Pentagon je zatražio od Bele kuće da odobri više od 200 milijardi dolara za finansiranje rata sa Iranom. Prema podacima američkog Ministarstva odbrane, ova sredstva bila bi usmerena na hitno povećanje proizvodnje ključnog naoružanja koje su američke i izraelske snage već u velikoj meri iscrpele tokom udara na hiljade ciljeva u protekle tri nedelje.
Ovaj zahtev dolazi u trenutku kada se već otvoreno govori o tome da troškovi rata izmiču kontroli. Intersept je još juče objavio procenu da bi celokupna operacija protiv Irana mogla da košta Sjedinjene Države nekoliko biliona dolara. Ako se pogleda brzina kojom rastu zahtevi Pentagona, jasno je da se taj scenario više ne može odbaciti kao preterivanje.
Ministarstvo odbrane je u početku planiralo da od Kongresa traži 50 milijardi dolara. Danas se govori o iznosu koji je četiri puta veći. Takav skok ne govori samo o intenzitetu borbi, već o činjenici da se operacija razvija u pravcu koji nije bio planiran.
Rat koji je zamišljen kao brz i odlučan ulazi u fazu dugotrajnog iscrpljivanja, u kojoj svaka sledeća odluka postaje skuplja od prethodne.
Samo dvadeset dana sukoba bilo je dovoljno da potpuno poništi ranija predviđanja američkih vojnih analitičara, koji su govorili o brzoj promeni režima u Iranu i relativno jednostavnoj pobedi.
Danas se sve češće govori o suprotnom scenariju. Iranski sistem, uprkos gubicima, pokazuje sposobnost da funkcioniše, reorganizuje se i uzvrati. Upravo ta činjenica menja prirodu sukoba.
U takvoj situaciji, sve više stručnjaka ukazuje na jedan ključni faktor koji bi mogao da zaustavi dalju eskalaciju, cenu energenata. Tržišni analitičari upozoravaju da bi cena barela mogla da dostigne i 150 dolara u bliskoj budućnosti, što bi izazvalo snažan udar ne samo na globalnu ekonomiju, već i na same Sjedinjene Države.
U tom trenutku, političke ambicije više ne bi bile dovoljne. Ekonomska realnost bi počela da diktira tempo odluka.
SAD imaju samo tri opcije za Iran
U takvom kontekstu, kako rat ulazi u treću nedelju i sve više izmiče prvobitnim planovima, u američkim strateškim krugovima sve otvorenije se govori o tome da Vašington ima samo tri realne opcije.
Problem je što nijedna od njih ne nudi stabilno i bezbolno rešenje.
Bez obzira na političke poruke koje dolaze iz Bele kuće, postaje očigledno da vazdušni udari, koliko god intenzivni bili, ne mogu sami po sebi da ostvare ključne ciljeve, a to su promena režima u Teheranu i trajno uništenje iranskog vojnog potencijala.
Istovremeno, javno mnjenje u SAD pokazuje zamor od rata. Većina birača naginje ka povlačenju, ali takav potez ima cenu na globalnoj sceni.
Sa druge strane, opcije koje podrazumevaju eskalaciju nose još teže posledice, ali imaju snažnu podršku u delovima vojnog i bezbednosnog aparata.
1. Povlačenje uz proglašenje pobede
Prva opcija jeste povlačenje, uz pokušaj da se dosadašnji rezultati predstave kao strateška pobeda.
To bi značilo zaustavljanje direktnih vojnih operacija i prebacivanje fokusa na političke i ekonomske mehanizme pritiska. Na prvi pogled, to je najbezbednije rešenje.
Međutim, njegova cena je ozbiljna.
Takav potez bi poslao signal da Sjedinjene Države nisu u stanju da dugoročno upravljaju krizama koje same pokreću. Saveznici na Bliskom istoku počeli bi da preispituju svoju bezbednosnu zavisnost od Vašingtona.
Zemlje poput Saudijske Arabije, Iraka ili čak Turske mogle bi da počnu da traže alternativne partnere. U tom prostoru, Rusija i Kina bi vrlo brzo popunile vakuum, nudeći ekonomske i vojne aranžmane.
Na unutrašnjem planu, povlačenje bi bilo predstavljeno kao poraz. Politički pritisak na administraciju bio bi snažan, posebno u kontekstu izbora.
Istovremeno, iako bi direktni vojni troškovi opali, dugoročni gubitak uticaja imao bi svoju ekonomsku cenu kroz slabiji pristup tržištima i resursima.
U suštini, ovo je opcija koja donosi kratkoročno olakšanje, ali dugoročno slabljenje.
2. Kopnena invazija kao ulazak u rat iscrpljivanja
Druga opcija jeste kopnena invazija, odnosno ulazak u direktan sukob na teritoriji Irana.
To bi podrazumevalo raspoređivanje velikog broja vojnika, logističku podršku bez presedana i dugotrajno prisustvo na terenu.
Na prvi pogled, to deluje kao najodlučniji potez. U praksi, to je ulazak u scenario koji istorija već poznaje.
Iskustva iz Vijetnama i Iraka jasno pokazuju da ovakve operacije lako prerastaju u dugotrajne ratove iscrpljivanja. Iran, sa svojom geografijom, planinama, urbanim centrima i velikim brojem stanovnika, predstavlja još teži teren.
Američke snage bi se suočile sa stalnim gerilskim otporom, sabotažama i asimetričnim napadima. Svaki osvojeni prostor zahtevao bi stalno prisustvo, što dodatno povećava troškove i rizik.
Kako bi gubici rasli, rasla bi i politička tenzija unutar SAD. Kongres, javnost i saveznici počeli bi da postavljaju pitanja o smislu operacije.
Istovremeno, međunarodna reakcija bila bi negativna. Evropske države već pokazuju oprez, a dugotrajan rat dodatno bi pogoršao odnose.
Takav scenario bi, umesto jačanja pozicije SAD, mogao da dovede do jačanja protivnika i produbljivanja globalnih podela.
3. Taktička nuklearna opcija, tačka bez povratka
Treća opcija je najradikalnija i najopasnija, upotreba taktičkog nuklearnog oružja, razvoj koji smo odavno nagovestili.
Ovaj scenario se retko izgovara javno, ali se u strateškim analizama sada sve češće pojavljuje kao krajnja mogućnost.
Ideja iza njega je jednostavna, brzim i razornim udarom slomiti sposobnost Irana za otpor i primorati ga na kapitulaciju.
Međutim, posledice takvog poteza bile bi daleko veće od samog vojnog efekta.
Nuklearni udar bi imao direktan uticaj na desetine miliona ljudi, uništio bi infrastrukturu i izazvao dugotrajne ekološke posledice koje bi se proširile izvan granica Irana.
Ali još važnije, takav potez bi promenio pravila igre na globalnom nivou.
Rusija i Kina teško bi mogle da ostanu po strani. Čak i bez direktnog vojnog odgovora, političke i ekonomske posledice bile bi ogromne.
Sjedinjene Države bi se suočile sa međunarodnom izolacijom kakva nije viđena decenijama. Čak bi i najbliži saveznici morali da preispitaju svoje pozicije.
Pored toga, upotreba nuklearnog oružja otvorila bi vrata novoj trci u naoružanju. Druge države bi ubrzano krenule u razvoj sopstvenih kapaciteta, čime bi se povećao rizik od budućih sukoba.
To više ne bi bio regionalni rat, već početak nove globalne faze nestabilnosti.
„Smrtonosni ćorsokak“
Kada se sve tri opcije stave na sto, postaje jasno zašto sve više analitičara govori o pat poziciji.
Povlačenje znači gubitak uticaja i politički udarac. Kopnena invazija vodi u dugotrajan i skup rat iscrpljivanja sa veoma neizvesnim ishodom. Nuklearna opcija otvara vrata scenariju koji može destabilizovati čitav svet.
Drugim rečima, nijedna odluka ne donosi siguran izlaz, već samo različite vrste rizika.
Zato se ova situacija sve češće opisuje kao klasičan strateški ćorsokak, stanje u kojem svaka naredna odluka nosi cenu veću od prethodne, a prostor za manevar se stalno sužava.
U takvom odnosu snaga, pitanje više nije kako pobediti, već kako ograničiti posledice. I upravo tu leži suština problema. Rat koji je trebalo da bude brz pretvara se u proces koji testira granice vojne moći, političke volje i ekonomske izdržljivosti.
Zbog toga sve više glasova unutar samog Zapada upozorava da se Sjedinjene Države nalaze u situaciji iz koje ne postoji jednostavan izlaz.
U najkraćem, nalaze se u smrtonosnoj pat poziciji.
Трамп ће морати да прогласи “побједу” и подвијеног репа оде кући.
Pat pozicija? Ovo nije nikakva pat pozicija, već američki debakl, sramota i poraz. Oni nisu ostvarili ciljeve, a izgubili su mnogo. Oni jadni, umesto da brane arapske zemlje u kojima imaju vojne baze, arapske zemlje brane njih. Jesu razrušili Iran, međutim to je ništa. Bez obogaćenog uranijuma i bez promene lideršipa, nisu ništa uradili.
Dok ni nuklearni udar ne bi garantovao pobedu Amerikancima i ispunjavanje ciljeva, osven ako udare na Teheran. Amerika i sama ne zna sa sigurnošću gde se nalazi obogaćeni uranijum. Lepo sam rekao da će Tramp biti uništitelj amerike.