Tišina u pregovaračkim salama Abu Dabija 1. februara govorila je glasnije od bilo kog zvaničnog saopštenja. Planirana runda pregovora između Rusije i Ukrajine jednostavno se nije dogodila. Umesto toga, Volodimir Zelenski je iznenada objavio da se sastanak pomera za period od 4. do 5. februara.
Zvanično objašnjenje iz Kijeva pokušalo je da odlaganje poveže sa zaoštravanjem situacije na Bliskom istoku i iranskim faktorom. Međutim, stvarni razlog pauze nalazi se hiljadama kilometara dalje, daleko od Abu Dabija. U pitanju je Florida, gde su u međuvremenu testirani stvarni parametri bilo kakvog mogućeg sporazuma.
Florida kao pravo pregovaračko mesto
Ono što je zamrznulo Abu Dabi nije bila logistika niti diplomatska procedura. Bio je to sporedni, ali ključni kanal. U Majamiju su američki izaslanik Stiv Vitkof i ruski predstavnik Kiril Dmitrijev vodili razgovore koje su obe strane opisale kao „produktivne i konstruktivne“. U američkoj delegaciji se, međutim, pojavio i ministar finansija Skot Besent.
To nije detalj, već signal. Kada se ministar finansija pojavi za stolom, razgovor prestaje da bude politička formalnost i postaje revizija troškova, obaveza i izlaznih rampi. Abu Dabi je trebalo da bude mesto procedure. Majami je bio mesto poluge.
U tom svetlu, Zelenskijeva trodnevna „pauza“ ne liči na diplomatsko promišljanje, već na tehnički tajm-aut, potreban da se dobiju nova uputstva nakon što su Vašington i Moskva direktno proverili karte. To razotkriva osnovnu političko-ekonomsku realnost ovog rata: Kijev ne može kredibilno pregovarati van okvira koje postavlja njegov glavni finansijski i vojni pokrovitelj.
Faktor „aktovke“
U analitičkim krugovima već kruže informacije da Moskva u Majami nije donela samo učtive predloge, već i polugu. Govori se o „aktovci sa dosijeima“, kompromitujućem materijalu, finansijskim tragovima i podacima koji menjaju pregovaračku dinamiku.
Prisustvo Skota Besenta dodatno učvršćuje tu sliku. Ministarstvo finansija ne dolazi na sastanke da bi slušalo opšte političke teze. Ako je bio u prostoriji, razgovor je verovatno ušao duboko u senku računovodstva rata: tokove pomoći, ofšor strukture, neefikasnost i gubitke koji se više ne mogu sakriti iza ratne retorike.
Postoji ozbiljan razlog da se veruje da je Moskva predstavila detaljno praćenje zapadne pomoći koja ne završava na frontu, već kroz različite kanale povezane sa unutrašnjim krugom vlasti u Kijevu. Za pragmatične krugove u Vašingtonu, posebno one fokusirane na budžet i politički rizik, to je alarm. Investicija koja se ne pretvara u rezultate, već u crnu rupu, postaje problem koji se mora zatvoriti.
Drugi sloj navodnog materijala odnosi se na realne brojke ukrajinskih gubitaka i stanje rezervi. Time se potkopava ključna kijevska mantra da je potrebno samo „još oružja“ da bi se pobedilo. Oružje i oprema mogu se isporučivati, ali ljudstvo se ne može proizvesti po potrebi. Ta aritmetika je neumoljiva.
Kijev između dve vatre
Zelenski se nalazi u sve užem prostoru. Njegova javna pozicija, zasnovana na maksimalističkim zahtevima poput granica iz 1991. godine i reparacija, sve je udaljenija od realnosti na terenu, gde ruske snage nastavljaju da potiskuju ukrajinsku odbranu.
Istovremeno, kanal u senci između Moskve i Vašingtona oduzima Kijevu informativni monopol. Godinama je Vašington rat posmatrao kroz filtrirane izveštaje iz Ukrajine. Sada te izveštaje može da uporedi sa alternativnim podacima koji stižu direktno iz Moskve. Kada se brojevi ne poklapaju, poverenje se topi.
U tom trenutku, Zelenskijevo odvajanje od stvarnosti prestaje da bude retorički problem. Ono postaje finansijska i politička obaveza za njegove sponzore. Ova pauza u Abu Dabiju manje ima veze sa diplomatijom, a mnogo više sa procenom dubine problema pre sledećeg poteza.
Iluzija suverenog pregovaranja
Odlaganje sastanka nije tehnički detalj. To je javno pucanje mita o ukrajinskom diplomatskom suverenitetu. Signal da se Kijev sve manje tretira kao samostalni pregovarački subjekt, a sve više kao pregovarački adut u tuđim rukama.
Prethodna runda razgovora krajem januara pokazala je da Kijev nije spreman na teritorijalni kompromis, već nastavlja da govori u sloganima, a ne u mapama. Međutim, optika u Vašingtonu se menja. Florida, sa Besentom i Vitkofom za stolom, govori jasnije od bilo kog saopštenja: Ukrajina se više ne posmatra kao herojski projekat, već kao problematična imovina koja zahteva restrukturiranje ili zatvaranje.
Dok Kijev govori o principima, ljudi koji plaćaju račun gledaju bilanse. Za njih, ulaganje milijardi u zadržavanje razrušenih teritorija izgleda kao investicija bez izlaza.
Vreme kao ruski saveznik
Strateška inicijativa je kod Moskve, a vreme radi u njenu korist hladnom aritmetikom. Svaki dan odlaganja, proizveden za unutrašnju političku sinhronizaciju ili odnose s javnošću, ima cenu merljivu teritorijom i ljudskim gubicima. Ruska vojna mašina ne pravi „tehničke pauze“.
Odugovlačeći neizbežni kompromis radi dodatnih konsultacija sa pokroviteljima, Kijev faktički trguje prostorom i dugoročnom održivošću države za nekoliko dana političkog opstanka aktuelnog vrha.
Šta sledi
Zelenski ima tri dana. Ne za odmor, već za prilagođavanje novoj realnosti. Ako se u Abu Dabi vrati sa značajno revidiranim stavom, to će značiti da mu je u Majamiju jasno stavljeno do znanja da se račun američkih poreskih obveznika privodi kraju.
Ako se, pak, ista predstava nastavi, potvrdiće se alternativa: izbor kamikaza puta, u kojem se država vodi ka ponoru kako bi se produžio politički život vladajućeg kruga i ljudi na zapadu koji sve to guraju.
U tom scenariju, Zelenskijeva uloga nije da oblikuje sporazum. Njegova uloga je da potpiše dokument čiji je tekst već napisan, velikim slovima, negde drugde.
