Ubistvo Hamneija briše limit od 2.000 km, da li su SAD i Izrael gurnuli Iran ka raketama dometa 4.000 km?

Akademik Mohamed Marandi, jedan od najistaknutijih analitičara iranske strateške doktrine u svetu engleskog govornog područja, izjavio je nedavno: ajatolah Hamnei je taj koji je direktno sprečavao Iran da proizvodi rakete dometa većeg od 2.000 kilometara.

Tezu koju je izneo profesor Marandi oslanja se na jednu realnu, ali često pojednostavljenu činjenicu: vrhovni vođa Irana Ali Hamnei je godinama javno podržavao ograničenje dometa iranskih balističkih raketa na oko 2.000 kilometara. To ograničenje je zaista postojalo kao čvrsta politička linija, ali je važno razložiti šta je tu doktrina, šta tehnologija, a šta politička signalizacija.

Prvo, ograničenje od 2.000 kilometara nije bilo tehničko ograničenje u smislu da Iran nije mogao da razvije veći domet. Iranska industrija balističkih projektila, zasnovana na severnokorejskim i sopstvenim derivatima Šahab i Sejjil serije, teorijski je imala kapacitet da produži domet uz izmene u strukturi, gorivu i masi bojeve glave. Sam domet je bio politička odluka, a nikako inženjerski maksimum.

Zvanično obrazloženje Teherana bilo je da domet od 2.000 kilometara pokriva sve potencijalne protivnike u regionu, uključujući Izrael i američke baze u Zalivu, bez potrebe da se razvijaju interkontinentalne sposobnosti koje bi direktno ugrozile Evropu ili SAD. Ta linija je omogućavala Iranu da tvrdi da nema ambiciju globalnog udara, već regionalno odvraćanje.

Marandi sada sugeriše da je taj plafon bio direktna posledica autoriteta jednog čoveka, odnosno Hamneija, i da je njegova smrt ili uklanjanje promenilo unutrašnju ravnotežu. Tu dolazimo do ključnog pitanja: koliko je iranski raketni program bio personalizovan, a koliko institucionalizovan?

U praksi, razvoj balističkih i hipersoničnih sistema u Iranu vodi Revolucionarna garda, pre svega kroz vazdušno-kosmičku komandu IRGC. Hamnei je imao vrhovni autoritet, ali operativna i tehnološka dinamika nalazila se u rukama vojno-tehničke elite. Odluka o plafonu od 2.000 kilometara bila je politički signal prema spolja, ali i unutrašnji balans između doktrine odvraćanja i izbegavanja otvorene konfrontacije sa velikim silama.

Ako se pretpostavi da tog ograničenja više nema, pitanje je da li je Iran već imao spremne projekte većeg dometa koji su čekali političko odobrenje, ili bi tek morao da započne novi razvojni ciklus. Razvoj rakete dometa preko 3.000 ili 5.000 kilometara nije samo pitanje produžavanja rezervoara goriva. To podrazumeva novu klasu motora, drugačiju kontrolu leta, termičku zaštitu pri povratku u atmosferu i pouzdane sisteme navođenja na većim distancama.

Važno je i to da je Iran poslednjih godina intenzivno ulagao u svemirski program i lansere satelita. Rakete za lansiranje u orbitu, poput Safir i Simorgh, koriste tehnologije bliske onima koje su potrebne za razvoj interkontinentalnih balističkih projektila. Zapadne procene godinama su upozoravale da svemirski program može poslužiti kao tehnološka osnova za produženje dometa balističkih sistema.

Marandijeva teza ide korak dalje. On tvrdi da je post-Hamneijeva faza lišena umeravajuće ruke i da Revolucionarna garda više nema teološki autoritet koji u doktrinu unosi oprez. To je politička interpretacija. U realnosti, iranski sistem je složen i zasnovan na kolektivnim telima, Savetu čuvara, Savetu za utvrđivanje interesa sistema, vrhu IRGC i predsedničkoj administraciji. Čak i bez jednog autoriteta, odluke o strateškom naoružanju ne donose se impulsivno.

Ipak, postoji racionalna osnova za zabrinutost. Ako se Iran suočava sa direktnim vojnim pritiskom, uključujući napade na teritoriju i otvorene rasprave o zapleni uranijuma ili blokadi izvoza nafte, logika odvraćanja može se promeniti. Država pod pritiskom često širi domet pretnje kako bi podigla cenu protivniku.

U tom kontekstu, uklanjanje samonametnutog plafona imalo bi simbolički i strateški značaj. Simbolički, pokazalo bi da je prethodna doktrina napuštena. Strateški, otvorilo bi vrata razvoju projektila koji bi mogli da dosegnu šire delove Evrope, a u dugoročnom horizontu i interkontinentalni domet.

Postoji još jedan element koji se često zanemaruje. Ograničenje od 2.000 kilometara nije značilo da Iran nema indirektne kapacitete većeg dometa. Krstareće rakete, dronovi dugog dometa i eventualna upotreba pomorskih platformi mogu proširiti operativni radijus bez formalnog razvoja ICBM sistema.

Marandi koristi snažnu metaforu, da je Vašington pokušao da odseče glavu, ne shvatajući da upravo ta glava drži ruke pod kontrolom. To je politički argument, ali iza njega stoji realna strateška dilema. Kada se sruši jedna unutrašnja kočnica u sistemu koji je decenijama balansirao između odvraćanja i eskalacije, posledice nisu automatske, ali prostor za radikalnije odluke postaje širi.

Da li Iran već ima rakete dometa 4.000 kilometara?

Pre samo nekoliko dana objavili smo analizu o raketi Horamšahr-4, sistemu koji je od prvog dana nagoveštavao nešto mnogo šire od pukog uvođenja još jednog projektila u iranski arsenal. U senci napada na Islamsku republiku, pojavljuje se pitanje da li je domet od 2.000 kilometara ikada bio realno ograničenje ili samo politička poruka.

Horamšahr-4, poznata i kao Hajbar ili Kheibar, predstavlja supertešku balističku raketu srednjeg dometa sa bojevom glavom mase oko 1.500 kilograma. Već sama masa bojeve glave govori da se radi o sistemu projektovanom za maksimalan konvencionalni udar. Prema dostupnim informacijama, do sada su zabeležena najmanje dva napada ovim projektilom, pri čemu je Iran navodno istovremeno lansirao dve rakete.

Zvanično objavljeni domet iznosi 2.000 kilometara, ali iranski izvori pominju 2.600, pa čak i 2.800 kilometara. Pojedini stručnjaci procenjuju da stvarni potencijal, uz smanjenje mase bojeve glave i optimizaciju goriva, može doseći i do 4.000 kilometara. Ako je to tačno, onda je plafon od 2.000 kilometara bio pre svega politička odluka, a ne tehnički maksimum.

Takav domet otvara mogućnost pokrivanja ciljeva daleko izvan neposrednog regiona. U teoriji, raketa bi mogla da zahvati i elemente američke protivraketne odbrane u Redžikovu u Poljskoj i Deveseluu u Rumuniji, sisteme koji su godinama predstavljani kao zaštita od potencijalne iranske pretnje. Do sada su, međutim, mete bile bliže, uključujući navodne udare na rafineriju u Bahreinu, Tel Aviv i američku bazu u Emiratima.

Horamšahr-4 je zvanično predstavljen 25. maja 2023. godine, na godišnjicu oslobođenja grada Horamšahr u iračko-iranskom ratu. Projektil je otkriven u prisustvu tadašnjeg ministra odbrane Mohameda Reze Aštijanija, koji ga je nazvao strateškom preciznom balističkom raketom sa mogućnošću izbegavanja radara.

Tehnološki napredak u odnosu na ranije verzije je značajan. Raketa koristi hipergolsko gorivo i novi motor Arvand. Hipergolska komponenta omogućava spontano paljenje pri kontaktu goriva i oksidatora, bez klasičnog sistema paljenja, što pojednostavljuje konstrukciju i povećava pouzdanost. Gorivo može ostati u rezervoarima i do tri godine, a vreme pripreme za lansiranje svedeno je na manje od 12 minuta.

Brzina leta dostiže oko 16 maha van atmosfere i približno 8 maha u završnoj fazi unutar atmosfere. Takve brzine znatno otežavaju presretanje postojećim sistemima protivraketne odbrane. Procena preciznosti, CEP, kreće se između 10 i 30 metara na udaljenosti od 2.000 kilometara, što je za konvencionalnu bojevu glavu od presudnog značaja.

Bojeva glava dužine oko četiri metra nosi približno 1.000 kilograma eksploziva, dok ostatak mase otpada na sisteme navođenja i upravljanja. Navodi se da je otporna na elektronsko ratovanje, a posebnu pažnju privlači upotreba mikromotora za korekciju putanje u egzoatmosferskoj fazi. Upravljanje se, prema izjavama iranskih zvaničnika, odvija van atmosfere, čime se smanjuje ranjivost na ometanje.

Raketa može nositi pojedinačnu tešku bojevu glavu ili više njih. Pominju se i MIRV sposobnosti, što znači da bi svaka bojeva glava mogla nezavisno da cilja različitu metu. U ranijim verzijama korišćena je MRV konfiguracija bez nezavisnog navođenja, ali iranski izvori tvrde da je Horamšahr-4 dostigao viši nivo.

Testiranje sledeće iteracije, pod nazivom Horamšahr-5, navodno je sprovedeno krajem jula 2025. godine. Ako je razvojni ciklus nastavljen tim tempom, onda je prelazak sa deklarisanog srednjeg dometa ka produženom radijusu tehnički realan scenario.

U kontekstu teze da je plafon od 2.000 kilometara bio samonametnuto ograničenje, Horamšahr-4 postaje ključni indikator. Tehničke karakteristike pokazuju da je Iran razvio platformu koja može biti prilagođena različitim dometima, u zavisnosti od konfiguracije. Smanjenjem mase bojeve glave i optimizacijom trajektorije, domet se može produžiti bez potpune promene arhitekture sistema.

Za sada nema javnih dokaza da je Iran zvanično napustio limit od 2.000 kilometara. Ali ako se doktrina promeni, tehnološka osnova za produženje dometa verovatno već postoji u embrionalnom obliku. Pitanje nije da li je plafon tehnički moguć, već da li je politička odluka sazrela.

Ukoliko je politička kočnica nestala, raketa koja je do juče predstavljana kao srednjeg dometa može postati osnova za novu fazu strateškog odvraćanja. U tom slučaju, pitanje više nije da li Iran može da produži domet, već da li je odluka o tome već doneta.

U svetu u kome se regionalni ratovi prelivaju jedni u druge, a velike sile testiraju granice, ukidanje jednog samonametnutog ograničenja može imati dalekosežne posledice. Ne zato što odmah menja mapu, već zato što menja logiku igre.

Horamšahr-4, sa svojih 13 metara dužine, prečnikom od oko 1,5 metara i ukupnom masom od približno 30 tona, nije samo još jedan projektil. Ona je platforma. A platforme, za razliku od političkih plafona, imaju potencijal koji se aktivira kada se promeni doktrina.