Zlatousti ćutljivko: kako je jedna „buba“ 7 godina prisluškivala američku ambasadu u Moskvi

Jedan od najbizarnijih i najvećih poraza američke kontraobaveštajne službe dobio je s pravom ime Zlatousti (od grčkog Χρυσόστομος – Hrizostom, rus.Златоуст, енгл. Chrysostom), onaj kome je svaka reč zlata vredna, metaforički. Ponovila se priča da su obaveštajci maštovitiji od scenarista i pisaca naučno-fantastičnih romana. Jedna bezazlena, neverovatno jednostavna naprava, vešto je iskorišćena postigavši pun efekat; takav i toliki da su joj priznanje odali i protivnici, direktno oštećeni – američki kontraobaveštajci. Čak se i kod nas krajem šezdesetih godina o tome pisalo. O čemu je reč?

Svaki majstor zna da je najteže napraviti jednostavnu stvar. Ovaj zlatousti ćutljivko bio je spreman da radi večito… Krajem 1943. godine Staljinu je referisano kako je poznati sovjetski naučnik Lav Teremen (Термен, Лев Сергеевич, 1896-1993, veliko ime u svetu akustike, vizionar i pronalazač) uspeo da konstruiše unikatni prislušni uređaj na bazi mikrotalasnog rezonatora. Stvorio je, praktično, špijunski perepetuum mobile.

Za njegov rad nije bio potreban nikakav sopstveni, stalni izvor napajanja niti energije – navijanje, baterije, magnetno polje. Nije bilo ničega što bi na prvi pogled (pa ni na drugi) moglo demaskirati uređaj. Čak bi poznavaoci akustike bili lako prevareni ako ne bi znali šta tačno gledaju, odnosno traže. Smešten unutar bilo kog predmeta, ovaj punoglavac (kako su ga u žargonu zvali, jer zaista liči na njega) mirno je ležao skriven i neprepoznatljiv. Aktivirao bi se onog trenutka kada bi izvor zvuka počeo da emituje mikrotalase koji bi dosezali i do sto metara.

Princip rada

Stvar je radila savršeno jednostavno! Kada bi čovek progovorio, menjao bi se obrazac oscilovanja rezonantne antene i ona bi počela da vibrira i pasivno odašilje svoje talase. Kuda? Svuda, pa i do obližnjeg prijemnika koji bi registrovao signal ”bube”. Važnu ulogu igralo je, kako mitologija ove priče kaže, i vibracija stakala na objektu. Zatim bi taj signal bio snimljen na magnetnu traku i poslat na dešifrovanje. Ovo je bila jednačina bez nepoznatih. Pošto su bile poznate frekfencije ljudskog glasa, dekoder bi te vibracije (nečujne za ljudsko uvo) konvertovao u ljudski glas. Genijalni kibernetički model Šenon-Vivera opet je delovao bez greške, bez obzira na entropiju, odnosno zvučni nered okoline (saobraćaj, gradska vreva, itd). 

Ceo sistem sastojao se iz samo tri dela: rezonatora u obliku žice (”bube”), generatora impulsa i prijemnika reflektovanih signala. Prijemnici su bili raspoređeni u ravnokrakom trouglu oko mesta postavljanja prislušnog uređaja. Ova jednostavna naprava nazvana je grčko-latinskom složenicom endovibrator (ἔνδο/unutra i lat. vibro/ kolebanje). Englezi su je nazvali The Thing (stvar) ili audiotransponder (audiotransponder). Ni Rusi nisu mnogo komplikovali; nazvali su je takođe – stvar, odnosno stvarčica (штука, ili штуковина), pored već navedenog nadimaka.  

Ovaj uređaj napravljen je radi prisluškivanja američkog ambasadora. Ispostavilo se da ga je lakše izmisliti nego postaviti. Kako pored iskusnih, prekaljenih kontraobaveštajaca postaviti rezonator, kako ga zamaskirati? Trik sa lažnom dojavom požara (u kom slučaju bi Amerikanci morali da pozovu moskovske vatrogasce) nije dolazio u obzir jer je protivpožarni sistem u rezidenciji bio izvanredan i redovno kontrolisan. Osoblje je bilo vrhunski obučeno za te slučajeve, pa bi bilo nemoguće neprimetno postaviti tako nešto. U američkoj, kao i u svakoj drugoj rezidenciji, u posebno izdvojene prostorije nisu puštali nikoga od stranih državljana.    

Sovjeti su pribegli antičkom izumu – trojanskom konju. Rešili su se za najdrskiju varijantu – poklon koji će biti direktno uručen ambasadoru. Beriji je dostavljena bogata kolekcija suvenira od drveta, kože i slonove kosti. Bilo je tu svega i svačega: štit skitskog ratnika od crne jove, mamutske kljove dužine dva metra, telefon ”Erikson” sa inkrustracijama od slonovače (poklon švedskog kralja Nikolaju Drugom), luksuzna korpa za otpatke napravljena od prednje noge slona…

Specijalisti NKVD nisu se ustrezali, već su otvoreno rekli da su to bizarni pokloni. Njihov cilj je bio da naprave iznenađujuće jedinstven suvenir, takav da bi morao da oduševi starog lisca, abasadora Averela Harimana (William Averell Harriman), čoveka koji je dugo za vreme rata bio predstavnik SAD i Velike Britanije u Moskvi. Sovjete je odlično poznavao. Obaveštajci su veoma kreativno razmišljali. To ne bi smeo da bude poklon koji će biti kurtoazno primljen, a zatim odložen negde u neku sporednu prostoriju pored drugih sličnih poklona, ili čak poklonjen nekom trećem.  

Šta su smislili Berijini stručnjaci?

Bila je to pozorišna dramaturgija, tako dobro poznata Sovjetima, bez repeticije i prava na grešku. Svaki detalj je pažljivo razrađen i uvežban. Četvrtog avgusta 1945. godine američki i britanski ambasador posetili su međunarodno dečje odmaralište-sanatorijum za plućne bolesti Artek na južnoj obali Krima. Mesto je veoma pažljivo izabrano. Ovaj kamp bio je već sredinom tridesetih godina svetski poznat. Njegovi korisnici bili su viđani u javnosti jer su pozdravili špalirom učesnike konferencije na Jalti. Samo rukovodstvo već je imalo iskustva u ovakvoj vrsti manifestacija jer su protokolarne posete bile česte. 

Ambasadore SAD i Velike Britanije dočekao je špalir pionira koji su na tečnom engleskom otpevali američku himnu. Tronut američki ambasador, ne skrivajući suze, priložio je ček od deset hiljada dolara (tada veliki novac) radi poboljšanja uslova lečenja i oporavka. Britanski ambasador takođe je bio široke ruke ne zaostajući za kolegom, pa je predao ček na pet hiljada funti sterlinga. Režija je dosegla katarzu kada je uz zvuke muzike četvoro pionira prinelo lakirani drveni štit sa izrezbarenim grbom SAD!

Gotovo zaglušen gromoglasnim aplauzima direktor Arteka je predao i sertifikat o unikatu. Zaista, sam za sebe grb je bio skupo umetničko delo. Napravljen je od raznih materijala tehnikom duboreza, drvoreza, intarzije i inkrustracije. Korišćeno je drvo sandala, šimšira, sekvoje, slonove palme, mahagonija, ebonovine, crne jove, pa čak i persijsko papagajsko drvo zvano gvozdeno. 

Ambasador je zaista bio opčinjen, pitajući se nehotice naglas gde bi to mogao da okači. To je bio jedan od retkih trenutaka da je on istog trenutka izrekao ono što je mislio. Tu se složila još jedna dramaturška minijatura, vredna svakog pozorišnog poštovanja. Kraj njega je stajao lični Staljinov prevodilac, Berežkov (Бережков, Валентин Михайлович, inače naučnik, istoričar i žurnalista) koji je vešto, upola glasa, a part (kako se to u pozorištu kaže) nenametljivo natuknuo da bi najbolje bilo da to stavi na zid iznad svoje fotelje; britanski ambasador će izgoreti od zavisti, dosolio je usput. Bereškov je mogao da iskoristi svoje prisustvo jer je već tokom konferencije na Jalti postao veoma popularan među Angloamerikancima zbog svog savršenog poznavanja jezika. 

Rečeno-učinjeno

Sovjeti su ubrzo mogli da se uvere da su postigli pun pogodak. Onog trenutka kada je grb sa zlatoustim zauzeo svoje mesto, prijemnici su smesta počeli da primaju i beleže signale pretvarajući ih u ljudske glasove. Prijemne stanice nalazile su se na gornjim spratovima suprotne strane ulice. To su bila dva stana u kojima su se nalazili generator i prijemnik signala.

Sve je teklo savršeno: Amerikanci su opušteno razgovarali, Sovjeti su snimali…i tako sedam godina! Sve to je uredno transkribovano i brzo bi se našlo na stolu najvišeg rukovodstva. Veoma često bi se dogodilo, usled zamršenog sistema veza ambasade i matice, da Sovjeti pre od Vašingtona saznaju neku odluku ambasadora. Jutrom bi obično nekadomaćica iznela veš da se suši, vetrila posteljinu, odlazila u kupovinu, istresala prekrivače… 

Suočavanje sa istinom 

O tome koliko je, i kakvih, dragocenih podataka prošlo kroz registar sovjetske obaveštajne službe na ovaj način, ne treba trošiti reči. Sedam godina je ”buba” spokojno i neumorno radila ono za šta je napravljena. Za to vreme promenila su se četiri ambasadora. Svaki je uneo nešto novo, promenio nameštaj, tepihe, slike, raspored… samo niko nije dirao grb. Čudesno jednostavna ideja stručnjaka NKVD pokazala se genijalnom. Endovibrator je prvi put detektovan slučajno 1951. godine. Radista ambasade Velike Britanije rutinski je skenirao dodeljeni spektar kada je čuo englesku reč. U pomoć mu je došao inženjer Don Bejli, ali ni on nije mogao da nađe bubicu.

Posumnjali su, tešeći se, da su Sovjeti uključili neki svoj uređaj baš tog trenutka, pa nisu dalje širili ovaj incindent. Konačno, zlatousti je otkriven prilikom smene ambasadora sasvim slučajno 1952. godine. Po zvaničnoj verziji, radio-tehničari su su primetili u etru frekfenciju koja nije bila njihova. Rezidencija je inače po redovnoj proceduri proveravana prilikom svake smene. Ovom prilikom pretresena je od temelja do krova, pa se konačno neko setio da pogleda i grb…imajući šta da vidi. 

Međutim, u početku tehničari uopšte nisu uopšte razumeli šta će ta primitivna instalacija unutra. Metalna žica dužine 23 centimetra, šupljina rezonatora, elastična membrana…Nikakvih baterija, provodnika, kondezatora, tranzistora, nano-tehnologije nije bilo. Kao u kasnijem vicu o Jeljcinu. Ništa! Greška, provokacija ili originalna, zlurada šala njihovih suparnika? Pitanja su se samo ređala. Ponovo su krenuli u pretragu ispitujući šupljine, nameštaj i druge predmete, uvereni da je bubica na drugom mestu, a da je grb samo maska. 

Iluzije im je razvejao britanski naučnik Piter Rajt (Peter Maurice Wright). On se nije tu našao slučajno jer je bio oficir MI5 zadužen za visokotehnološki rat. Objasnio je Amerikancima šta im se to nalazilo u najvažnijoj prostoriji rezidencije i kako to radi. Šok je bio neverovatan, jer da bubica nije otkrivena ona bi do danas vredno radila svoj posao. Da nije reč o urbanoj legendi, svedoči i biografsko delo Hvatač špijuna (Spycatcher: The Candid Autobiography of a Senior Intelligence Officer), objavljeno tek 1987. godine.  

Amerikaci su o svojoj sramoti mudro ćutali. Tek 1960. godine kada je oboren U2 oni su rešili da progovore o tome, optužujući Sovjete kako su prvi počeli te su tako, je li, narušili međunarodne kodekse diplomatije (sic!). Međutim, nije im bilo mrsko da pokušaju s kopiranjem zlatoustog. CIA je tome dala svoj grandiozni značaj nazvavši projekat Udobna stolica (Comfortable chair). Uz sva napredna znanja inžinjera NASA i stručnjaka iz Lenglija, nisu uspeli da dobiju kvalitetan prijemni signal. Britanci su bili nešto uspešniji. Oni su u sklopu programa Satir uspeli da instaliraju bubicu koja je mogla da ”dobaci” do prijemnika udaljenog najviše 27 metara. Primitivni sovjetski uređaj nisu umeli da nadmaše. 

Kada su rešili da savršeno obezbede svoje objekte od prisluškivanja, ispostavilo se da im je mnogo lakše da generalno rekonstruišu celu zgradu rezidencije popularno zvanu Spaso House (nazvana po trgu Спасопесковская площадь, Hram Spasa na Pesku, u najstrožem centru Moskve između Starog i Novog Arbata). Rekonstrukcija je počela 1987. godine i tu su tek sledila iznenađenja.

Po amartmanima i kancelarijama nalazila se neverovatna mreža ”bubica”! No, ni taj šok nije bio konačan. Petog decembra 1991. godine, u duhu glasnosti,dogodio se Coup de grâce: predsednik MSB – Međurepubličke službe bezbednosti (naslednik KGB), Vadim Bakatin predao je svečano američkom ambasadoru Robertu Štrausu sedamdeset listova sa mestima instalacija prisluškivača u zgradi same ambasade (!). 

Gde je danas zlatousti?

Tamo gde mu je i zasluženo mesto: u muzeju CIA u Lengliju. Obilazak te vitrine deo je obavezne rute svakog polaznika njihove škole. Jedna replika nalazi se i u Nacionalnom kriptografskom muzeju (National Cryptologic Museum, Merilend) u sedištu NSA (National Security Agency). Ivan Ivanović (tako su Sovjete uopšteno nazivali Amerikanci, odnosno Ivan Grozni, uobičajen naziv u Sovjetskom Savezu za prosečnog građanina), uopšte nije bio tako primitivan i nemaštovit kako su Angloamerikanci hteli da veruju.