Savremeno ratište pretvorilo je nebo na malim visinama u prostor u kojem se tehnološka prednost menja veoma brzo. Poslednjih godina dronovi presretači pojavili su se kao jedan od najjeftinijih odgovora na masovnu upotrebu izviđačkih i udarnih bespilotnih letelica.
Presretanje je, međutim, dugo zavisilo od kamere, dobre vidljivosti i sposobnosti operatera da dovoljno rano uoči cilj. Problem postaje mnogo ozbiljniji noću, u magli, oblacima ili pri veoma slabom kontrastu. Nova generacija minijaturnih radara pokušava da ukloni upravo to ograničenje.
Minijaturizacija elektronike sada omogućava da senzor koji je donedavno zahtevao znatno veću platformu stane na relativno mali presretački dron. Demonstracija američke kompanije Vernius Systems za ukrajinske snage pokazuje dokle je taj razvoj stigao. Pitanje više nije samo da li mali dron može da sustigne drugi dron, već koliko samostalno može da ga pronađe i napadne bez pomoći ljudskog oka.
Archimedes 1A pretvara presretača u mali radarski vođeni projektil
Archimedes 1A predstavlja kompaktnu aktivnu radarsku glavu za samonavođenje namenjenu integraciji na lake bespilotne letelice. Prema podacima proizvođača, senzor može da otkrije i zahvati vazdušni cilj na daljini većoj od jednog kilometra. Procene konstrukcije ukazuju na faziranu antensku rešetku sa približno 32 zračeća elementa, dovoljno malu za ugradnju na dron, ali sposobnu da registruje male ciljeve sa niskim radarskim odrazom.
Vernius je sistem demonstrirao na ukrajinskom dronu presretaču Sting, mada je Archimedes projektovan kao zaseban modul koji može da se poveže i sa drugim platformama.
Praktična vrednost radara leži u tome što presretanje više ne zavisi od vidljivosti cilja. Dron može da traži metu u mraku, oblacima i magli, odnosno u uslovima u kojima klasična optička kamera brzo gubi vrednost.
Dva načina upotrebe
Prvi koncept predviđa gotovo potpuno autonomnog presretača. Nakon lansiranja, računar na dronu koristi radar za pretragu prostora, izbor cilja i završno navođenje.
Drugi pristup ostavlja operatera u petlji. Čovek dovodi dron u očekivano područje presretanja, a Archimedes preuzima završnu fazu leta, zaključava cilj i koriguje poslednje greške u prilazu.
Drugi model je trenutno realističniji za masovnu upotrebu jer ne zahteva da algoritam potpuno samostalno donosi odluku tokom cele misije. Istovremeno smanjuje najteži deo posla operatera, završni prilaz malom i brzom cilju.
Četiri hiljade dolara za senzor menja ekonomiju presretanja
U pitanju više nije presretač od nekoliko stotina dolara, Archimedes 1A trenutno košta oko 4.000 dolara, više od mnogih osnovnih FPV platformi na koje bi mogao da bude ugrađen.
Računica ipak ostaje povoljnija kada je meta udarni dron koji košta desetine hiljada dolara ili kada alternativa predstavlja raketa klasičnog sistema PVO vredna stotine hiljada ili više miliona dolara.
Postoji i tehničko ograničenje. Mala antena znači ograničenu rezoluciju, pa razlikovanje sitnih ciljeva u složenom okruženju, pri jakim odrazima sa tla ili velikom broju objekata neće biti jednostavno.
Archimedes nije minijaturni radar lovačkog aviona. Njegova vrednost proizlazi iz mogućnosti da dovoljno dobro pronađe cilj na kratkoj udaljenosti.
Ruski mlazni dronovi odmah podižu lestvicu
Američki razvoj radarski vođenih presretača dolazi u trenutku kada se menja i druga strana jednačine. Nove ruske varijante porodice Geranj sa mlaznim pogonom lete znatno brže od ranijih modela sa klipnim motorima. Za sporije presretače sa propelerima takav cilj može jednostavno biti prebrz da bi ga sustigli iz zadnje polusfere.
Presretanje tada mora da se planira unapred. Presretač se šalje prema procenjenoj putanji drona i pokušava da ga zahvati na kursu približavanja, što zahteva preciznije informacije o položaju i mnogo pouzdanije završno navođenje.
Radarska glava tu postaje posebno korisna. Operater više ne mora kamerom da traži mali cilj pri velikoj relativnoj brzini, već senzor može da ga automatski zahvati u poslednjoj fazi.
Situaciju dodatno komplikuje elektronsko ratovanje. Ruski udarni dronovi sve češće dobijaju sisteme namenjene ometanju navigacije, komunikacija i protivničkih presretača, dok se sa druge strane razvijaju autonomniji sistemi kojima stalna radio-veza sa operaterom nije neophodna. Tehnološka trka se time nastavlja bez jasne završne tačke.
Između mitraljeza i Patriota pojavljuje se nova klasa PVO
Dronovi presretači sa sopstvenim radarom popunjavaju prostor koji klasična protivvazdušna odbrana teško pokriva ekonomično.
Mitraljezi i laki topovi zahtevaju da cilj uđe u njihov relativno mali efikasni prostor. Prenosivi raketni sistemi zavise od karakteristika cilja i sposobnosti njihove glave za samonavođenje da ga zahvati. Veliki sistemi poput Patriota mogu da obaraju znatno zahtevnije ciljeve, ali korišćenje skupih raketa protiv velikog broja jeftinih dronova brzo postaje finansijski i logistički problem.
Radarski vođen presretački dron ne zamenjuje nijedan od tih sistema. Njegovo mesto je između njih. Mreža takvih letelica može da pokriva kritične objekte, prilaze gradovima, aerodrome ili energetska postrojenja i da preuzme deo ciljeva koji ne opravdavaju lansiranje skupih raketa.
Najvažnija promena ipak nije sam Archimedes 1A. Mnogo je važnije što je aktivni radar postao dovoljno mali i dovoljno jeftin da se uopšte razmatra njegova masovna ugradnja na dron koji može biti izgubljen pri svakom uspešnom presretanju.
Sa druge strane već stižu brži dronovi, elektronske protivmere i novi režimi leta. Presretački dronovi sada dobijaju sopstvene radare, dok će udarne platforme gotovo sigurno nastaviti da se prilagođavaju njihovoj pojavi.
