Generacije borbenih aviona decenijama su se smenjivale kroz sve bolje radare, motore, rakete i smanjenje radarskog odraza. Sledeća promena mogla bi da bude mnogo radikalnija, jer više nije reč samo o tome kako izbeći raketu ili omesti njeno navođenje.
Razvoj oružja sa usmerenom energijom otvara mogućnost da avion fizički deluje na pretnju koja mu se približava. Takva ideja postoji dugo, ali njeno prebacivanje sa velikih kopnenih i pomorskih platformi na borbeni avion pokazalo se kao mnogo teži inženjerski zadatak.
Kina sada daje novi nagoveštaj da pokušava upravo to. Posebno je zanimljivo što se novi sistem pojavljuje u trenutku kada kineska vazduhoplovna industrija ispituje jednu od najvećih i najneobičnijih borbenih letelica razvijenih poslednjih decenija. Njena veličina, unutrašnji prostor i tro-motorna konfiguracija pružaju mogućnosti koje klasični lovci nemaju. Nije poznato koliko daleko je razvoj stigao, ali prikaz u Pekingu više nije samo teorijska rasprava o budućem naoružanju.
AVIC pokazao laserski sistem uz J-36
Pekinški institut za precizno vazduhoplovno inženjerstvo kompanije AVIC predstavio je na Međunarodnom sajmu odbrambene elektronike sistem opisan kao „sistem za praćenje i nišanjenje laserskog oružja za borbene avione“.
Najviše pažnje nije privukao sam naziv, već grafika prikazana neposredno uz sistem. Na njoj se nalazi velika bezrepa letelica koju zapadni analitičari oslovljavaju kao J-36, nezvaničnu oznaku kineskog eksperimentalnog borbenog aviona koji je prvi put viđen u letu iznad Čengdua u decembru 2024. godine.
Na izložbenom panou AVIC je sakrio dve najvažnije performanse sistema. Snaga lasera navedena je samo kao „*00 kW“, što pokazuje da pripada klasi od nekoliko stotina kilovata, ali ne otkriva tačnu vrednost. Sakriven je i podatak o preciznosti dinamičkog praćenja, izražen u mikroradijanima, koji pokazuje koliko precizno sistem može da zadrži snop na pokretnoj meti.
Mikroradijani ovde nisu beznačajan detalj. Laser može imati veliku snagu, ali bez izuzetno preciznog održavanja snopa na maloj površini mete tokom potrebnog vremena ta energija neće proizvesti željeni efekat.
380 kilograma govori mnogo, ali ne dovoljno
Najveća nepoznanica je šta AVIC zapravo podrazumeva pod navedenih manje od 380 kilograma. Procenjuje se da brojka može obuhvatati izvor laserskog zračenja, uređaj za usmeravanje snopa i hlađenje, ali izloženi podaci ne potvrđuju da se radi o kompletnoj borbenoj instalaciji.
Tu nastaje jedan od ključnih problema vazduhoplovnog lasera. Masa samog emitera nije isto što i masa čitavog sistema, jer avion mora da obezbedi električnu energiju, odvede ogromnu količinu toplote, pronađe metu, precizno je prati i stabilizuje optiku dok se i avion i raketa kreću velikim brzinama.
J-36 je za takav zadatak znatno pogodnija platforma od klasičnog lakog lovca. Reč je o veoma velikoj bezrepoj letelici sa tri motora, velikim unutrašnjim prostorom i značajnom nosivošću, što ostavlja više prostora za generatore, elektroniku i termičko upravljanje. Janes je na osnovu dostupnih snimaka ocenio i da avion ima velike unutrašnje odeljke i konfiguraciju pogodnu za dugometne borbene zadatke.
Tri motora sama po sebi ipak ne dokazuju koliko električne energije može da se izdvoji za laser. Kod oružja snage stotina kilovata pitanje napajanja mora da se posmatra zajedno sa gubicima, rezervama energije i hlađenjem između više dejstava.
Laser ne mora raketu da preseče na pola
Laserska samoodbrana aviona ne mora da znači spaljivanje čitave rakete u vazduhu. Mnogo realniji prvi cilj može biti njena optika, infracrveni tragač ili drugi osetljivi elementi sistema za navođenje.
Za takav zadatak potrebna energija može biti manja, a korisna udaljenost veća nego kada laser pokušava da fizički probije oplatu rakete ili uništi konstrukciju. Protiv rakete koja prilazi velikom brzinom sistem ima samo nekoliko sekundi da je otkrije, usmeri snop i zadrži energiju na dovoljno maloj tački.
Visokoenergetski sistem klase 100 kW već pripada ozbiljnoj kategoriji usmerene energije. General Atomics i Boeing su, na primer, razvijali 100-kilovatni sistem sa mogućnošću povećanja na 250 kW upravo za protivvazdušne i protivraketne zadatke.
Još konkretniji primer stigao je 2026. iz Izraela. Izraelsko Ministarstvo odbrane i Elbit testirali su 100-kilovatni vazduhoplovni laser na avionu Cessna 208 i saopštili da su bespilotne letelice gađane na udaljenostima do oko 20 kilometara. Test pokazuje da se laser takve klase može uspešno koristiti iz vazduha, ali sporiji dron i raketa vazduh-vazduh koja prilazi višestrukom brzinom zvuka predstavljaju potpuno različite ciljeve.
J-36 bi mogao da dobije novi sloj zaštite
Takav sistem posebno dobija smisao na letelici poput J-36. Veliki avion projektovan za dugotrajne operacije i nošenje velikog broja senzora i oružja predstavlja vredniji cilj od klasičnog lovca, pa istovremeno postoji veći razlog da dobije sopstvenu aktivnu zaštitu.
Laserski sistem ne bi morao da zameni elektronsko ratovanje, mamce ili manevar izbegavanja. Mogao bi da predstavlja još jedan sloj između tih sistema i same letelice, posebno protiv raketa čiji su senzori ranjivi na intenzivno optičko zračenje.
Takva mogućnost postaje još važnija sa pojavom sve većeg broja raketa vazduh-vazduh velikog dometa. Američke snage već uvode AIM-174B, dok se AIM-260 razvija kao naslednik AIM-120 za borbu na većim udaljenostima. U javnosti se pojavljuju i informacije o još većim raketama namenjenim napadu na visoko vredne vazdušne ciljeve.
Za avion koji bi trebalo da prodire duboko u zonu protivničke odbrane sposobnost da pokuša da ometa ili fizički ošteti raketu u završnoj fazi napada bila bi potpuno drugačija kategorija zaštite od sadašnjih sistema upozorenja i ometanja.
Amerikanci su pokušali isto i nisu stigli do leta sa laserom
Težinu zadatka najbolje pokazuje američki program SHiELD. Američko ratno vazduhoplovstvo razvijalo je spoljašnji laserski kontejner namenjen upravo zaštiti borbenih aviona od raketa zemlja-vazduh i vazduh-vazduh.
AFRL je još tokom razvoja otvoreno navodio iste probleme koji stoje pred kineskim inženjerima: vibracije, vetar, turbulencije i nagli manevri aviona neprestano pomeraju optičku osu, dok sistem mora da zadrži snop na maloj površini cilja koji se takođe brzo kreće.
Amerikanci su uspeli da obore rakete zemaljskom konfiguracijom koja je simulirala vazduhoplovni sistem, a F-15 je nosio probni kontejner tokom letova. Kompletan laserski sistem ipak nikada nije ugrađen na borbeni avion za planirano vazdušno testiranje.
SHiELD je završen 2024. godine. Tadašnji rukovodilac programa Ted Ortiz potvrdio je da nema planova za nastavak ispitivanja i da američko ratno vazduhoplovstvo nikada nije instaliralo lasersko oružje na probni lovac.
Kineski program nije počeo sa J-36
Pojavljivanje novog sistema pored J-36 nije prvi kineski trag razvoja vazduhoplovnog laserskog oružja. Na zvaničnom sajtu za nabavke Narodnooslobodilačke armije još 2020. objavljena su dva zahteva, jedan za „vazduhoplovni kontejner sa laserskim sistemom za napad“, a drugi za softver za upravljanje laserskom platformom.
AVIC je u međuvremenu javno pokazao da radi i na drugim elementima tehnologije. Na aeromitingu u Žuhaju 2024. kompanija je predstavila porodice „Guangjian“ i „Tiandun“ namenjene laserskoj zaštiti od dronova i precizno navođenog oružja.
Kineska stručna literatura pokazuje da se paralelno rešavaju i problemi samog praćenja mete. Rad objavljen 2025. u časopisu Aviation Precision Manufacturing Technology bavio se algoritmom koji omogućava laserskom sistemu da nastavi da prati dron čak i kada se nakon pogotka zapali i sa njega počnu da otpadaju delovi, što inače može da zbuni sistem za automatsko praćenje.
Mogućnost da J-36 nosi lasersko oružje nije se pojavila tek sa izložbom u Pekingu. O takvoj ulozi kineske letelice spekulisalo se još početkom 2025, ubrzo nakon njenog prvog pojavljivanja, pre svega zbog ogromnih dimenzija, tri motora i prostora koji bi mogao da primi zahtevne sisteme napajanja i hlađenja. Septembarski prikaz AVIC-a prvi put toj ranijoj pretpostavci daje mnogo konkretniju tehničku osnovu.
