Grenland se ne brani, već nudi? Danska poziva SAD na vojne vežbe dok Vašington planira preuzimanje ostrva

Dok se u Vašingtonu bez zadrške govori o preuzimanju Grenlanda „na ovaj ili onaj način“, Danska je odlučila da ne pruži otpor, već da napravi korak unapred i sama otvori vrata. Sjedinjene Američke Države su zvanično pozvane da učestvuju u evropskim vojnim vežbama na Grenlandu, autonomnoj teritoriji pod danskim suverenitetom, u trenutku kada se više ne postavlja pitanje da li SAD žele ostrvo, već kako i kada.

Poziv je potvrdio šef Danske arktičke komande, general Soren Andersen, u izjavi za AFP datoj u luci Nuk, glavnom gradu Grenlanda. On je otvoreno rekao da su Sjedinjene Države, kao članica NATO-a, pozvane da učestvuju u vojnim aktivnostima na ostrvu i da je lično razgovarao sa američkim i drugim savezničkim oficirima kako bi ih pozvao da dođu.

Formalno objašnjenje glasi da su vežbe povezane sa Rusijom i ratom u Ukrajini. Neformalno, poruka je sasvim drugačija. U trenutku kada Tramp otvoreno govori o aneksiji Grenlanda, Danska ne pokušava da povuče liniju, već da pokaže korisnost, lojalnost i spremnost na saradnju. Drugim rečima, ne brani teritoriju, već pokušava da je učini „neophodnom“ američkom interesu.

U isto vreme, nekoliko evropskih članica NATO-a, uključujući Francusku i Nemačku, već je rasporedilo nekoliko vojnika na Grenland kako bi se pripremile za “operacije u hladnim uslovima Arktika”. U ovoj šaradi ističe se Estonija koja planira da pošalje čak 20 pripadnika svojih snaga. SAD u toj početnoj fazi nisu bile deo raspoređivanja, ali su sada formalno pozvane da se priključe. Taj potez mnogi vojni i politički analitičari tumače kao jasan strateški signal Vašingtonu, poruku da je Grenland otvoren prostor, a ne zabranjena zona.

Reakcija Bele kuće bila je realna, hladna i nedvosmislena. Vašington je poručio da raspoređivanje evropskih trupa na Grenlandu neće imati nikakav uticaj na cilj predsednika Donalda Trampa da preuzme kontrolu nad ostrvom. Drugim rečima, ni vojne vežbe, ni evropsko prisustvo, ni formalni suverenitet Danske ne predstavljaju prepreku.

Portparolka Bele kuće Karolina Livit otvoreno je rekla da prisustvo evropskih savezničkih trupa ne utiče na proces donošenja odluka predsednika i da ne menja njegov cilj kada je reč o Grenlandu. To je jasna poruka da se pitanje ostrva u Vašingtonu ne posmatra kao savezničko, već kao strateško, u kojem NATO formalnosti nemaju presudnu težinu.

Danska strana pokušava da sve svede na Rusiju. General Andersen je tvrdio da je fokus isključivo na mogućem premeštanju ruskih resursa ka Arktiku nakon završetka rata u Ukrajini. Naveo je da se očekuje da bi Moskva, oslobođena ukrajinskog fronta, mogla da pojača svoje aktivnosti na severu. Međutim, u istoj izjavi priznao je da tokom dve i po godine svog mandata nije video nijedan ruski ili kineski ratni brod u regionu.

Uprkos tom priznanju, Grenland se i dalje predstavlja kao bezbednosni problem, ali ne zato što je realno ugrožen, već zato što je politički koristan kao izgovor. Predsednik Tramp insistira da je ostrvo neophodno za američku nacionalnu bezbednost i za ograničavanje ruskog i kineskog uticaja na Arktiku, iako konkretni vojni pokazatelji na terenu to trenutno ne potvrđuju.

Danska je dodatno najavila povećanje sopstvenog vojnog prisustva na Grenlandu i sprovođenje vežbi sa evropskim partnerima poput Francuske, Švedske, Norveške i Nemačke. Međutim, zvanično objašnjenje nije odbrana ostrva od moguće američke sile, već smirivanje Vašingtona i dokazivanje da Grenland nije „zanemaren“, kako Tramp tvrdi.

To je ključni momenat. Umesto da se ponaša kao suverena država koja brani teritoriju, Danska se ponaša kao upravnik koji pokušava da pokaže da dobro obavlja posao, kako bi izbegao smenu. Pozivanje SAD u vojne vežbe na Grenlandu nije čin snage, već čin prilagođavanja. To je pokušaj da se američke ambicije obuzdaju ustupcima, a ne granicama.

U kontekstu ranijih tekstova o mogućoj američkoj aneksiji Grenlanda, ovaj potez jasno pokazuje šta se zapravo dešava. Grenland se više ne brani kao teritorija, već se pregovara kao interes. Danska ne postavlja pitanje da li SAD imaju pravo na ostrvo, već kako da ih zadrži zadovoljnim dok se odluka ne donese negde drugde. To nije strategija odvraćanja, već strategija udovoljavanja.