Imate li video-nadzor kod kuće ili na poslu? Koliko puta ste se zaboravili i uradili nešto što nije baš za snimanje, dok je kamera vredno radila? To, naravno, nije ništa strašno. Šta može da vam se dogodi? Da stignete na fejsbuk ili neki kanal, zasmejete nekog, a to brzo prođe…
Međutim, video-nadzor kao jevtina špijunaža mnogo je ozbiljnija stvar. Niko se više ne čudi što su Orvel (bivši policajac) i njegove ideje postali simbol za totalitarizam, gubljenje privatnosti i prava na lični život. Pokušajte da pređete granicu ako niste platili neki trivijalni račun; ako želite da kupite nešto preko interneta, samo još ne traže krvnu grupu. Vaš broj telefona, lični podaci i mejl adresa odavno više nisu samo vaši. Fiskalni računi i platne kartice odavno su pouzdan način da se prati trag novca. To poštenom svetu svakako neće smetati. Ali, šta ćemo s onima s druge strane kontrolnog kanala, onima koji u rukama drže sredstva kontrole? Šta da radimo i kome da se žalimo kada bez naše volje počnemo da dobijamo kataloge, ponude, kada nas zovu razni prezenteri, ili počnu ankete i kampanje? Uporni, nasrtljivi ”anketari” za nas su nedodirljivi.
Sve to je, ipak, sitnica u odnosu na one koji imaju uvid u video-nadzor na javnim mestima ili važnim objektima. Oni nas zaista, bez metafore, posmatraju.
Pokazalo se da stvarnost pretiče teorijske modele. Vekovima se već zna da su svi kapitalni izumi najpre kreirani za potrebe rata, odnosno vojno-industrijskog kompleksa da bi potom prešli na građansko, komercijalno tržište. Pisali smo o tome. Sada smo svedoci da su svoje mesto u borbenom stroju zauzeli dronovi, bespilotne letilice, mobilna telefonija i sistemi zasnovani na tehnologiji Starlink, a ima tu i drugih novotarija. Sve to je najpre bilo u građanskoj upotrebi, a sada doktrinarno menjaju pogled na rat. Istina je da su sve to imali i vojnici, ali u neuporedivo komplikovanijem, skupljem i malobrojnijem obliku.
Šta ćemo sa video-nadzorom? I njega je vojska koristila, ali u zanemarljivom obimu. Stražarska mesta, psi, minska polja i električne prepreke bile su za vojsku mnogo pouzdanije sredstvo. Video-nadzor mnogo više je korišćen u građanstvu, za obezbeđenje objekata i važnih ličnosti jer je fizičko obezbeđenje znatno skuplje – i manje pouzdano. Prepreke se mogu zaobići, stražari savladati, ali kamere za to vreme ravnodušno snimaju, beleže i – uzbunjuju kad zatreba. Za njihovo praćenje potrebna je samo sobica s monitorima i ljudi koji iz udobne fotelje, neugroženi, mogu smesta da uzbune fizičko obezbeđenje. Njihov glavni problem je da se ne uspavaju i da reaguju smesta na nešto sumnjivo što su videli. Kod interfonskih video-nadzora kakve ima većina zgrada za stanovanje, ne treba čak ni to. Svi imaju uvid.
Sada je posao video-nadzora zakomplikovan i podignut na znatno viši nivo. Danas u svetu postoje dva osnovna oblika video nadzora: analogni koji koristi mrežu koaksijalnih kablova i digitalni IP sistemi. Ovi drugi su za nas interesantni jer je kod njih svaka kamera uređaj za sebe. IP kamera (Internet Protocol camera) je digitalno sredstvo koje predaje video-podatke preko računara (ethernet ili Wi-Fi). Kamera se ponaša kao mini-kompjuter jer ima svoj ugrađen veb server, SD slot (Secure Digital slot) za lokalno snimanje, I/O ulaze (Input/output) i LAN mrežni priključak (local area netvork). To im omogućava postavljanje na bilo kom mestu pa i bežično priključivanje na izabrani server.
Nije dugo bilo potrebno bezbednosnim strukturama da vide koliko je lako koristiti blagodeti interneta. Ne postoji program koji se ne može hakovati i jedina zaštita nekog video-sistema je da ne bude na netu; međutim, on tada gubi svoju najveću prednost – trenutni uvid od strane udaljenih činilaca. Vlasnik neke kompanije može povremeno preko moblinog telefona proveriti šta rade njegovi zaposleni – na drugom kraju sveta. I to nije nikakva novost, to može uraditi i građanin na godišnjem odmoru, proveravajući svoj kućni video-nadzor. Može da uključi i mašinu za pranje veša, usisivač – a to može da uradi i neko drugi, nepoznat i dovoljno vešt.
Pokazalo se da proboj u takve sisteme za hakere nije problem, pa su bezbrojne mreže video-nadzora postale mete, sastavni deo borbenog sistema za izviđačko-udarne operacije. Zbog čega su one korisne i koju prednost imaju u odnosu na druge načine izviđanja? Najpre – potpuno su bezopasne za onog ko prodire u njih. Šta mogu njihovi konkurenti u poslu nadziranja? Dosadašnji izvor video-informacija – satelit – pruža pogled samo iz vertikalne dimenzije, uz nižu rezoluciju; osetljiv je na latenciju (kašnjenje na putu signala od izvora do odredišta), a većini smeta i oblačnost. Pri tom je i veoma skup. Dronovi više nisu iznenađenje, relativno lako se otkrivaju, ometaju i obaraju. Fotografisanje od strane pojedinca (klasična špijunaža) je rizična i lako se može neutralisati. Avioni sa bočnim radarima su veoma skupi i uočljivi, a imaju iste nedostatke kao i sateliti, pa i veće. Njima treba da upravljaju piloti najviših kvalifikacija.
Za to vreme IP kamera radi 24 sata sedam dana u nedelji, godinama, neprekidno emitujući snimke visoke rezolucije, najčešće 4K. To znači da ima 4.000 horizontalnih piksela. Standardno to je 3.840 x 2160 piksela (Ultra High Definition/UHD) ili 4.096 x 2.160 piksela (Digital Cinema Standard/DCI). I sve to u realnom vremenu, trodimenzionalno, pri čemu joj ne smetaju mrak, vremenske neprilike, pa ni vandali, jer se kućišta kamera prave od izuzetno otpornih materijala. Kvalitet snimaka najboljih kamera je zapanjujući! Obaveštajcima je preostalo samo da preuzmu snimak i uporede ga sa geolokacijom, što nije problem čak ni amaterima. Izraelci se hvale da je atentat na Hamneija upravo tako izvršen. Kamere koje kontrolišu saobraćaj ”dovele” su raketu na prag prvog čoveka Irana. Tako kažu. Naravno, ovo treba uzeti s rezervom jer je reč o saopštenju izraelske obaveštajne službe, a tu je svaka reč izgovorena s ciljem dezinformisanja protivnika i odvaćanja njegove pažnje, ali i unošenja nesigurnosti i nepoverenja u svoje sisteme bezbednosti.
Čak i da je tako, nisu Izraelci tu ništa novo izmislili, niti su pioniri u toj oblasti. Rusi, poznati po izuzetno talentovanim hakerima, još pre početka SVO hakovali su IP kamere širom Ukrajine i to rade stalno. To je jedan od poznatih elemenata hibridnog ratovanja. Hakovana strana, pored pokušaja da se zaštiti, može i da uzvrati, pokušavajući da duplira svoje izvore, ili podmeće lažne. Trka traje, a pobeđuje onaj koji više zna, pronicljivosti i staloženosti. Problem hakerske i antihakerske borbe usložnjava se i pojavom alatki veštačke inteligencije. Ona može do perfekcije (čak i sumnjivo verno) da prikaže sliku ispred nekog objekta i tako prevari posmatrača.
Bezbednosna kultura mnogo zaostaje. Pojedincima je još uvek neodoljivo privlačno da na svom kanalu, blogu, potkastu ili čemu već, prikažu ekskluzivne snimke udara, misleći da impresioniraju gledalište. Pri tom svojoj državi prave nepredvidivu štetu jer prikazuju razmere preciznosti i uspešnosti protivnika, nehotice ga navodeći da koriguje svoje udare. Procenjuje se da samo preko ukrajinskog sistema video-nadzora drumskog i železničkog saobraćaja (i ne samo njihovog, već i susednih zemalja) Rusi imaju stalan uvid u kretanje ratnog materijala, od same granice do korisnika – i shodno tome dejstvuju.
S druge strane, sistem video-nadzora učinio je državu i njene bezbednosne organe nepopravljivo zavisnim od takve kontrole. Možemo samo zamisliti šta bi se dogodilo kada bi se sve te kamere isključile. Zavladalo bi divljaštvo, haos i anarhija. Ljudi su tome skloni.
Isto to važi i za Rusiju. U njoj su kamere na svakom koraku, nema automobila koji ne poseduje daš-kameru (dashcam – pokretna, putujuća kamera). Ona može s potpuno neočekivanih mesta da pošalje signal o efektu nekog napada, pokretu kolone – i da to posle nekoliko sekundi vidi neko u Ukrajini ili na bilo kom delu sveta. Prilikom napada na podmornicu u Novorosijsku Ukrajinci su uspeli da prodru u signal IP kamere u Saratovskoj ulici, ali i uređaju koji ima direktan pogled na pristanište, što je već interni propust u obezbeđenju tog mesta. Naravno, ovo je samo jedna verzija tog događaja. Isto tako je neki kolaboracionista mogao da postavi prenosnu, bežičnu kameru koja bi to odradila. Medijski efekat svakako nije zanemarljiv.
Šta je otežavajuća okolnost u zaštiti? Mnogi IP video-sistemi rađeni su za građansko tržište i nemaju robusiranu zaštitu, niti rendundirane veze. Mnogo je primera da iranski obaveštajci s lakoćom probijaju bezbednosne protokole izraelskih institucija. Za Izraelce se smatralo da su fanatčno disciplinovani kada je reč o bezbednosnoj kulturi, ali nije sve tako savršeno. Podsetimo da su nedavno morali naređenjem da zabrane vojnicima korišćenje mrežnih grupa, pre svega fejsbuka.
Svaka IP kamera može biti hakovana jednostavno zato što koristi internet i bežično šalje video-snimak. Čak i da se na teritoriji države potpuno blokiraju spoljne mreže, u kamere se može ući i obaveštajnim radom – iznutra. I jedni i drugi imaju dovoljno izdajnika u svojim redovima. Više nije reč samo o objavljivanju zastrašujućih snimaka, to je, reklo bi se, čak i najmanje zlo. Hakeri preko kamera relativno lako ulaze i u druge servere. Štete koje nanose mogu biti nepopravljive. Blokirati rad pošte ili medicinske mreže preko koje se razmenjuje krv, organi za transplataciju, ući u bankarske i finansijske sisteme, to znači paralisati jednu zemlju mnogo bolje nego raketama. Dovoljno je blokirati plaćanje karticama ili elektronskim potpisom (za ustanove i kompanije) pa da nastane haos.
Marta ove godine izraelska firma Check Point Research registrovala je stotine pokušaja hakovanja IP kamera u Izraelu, zemljama Persijskog zaliva, Libanu, Kataru, Kuvajtu pa čak i na Kipru. Niko nije dovoljno daleko, niti je bezbedan. Kompanija je uspela da se odbrani od ovih napada, ali za napad velikog obima kojim se zasićuje mreža, kada se ”ruše” serveri, za sada nema pouzdanog odgovora. Protivnik pri tom može ne samo presresti signal s IP kamere, već može umesto nje poslati lažni. Dok u sobi video-nadzora spokojno posmatraju snimak neke mirne ulice ispred štaba ili rezidencije, u stvarnosti se nešto drugo događa. A pri tom nije reč o ”Matriksu” ili nekom drugom SF akcionom filmu. Najkraće rečeno – može se manipulisati stvarnošću pomoću falsifikovanih video snimaka, sa svim što taj postupak za sobom povlači.
Šta je rešenje? Kamere moraju biti izolovane od interneta. Metod je surovo jednostavan, mada je to skupo i nepraktično. Treba biti manje lenj i konforan, izvući ponovo kablovsku vezu i stalno ažurirati bezbednosne protokole u programu. Čak i digitalna ”higijena” ima svoje zamke. Ko može garantovati da proizvođač u nove ”zakrpe” nije instaligao bagove? To se dogodilo Iračanima kada su s francuskih procesora dobijali ubedljive signale i gađali lažne ciljeve, trošeći rakete i otkrivajući položaje. Izlaz je jasan – samostalne kamere u zatvorenom sistemu i originalni softver.
I ako sve to služba koja se bavi visokotehnološkom zaštitom uspešno reši, ostaje i druga strana medalje – ljudi. Oni su u najvećem broju slučajeva, za razliku od kompjutera, kvarljiva roba sami po sebi. Njihovi motivi nisu proizvod bagova, već još uvek najsloženijeg misaonog sistema – prirodne inteligencije, odnosno mozga. A on ume da bude nepredvidiv i tu veštačka inteligencija ne pomaže.
