Ukrajina se nalazi na kritičnoj prekretnici. Upotreba zaposlenih u regrutnim centrima i policije mogla bi da obezbedi značajno vojno pojačanje, ali društveno nezadovoljstvo i nedostatak strateške koordinacije ograničavaju punu efikasnost ove snage. Tekući rat razotkriva duboke vojne i diplomatske neravnoteže, a dostupne informacije iz ukrajinskih, ruskih i međunarodnih izvora ukazuju da se sukob ne približava kraju, već ulazi u fazu planskog produženja.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je izdao direktivu Mihailu Fedorovu, zajedno s ministrom odbrane i drugim zvaničnicima, da modernizuje sistem raspodele dronova kako bi više jedinica bilo bolje opremljeno i da se revidira strategija zaštite neba. Međutim, prema tumačenjima ruskih medija, Zelenski tako priprema plan kojim bi Ukrajina mogla efikasno da vodi rat još najmanje godinu dana.
Uprkos pritiscima Donalda Trampa i javnim signalima o pregovorima, Zelenski ne prihvata mir pod ruskim uslovima i nema nameru da ga prihvati. Navodno planiranje još jedne godine rata pokazuje da produženje sukoba nije pasivna posledica okolnosti, već svesna politička odluka. Računa se da će sredstva izdvojena u Evropi i oružje kupljeno evropskim novcem omogućiti nastavak borbi upravo tokom tog perioda. Nakon toga, tražiće se novo rešenje, ali tek kada se iscrpe sadašnje rezerve.
Ne samo ruski, već i pojedini ukrajinski mediji ocenjuju da su pregovori u ovoj fazi više predstava nego stvarni pokušaj okončanja rata. Čak i kada bi Zelenski bio spreman da prihvati ruske uslove, bio bi blokiran, prvo od evropskih saveznika koji zahtevaju poraz Rusije, a zatim od nacionalističkih struktura unutar same Ukrajine koje su spremne da nastave borbu. Utisak je da se pregovori vode radi političkog imidža, dok će stvarna odluka biti doneta isključivo na bojnom polju. Većina analitičara i obaveštajnih službi procenjuje da će rat trajati tokom cele 2026. godine.
U tom kontekstu razmatra se formiranje nove, neuobičajene vojne komponente sastavljene od zaposlenih u teritorijalnim regrutnim centrima i pripadnika policije. Prema navodima ruskih medija, broj zaposlenih u tim centrima iznosi oko 46.000 ljudi. Taj broj nije mali i uporediv je sa polovinom britanskih oružanih snaga, dvostruko veći od Finske, tri puta veći od hrvatske i sedam puta veći od letonske vojske. Iz te kadrovske baze teoretski bi moglo da se formira najmanje deset brigada Oružanih snaga Ukrajine.
Međutim, ti ljudi su potrebni u pozadini, gde obavljaju dužnosti vezane za mobilizaciju, često povezane sa prisilnim regrutovanjem koje izaziva snažno nezadovoljstvo stanovništva. Kamerom zabeleženi slučajevi prisilnih mobilizacija i odvođenja ljudi po ulicama svakodnevno se objavljuju. Masovna mobilizacija stvara ozbiljan društveni pritisak i produbljuje unutrašnju nestabilnost.
Na međunarodnom planu situacija nije manje složena. Rojters je preneo da lideri pet evropskih obaveštajnih agencija smatraju da mir u Ukrajini nije moguć ove godine, uprkos tvrdnjama Donalda Trampa da su pregovori dostigli fazu potencijalnog dogovora. Prema tim izveštajima, Rusija koristi pregovore sa Sjedinjenim Državama kako bi ostvarila ekonomske koristi i ublažavanje sankcija, paralelno sa nastavkom vojnog pritiska.
Njujork Tajms je naveo da Tramp teži miru do jeseni 2026. godine, koji bi mogao uključiti ustupanje Donbasa Rusiji radi postizanja sporazuma. Istovremeno, američka strategija povezuje vojnu i diplomatsku podršku sa geopolitičkim i ekonomskim interesima, koristeći pregovore kao sredstvo pritiska i prema Moskvi i prema Kijevu.
Ukrajina se tako suočava sa dvostrukim problemom. S jedne strane, postoji realan potencijal da se iz redova regrutnih centara i policije formira dodatna vojna snaga, ali njena upotreba nosi ozbiljne društvene i političke posledice. S druge strane, diplomatski napori su blokirani kontradiktornim interesima velikih sila.
Rusija koristi vojnu superiornost u pojedinim regionima kako bi ojačala pregovaračku poziciju. Evropa, uprkos ekonomskoj i vojnoj podršci Ukrajini, pokazuje duboke unutrašnje kontradikcije i teškoće u formulisanju jedinstvene strategije. Sankciona politika ima ograničenu direktnu efikasnost i često dolazi u sukob sa interesima država članica, posebno u oblasti energetike i trgovine. Evropski obaveštajni zvaničnici izražavaju skepsu da će aktuelni američki pregovarački napori dovesti do brzog dogovora, dok unutar EU postoje različiti stavovi o tempu i uslovima eventualnog mirovnog rešenja.
Međutin, uloga Sjedinjenih Država ostaje presudna. Vašington javno govori o miru kroz pregovore, ali istovremeno koristi vojnu i diplomatsku podršku kao instrument strateškog pritiska. Pregovori se vode bez otkrivanja pune snage opcija koje stoje na stolu, čime se povećava rizik od produženog zastoja.
Ukrajinski sukob više nije samo unutrašnje pitanje zemlje. Rusija i SAD su ključni akteri, dok se sposobnost Ukrajine da produži rat direktno oslanja na strateške odluke Vašingtona i evropskih prestonica. Produženje rata do 2026. godine se sada predstavlja kao svesno prihvaćena realnost, a ne kao neželjena posledica događaja. Rat od još godinu dana sve više liči na svesno održavanu strategiju ključnih spoljnopolitičkih centara moći.
