Na Bliskom istoku ništa nije crno-belo, kako se to često predstavlja ili podrzumeva. Dok se pred našim očima odvija još jedan sukob u kome se nalazi Izrael, podsetimo se čoveka koji je želeo da preokrene tok istorije. Svakako ste gledali film ”Operacija Entebe”. U njemu je demonstrirana odlučnost države da se izbori s teroristima, ali i uvežbanost izraelskih specijalnih snaga. Iza odluke da se izvede ova nesvakidašnja akcija stajao je Jicak Rabin, tadašnji premijer Izraela. On je prvi premijer koji je rođen na teritoriji Izraela, u Jerusalimu. Roditelji su mu poreklom iz Ukrajine i Belorusije.
Jicak nije bio kancelarijski premijer, niti je odluka doneta iz populističkih razloga. Tokom Prvog izraelsko-arapskog rata 1948. godine komandovao je odbranom Jerusalima, a kao načelnik glavnog štaba značajno je doprineo munjevitoj pobedi u junskom ratu 1967. godine. Posle toga krenuo je uspešnim političkim stopama (ambasador u SAD) da bi 1974. godine postao peti izraelski premijer.
U filmu (zasnovanom na realnim događajima) on prima čestitke od ministra odbrane, inače političkog rivala ali i zemljaka po majci, Šimona Peresa (oca izraelske atomske bombe), odgovarajući mu: ”Da, spasili smo ljude, ali ako ne budemo umeli da pregovaramo, stalno ćemo biti u ratu”.
Ova rečenica, koju je on iskreno izrekao, odredila mu je dalju sudbinu. Posle Ugovora u Oslu (1993) dobio je zajedno sa Peresom i Jaserom Arafatom Nobelovu nagradu za mir. Četvrtog oktobra 1995. godine ubijen je na Trgu careva Izraela u Tel Avivu (hebr. Prolećno brdo) posle govora u kome je podržao mirnovni proces. Pre toga mesecima su Likud i druge desničarske grupe prikazivale Rabina u nacističkoj uniformi ili na nišanu pištolja, upoređujući ga s Hitlerom. Možemo samo zamisliti koliko je teška takva kvalifikacija u Izraelu. Čak je u julu 1995. godine Netanjahu predvodio lažnu pogrebnu povorku s kovčegom i omčom za vešanje, a na mitingu potom demonstranti su skandirali ”Smrt Rabinu”. Tadašnji šef unutrašnje bezbednosti, Karmi Gilon, upozorio je Netanjahua da ublaži ton jer je direktno podsticao na atentat.
Pred Rabinov miting danima su upućivane pretnje od strane jevrejskih ekstemista, dok su palestinski teroristički napadi unosili nesigurnost u građanstvo. Stoga se on pitao da li će miting uopšte uspeti. Miting je uspeo, njegove pristalice burno su podržale ideje koje su čuli. Rabin je krenuo ka svom automobilu. Tada je iz gužve iskočio atentator Igael Amir, ultradesničarski religiozni i politički ekstremista. Svoj čin opisao je kao ”spasavanje naroda Izraela od ugovora u Oslu”.
Koristio je pištolj bereta 84 F Cheetah (gepard) u kalibru .380 ACP (kratka devetka), kompaktnu verziju osnovnog modela. Jicaku Rabinu je prišao s leđa i opalio dva hica, pogodivši ga u stomak i u grudi. Treći hitac ispalio je tokom gušanja s pripadnicima obezbeđenja ranivši telohranitelja Jorama Rubina. Bez obzira na ranu, Rubin je pokušao da ubaci Jicaka u automobil, a u tome mu je pomogao drugi kolega. Vozač je, zbunjen i dezorijentisan panikom zbog pucnjave, vozeći kroz crveno svetlo i izbegavajući pešake stigao na odredište. Rabin je u automobilu izgubio svest. Posle četrdeset minuta bezuspešne intervencije podlegao je ranama. Atentator je preživeo i osuđen je na doživotni zatvor u samici.
Kako su na to reagovali obični Izraelci?
Izrael je, praktično, od svog osnivanja svakog dana u nekoj vrsti ratnog stanja. Stoga je Jicak Rabin postao nacionalni simbol levo nastrojenog stanovništva. Na talasu opšteg nezadovoljstva njegovim ubistvom zaboravljena je niska popularnost njegove politike. Ankete su pokazale da bi daleko radikalniji i militantniji Šimon Peres dobio oko 60% glasova, a lider opozicije, Bendžamin Netanjahu (rođeni brat poginulog potpukovnika koji je predvodio akciju u Etnebeu) do 28 %. Takvi pokazatelji nisu u Izraelu viđeni u proteklih trideset godina.
Jicak je postao preko noći mučenik koji je tek svojom smrću skrenuo pažnju na to da se može i drugačije živeti sa susedima.
Dobri poznavaoci prilika u Izraelu znaju za religiozne ekstreme i nesuglasice. Izraelci su spremni da se do besvesti spore oko nekog samo njima važnog detalja, ali kad je država ugrožena, onda su svi kao jedan. I ovom prilikom opštu solidarnost i žalost zbog ubistva (ubijen je veoma cenjen ratnik, načelnik štaba, diplomata, premijer) narušila je činjenica da su uticajni levičarski krugovi reagovali prilično radikalno. Oni su odgovornost za ovaj zločin pripisali ortodoksnom nacionalnom taboru, pre svega verskim cionistima, dodatno podgrevajući atmosferu. To je rezultiralo talasom napada na koaliciju Rabinovih političkih protivnika izazivajući dalji raskol u izraelskom društvu.
Ni ovaj događaj nije prošao bez glasina. Igael Amir bio je član ilegalne ultradesničarske ekstremističke organizacije Eial (Lavovi Judeje), što je već bilo dovoljan razlog da se rasplamsaju pretpostavke o zaveri. Razni izvori u Izraelu, ali i van njega, ukazivali su na nepodudaranje zvanične verzije ubistva i izražavali su čuđenje kako to da Služba bezbednosti Šabak (Israel Security Agency, Shabak ili Shin Bet) nije mogla da predupredi i spreči atentat. To je dalje izazvalo lavinu opaski da je možda i neko iz političkog i bezbednosnog vrha bio upleten u atentant.
Šabak je zvanično objavio svoju verziju po kojoj je atentat rezultat individualnog planiranja fataliste-pojedinca čije postupke nije bilo moguće uočiti i sprečiti. Takve je najteže sprečiti. Na taj način je proslavljena služba navukla sama na sebe odijum javnosti koja je bila upoznata s njenim vanserijskim podvizima u bliskoj prošlosti. Laicima je bilo teško da poveruju da se ubistvo nije moglo preduprediti. Glasine je dodatno pojačalo saznanje da je nekadašnji najbolji prijatelj ubice bio agent Šabaka, Avišaj Raviv. Prema tvrdnjama upućenih, on je izgleda znao za planove Amira, ali nije ni na koji način proceuisran, bez obzira na medijski linč kroz koji je prošao.
Objavljeno je i nekoliko knjiga tim povodom. Posebnu pažnju privukao je Beri Hamiš (izraelski pisac kanadskog porekla) svojom knjigom ”Ko je zaista ubio Rabina”. On je izneo teoriju da je Amir bio agent izraelskih tajnih službi koje su želele da pomognu Rabinu na predstojećim izborima. Po toj tvrdnji – to je trebalo da bude lažni atentat! Amir je manevarske metke zamenio pravim.
Agenti to nisu proveravali (?) pa su ga zato pustili da priđe tako blizu. Verzija koja je oponirala tom scenariju bila je još radikalnija. Tvrdilo se da je atentant isplanirao baš Šimon Peres, druga ličnost Laburisičke stranke, veoma uspešan i ambiciozan, višedecenijski političar. Maštoviti pisci ovih teorija pri tom su u priču dodali nečije povike iz gomile da je neko smirivao prisutne govoreći da ne brinu jer su meci lažni. Sud je i takve teorije ozbiljno razmatrao i – odbacio.
Jicak je prošao kao junak Andrićeve pripovetke ”Priča o kmetu Simanu” prerano pomislivši da je došao trenutak da se u Levantu konačno počne živeti mirno. Da li bi u tome uspeo da je ostao živ? Čini nam se da odgovor svi znamo…
