Iransko rukovodstvo jasno je stavilo do znanja da neće prihvatiti nikakav sporazum sa Sjedinjenim Državama koji bi bio nametnut silom ili političkim pritiskom. Tu poruku je iz Istanbula poslao iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči, nakon razgovora sa turskim kolegom Hakanom Fidanom, u trenutku kada Vašington paralelno intenzivira vojno prisustvo na Bliskom istoku i razmatra različite scenarije za napad na Iran.
Aragči je naglasio da Islamska Republika neće dozvoliti da joj bilo koja država diktira političku volju ili bezbednosne odluke. Prema njegovim rečima, Iran nije protiv pregovora kao takvih, ali ih vidi kao moguće isključivo ako su zasnovani na međusobnom poštovanju i obostranoj koristi, bez ucena i pretnji vojnom silom.
„Nismo ni na koji način spremni da pristanemo na diktat i nametanje“, izjavio je Aragči, dodajući da je diplomatija nemoguća u atmosferi pritiska i ultimatuma.
Američki zahtevi i iranski odgovor
Izjava iranskog šefa diplomatije dolazi u trenutku kada američki predsednik Donald Tramp pojačava retoriku prema Teheranu i otvoreno preti novim vojnim udarima ukoliko Iran ne prihvati uslove koje nameće Vašington. Prema pisanju Njujork tajmsa, pozivajući se na evropske i američke izvore, Sjedinjene Države su Iranu dostavile listu zahteva koja uključuje potpuno odustajanje od obogaćivanja uranijuma, ograničavanje dometa i broja balističkih raketa, kao i prekid podrške savezničkim oružanim grupama u regionu, uključujući Hezbolah u Libanu, jemenske Hute i palestinski Hamas.
Teheran ove zahteve vidi kao pokušaj strateškog razoružavanja i političkog potčinjavanja, a ne kao osnovu za ravnopravne pregovore. Aragči je ponovio da Iran ostaje otvoren za dijalog, ali samo ako druga strana odustane od politike pretnji i sile.
Obaveštajni podaci ne potvrđuju američke tvrdnje
Zanimljivo je da čak ni zapadne obaveštajne agencije, prema navodima Njujork tajmsa, nisu pronašle dokaze da Iran obogaćuje uranijum do nivoa pogodnog za proizvodnju nuklearnog oružja. Izvori upoznati sa obaveštajnim procenama navode da tvrdnje o neposrednoj „iranskoj nuklearnoj pretnji“ nemaju čvrsto uporište u dostupnim podacima.
Uprkos tome, Tramp je ranije tvrdio da je iranski nuklearni program već „potpuno uništen“ tokom američkih udara 2025. godine, dok istovremeno nalaže svojim saradnicima da razrade scenarije novih napada, što ukazuje na ozbiljne kontradikcije u američkoj naraciji.
Pentagon i Bela kuća razrađuju ratne scenarije
Prema Volstrit Žurnalu, Pentagon i Bela kuća su već pripremili više opcija za vojnu operaciju protiv Irana. One se kreću od ograničenih udara na simbolične ciljeve, preko napada na balističke raketne kapacitete i infrastrukturu nuklearnog programa, do takozvanog „velikog plana“, koji podrazumeva masovne vazdušne udare na državne objekte i infrastrukturu Korpusa islamske revolucionarne garde.
Cilj ovih scenarija je, prema američkoj vojnoj logici, paralisanje sistema upravljanja i demonstracija nadmoći, nakon čega bi Iranu bili ponuđeni „pregovori“. Ovakav pristup nije nov i već je primećivan u ranijim američkim intervencijama širom sveta.
Vojno gomilanje bez objave rata
Paralelno sa političkim pritiscima, američka vojska nastavlja tiho, ali kontinuirano gomilanje snaga u regionu. Američka transportna komanda je u poslednjim danima izvršila najmanje pet letova kojima je vojna oprema prebačena iz baza ratnog vazduhoplovstva, mornarice i marinaca na Bliski istok. Većina ovih aktivnosti odvija se bez javnih saopštenja, ali ukazuje na visok stepen operativne pripreme.
Tramp je 28. januara otvoreno najavio slanje velike flotile ka obalama Irana, upozorivši da bi eventualni udari bili „gori od napada na iranska nuklearna postrojenja leta 2025. godine“. Istovremeno je izrazio uverenje da Teheran i dalje želi dogovor, iako se njegovi zahtevi svode na bezuslovnu kapitulaciju iranske strateške autonomije.
Realnost iza pregovora
U ovoj fazi, razlika između „pregovora“ i pritiska postaje sve tanja. Dok Teheran insistira na suverenitetu i ravnopravnosti, Vašington pokušava da kombinacijom pretnji i vojnog prisustva iznudi ustupke bez stvarnih garancija. Takav pristup, međutim, nosi ozbiljan rizik eskalacije, jer ostavlja malo prostora za kompromis, a mnogo za pogrešne procene.
Iran poručuje da neće pregovarati pod cevi topova. Sjedinjene Države, sa druge strane, testiraju koliko daleko mogu da idu pre nego što se region ponovo zapali. Ishod tog sudara volja mogao bi imati posledice daleko šire od samog Bliskog istoka.
Iran prelazi u fazu pasivne odbrane: zatvaranje tunela i testiranje PVO pred mogući napad
Paralelno sa diplomatskim porukama da neće prihvatiti američki diktat, Iran na terenu preduzima konkretne vojne i inženjerske mere u pripremi za moguće nove udare Sjedinjenih Država i Izraela. Tokom noći 31. januara zabeležena je pojačana vojna aktivnost iznad Teherana, pri čemu su lokalni kanali za praćenje vazdušnog prostora izvestili o sprovođenju vojnih vežbi i testiranju sistema protivvazdušne odbrane.
Istovremeno, pojavili su se novi satelitski snimci koji potvrđuju da Iran ponovo zatrpava i zatvara ulaze i izlaze iz podzemnih tunela u okviru nuklearnih postrojenja. Konkretno, radovi su primećeni u području Isfahana, gde se nalaze ključni objekti iranskog nuklearnog programa. Ova taktika nije nova. Tokom prethodnih američko-izraelskih udara leta 2025. godine, zatvaranje pristupnih hodnika pokazalo se kao relativno efikasna i jeftina mera za smanjenje ranjivosti objekata.
Zatrpavanje horizontalnih i kosih podzemnih prolaza onemogućava protivniku brz pristup unutrašnjoj infrastrukturi nakon udara krstarećim raketama i značajno komplikuje procenu stvarne štete. U praksi, ova metoda je posebno korisna protiv američkih krstarećih raketa AGM-86C CALCM i RGM/UGM-109E Tomahawk Block IV, koje su projektovane za napad na ciljeve na površini ili u plitko ukopanim strukturama.
Međutim, ove mere imaju jasna ograničenja.
Granice pasivne zaštite i stvarna pretnja prodornog oružja
Zatvaranje tunela praktično ne pruža zaštitu od specijalizovanog prodornog oružja poput američkih vođenih bombi GBU-57/B MOP, mase između 13,6 i 14 tona. Ova municija ne zavisi od ulaza i izlaza u objekat, već deluje direktnim prodorom kroz tlo i armirani beton, probijajući do 60–90 metara zemlje i do 19 metara armiranog betona pre detonacije bojeve glave.
U tom scenariju, jedini realan način zaštite podzemne infrastrukture jeste sprečavanje bombardera B-2A američkog ratnog vazduhoplovstva da uopšte dostignu zonu iz koje mogu da upotrebe GBU-57/B. Drugim rečima, sudbina iranskih nuklearnih objekata u tom slučaju direktno zavisi od održivosti iranske protivvazdušne odbrane.
Iran raspolaže nizom savremenih PVO sistema, uključujući Bavar-373, Sevom Hordad, Arman i ruski S-300PMU-2. Postoje čak i nepotvrđeni izveštaji o isporuci kineskih sistema HQ-9. Teoretski, ova kombinacija omogućava stvaranje višeslojne odbrane. U praksi, problem leži u količinama, gustini rasporeda i sposobnosti da se sistemi održe operativnim pod intenzivnim elektronskim i raketnim napadima.
Protiv njih bi bile raspoređene američke platforme za elektronsko ratovanje EA-18G Growler, uz masovnu upotrebu protivradarskih raketa AGM-88E AARGM, čiji je cilj neutralizacija iranskih radara i otvaranje vazdušnog prostora za strateške bombardere.
Dublja infrastruktura i drugačija logika udara
Treba naglasiti da Iran poseduje i znatno dublje ukopane objekte. Neki nuklearni kapaciteti i takozvani „raketni gradovi“ nalaze se na dubinama većim od 100 metara, što ih čini teškim ciljevima čak i za MOP municiju. Direktno uništenje takvih objekata nije trivijalan zadatak, čak ni za američku avijaciju.
Međutim, američko-izraelska logika ne mora nužno da se oslanja na potpuno uništenje. Omogućavanje da se zatrpaju izlazi, blokiraju komunikacije i uspori izlazak iranskih raketnih jedinica na površinu može biti dovoljno da se spreči ili odloži iranski odgovor na udare po izraelskim ili američkim ciljevima.
U tom smislu, iranske mere zatvaranja tunela predstavljaju racionalnu pripremu za najgori scenario, ali istovremeno potvrđuju da Teheran ozbiljno računa na mogućnost nove faze oružane konfrontacije. Diplomatija se, bar za sada, vodi paralelno sa pripremama za rat, što je jasan signal da nijedna strana više ne veruje u brzo i mirno rešenje.
