Više od jednog veka podmornice su se razvijale od sporih plovila koja su jedva uspevala da provedu nekoliko sati ispod površine do nuklearnih lovaca sposobnih da velikom brzinom pređu čitave okeanske oblasti. Prikrivenost je danas važnija od jurnjave za rekordima, ali brzina i dalje odlučuje koliko brzo podmornica može da zauzme položaj, presretne protivnika ili se udalji iz opasne zone.
Najradikalniji eksperimenti izvedeni su tokom Hladnog rata, kada su Sovjetski Savez i Sjedinjene Države pokušavali da otkriju krajnje granice podvodnog pogona. Sovjetski konstruktori koristili su titanijumske trupove, ogromne reaktore i sisteme hlađene tečnim metalom, dok su Amerikanci pokušavali da veliku brzinu spoje sa tišinom i snažnim sonarima.
Rezultat te trke bile su podmornice koje su pod vodom dostizale brzine savremenih površinskih ratnih plovila. Cena takvih performansi bila je ogromna, jer se sa porastom brzine naglo povećavaju buka, vibracije, opterećenje trupa i mogućnost da protivnički sonar otkrije podmornicu.
Tačne maksimalne brzine savremenih američkih i ruskih podmornica uglavnom su poverljive. Američka mornarica za klase Sivolf, Virdžinija i Los Anđeles zvanično navodi samo više od 25 čvorova, dok se u javnim procenama pojavljuju znatno veće vrednosti.
Zbog toga je poredak iza nekoliko istorijski potvrđenih rekordera nužno približan. Jedan čvor odgovara brzini od 1,852 kilometra na čas, što znači da je najbrža podmornica sa ove liste pod vodom jurila gotovo 83 kilometra na čas.
1. Projekat 661 Ančar, K-222: 44,7 čvorova, 82,8 km/h
Na vrhu se već više od pola veka nalazi sovjetska podmornica Projekta 661 Ančar, koju je NATO označio kao klasu Papa. Jedini izgrađeni primerak prvobitno je nosio oznaku K-162, a kasnije je preimenovan u K-222.
Tokom ispitivanja 1971. godine podmornica je dostigla 44,7 čvorova, odnosno približno 82,8 kilometara na čas. Taj rezultat i dalje predstavlja zvanično priznati svetski rekord brzine pod vodom za podmornicu sa posadom. Konstruktor podmornice, biro Malahit, takođe navodi maksimalnu brzinu od 44,7 čvorova.
Rekord su omogućili titanijumski trup, dva nuklearna reaktora i dve snažne turbine. K-222 je razvijena kao podmornica sa krstarećim protivbrodskim raketama P-70 Ametist, sposobna da velikom brzinom priđe američkoj grupi nosača aviona, izvrši napad i napusti područje.
Pri maksimalnoj brzini stvarala je izuzetnu buku, dok su vibracije i hidrodinamička opterećenja predstavljali ozbiljan problem. Titanijumska konstrukcija bila je toliko skupa i složena da druga podmornica nikada nije napravljena.
2. Projekat 705 Lira, klasa Alfa: 41 čvor, 75,9 km/h
Projekat 705 Lira bio je pokušaj da se izgradi mali, izuzetno brz podvodni lovac sposoban da ubrzanjem i manevrom izbegne napad protivničkih podmornica i torpeda. NATO joj je dodelio naziv klasa Alfa.
Podmornica je dostizala približno 41 čvor, odnosno gotovo 76 kilometara na čas. Bila je sporija samo od K-222, ali je za razliku od nje izgrađena u seriji i uvedena u operativnu službu sovjetske mornarice.
Lira je imala titanijumski trup i veoma kompaktan nuklearni reaktor hlađen legurom olova i bizmuta. Takav pogon omogućavao je brzo podizanje snage i ubrzanje kakvo druge podmornice tog vremena nisu mogle da postignu.
Napredni reaktor istovremeno je postao najveća slabost projekta. Rashladni metal morao je da ostane zagrejan kako se ne bi stvrdnuo, zbog čega je održavanje podmornice bilo teško, skupo i opasno. Automatizacija je omogućila veoma malu posadu, ali je svaki ozbiljniji kvar zahtevao intervenciju visoko obučenih tehničara na kopnu.
3. Projekat 945 Barakuda, klasa Sijera I: 35,15 čvorova, 65,1 km/h
Projekat 945 Barakuda nastavio je sovjetsku tradiciju izgradnje podmornica sa titanijumskim trupom. NATO ju je označio kao klasu Sijera I.
Javno navedena maksimalna podvodna brzina iznosi 35,15 čvorova, odnosno nešto više od 65 kilometara na čas. Titanijum je omogućio smanjenje mase, veću otpornost na koroziju i bezbedno dejstvo na dubinama koje su bile nedostupne većini protivničkih podmornica.
Barakuda je razvijena za lov na američke nuklearne podmornice i grupe nosača aviona. Naoružanje je uključivalo torpeda i raketno-torpedne sisteme lansirane kroz cevi različitih kalibara.
Visoka cena titanijuma i složenost njegove obrade ograničili su proizvodnju na samo dve podmornice osnovnog Projekta 945, nakon čega su izgrađena još dva unapređena primerka Projekta 945A Kondor.
4. Projekat 971 Ščuka-B, klasa Akula: oko 35 čvorova, 64,8 km/h
Projekat 971 Ščuka-B, na Zapadu poznat kao klasa Akula, označio je veliki skok sovjetske podmorničke industrije. Za razliku od klase Sijera, nije koristio titanijumski, već čelični trup, ali je spojio brzinu od približno 35 čvorova sa znatno smanjenom bukom.
Podmornice ove klase građene su sa jednom osovinom, velikim sonarom u pramcu i sistemima za ublažavanje vibracija pogonskog i pomoćnog postrojenja. Kasnije verzije dobile su dodatne mere za akustično utišavanje, savremeniju elektroniku i mogućnost upotrebe krstarećih raketa.
Pojava Akule izazvala je ozbiljnu pažnju američke mornarice, pošto su sovjetske podmornice prvi put počele da se približavaju zapadnim konkurentima po nivou podvodne buke. Velika brzina više nije služila samo za kratki juriš ili bekstvo, već je bila deo znatno uravnoteženije borbene platforme.
5. Klasa Sivolf: procenjenih 35 čvorova ili više
Sivolf je razvijen pred kraj Hladnog rata kao američki odgovor na sve tiše i brže sovjetske podmornice. Cilj nije bio samo dostizanje velike brzine, već održavanje što nižeg nivoa buke čak i pri bržem podvodnom kretanju.
Američka mornarica zvanično navodi samo brzinu veću od 25 čvorova. Javne procene najčešće govore o približno 35 čvorova, zbog čega se Sivolf redovno nalazi među najbržim operativnim podmornicama. Tačna vrednost i dalje je poverljiva.
Klasa koristi pumpno-mlazni pogon, snažan nuklearni reaktor, osam torpednih cevi i skladišni prostor za do 50 torpeda i raketa. Podmornica je projektovana za lov na sovjetske strateške i višenamenske podmornice u dubokim vodama i ispod arktičkog leda.
Planirana je izgradnja 29 primeraka, ali je završetak Hladnog rata i ogromna cena programa smanjila seriju na samo tri podmornice.
6. Klasa Los Anđeles: procenjenih 33 čvora, više od 61 km/h
Podmornice klase Los Anđeles decenijama su predstavljale osnovu američkih podvodnih snaga. Izgrađena su 62 primerka, više nego u bilo kojoj drugoj klasi američkih nuklearnih podmornica.
Zvanični podaci govore samo o brzini većoj od 25 čvorova, dok javne procene maksimalnu podvodnu brzinu smeštaju oko 30 do 33 čvora. Podmornice su morale da budu dovoljno brze da prate udarne grupe nosača aviona i presreću sovjetske podvodne snage.
Kasnije jedinice dobile su vertikalne lansere za krstareće rakete Tomahavk, poboljšane sonare i mogućnost dejstva ispod leda. Klasa je postala osnova na kojoj su Sjedinjene Države razvijale Sivolf i Virdžiniju.
7. Klasa Virdžinija: zvanično više od 25, procene do oko 34 čvora
Virdžinija je razvijena kao jeftinija, prilagodljivija i lakša za serijsku proizvodnju alternativa Sivolfu. Američka mornarica objavljuje samo podatak da podmornice mogu da premaše 25 čvorova, dok tačan maksimum nije saopšten.
Pojedine javne procene kreću se između 30 i 34 čvora, ali te brojke nisu zvanično potvrđene. Zbog toga položaj Virdžinije na listi zavisi od korišćenog izvora i pretpostavki o punoj snazi njenog reaktora.
Za razliku od hladnoratovskih rekordera, Virdžinija je projektovana za mnogo širi krug zadataka. Može da prati protivničke podmornice, lansira krstareće rakete, prevozi specijalne jedinice, postavlja podvodne aparate i dejstvuje u plitkim priobalnim vodama.
Novije podmornice sa modulom Virginia Payload Module imaju dodatne vertikalne lansere i veće podvodno istisnuće, ali američka mornarica nije objavila da li je povećanje trupa uticalo na maksimalnu brzinu.
8. Projekat 885 Jasen: 31 čvor, 57,4 km/h
Ruski Projekat 885 Jasen predstavlja prelazak sa specijalizovanih sovjetskih podmornica na veliku višenamensku platformu sposobnu da napada ciljeve na moru, pod vodom i duboko na kopnu.
Maksimalna javno navedena podvodna brzina iznosi 31 čvor, odnosno približno 57,4 kilometra na čas. Jasen je sporiji od Akule i Sijere, ali nosi mnogo širi izbor oružja i znatno napredniju senzorsku opremu.
Torpedne cevi pomerene su sa pramca na bočne strane trupa kako bi u nosu mogao da bude postavljen veliki sonar. Iza komandnog dela nalaze se vertikalni lanseri za rakete Kalibar, Oniks i Cirkon.
Modernizovani Projekat 885M Jasen-M dobio je kraći trup, novu elektroniku, poboljšanu akustičnu zaštitu i izmenjene unutrašnje sisteme.
9. Klasa Astjut: 30 čvorova, 55,6 km/h
Astjut je najnovija britanska klasa nuklearnih višenamenskih podmornica. Britanska Kraljevska mornarica javno navodi maksimalnu brzinu od 30 čvorova, odnosno približno 55,6 kilometara na čas.
Podmornica koristi nuklearni reaktor Rolls-Royce PWR2 i pumpno-mlazni pogon, dok je trup prekriven velikim brojem ploča koje prigušuju i rasipaju sonar protivnika. Naoružana je teškim torpedima Spiriš i krstarećim raketama Tomahavk.
Astjut nije projektovan da obori hladnoratovski rekord. Prednost mu daju nizak nivo buke, veliki sonar, dugotrajno patroliranje i sposobnost da prati ciljeve na velikim udaljenostima.
10. Klasa Trafalgar: 30 čvorova, 55,6 km/h
Britanska klasa Trafalgar prethodila je Astjutu i dostizala približno 30 čvorova pod vodom. Podmornice su razvijene za lov na sovjetske strateške podmornice u severnom Atlantiku i zaštitu pomorskih snaga NATO-a.
Imale su nuklearni pogon, torpedne cevi kalibra 533 milimetra, krstareće rakete Tomahavk i hidrodinamički oblik prilagođen brzom kretanju na većim dubinama. Zvanični britanski dokumenti navode da su podmornice klase Trafalgar bile sposobne za brzinu do 30 čvorova.
Kasnije modernizacije donele su nove sonare, upravljačke sisteme i mogućnost upotrebe savremenijih torpeda. Poslednja podmornica ove klase, HMS Triumph, povučena je iz aktivne službe nakon što je veći deo zadataka preuzela klasa Astjut.
Zašto rekord iz 1971. godine još uvek nije oboren?
Pri maloj brzini podmornica može da koristi svoj sonar i osluškuje okolinu, dok se pri velikoj brzini oko trupa stvara snažan tok vode koji prekriva slabije zvuke iz okruženja. Propeler ili pumpno-mlazni sistem, turbine, pumpe i pomoćni uređaji dodatno povećavaju buku.
K-222 i Lira nastale su u periodu kada je maksimalna brzina smatrana mogućim načinom izbegavanja torpeda i probijanja kroz protivničku odbranu. Razvoj bržih torpeda, naprednijih sonara i dalekometnih protivpodmorničkih sistema smanjio je vrednost takve taktike.
Savremene podmornice najčešće patroliraju brzinama daleko manjim od svog maksimuma. Velika brzina čuva se za kratke manevre, dolazak na položaj ili napuštanje područja nakon otkrivanja.
K-222 je povučena iz službe 1988. godine, a njen titanijumski trup kasnije je isečen. Nijedna mornarica od tada nije izgradila podmornicu čiji je javno potvrđeni rezultat premašio njenih 44,7 čvorova.
