Posle napada na Perl Harbor Japanci su krenuli azijskim i pacifičkim prostranstvom u osvajanja, a da pri tom oslabljena američka flota nije mogla da ih ozbiljno spreči. Međutim, vojnici su mnogo realnije od političara i novinara posmatali i procenili taj napad. I Japanci i Amerikanci znali su da on nije naneo kapitalnu štetu.
Većina od 21 (po drugom izvoru 19) plovila mogla se remontovati i to su Amerikanci znali. Razlog? Dokovi, objekti tehničkog održavanja i drugi bazni elementi u luci ostali su praktično netaknuti. Čak su i rezervoari s gorivom sačuvani, a što je najvažnije – nosači aviona ostali su van dometa…a njihovo vreme je već bilo tu.
Sve u svemu – mnogo buke, Amerika uvučena u rat, a šteta? Brzo zaboravljena i nadoknađena. Preko 150 nosača aviona na kraju rata jasno govori o tome koliko je vojno-industrijski kompleks imao koristi od ovog napada.
O tome svedoči, između ostalog i Micuo Fušida, vođa prvog talasa, oficir koji je izgovorio čuvenu komandu tora, tora, tora (tigar, tigar, tigar; po drugom tumačenju to je akronim od japanskih reči tocugeki – napad, torpedni napad). Dok se prvi talas aviona vraćao na nosače, on je kružio nad zalivom kako bi procenio štetu. Video da je infrastruktura bila praktično netaknuta. Stoga je molio admirala Naguma da dozvoli i treći napad, isključivo po ciljevima na kopnu.
No, čak i da je treći napad dozvoljen, on bi samo odložio rast američke nadmoći. Japanci su znali za sve te zamke i dileme (sam Jamato rekao je ”probudili smo lava”) pa su za manje od tri meseca pokrenuli novi napad koji se gotovo i ne spominje u javnosti, ali istoričari za njega dobro znaju.
Napad je dobio kodni naziv Operacija K, za razliku od prvog koji je nosio naziv Operacija Z. Cilj ovog napada bio je da se ometu, pa i prekinu radovi na obnovi i tehničkoj podršci u luci, ali i da se dođe do važnih informacija o situaciji u Perl Harboru. Dok je u prvobitnoj operaciji učestvovalo šest nosača aviona, za Operaciju K zadejstvovano je neuporedivo manje snaga. Izabran je avion-amfibija Kavaniši H8K kog su Amerikanci zvali Emili.
Jula 1939. godine kompanija Kavaniši (Kawanishi Aircraft Company, ostrvo Honšu) dobila je posao da razvije avion-amfibiju sa sledećim projektovanim zahtevima: maksimalna brzina do 440 km/h, krstareća brzina do 330 km/h, dolet – 8.200 kilometara (!). Mornarica je već koristila H6K, ali za njih je njegov dolet od 4.700 kilometara na beskrajnim prostranstvima Pacifika bio nedovoljan.
Instalirano je osam malih rezervoara na krilima i šest velikih u trupu. Trupni su bili opremljeni sistemom za potisak intertnog gasa i bili su delimično samozaptivajući. Čak je osmišljen i sistem da se gorivo koje bi curilo u trup može preusmeriti u neoštećen retervoar. Tako je avion mogao da ponese 17.040 litara. Uz dobru oklopnu zaštitu i solidno odbrambeno naoružanje (tri topa Tip 99 kal. 20mm i pet mitraljeza Tip 92 kalibra 7,7mm), sa motorima Micubiši MK4A i B od 1.530 ks (vazdušno hlađeni, zvezdasti), zahtevi bi bili zadovoljavajući.
Optimistički zahtevi pokazali su se kao prepreka, pa su prvi letovi prolazili nezadovoljavajuće. Ipak, krajem 1941. godine posle armijskih ispitivanja počela je serijska proizvodnja pod oznakom Amfibija morski tip 2, mod. 11 H8K1. Izmenjena je konfiguracija naoružanja tako što je izbačen jedan mitraljez. Napadački arsenal sastojao se od dva torpeda mase 800 kg ili osam bombi od 250 kg i dubinskih bombi. Smatralo se da je on idealna platforma s projektovanim doletom i dve tone bombi.
Planirano je da se napad izvede pod punim Mesecom, ali pravi datum je zavisio od povoljnog vremena za dopunu aviona. Maršruta je planirana s ukupnom dužinom od 8.400 km što je bilo mnogo i za Emili. Zato je na 900 kilometara od Havaja bilo izabrano mesto za dopunu goriva iz podmornice koja bi dotle bila navedena radio-svetionikom. Opet se računalo na iznenađenje, ali i na rizik odsustva lovačke pratnje. Nije postojao lovački avion koji bi mogao da pređe to rastojanje bez dopune u vazduhu za koju Japanci nisu imali pogodne avione.
Planiranje je došlo u završnu fazu. Od početnih pet aviona ispostavilo se da su na raspolaganju samo dva. Ipak, četvrtog marta 1942. godine amfibije su poletele iz svoje baze u atolu Vote na Maršalskim ostrvima. Zadatak je pripao pilotima Mornaričke avijacije iz baze Jokohama.
Komandant pare bio je poručnik Hisao Hašizume (kasnije poginuo kod Midveja), a zastavnik Šosuke Sasao bio je navigator. Svaki avion nosio je po četiri bombe od 250 kg. Planirano je da se bace na dok 10-10 u Perl Harboru. Dok se tako zvao zbog svojih dimeznija (dužina je bila 1010 stopa, 307 metara). Ova akcija bila je i prva borbena upoteba uopšte ovih aviona.
Prvo tankovanje trebalo je da se obavi u atolu Francuska fregata Šols (French Frigate Shoals) 902 kilometra od Honolulua. On se nalazio na gotovo 2.000 milja od japanske baze. Formalno je bio u sastavu SAD, ali je bio nenaseljen pa su ga Japanci koristili kao sidreno mesto za tehnički odmorište. Ranije su na to mesto krenule podmornice koje su bile tankeri za dopunu.
Avioni su po planu natankovani i kada je pao mrak krenuli su ka luci. Međutim, američki obaveštajci su dešifrovali poruke i znali su da će se avioni ovde zaustaviti, ali nisu znali zbog koje svrhe. I kao kod napada u decembru, vojni vrh je ignorisao ova obaveštenja, ali ni Japanci nisu imali mnogo saznanja o predstojećoj situaciji. Nisu imali mogućnost da saznaju meteorološke uslove. Mogli su da presretnu američke izveštaje, ali prvog marta šifra je promenjena i Japanci su ostali ”slepi” za situaciju u oblasti Honolulua. Avioni su, ohrabreni lepim vremenom kod atola gde su se zaustavili, nastavili dalje.
Na Havajima nije bilo opuštanja. Na rastojanju od oko 320 kilometara dva radara su otkrila avione. Podignuti su lovci P-40, a amfibije katalina poslate su da traže japanske nosače aviona (!). Japanci su, zahvaljujući mraku i gustim oblacima, prošli kroz odbranu i rano ujutru četvrtog marta pojavili su se nad bazom Oahu na visini od oko 5000 metara. Noć i loše vreme omogućili su kakvu-takvu zašitutu, ali i zbunili pilote. Poručnik Hašizume, vodeći se svetionikom Kaena Point rešio je da napadne sa severa. Sasao nije čuo naređenje i krenuo je da obiđe južno priobalje Oahu. Mesečina praktično nije ništa pomogla u traženju cilja, a posle prvog napada u decembru uveden je režim zamračenja.
Vođa i nije mogao da vidi Perl Harbor pa su njegove bombe pale na kosu ugašenog vulana Maunt Tantalus, oko 300 metara od srednje škole ”Ruzvelt”, načinivši kratere dubine oko tri metra i širine od šest do devet metara. Jedina šteta bila su popucala stakla. Gde je Sasao izbacio bombe, ni do danas se nije saznalo. Pretpostavlja se da ih je izbacio u okean. Tehnički gledano, zadatak je, sa stanovišta napora pilota, navigacije i logistike, bio uspešan kao test za same avione i posade.
Međutim, borbeni debakl je bio potpun. Misija je imala potpuno suprotan efekat. Dok se Japanci hvalisali, Amerikanci su spremali osvetu. Ovaj let ih je upozorio na moguće pretnje pa su na mesto dopune gorivom slali na smenu razarače kako bi borbeno dežurali. Pre početka napada na Midvej Japanci su poslali jednu izviđačku podmornicu koja nije uspela da dođe do značajnijih podataka. U prvu pomorsku bitku koja je vođena bez borbenog dodira brodova oni su ušli potpuno nespremni, a kao rezultat su dobili da su sva četiri angažovana nosača aviona otišla na dno.
Kakva je bila sudbina aviona koji je sudelovao u ovoj neobičnoj operaciji? Napravljeno je ukupno 167 aparata koji su se bavili izviđanjem, prevozom ljudi i tereta, a kada su dobile radare, počeli su i s protivpodmorničkom borbom. Amerikanci su ih smatrali vrlo teškim ciljem za uništavanje zbog njihove male brzine. Do kraja rata ostalo su cela samo četiri primerka. Jedan od njih prebačen je u SAD radi različitih testova. U svoju postojbinu vratio se tek 1979. godine gde se nalazi u jednom muzeju.
