U doba kada Vašington otvoreno deluje kao globalna imperija, „Trampova doktrina“ za Latinsku Ameriku vraća na scenu surovu realnost: Sjedinjene Američke Države više ne osećaju potrebu da svoje intervencije opravdavaju pojmovima poput „demokratije“ ili „ljudskih prava“. Umesto toga, kontrola nad globalnim energetskim tokovima postala je centralni stub američke strategije „dominacije u punom spektru“.
„Kada sam napustio vlast, Venecuela je bila spremna za kolaps. Uzeli bismo je, uzeli bismo svu tu naftu“, izjavio je američki predsednik Donald Tramp 2023. godine tokom kampanje za drugi mandat u Beloj kući, dok je vodio najmoćniju vojnu mašineriju u istoriji.
Ova nova doktrina, oslobođena svakog ideološkog šminkanja, svodi se na jednostavnu poruku: postoji samo jedan pravi globalni suveren, dok su svi ostali potčinjeni interesi. U tom okviru Venecuela – zemlja sa najvećim svetskim rezervama nafte i ogromnim zalihama zlata, kobalta, nikla i boksita – po američkoj logici ne može biti nezavisna.
Kontrola resursa znači kontrolu moći, a Venecuela je, pod vlašću Uga Čaveza i njegovog naslednika Nikolasa Madura, učinila nezamislivo za Vašington: nacionalizovala je sopstvenu naftu i koristila prihod za sopstvene programe umesto za profit multinacionalnih korporacija.
Dubina sukoba i Bolivarska revolucija
Da bi se razumela sadašnja kriza, potrebno je vratiti se na Bolivarsku revoluciju, politički i društveni projekat koji je Ugo Čavez započeo 1999. godine. Revolucija je promovisala latinoameričku integraciju kroz ALBA-TCP, ograničila američki uticaj, ojačala saradnju sa Kinom, Rusijom i Iranom, stvarajući antihegemonistički savez zemalja koje su se suprotstavile jednostranom poretku.
Istovremeno, države poput Kolumbije, Brazila i Meksika povremeno su podržavale Karakas u ključnim momentima, dok je Venecuela bila jedan od osnivača regionalne organizacije CELAC, zamišljene kao alternativa američkom OAS-u. Za Vašington, taj stepen političke nezavisnosti bio je neprihvatljiv. Usledili su talasi sankcija, ekonomska blokada i brojni pokušaji smene vlasti u Karakasu.
Dvadeset pet godina pritiska i neuspešnih pokušaja promene režima
Bolivarska revolucija trpi pritisak Vašingtona već četvrt veka. Bivši predsednik Barak Obama 2015. godine potpisao je uredbu kojom je Venecuelu proglasio „vanrednom pretnjom“ po nacionalnu bezbednost SAD – „pravnu fantaziju“, kako je to nazvao ekonomista Džefri Saks.
Uprkos sankcijama koje su razorile privredu, zemlja se polako počela oporavljati, što je primoralo SAD da pojačaju pritisak. AFP je govorio o „dramatičnom rastu tenzija“, dok je Rojters napisao kako Karakas „priprema haos“ u slučaju američkog napada. Predsednik Maduro je poručio da se Venecuela neće predati, obećavajući „dugotrajni otpor“ i spremnost na odmazdu.
Od ekonomskog rata, „rata protiv droge“ do vojne pretnje
Dolaskom Donalda Trampa na vlast, retorika je postala otvoreno agresivna. Borba protiv „narko-kartela“ postala je izgovor za vojno prisustvo u regionu. CIA je, prema izveštajima, sprovodila tajne operacije koje su danas gotovo javno priznate, dok je Pentagon rasporedio snažne pomorske i vazdušne jedinice na Karibima.
Dana 11. novembra, američki nosač aviona USS Gerald R. Ford, najveći na svetu, uplovio je u karipski basen u pratnji razarača, borbenih aviona i dronova. Sa više od 15.000 vojnika u pripravnosti, jasno je da se ne radi o klasičnoj „operaciji protiv droge“, kako tvrdi Vašington, već o demonstraciji sile usmerenoj protiv Karakasa.
Američke akcije protiv malih čamaca optuženih za krijumčarenje droge rezultirale su sa najmanje 75 poginulih, od Venecuele do Meksika.
Ipak, nijedan dokaz o zapleni narkotika nije objavljen. Suprotno tome, venecuelanske vlasti su, prema podacima portala Orinoco Tribune, zaplenile 64 tone narkotika – bez ijedne žrtve.
Venecuela na ivici nove intervencije
Ogromno prisustvo američke mornarice na Karibima izazvalo je vanredno stanje u Karakasu. Dana 11. novembra, najveći nosač aviona na svetu, USS Džerald R. Ford, stigao je na Karibe zajedno sa vojnom flotilom. Prethodno su raspoređeni razarači, borbeni avioni, dronovi, hiljade vojnika. Vašington post komentariše da nivo prikupljene vatre „izgleda preterano“ za operacije protiv droge.
Venecuela je proglasila punu vojnu pripravnost, milioni građana pristupili su narodnoj miliciji, a formirane su i međunarodne brigade solidarnosti. Predsednik Maduro je uveo „režim spoljnog poremećaja“, koji mu daje proširena ovlašćenja za odbranu teritorijalnog integriteta zemlje.
Narod se ujedinjuje
Desničarska opozicija u Venecueli, koja gotovo otvoreno poziva na vojnu intervenciju Sjedinjenih Država, nalazi se u nepovoljnom stanju. Kako nam je istorija pokazala nebrojano puta do sada, jednistvo je veće kada direktno preti spoljni neprijatelj. Mnogi opozicioni lideri izgubili su kredibilitet u narodu, a najpoznatija među njima, Marija Korina Mačado, otišla je toliko daleko da je izjavila kako je „Maduro namestio američke izbore 2020. protiv Donalda Trampa“.
Čak i opozicioni medij Caracas Chronicle ocenjuje takve tvrdnje kao „neodržive i nestabilne“. Američki saveznici sve češće izražavaju zabrinutost zbog pravne osnove američkih akcija. Washington Post priznaje da je strategija Vašingtona „u najmanju ruku pravno upitna“, dok stručnjaci Ujedinjenih nacija upozoravaju da napadi na brodove u međunarodnim vodama predstavljaju „moguće ratne zločine“.
Unutar samih Sjedinjenih Država dolazi do sve dubljih podela. Demokratski kongresmeni nalaze se u otvorenom sukobu sa Trampovom administracijom, žaleći se da nisu informisani i da im se uskraćuju ključni materijali o navodnim vanpravnim ubistvima tokom operacija u Karipskom moru.
Uprkos razlikama u pristupu, republikanci i demokrate dele isti cilj – promenu režima u Venecueli. Spore se jedino oko toga da li se to treba sprovesti „zakonitim“ putem ili jednostranom akcijom. Prema pisanju New York Timesa, visoki zvaničnici američke administracije analiziraju rizike direktne vojne intervencije, dok Ministarstvo pravde traži pravna opravdanja koja bi omogućila predsedniku da deluje bez odobrenja Kongresa, koristeći se postojećim odredbama o „nacionalnoj bezbednosti“.
Prema izvorima tog lista, pravni okvir bi mogao biti zasnovan na optužbi da predsednik Maduro i visoki zvaničnici Karakasa sarađuju sa „Kartelom de los Soles“, koji je Trampova administracija označila kao „narkoterorističku organizaciju“. Na osnovu takve kvalifikacije, Ministarstvo pravde bi moglo da proglasi Madura legitimnom vojnom metom, čime bi se zaobišle američke zabrane atentata na strane državnike.
Duboko fragmentirana Latinska Amerika
Wall Street Journal postavlja ključno pitanje: „Šta ako Vašington destabilizuje režim, ali ne uspe da ga obori?“ Odgovor je, prema analitičarima Medei Benjamin i Nikolasu Dž. S. Dejvisu, predvidljiv – haos, krvoproliće i dugotrajan rat, poput onih koji su razorili Irak, Jugoslaviju, Avganistan, Haiti, Libiju, Siriju i Jemen.
Časopis Foreign Policy ocenjuje da Latinska Amerika prolazi kroz najteži period političke fragmentacije u poslednjih pola veka. Regionalne organizacije gube uticaj: UNASUR je faktički raspušten, CELAC se smatra „paralisanim“, dok je Organizacija američkih država (OAS) otkazala sopstveni samit.
Časpis Responsible Statecraft primećuje da je regionalna kohezija na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, jer Sjedinjene Države sistematski razbijaju multilateralne okvire i zamenjuju ih bilateralnim sporazumima pod svojom dominacijom.
U takvom kontekstu, teren je pripremljen za strategiju „kontrolisanog haosa“ – politiku kojom Vašington održava nestabilnost kako bi sprečio jačanje nezavisnih država. Trampova administracija nastoji da obnovi „Monroovu doktrinu“ u njenom najgrubljem obliku, kao otvorenu strategiju vojne i političke kontrole nad regionom.
Trampova „doktrina dominacije“ i vizija otpora
Trampova nova doktrina predstavlja direktan povratak imperijalnoj paradigmi, zasnovanoj na sili i prinudi. Venecuela u tom kontekstu postaje simbol otpora hegemoniji. Iako Tramp sve češće govori da „ne želi rat“, njegovi potezi pokazuju suprotno.
Tokom oktobra sugerisao je mogućnost širenja američkih operacija sa mora na kopno, dok je u intervjuu za 60 Minutes nedavno izjavio da „sumnja da će SAD ući u rat sa Venecuelom“, dodajući ipak da se „Karakas prema Americi ponašao veoma loše“.
Unutar Latinske Amerike, postoje pokušaji da se uspostavi ravnoteža kroz inicijative poput CELAC-a i ALBA-TCP, koje promovišu „zonu mira“ i zajednički razvoj. Na međunarodnom nivou, Kolumbija i Bolivija izrazile su spremnost da podrže Venecuelu u slučaju spoljne agresije, dok Ujedinjene nacije pozivaju na uzdržanost i dijalog.
Spoljna alternativa
Rusija pažljivo prati situaciju u Venecueli, zemlji sa najvećim zalihama sirove nafte na svetu. Prema diplomatskim izvorima, predsednik Maduro je zatražio dodatnu vojnu podršku Moskve, mada nije jasno da li će Kremlj, već angažovan u Ukrajini, odlučiti da ojača odbranu Karakasa. Takav potez mogao bi predstavljati direktnu protivtežu zapadnoj intervenciji u postsovjetskom prostoru Ukrajini.
Istovremeno, Kina i Venecuela otvorile su novu direktnu pomorsku trgovačku rutu koja povezuje luku Tjenđin sa glavnim karipskim lukama Venecuele. Ovaj koridor nije samo ekonomski, on je i geopolitički: u trenutku kada Vašington preti vojnom intervencijom pod izgovorom „obnove demokratije“, nova ruta simbolizuje sve čvršće kinesko prisustvo u zapadnoj hemisferi.
Pored trgovine, ova pomorska saradnja obezbeđuje Venecueli pristup hrani, energentima i tehnologiji uz smanjenu zavisnost od mreža pod američkom kontrolom, dok Kina jača svoju ulogu strateškog štita svojih saveznika u regionu.
Blago NATO-u kad ima takve botove, samo steta sto ti botovi nisu sposobni za vojsku inace bi sad bili na ukrajinskom frontu.
To ce biti nova americka okupaciona zona.
Koreja, Kina, Rusija treba zajedno da bace nuklearne bombe i da unište leglo zlikovaca i ubica
Ne smiju dobili bi po dupetu i oni.
Rado bi, ali bi i oni dobili po vaspitnu🤣