećama tokom obuke, dok je posada EA-18G Growler morala da se katapultira posle problema prilikom sletanja na nosač aviona USS Dwight D. Eisenhower. Sva tri događaja završena su bez pogibije pilota, ali su ponovo pokazala koliko malo prostora za grešku postoji i kod najmodernijih vojnih aviona.
Takav niz incidenata podsetio je na jedan mnogo dramatičniji septembar šest godina ranije. Tokom rutinske dopune goriva iznad južne Kalifornije, F-35B udario je u KC-130J i za nekoliko sekundi teško oštetio oba aviona. Pilot F-35 se katapultirao, dok je osam ljudi u velikom transportnom avionu ostalo u letelici koja je izgubila dva motora, gorivo i deo konstrukcije.
Ono što je usledilo pretvorilo je običnu vazduhoplovnu nesreću u jednu od neobičnijih priča američke vojne avijacije. Teško oštećeni KC-130J ostao je u vazduhu još više od deset minuta, dok je posada pokušavala da pronađe mesto na koje može da spusti avion težak desetinama tona. Na kraju su svi izašli živi.
F-35 se približio tankeru i udario u desno krilo
Sudar se dogodio 29. septembra 2020. oko 16 časova tokom napredne obuke američkog Marinskog korpusa iznad oblasti kod jezera Salton u Kaliforniji. F-35B Lightning II prilazio je KC-130J Super Hercules radi dopune goriva preko sistema sa crevom i levkom izvučenim iz desnog krila tankera. KC-130 je prethodno već dopunio gorivom jedan F-35 i čekao sledeći avion.
Tokom prilaska nešto je pošlo ozbiljno naopako i F-35B je udario u donji deo desnog krila velikog transportnog aviona. Kontakt se dogodio u blizini spoljnog sistema za dopunu goriva, a silina udara bila je dovoljna da trenutno napravi ogromnu štetu na KC-130. Sve se odigralo za približno jednu sekundu.
F-35B je pretrpeo kritična oštećenja i pilot je ubrzo morao da se katapultira. Avion je potom pao kod Ocotillo Wellsa, dok je pilot preživeo i kasnije pronađen bez težih posledica. Mnogo veći problem ostao je u vazduhu nekoliko kilometara dalje.
KC-130 je ostao bez dva motora na istoj strani
Udar je praktično uništio oba motora na desnom krilu KC-130J. Elise na motorima broj tri i četiri bile su teško oštećene ili potpuno nestale, dok je desno krilo pretrpelo oštećenja na rezervoarima, sistemu za dopunu goriva i konstrukciji. Gorivo je počelo da curi, a iza aviona su se pojavili dim i plamen.
U unutrašnjosti tankera sudar se osetio kao snažan udar koji je razbacao predmete po kabini. Kokpit se gotovo istovremeno napunio upozorenjima, alarmima i porukama o kvarovima, dok je kroz oštećeni deo trupa prodirao vazduh. Posada je prvo morala da utvrdi šta od aviona još uopšte funkcioniše.
Najvažnija dobra vest bila je da osnovne upravljačke površine nisu uništene. Krilca, kormilo pravca i kormilo visine i dalje su reagovali, pa je KC-130 ostao delimično upravljiv uprkos ogromnoj šteti na desnoj strani. Dva leva motora tako su odjednom postala jedini pogon aviona.
Problem nije bio samo leteti, već zadržati avion pod kontrolom
Gubitak dva motora na istoj strani mnogo je ozbiljniji od prostog gubitka polovine ukupnog potiska. Preostala dva motora gurala su avion sa leve strane, stvarajući snažan moment koji je stalno pokušavao da ga zarotira udesno. Posada je taj efekat morala da kompenzuje komandama leta dok se istovremeno borila sa curenjem goriva i mogućim požarom.
KC-130J je uz to bio avion-cisterna sa velikom količinom goriva u trenutku nesreće. Višak mase povećavao je minimalnu brzinu potrebnu da bi avion ostao pod kontrolom sa asimetričnim potiskom, dok je svako dodatno usporavanje moglo da izazove naglo skretanje. Upravo će taj problem nekoliko minuta kasnije postati presudan.
Članovi posade u zadnjem delu aviona pratili su stanje krila, motora i požara i prenosili informacije kokpitu. Bez tog pogleda piloti nisu mogli da vide puni obim oštećenja motora broj tri, niti koliko goriva izlazi iz desnog krila. KC-130 je u tom trenutku funkcionisao kao jedan sistem u kojem je svih osam ljudi imalo konkretan zadatak.
Iskakanje nije bilo realna opcija
U avionu se nalazilo osam marinaca, ali samo pet padobrana. Napuštanje letelice zato nije nudilo način da se cela posada spase, dok je avion i dalje reagovao na komande i mogao da održava visinu na preostala dva motora. Odluka je bila da se pokuša sletanje.
Najbliža pogodna opcija bio je regionalni aerodrom Jacqueline Cochran kod mesta Thermal. Prostor između aviona i aerodroma uglavnom su činili jezero, poljoprivredno zemljište i otvoreni teren, što je smanjivalo rizik za ljude na zemlji. Posada je usmerila oštećeni KC-130 prema pisti i počela da se priprema za prilaz.
Plan je na prvi pogled izgledao ostvarivo. Avion je još mogao da leti, kontrola pravca nije potpuno izgubljena i aerodrom nije bio daleko. Problem se pojavio tek kada je KC-130 morao da uspori.
Pri maloj brzini avion je počeo da beži udesno
Asimetrični potisak dva leva motora postajao je sve teži za kompenzovanje kako je brzina opadala. Tokom približavanja aerodromu KC-130 je počeo sve snažnije da skreće udesno i posada više nije mogla bezbedno da ga poravna sa pistom. Nastavljanje prilaza moglo je da završi gubitkom kontrole na maloj visini.
Posada je tada odustala od pokušaja da po svaku cenu stigne do piste. Ispred aviona nalazila su se otvorena polja, pa je izabrano prinudno sletanje na teren umesto još jednog manevra sa avionom koji je postajao sve teži za kontrolu. Stajni trap nije korišćen i KC-130 je spušten direktno na trup.
Od sudara do dodira sa zemljom prošlo je približno 12 do 13 minuta. Avion je nakon udara o tlo proklizao nekoliko stotina metara pre nego što se konačno zaustavio na polju nedaleko od aerodroma. Uprkos uništenom desnom delu pogona, požaru i ogromnom strukturnom opterećenju, trup je ostao dovoljno čitav da svih osam ljudi može da izađe.
Devet ljudi iz dva uništena aviona izašlo je živo
Bilans je na kraju bio gotovo neverovatan u odnosu na silinu sudara. F-35B je potpuno uništen, KC-130J je zbog oštećenja i prinudnog sletanja takođe otpisan, ali pilot lovca i svih osam članova posade cisterne preživeli su nesreću. Povrede među posadom KC-130 bile su relativno lake.
Olupina transportnog aviona ostala je neko vreme na mestu prinudnog sletanja dok su istražitelji završavali posao. Delovi repa i stabilizatora kasnije su sačuvani u jedinici kao trajni podsetnik na događaj. Sama letelica, međutim, više nije mogla da se vrati u službu.
Nesreća je posebno upečatljiva jer je KC-130J konstruisan kao robustan transportni avion, ali teško da je iko projektovao scenario u kojem će mu F-35 praktično otkinuti pogon sa jedne strane. Njegova konstrukcija ipak je izdržala dovoljno dugo da posadi pruži ono što joj je bilo najpotrebnije – vreme. Nekoliko dodatnih minuta pretvorilo je moguću katastrofu sa devet žrtava u priču o dva izgubljena aviona bez izgubljenog života.
Šest godina kasnije, septembar ponovo podseća koliko je letenje skupo
Dve nesreće F-16 iz septembra 2026. imale su drugačije okolnosti, ali su oba aviona uništena tokom obuke. Jedan se srušio 17. septembra tokom leta iz centra za borbenu obuku u Mičigenu, dok je drugi izgubljen pet dana kasnije kod vazduhoplovne baze Špangdalem u Namečkoj pri prilazu za sletanje posle rutinske misije. Piloti su se u oba slučaja uspešno katapultirali.
Krajem meseca usledio je incident EA-18G Growlera na USS Dwight D. Eisenhoweru. Dva člana posade napustila su avion katapultiranjem nakon problema sa sistemom za zaustavljanje pri sletanju na nosač, a obojica su bezbedno spasena. Stepen konačnog oštećenja aviona u trenutku prvih izveštaja nije bio poznat.
Tehnologija između F-35, F-16, Growlera i KC-130 razlikuje se ogromno, ali fizika leta ostaje neumoljiva prema svima. Jedan kvar, pogrešan prilaz ili nekoliko trenutaka loše geometrije mogu avion vredan desetine ili stotine miliona dolara da pretvore u olupinu za nekoliko sekundi. Sudar iz 2020. ostaje upečatljiv upravo zato što je posle tih nekoliko sekundi posada KC-130 dobila još 12 minuta – i iskoristila ih da svih osam ljudi vrati na zemlju.
