Na Bliskom istoku najmoćnija avijacija sveta ponovo demonstrira svoju superiornost nad slabijim, promovišući oreol nedodirljivih vrhunskih profesionalaca. Pogledajmo i drugu stranu ove medijske galame. Već smo se bavili događajima koji su pokazali i tamnu stranu medalje njihovog profesionalizma – bahatost, samouverenost i površnost. Nad Aljaskom su se svojevremeno dogodile dve teške nesreće za koje nikako nisu mogli da nađu krivca u prijateljskoj vatri ili nečemu sličnom. Ovde je presuđivao ljudski faktor u onom najopasnijem smislu reči.
Da je Rusija zadržala Aljasku, bila bi jedina država koja se nalazi na tri kontinenta (ako izuzmemo Francusku i Veliku Britaniju koje od prekomorskih teritorija deli veliko prostranstvo ili više država, pa taj status zavisi i od tumačenja definicije kontinenta). Najveća savezna država SAD (veća od tri sledeće zajedno – Teksasa, Kalifornije i Montane), obezbeđuje četvrtinu američkih potreba u nafti. Ovu oblast priroda je obeležila izuzetno složenim klimatskim uslovima, aktivnim vulkanima i lednicima, ali i darovala ogromnim prirodnim bogatstvima. Rusi su joj dali ime i osnovali prvo naselje.
Zašto su je formalno napustili (prodali za solidnu sumu koja je sada mrvica u odnosu na ono što Aljaska poseduje) devetog aprila 1867. godine? Tokom Krimskog rata i dalekoistočnih sukoba, Rusija je zapala u finansijsku krizu; trgovina s Aljaskom bivala je sve slabija, ali glavni razlog bio je ruski oprez da bi Britanci mogli lako doći u posed ove teritorije.
Rusi to, svakako, s gorčinom spominju, ali – ne može se imati baš sve. Nisu oni jedina država koja je povećavala i smanjivala svoje teritorije i oni to dobro pamte. A šta Amerikanci (interesantno za vojni portal) pamte? To su dve velike vazduhoplovne nesreće, neumitni deo pilotskog poziva. Obe su se dogodile u oblasti baze USAF Elmendorf(Elmendorf Air Force Base). Danas je to objedinjena baza Elmendorf-Ričardson (Joint Base Elmendorf-Richardson).
Tako su se 2010. godine pod jednim krovom našle baze i štabovi USAF i KoV SAD. Smeštena je kraj Enkoridža (Anchorage), najvećeg grada na Aljasci. U njoj se nalaze Komanda USAF za Aljasku, Komanda 11. vazdušne armije, Regionalna zona NORADA (ANR), 673. ving za održavanje baze, 11. vazdušno-desantna divizija, Ujedinjena operativna grupa Aljaska (Joint Task Force-Alaska) i 381. izviđačka eskadrila. Zadatak ovog velikog objekta je kontrola pacifičko-azijskog prostora.
Katrastrofa avaksa boing E-3
Ovi veoma skupi i u svakom smislu reči dragoceni i malobrojni avioni izuzetno retko padaju. Ipak, i njima se to dešava. Avion Boeing E-3B Sentry (serijski broj 77-0354) bio je napravljen kao varijanta modela boing E-3. Izašao je iz hala ”Boinga” i prvi put poleteo petog jula 1978. godine, s fabričkim brojem 21554/993. Ratnom vazduhoplovstvu SAD (USAF) predat je 19. januara 1979. godine posle državnih ispitivanja. Imao je četiri turboventilatorska motora (Pratt & Whitney JT3D, vojna oznaka TF33-100A).
Nešto kasnije modifikovan je na standard svih aviona boing E-3. Korišćen je samo jednom u toku rata u Persijskom zalivu, kada je posada kontrolisala presretanje i uništavanje četiri iračka lovca na zapadu Iraka. Učestvovao je i u incindetu s helikopterima blek houk (Black Hawk) 1994. godine. Tada je posada avaksa navodila dva lovca F-15 koja su oborila dva helikoptera UH-60. U prijateljskoj vatri poginulo je 26 ljudi (vojna i građanska lica).
Kako se dogodila katastrofa?
Avion je bio u sastavu 962. vazdušno-desantne eskadrile za navođenje letelica. Trebalo je da obavi školski let 22. septembra 1995. godine u 07. 47 po lokalnom vremenu, s pozivnim znakom Yukla 27. Čekao je na pisti br. 06 da uzleti transportni avion C-130 (Lockheed C-130 Hercules).
Pošto posada nije znala da je herkules uzbunio jato kanadskih gusaka, pripremala se rutinski za let. Kada su poleteli, odmah su u dva od četiri motora uletele ptice izazivajući lom lopatica. Posada je pristupila havarijskoj proceduri. Počela je da ispušta gorivo krenuvši u levi zaokret kako bi se vratila na aerodrom. Međutim, u avionu su rezervoari bili puni, pa sa dva motora posada nije mogla održati visinu. Pošto je dostigao najveću visinu od samo 76 metara (250 stopa), avion je počeo da propada zaoravši ispresecani lesni kraj. Eksplodirao je i u smrt odneo 24 člana posade.
Istraga nije imala mnogo posla oko utvrđivanja činjenica. U motorima jedan i dva nađeni su ostaci ptica. Drugi faktori takođe su bili važni, pa i presudni. Rukovodstvo baze nije preduzelo sve mere da ukloni tu smetnju (na svim komercijalnim aerodromima postoje specilizovane službe i uređaji za raterivanje ptica, uključujući i sokove). Isto tako, kontrola leta nije uspela da obavesti komandu baze i samu posadu o jatu ptica koje je uzbunio herkules. Utvrđen je tačan redosled događaja: avion je udario nosom u zemlju, kliznuo ka vrhu uzvišenja gde se odlomio repni deo.
Kada se prevalio na drugi brežuljak prevrnuo se i trup se raspao. Desno krilo je udarilo u levu stranu olupine i odlomilo se, dok je sekcija aviona koja se prevrtala pala na zadnji deo i zgnječila ostatak aviona. Avion je leteo oko 1.280 metara pre nego što je udario u drveće, a potom još 720 metara silinom inercije je krčio šumu sve dok nije tresnuo o zemlju i eksplodirao.
Petnaest godina kasnije…
Iz iste baze poleteo je 28. jula 2010. godine transportni avion C-17 (Boeing C-17 Globemaster III) letelica strateške transportne avijacije. Sva četiri člana posade su poginula. Imali su zadatak da izvedu figure više pilotaže kao pripremu za aero-miting Arktička grmljavina (Arctic Thunder Air Show), koji je trebalo da se održi kroz tri dana. To je bila i prva katastrofa tog modela. Oko 18.22 h po lokalnom vremenu avion je poleteo s baksuzne piste 06. Aerodrom ima dve piste, uz razvijenu mrežu taksirajućih staza. Tada je baza već nosila ime Elmendorf-Ričardson.
Nakon poletanja sa zaokretom ulevo, pilot je iznenada, usred manevra, napravio oštar desni zaokret, kao da se predomislio. Kako je avion tek dobijao na snazi i nabiranju visine, sistemi u avionu su smesta upozorili da letelica gubi snagu i visinu. Pilot je ignorisao upozorenje i nastavio s desnim zaokretom. Usledio je slom uzgona, neupravljivost aviona i on je pao, eksplodiravši na tri kilometra od aerodroma.
Prema rečima komandira vatrogasne brigade plamen je dostigao visinu od gotovo 250 metara. Ostaci aviona rasuli su se oštetivši obližnju železničku magistralu. Sva četiri člana posade su poginula: majori Majkl Frajholc (Michael Freyholtz) i Aron Malon (Aaron Malone), kapetan Džefri Hil (Jeffrey Hill) i stariji narednik Tomas E. Sikardo (Thomas E. Cicardo). Šou je održan u senci te tragedije i uz odavanje počasti.
Istaga je pokazala da je avion potpuno bio ispravan i da je tragedija, koja je odnela četiri života, ali i 184 miliona dolara vredan aparat, isključivo greška pilota! Pres sekeretarica Tihooekanskog RV SAD kapetan Ališja Harvi (Alysia Harvey) objavila je da nije bilo presudno ko je gde sedeo za vreme katastrofe. Zbog razloga zaštite porodice vinovnika ime nije javno saopšteno. Saglasno izveštaju, uzrok tragedije bilo je samouvereno ponašanje pilota, ali i opuštenost drugog pilota koji nije predvideo mogući razvoj događaja. Štaviše, u prelomnim trenucima on je tornju javljao o tome da su visina i temperatura u granicama normale.
S obzirom na to da je reč o kapitalnoj bazi, broj nesreća je veoma mali; velika frekfencija razliitih korisnika u njoj, specifični vremenski uslovi i strateški zadaci nalaze se na veoma visokom, pa i najvišem rangu. Međutim, to ne može opravdati činjenicu da je do nesreća došlo usled rutine, neopreza, a u ovom drugom slučaju i do ”kaubojštine” koja se već jednom dogodila sa sličnim posledicama tragedije B-52 u bazi Ferčajld koju smo nedavno opisali. Spomenusmo da su nesreće neumitni, sastavni deo letenja, ali ove dve nisu morale da se dogode…samo da su profesionalci bili na visini svog renomea.
