Operacija CIA u srcu kontrakulture: Kako je „ptica rugalica“ sletela u studentske redove i medije Amerike

Videli smo u tekstu Komitet 40 kakav je metod i stil rada primenjivala većim delom svog postojanja CIA. Ne treba sumnjati da se taj šablon, kako smo ustanovili i na modelu Ukrajine, Italije, Sirije, Iraka, Libije itd, nije mnogo menjao. U brojnim odborima i odeljenjima CIA angažovano je gotovo dvadeset i dve hiljade specijalista, analitičara, operativaca, forenzičara, veštaka svih vrsta.

Tamo niko nije dobio posao na lepe oči, kao tatin ili mamin sin. Svako je morao da prođe višestruke provere kako bi svojim znanjem, veštinama i lojalnošću opravdao političke ciljeve postojanja CIA, ali i budžet poreskih obveznika. A on uopšte nije mali! Poznati deo iznosi preko petnaest milijardi dolara. S tim se može naneti mnogo štete, ali i mnogo toga zaštititi.

Pokret Snaga cveća (Flower Power) prenuo je stratege CIA koji su se više bavili obaranjem ili neutralisanjem tuđih režima i društvenih uređenja. Ovaj pokret je, međutim, bio nešto drugo – događao se na matičnoj teritoriji, bio je masovan i teško ga je bilo kontrolisati. Isprepletano s brojnim pokretima protiv segregacije, uz saradnju s borcima za rasna prava, u jednom periodu ovaj pokret je u SAD napravio veoma nestabilnu društvenu situaciju – a to bogataši nikako ne vole.

Najbolje je kad svako dobija svoju platu, gleda svoja posla, i veruje u tri stuba američkog društva koje mnogi različito kombinuju (hrišćanstvo, trgovina i civilizacija). Međutim, pristigla je generacija koja je sve dovela u sumnju – i to kroz muziku! Vodimo ljubav, a ne rat, bila je isuviše zanosna parola da bi se dopustila. 

Ko je gledao filmove ili čitao romane koji obrađuju to vreme  – Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mockingbird), O jagodama i krvi (The Strawberry Statement), Dolinu smrti (Zabriskie Point), pa i Kosu (Hair), odlično zna o kakvim je previranjima bilo reči. Država se našla na muci; mnogo toga je uradila da stvori svoju mrežu među studentima, poveže ih s popularnim medijima, kanališe njihova nezadovoljstva i dilema.

Stiže i najveći izazov: počinje Vudstok, najveći festival ikada održan u istoriji; kako krenuti u crnim odelima i kravatama između šatora i pohapsiti pola miliona ljudi, a oni su bili jezgro novostvorene kontra-kulture i začetak mini-nacije?

Umesto pedeset hiljada, došlo je pola miliona ljudi i to u vreme najveće vijetnamske krize. Procene su bile potpuno neprofesionalne i pogrešne! Nešto je trebalo učiniti tim povodom. Festival je prekinut usled nehigijenskih uslova (organizatori nisu ni sanjali da će doći deset puta više ljudi), a misliocima u CIA ostalo je da sličan događaj preduprede i – spreče.  

Aktivirana je i pojačana već uhodana operacija Mockingbird (ptica rugalica, Mimus polyglottos, američka višeglasna ptica pevačica). Smatra se da je to jedna od prvih operacija kojoj su primarni cilj bili mediji. I to tada je CIA sistemski računala s medijskim efektom svojih operacija, ali dogodilo se da ovaj put mediji budu ti kojima treba posvetiti najveću pažnju.

Započeta je već pedesetih godina, a pokrenuli su je Kord Mejer (Cord Meyer IV, ratni veteran i heroj, predstavnik federalista) i Alen V. Dales (Allen Welsh Dulles, o kome ne treba previše trošiti reči; možda je najlakše napisati Dales=CIA). Kada je Dales preuzeo CIA, operacija je prebačena u nadležnost Frenka Viznera (Frank Gardiner Wisner, rukovodilac Uprave specijalnih operacija CIA). 

Iz čega se sastojala operacija? Znajući da su novinari najveći uzbunjivači, ali i sujetni, tašti ljudi, operativci CIA tražili su načine da ih regrutuju i ubace u studentske redove. Nije to bilo tako teško jer je Agencija imala mnogo novca i mogućnosti da to sprovede, a ni novinari nisu baš bili od kamena. Kada im lepo obrazložite šta je nacionalni interes, ne pritiskate ih, a pri tom pristojno platite, ali tako da se ne osete kupljenim, sve nekako bude lakše.

Mladi novinari, bliski rok i pop muzici, avangardnim umetničkim pokretima, pozorištu, itd, osnivali su kulturne organizacije neprofitnog tipa u kojima su se, gle čuda, najviše mogli da iskažu baš studenti. Ispostavilo se da CIA ima odlične stratege koji su dobro procenili meku moć medija, pa su ove organizacije počele u svoj rad da uključuju i strane novinske agencije, političke i nacionalne organizacije, gostujuće profesore i studente, itd. 

Nisu svi časopisi zagrizli udicu. Časopis Ramparts (literarno-politički magazin, izlazio od 1962. do 1975. godine) objavio je 1966. godine članak kojim je dokazao da je Nacionalno studentsko udruženje (National Student Association) osnovala CIA!

Samo po sebi to otkriće je bilo alarmantno, ali ono nije bilo jedino. Izašlo je u sklopu serije ranijih otkrića o delatnostima CIA u inostranstvu. Kongres je tražio potvrde ovog teksta, pa je izveštaj objavljen 1976. godine. Ne samo on, i drugi kongresni izveštaji govorili su o tome kako je CIA isprljala ruke na domaćem terenu i to protiv studenata!

Operacija je prvi put dobila i javno ime Ptica rugalica. Naslov romana, koji je objavljen još 1960. godine, poslužio je kao odlična parafraza Debori Dejvis (Deborah Davis) da napiše knjigu Katarina Velika: Katarina Grejam i njeno carstvo Vašington Posta (Katharine the Great: Katharine Graham and The Washington Post), neautoritovanu biografiju vlasnice Vašington Posta.

U knjizi se do u detalje (koje CIA još uvek pokušava da ospori) pedatno opisuje kako su i koji mediji sarađivali sa CIA. U samom tekstu ima mnogo kontroverzi i još uvek je on predmet rasprave. Međutim, nije sporno da se i u ovom slučaju lako dokazala izreka da gde ima dima ima i vatre. Debora nije ostala sama u svojim traganjima i naporima. Godine 2007.  progovorio je putem knjiga i Hju Vilford (Hugh Wilford, profesor istorije na državnom univerzitetu Kalifornije).

On je napisao, između ostalog i knjigu Votergejt i dalje i Moćni Vurlicer: kako je CIA prevarila Ameriku (The Mighty Wurlitzer: How the CIA Played America), 2008. godine. Zvanično nema potvrde da je ova operacija ukinuta (kao što retko ko priznaje da je baš tako tekla), ali ne treba sumnjati u to da CIA i dalje ima način da prati i utiče na pokrete ljudi koji, ustvari, predstavljaju budućnost SAD.