Diplomatski razgovori iza zatvorenih vrata poslednjih nedelja izneli su nacrt rešenja koji pokušava da razdvoji snage na terenu, smanji rizik iznenadnih eskalacija i obezbedi minimalni bezbednosni okvir bez formalnog uključivanja NATO-a, piše NBC News. Reč je o preliminarnom predlogu koji ne prejudicira konačni status teritorija i čija bi primenljivost zavisila od saglasnosti Kijeva i Moskve, ali i od verodostojnog pravnog i operativnog okvira.
U središtu skice nalazi se široka demilitarizovana zona unutar međunarodno priznatih granica Ukrajine, uz tehničku verifikaciju poštovanja režima i fizičku bezbednost koju bi obezbeđivale trupe iz zemalja koje nisu članice Alijanse. Paralelno, Turska bi imala ulogu na ekonomsko-plovidbenoj strani stabilizacije kroz režim Moreuza (Bosfor i Dardanele) i održavanje protoka robe u skladu sa Konvencijom iz Montrea.
Predlog je namerno rasterećen političkih simbola. Umesto pozivanja na član 5 NATO-a, oslanja se na bilateralne bezbednosne sporazume i tehničku podršku: opremu, obuku, sajber i kontra-dron kapacitete, kao i razmenu obaveštajnih podataka. Time se pokušava postići ono što je u praksi najteže: da obe strane dobiju nešto što mogu da predstave kao dobitak, a da pritom prihvate čvrst režim nadzora.
Verifikacija se oslanja na kombinaciju satelitskih snimaka, dronova dugog doleta, radio-tehničkih sredstava i, tamo gde je izvodljivo, fiksnih senzorskih tačaka. Ideja je da uvid u teren bude blizak realnom vremenu, sa zajedničkim zapisnicima o incidentima i arhivom koja se ne može lako osporiti.
Najosetljiviji deo je fizičko obezbeđenje zone. Kako bi se izbegla ruska crvena linija „NATO na granici“, razmatra se prisustvo kontingenata iz država van Alijanse — u javnim navodima pominjani su Bangladeš, kao veliki doprinosilac mirovnim misijama, i Saudijska Arabija, sa logističkim kapacitetom i političkom težinom.
Ovi primeri nisu „zacementirani“, već pokazuju smer: interpoziciona sila sa restriktivnim mandatom, čiji je zadatak verifikacija i zaštita civila, a ne ofanzivna upotreba sile. Mandat bi definisao ko komanduje, na koji način se reaguje na „sive“ provokacije (dron napadi, elektronsko ometanje), kako se incident dokumentuje i u kom roku se izveštaj dostavlja stranama.
Uloga Ankare zamišljena je kao funkcionalni „ventil“ za ekonomiju: garancija slobodne plovidbe i trgovinskih koridora na Crnom moru, nadzor prolaza kroz Bosfor i Dardanele i posredovanje u sporovima u skladu sa Montreom. Što je protok predvidljiviji, to su niži troškovi osiguranja i manji rizik od „ekonomskih udara“ po Ukrajinu; istovremeno se smanjuje pritisak na evropska tržišta i energetiku. Ovim se plan nadovezuje na logiku žitnih koridora, ali u širem, stabilnijem formatu.
Ni jedna od strana ne ulazi u ovakav aranžman bez rezervi. Moskva poručuje da bi strane trupe bez njenog pristanka bile legitimne mete i insistira na potpunom izostanku NATO-a u svakom svojstvu. Kijev, sa druge strane, naglašava suverenitet i bezbednost, traži da tampon zona ne postane „siva zona“ nekaznjenih kršenja i da verifikacija bude tehnički superiorna, ali politički neutralna — fokusirana na činjenice i zajedničke istrage, a ne na medijska nadigravanja. Posrednici, među kojima SAD imaju prepoznatljivu ulogu na ISR strani, sugerišu i mešovite formate verifikacije sa nesvrstanim akterima ili OSCE komponentom ako bi to povećalo prihvatljivost i legitimitet.
Pouke iz istorije ne nedostaju, ali nijedna nije savršena šema. Korejska DMZ pokazuje kako „zamrznuti mir“ može trajati decenijama, ali po cenu krutih pravila i stalne disipline. Multinacionalne snage na Sinaju, iako van direktnog okvira UN, potvrđuju da verifikaciona prisutnost može biti dugotrajna ako su protokoli potpisani i jasni.
Civilni monitoring OSCE-a u Ukrajini između 2014. i 2022. ilustruje, pak, ograničenja režima bez „zuba“ — bez prethodno dogovorenih posledica za kršenje, verifikacija se svodi na beleženje prekršaja. Otuda proizlazi ključna lekcija za „plan B“: tehnički nadzor je nužan, ali nedovoljan bez unapred definisanih, recipročnih i sprovodivih posledica.
U praksi, uspeh bi zavisio od kvaliteta kartografije i dostupnosti mapa aneksa, jasnoće pravila kretanja i pristupa humanitarnim koridorima, programa deminiranja i zaštite infrastrukture. Jednako važno je finansiranje: ko plaća senzore, patrole, osiguranje i održavanje; kako se obezbeđuju rezervni delovi i zaštita komunikacionih veza; ko arbitrirа kada komercijalne rute trpe zastoje. Što su ta pitanja preciznija na papiru, manji je prostor za improvizaciju na terenu.
U korist plana govori i činjenica da nudi politički „jezivo dosadnu“ normalnost: rutine, protokole, rokove, tabelarne procedure. To nije spektakularan mir, ali može biti stabilan. Ukrajina bi dobila odmor od iscrpljujućih operacija, nadzor koji podiže cenu svakog kršenja i ekonomski dotok preko Crnog mora uz vreme za obnovu PVO, C4ISR i energetike. Rusija bi imala formalno odsustvo NATO-a i mehanizme za kontrolu incidenata bez narativa o porazu. Evropa bi smanjila bezbednosne i energetske rizike, a globalni akteri bi dobili manji rizik šire eskalacije i prelivanja sukoba.
Ipak, ništa od toga ne funkcioniše bez potpisa strana i bez verodostojnog pravnog temelja. Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bila bi najčvršća, ali nije izvesna; alternative su okvir Generalne skupštine, regionalni sporazumi ili bilateralno-multilateralni ugovori pod pokroviteljstvom posrednika. Štagod bude izabrano, mora sadržati pomoćne anekse sa mapama, ROE pravilima i mehanizmom za hitne istrage incidenata. Tek tada „plan B“ prestaje da bude skica i dobija operativnu vrednost.
Najbitnije stavke bez kojih plan ne može da zaživi:
- potpisane mape aneksi sa preciznim granicama, režimom kretanja i pristupa;
- mandat interpozicionih snaga i pravila angažovanja sa jasnim komandovanjem i rokovima za istrage;
- verifikacija koja kombinuje tehničku robustnost sa političkom neutralnošću;
- unapred dogovorene, recipročné i sprovodive posledice za svako kršenje.
Ako se ova četiri uslova ispune, tampon zona i monitoring mogu doneti verifikabilnu stabilnost i predah neophodan za politički dogovor. Bez njih, „plan B“ ostaje samo još jedan koncept koji dobro zvuči — a na terenu ne menja gotovo ništa.
Bez priznanja teritorija nema ništa!