Mauser Schnellfeuer – jugoslovenski model

For English Version click here

Do sada je u stranoj i domaćoj literaturi više puta spominjan jugoslovenski kontigent nemačkih automatskih pištolja Mauser (tzv. 7,63 mm Mauser Schnellfeuer, ”S” ili Mauser Reihenfeuer, ”R” Pistole) iz tridesetih godina 20. veka. Uglavnom se pisalo o 100 primeraka, sa tim što se negde sreće i podatak da je deo bio u kalibru 7,65 mm. Arhivski materijal fabrike u Oberndorfu koji smo dobili ljubaznođću gospodina Miteva, baca potpuno drugačiju sliku na sudbinu ovog oružja u našoj zemlji.

U Jugoslaviji su od 1932. do 1935. godine zaista testirani pištolji Mauser-Schnellfeuer u kalibrima 7.63×25 mm Mauser i 9×19 mm Parabellum, modifikovani prema zahtevima  jugoslovenskog Artiljerijsko-tehničkog komiteta. Na prvi pogled izgleda čudno zašto su Jugosloveni razmišljali baš o Mauser-Schnellfeuer pištolju – oružju koje u regularno naoružanje praktično nije uvela ni jedna armija. Na ovakvo opredeljenje uticale su potrebe jugoslovenske vojske i policije za pištoljima proistekle iz reorganizacije ovih formacija, povoljni finansijski uslovi koje je Nemačka nudila Jugoslaviji, ali i privatni kontakti sa političarima i bankarima u Beogradu.

      Ministarstvo Vojske i Mornarice Kraljevine SHS je 23. februara 1923. godine sa predsednikom kompanije, Jean Jadot-om, i generalnim direktorom Alexandre Galopin-om ”Fabrique Nationale” iz Hestala, potpisalo ugovor o kupovini 60.000 pištolja 9×17 mm Browning M1910/22 i 6 miliona metaka. 

Kako su nakon 1930. godine belgijski  pištolji nabavljani samo za oficire i policiju, otvorilo se pitanje novog tipa oružja za vojnike i podoficire. Osim toga, jugoslovenski Generalštab je u to vreme prvi put počeo da razmatra planove o formiranju specijalnih jedinica koje bi bile opremljene adekvatnim oružjem. U prvom planu su bile alpske jedinice, a kasnije je planirano i osnivanje jurišnih ili četničkih jedinica – trupa specijalne namene za operacije u neprijateljskoj pozadini, kao i padobranskih jedinica. Tako je predstavnik Damjana Brankovića, Sava Veljović (predtsavništvo u Čika Ljubinoj 20),  15. decembra 1933. obavestio direktora ’’Mauser-Werke’’, Alexius-Alex Mauser-a (1885-1960), da se upravo za planinske trupe razmatra kupovina oko 45.000 pištolja Mauser Schnellfeuer, koji bi bili isporučivani sukcesivno.  Dve godine kasnije, nešto slično se moglo naći i u izveštajima francuskog vojnog atašea, pukovnika Marie Émile Antoine Béthouart-a (1889-1982).

Generalštab Kraljevine Jugoslavije je zaista 1. avgusta 1931. godine 52. ljubljanski pešadijski puk iz Škofje Loke preimenovao u Prvi, a од kadrа 37. karlovačkog pešadijskog puka u Delnicama je formiran je Drugi planinskи puk. Organizacija, taktika i tehnika planinarenja i smučanja u potpunosti su se oslanjali na francuske uzore. Kako je Béthouart 1934. godine postao francuski vojni ataše u Jugoslaviji (od 1934. do 1938), nastavio je da prati razvoj ovih jedinica. Tako je septembra 1935. godine izvestio II obaveštajni biro Generalštaba u Parizu o pregovorima oko nabavke pištolja Mauser Schnellfeuer.

Dalje, Kraljevina Srbija, kao prethodnica Kraljevine Jugoslavije, još od 1880. godine je imala odlične veze sa nemačkom fabrikom ”Gebr. Mauser & Cie. Oberndorf n/N, Würtenberg”. Prvi kontakti uspostavljeni su tokom izrade jednometnih pušaka 10.15 mm Mauser-Milovanović M1880. Wilhelm Mauser (1834-1882) i Peter Paul von Mauser (1838 – 1914) su tokom izbora ove puške skoro dve godine boravili u Beogradu i tamo ostvarili niz poslovnih i prijateljskih veza. Osim toga, predsednik srpske komisije za prijem oružja, major Kosta-Koka Milovanović (1847-1905), 28. aprila 1884. се oženio Elizom, ćerkom Wilhelm Mauser-a. Konačno, firma ”Braća Mauzer i kompanija, Oberndof na Nekaru”, iste, 1884. godine, otvorila je svoje predstavništvo u radnji Sretena Veličkovića na Velikoj pijaci u Beogradu” (danas Studenstki trg).

       Prvi pokušaj prodaje pištolja 7.63 mm Mauser C-96 Srbiji zabeležen je krajem 19. veka.

       Početkom aprila 1897. godine, naime, vodeći majstor fabrike ”Mauser A.G”, Wedler, otputovao je u Konstantinopolj sa 6 pištolja 7.63 mm Mauser C96 sa namerom da za ovo oružje zainteresuje tursku vojsku. Na povratku, u Beogradu se sastao sa Paul Mauser-om II (1860-1933; sin Franz Karl Mauser-a, nećak Peter Paul von Mauser-a), koji je, pod utiskom velike narudžbine revolvera 7.5 mm Nagant M1891, pokušao da i Srbiji ponudi pištolje C-96. No, iz dopisa austrougarskog vojnog atašea u Beogradu, majora Josepha Pomiankowski-og (1866-1929), upućenog 1903. godine šefu austrijskog generalštaba, Friedrich-u Graf von Beck- Rzikowsky-om  (1830 -1920), vidi se da je Srbija zadržala u naoružanju isključivo revolvere Nagant M1891. Ovu odluku nije mogao da promeni ni uticajni trgovac i bankar, Damjan J. Branković (1866-1954), koji je zastupao nemačke interese u Srbiji i, kasnije, Jugoslaviji. 

Branković je bio vlasnik ”Beogradskog transportno-trgovačkog društva” (Beograd, Šumadijska ulica br. 4), zastupnik ”Norddeutsche Lloyd Bremen-Bremerhaven” i koncerna ’’Friedrich Krupp AG’’ i ”Deutsche Waffen- und Munitionsfabriken” iz Berlina. Održavao je prijateljske veze  sa direktorima Lloyd-a, Heinrich Wiegand-om (1833-1909), Philip Cornelius Heineken-om (1860-1947) i Carl Joachim Stimming-om (1876- 1931), kao i direktorima ”Krupp”-a, Gustav Krupp von Bohlen und Halbach-om (1870-1950) i Alfried Felix Alwyn Krupp-om (1907 -1967). Odlično je poznavao direktora koncerna ”DWM”, Alexis Riese-a i Georg Luger-a, a posle Prvog svetskog rata uspostavio je kontakte sa upravom i inženjerima ”Mauser AG” u sastavu ”Berlin-Karlsruher Industrie-Werke AG” (BERKA) – Ott-Helmuth von Lossnitzer-om (1898-1989), Alex Mauser-om, Hermann Zillingler-om (1876-1946), Wirthle-om, August Weiss-om (1886-1980) i Josef Nickl-om (1909-1934).  

Inženjer Vlastimir J. Prodanović je 1928. godine u Beogradu, u Deligradskoj ulici br. 20, otvorio ”Generalno zastupništvo Mauzerove Oružne Fabirke A.D za celu Kraljevinu SHS/Jugoslaviju”. No, Prodanović je bio zadužen samo za civilno, komercijalno tržište. Službene interese fabrike ”Mauser” pred oficijelnim, vojnim krugovima u Beogradu, zastupali su Damjan Branković i njegov pomoćnik, Veljović. Branković je počeo da propagira prvo pištolje Luger ”Parabellum” P-08, a potom Mauser Schnellfeuer. Tokom 1931. godine povezao je nemačke zastupnike sa jednim od najuticajnijih političara, dr Milanom Stojadinovićem (1888-1961), koji je od 1922. do 1926. bio ministar finansija a od 1935. do 1939 i predsednik Vlade. Kako se ne bi direktno eksponirao, Stojadinović je sve kontakte preneo na svog šefa kabineta, dr. Jovana Gašića. Gašić je uspostavio veze sa članovima Artiljerijsko-tehničkoog komiteta Ministarstva vojske i Mornarice kao i sa direktorom V. odeljenja (fabrika pušaka) Vojno-tehničkog Zavoda u Kragujevcu, administrtivnim pukovnikom artiljerijsko-tehničke struke Ljubomirom A. Petrovićem. Zahvaljujući uticaju ovih ljudi, nemački pištolj, uprkos jakoj konkurenciji, favorizovan je sve do 1939. godine.

No, ne treba zaboraviti ni finansijske pogodnosti kada je u pitanju bilo nemačko oružje. Berlin je, naime, Versajskim ugovorom bio obavezan da ratnu štetu u visini od 5,5 milijardi zlatnih franaka nadoknadi samo privatnim licima – građanima Srbije i Crne Gore, i to obveznicama od dva odsto rente koje su glasile na ”donosioca”. No, Kraljevina SHS je donela Zakon o ratnoj šteti i obveznicama, prema kojoj se država pojavila kao poverilac za reparacije. Ovo je odgovaralo Nemačkoj jer je sada reparacije mogla da isplati i u naturi. Tako je započeta isporuka čelika Vojno-tehničkom Zavodu u Kragujevcu za izradu pušaka Mauser M1924. No, kada je Berlin 1929. godine prestao da isporučuje robu po reparacijama, jugoslovenski Generalštab je potpisao niz separatnih ugovora sa nemačkim firmama o kupovini ratnog materijala i sirovina. To je dovelo do porasta nemačkog klirinškog dugovanja, pa se  Berlin, novembra  1934. godine, direktno obratio predseniku Vlade, Milanu Stojadinoviću (1888-1961), i ponudio da dug otplati isporukama vojnog materijala. Prema izveštaju francuskog vojnog atašea Béthouart-a od 24. septembra 1935, nemačka vlada je avgusta iste godine Beogradu konkretno nudila kompenzaciju od 10 milijardi dinara u vidu naoružanja. Generalštab je razmatrao da u okviru ove sume naruči i pištolje Mauser-Schnellfeuer, koji su već tri godine testirani u Kragujevcu.

POČETAK SARADNJE

Fabrika ”Mauser” se za nastup u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kao novom, potencijalno velikom tržištu, počela da se priprema neposredno nakon Prvog svetskog rata. Prvi korak se ogledao u zaštiti patentnih prava na svoje najinteresantnije proizvode. 

”Waffenfabrik Mauser, Aktien Gesselschaft Oberndorf na Nekaru” je još 30. marta 1921 prijavio ”Upravi za zaštitu industrijske svojine” Kraljevine SHS pištolj Jozef-a Nickl-a sa pravom prvenstva u Nemačkom Rajhu od 17. aprila 1916. Patentni list No. 958 dobijen je 1. juna 1923, a važio je od 1. maja 1922. godine. Na isto oruzje izdata su dva dopunska patenta – No. 1872 i No. 1879, koja su imala pravo prvenstva u Nemačkoj, na osnovu patenta od 4. marta 1921. U suštini, radilo se o kasnijem čehoslovačkom pištolju 9 mm  vz.1922 ”N” (Nickl).

”Uprava za zaštitu industrijske svojine” Kraljevine SHS je na ime ”Waffenfabrik Mauser A.G, Oberndorf na Nekaru”, 1. maja 1923. godine izdala i patent Nr.1874 pod nazivom ”pištolj koji se sam od sebe puni”. U suštini, radilo se o prvoj automatskoj verziji Mauser-a C-96 sa promenljivim kutijastim magacinom. Za istu konstrukciju u Nemačkoj je patent izdan 1. novembra 1921, dok je ”United States Patent Office” ovo rešenje (”Automatic Pistol”) zaštitio 29. avgusta 1922. godine patentom No.1,427,097  na ime ”Fidel Feederle, of Oberndorf-On-The-Neckar, Germany, Assignor to Waffenfabrik Mauser, Aktiengesellschaft, of Oberndorf-On-The-Neckar, Germany”.

            U Nemačkoj je 24. septembra 1929. godine fabrici ”Mauser” izdat patent za univerzalnu kočnicu, na koji će se kasnije, tokom testova u Jugoslaviji, rukovodstvo iz Oberndorfa često pozivati, pokušavajući da ospori konkurentsku špansku konstrukciju. Isto rešenje – ”Safety Device for Firearms” (kočnica za vatreno oružje) ili ”Univeral Safety” (unierzalna kočnica),  zaštićeno je  u ”United States Patent Office” 11. avgusta 1931. godine patentnim listom No.1,818,086, izdatim na ime ”Josef Nickl, of Oberndorf, Germany, Assignor to Mauser-Weke A.G, of Oberndorf, A.N, Germany, a joint-stock Company of Germany”.

”Uprava za zaštitu industrijske svojine” Kraljevine Jugoslavije je na ime ”Mauser-Werke A.G, Oberndorf a/N, Nemačka”, 1. avgusta 1933. godine izdala patentni list br.10,208 za rešenje pod nazivom ”Brzometni pištolj”.

U suštini, fabrika iz Oberndorfa je na svoje ime (”Mauser A.G”) novi mehanizam brzometnog (Schnellfeuer) pištolja u Nemačkoj zaštitila patentom No. 578,370 (prijava od 25. novembra 1930, patent izdat 25. maja 1933). No, praktično istovremeno, ”Mauser A.G” je nemačkom patentnom uredu (”Reichspatentamt”) prijavio i dopunski zahtev za zaštitu rešenja produženja magacina. Nemački ”Reichspatentamt” je dopunski patenti list na ovo rešenje, pod brojem No. 597,018, izdao 15. maja 1934. godine. De facto, jugoslovenski patent No. 578,370 je objedinjavao nemačke patente No. 578,370 i  No. 597,018.  Identičan sa jugoslovenskim, bio je američki (United States Patent Office)  Patent No. 1,980,874  od 13. novembra 1934 za ”Quick-firing Pistol”, izdan na ime ”Josef Nickl, Oberndorf-On-The-Neckar, Germany, assignor to Mauser-Werke A.G”.

Konačno, nemački ”Reichspatentamt” je 8. juna 1933. godine fabrici  ”Mauser-Werke A.G, Oberndorf” izdao još jednu dopunu patentu br. 578,370 – patent No. 579,528, koji se odnosio na ”Nase des Verschluss” (u suštini, konstrukcija Josef Nickl-a). Fabrika iz Oberndorfa je 28. jula 1932. ovo rešenje (”Brzomenti pištolj”), prijavila i jugoslovenskoj ”Upravi za zaštitu industrijske svojine”; dopunski patent No. 10,247 izdat je 1. avgusta 1933. godine. Identičan patentni list, pod No. 2,058,746, ali dopunjen novim tipom regulatora, poznate kao ”model Westinger”, ”US Patent Office” je 27. oktobra 1936. godine izdao na ime ”Karl Westinger, Oberndorf-On-The-Neckar, Germany, assignor to Mauser-Werke A.G”.

Priprema koja se ogledala u zaštiti patentnih prava bila je inicirana od strane Mauzerovih predstavnika u Beogradu, koji su imali obaveštenje da sledi novi konkurs za službeni pištolj. 

Zaista, konkurs je raspisan krajem 1931. i početkom 1932. godine, u vreme kada se iskazala akutna potreba za novim pištoljima, ali i kada je pokrenuto pitanje naoružanja tek osnovanih planinskih pukova. U suštini, Artiljerijsko-tehničko odeljenje je imalo niz primedbi na dotadašnji službeni pištolj – 9 mm Browning M1910/22 ”Vojno-državni”. Glavne mane su se odnosile na slabu otpornost cevi na veliki broj ispaljenih metaka, ali i na lošu terminalnu balistiku zrna 9×17 mm. Pištolj je možda zadovoljavao potrebe oficirskog sastava i policije ali ne i zahteve za vojničko formacijsko oružje za rat. Potpuno neoficijelno, i pre ozvaničenja konkursa, mnoge firme, prvenstveno španske, Ministarstvu vojske su ponudile niz pištolja. Ovo oružje je, opet neoficijelno, testirano bez prejudiciranja bilo kakve odluke.

Mauser je bio spreman na sličnu, neobaveznu prezentaciju svoje najnovije konstrukcije – automatskog pištolja. Damjan Branković je sa prilično optimizma i pomalo preuranjeno sugerisao da odmah treba razmišljati i  o eventualnim finansijskim aspektima aranžmana sa Jugoslavijom. U poverljivom pismu koje je 18. jula 1932. uputio u Oberndorf, naveo je sledeće: ”Sa gospodinom Veljovićem sam 17. jula 1932. godine na sastanku u Beogradu odlučio da učestvujemo na konkursu za novi pištolj. Zaključili smo da su obe španske ponude (koje su već testirane u Kragujevcu) jeftinije od nemačke. Osim toga, špansko oružje je pokazalo slične balističke performanse a kvalitet nije bio lošiji od Mauzerovog pištolja, pa mislim da ćemo morati da snizimo uobičajenu cenu oružja…………”.

Iznenađena španskom konkurencijom, uprava u Oberndorfu je odmah preduzela sve mere kako bi diskreditovala nesumnjivu kopiju Mauser-Schnellfeuer-a, rađenu bez licencnih prava.

Tehnička direkcija ”Mauzer AG” je 22. i 23. jula 1932. svom Odeljenju prodaje, odnosno, direktoru Frosch-u, podnela dva izveštaja o pištolju ”Royal” koji je već bio testiran u Jugoslaviji. 

U dopisima se prvo navodi da je fabrički tim već pripremio dokumentaciju za patentiranje novog tipa prednjeg nišana, izrađenog prema jugoslovenskim zahtevima. 

Nakon pregleda španskog pištolja koji je fabrici dostavio ”Genschow” (Gustav Genschow & Co, AG, GECO, Durlach), zaključeno je da ”Royal” nema sva poboljšanja primenjena na nemačkom automatskom ”R-Feuer-Pistole”. Kao prvo, originalni Mauser je imao promenljivi kutijasti magacin kapaciteta 10 ili 20 metaka, dok je ”Royal” bio sa dugim, fiksnim magacinom kapaciteta 10 metaka. Prilikom zamene kutijastog magacina, glava oroza zalazila je u specijalni ispust na aksijalnoj rampi sa donje strane kućišta zatvarača i tako zadržavala zatvarač u zadnjem položaju. Nakon punjenja, zatvarač se povačio malo unazad i otpuštao u prednji položaj. 

Na nemačkom modelu se nalazila i nova kočnica (neue Sicherung), koja je patentirana u više zemalja. Zahvaljujući ovoj novini, oroz se mogao otpustiti u prednji položaj bez opasnosti da aktivira udarnu iglu. Prema ovima detaljima, možemo zaključiti da se u stvari radilo o tzv. univerzalnoj kočnici.

I sam nemački mehanizam za automatsku vatru je bio daleko bolje rešen. Špansku konstrukciju je, naime, činio  tanak, slab ispust koji je bočno zalazio u oroz, dok se kod originalnog Mausera duž cele površine oroza nalazio prošireni kanal, u koji je aksijalno ulazila bradavica za bravljenje na hvatajućoj polugi, obuhvatajući celu površinu oroza. Tako su, za razliku od španskog rešenja, nalegajuće površine bile relativno velike i dobro upasovane, odnosno, oroz se daleko bolje hvatao i osiguravao. Kod ”Royal”-a, bradavica za bravljenje zahvatala je oroz bočno, na dubini od 1,8 mm i širini od 3 mm. Ovo je prouzrokovalo neželjeni obrtni moment. Praktično, Mauser Schnellfeuer je posedovao tzv. drugu zapinjaču –”hvatajuću polugu” koji je pri automatskoj vatri sprečavao opaljenje pre nego što se zatvarač poptuno zabravi.

Nemci nisu propustili da navedu kako su na njhovom ”R-Feuer-Pistole” ram, brava zatvarača, oroz, poluga zadržača oroza, zadržač navlake-kućišta zatvarača i osigurač povrante opruge zatvarača, bili izrađeni od hrom-nikl čelika najboljeg kvaliteta, tako da je vek trajanja oružja daleko prevazilazio vek španskog pištolja.

Isitna, u izveštajima se navodi da postoji mogućnost da je španski ”Royal”, poslat na testiranje u Kragujevac, noviji od primerka ispitivanog u Oberndorfu i da na njemu možda ugrađena univerzalna kočnica. No, to bi značilo da su Španci ovaj izum zaštiitli nekim drugim patentom, iako je ”Mauser AG” u Španiji dobio patentni list (nečitak broj) na univerzalnu kočnicu. Tehničko odeljenje je navelo da bi to, praktično, značilo da su Španci preuzeli rešenje bez plaćanja licence.

Konačno, Nemci su zaključili da, zbog kvalitetnije i skuplje vrste čelika, preciznije i kvalitetnije izrade, i sume koja je uložena u zaštitu patentnih prava, nikako ne mogu ponuditi cenu nižu od španske.

   U dogovoru sa Ministarstvom Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije i zastupnicima u Beogradu, odlučeno je da se u Kragujevcu testiraju standardni pištolji Mauser-Schnellfeuer u kalibrima 7.63 mm i 9 mm Parabellum iz serijske proizvodnje, bez ikakvih izmena.

Fabrika iz Oberndorfa je u Vojno-tehnički zavod, gde je trebalo da se  vrše ispitivanja, poslala Josef Nikcl-a i Alex-a Mauser-a. Josef Nickl je odseo u hotelu ”Jadran”, odakle je, 17. novembra 1932. godine, obavestio direktora Wirthle-a:”…u skladište su upravo prispeli okviri, a Veljović je 16. novembra  javio da su u Ministarstvo vojske i mornarice pristigli i pištolji sa municijom kalibra 9 mm….”. 

            Prvi testovi su na internom fabričkom strelištu u Kragujevcu sprovedeni 26. decembra 1932, a Alex Mauser je 5. januara 1933. direkciji u Oberndorfu podneo detaljan izveštaj o postignutim rezultatima:” Testiranje pištolja Mauser u kalibru 9 mm Parabellum na izdljživost pri neprekidnoj jedinačnoj vatri sprovedeno je 26. decembra 1933. 

 Neophodna municija je u Beograd stigla 23. decembra. Međutim, ”Berlin-Karlsruher Industrie-Werke AG” – BERKA iz Karlsruhea (do 1922. godine – ”Metallpatronen AG”) i  ”Gustav Genschow & Co, AG” – ”GECO” iz Durlaha, poslali su po 4500 metaka (ukupno 9000). No, kako je Ministarstvo vojno izdalo uvoznu dozvolu samo za 4500 metaka, zatražio sam da mi iz Beograda u Kragujevac pošalju municiju iz Karlsruhea.

 Ministarstvo vojske i mornarice je municiju firme ”Genschow” do daljeg stavilo na raspolaganje Artiljerijsko-tehničkom odeljenju, pa je Veljović predložio da se ona proda ili ovom odeljenju ili fabrici oružja u Kragujevcu, a kao se to ne prihvati, onda da se vrati u Durlah.

 Iz Beograda mi je 23. decembra obećano da će dogovorenu količinu municije za testove doneti kurir. No, 25. decembra iz Ministarstva mi je telefonirano da lično moram da preuzmem paket jer dokumentacija glase na moje ime. Kako je početak testova bio zakazan za 26. decembar u 8 časova ujutro, tokom noći između 25. i 26. decembra sam u pratnji gospodina Gašića iz Beograda u Kragujevac doneo municiju u svom prtljagu. Istovremeno, pukovnik Petrović mi je predao i preporučeno pismo sa udarnim iglama od hrom-nikl čelika. Osim toga, pukovnik mi je dozvolio da da pištolje pregledam i podmažem, ugradim nove udarne igle i po drugi put okalim izbacač.

Testiranje na izdljživost pri neprekidnoj jedinačnoj vatri počelo je u 9:30 časova sa 3000 pojedinačnih hitaca i to u tri serije od po 800, 700 i 500 hitaca. Oružje je punjeno i separatnim kutijatim magacinom kapaciteta 10 metaka i iz okvira, a pucalo se sa kundak-futrolom oslonjenom u zgib ramena. Tokom prvih 100 hitaca, pojavilo se 5 zastoja: 4 puta nije došlo do izbacivanja čaure a jedanput nije došlo do ubacivanja metka u ležište. Krivac za ove greške uglavnom je bio strelac, majstor Zlatković. U principu pouzdan, Zlatković ovog jutra nije bio na dovoljno spreman, verovatno zbog prevelike količine alkohola koji je konzumirao (pio) prethodnog dana. Nakon što je opomenut da čvrsto drži pištolj, ostatak prve serije pucanja do kraja je protekao bez značajnijih prekida. 

Prva pauza je trajala od 9:55 do 10:10 časova. 

U drugoj seriji od 700 hitaca pojavila su se 3 zastoja: naime, posle ukupno 1400 hitaca, razdvajač nije više funcionisao pravilno.

U pauzi od 10:30 do 10:45 časova, zbog stroge kontrole šefa ispitne komisije, nisam bio u stanju da otklonim zastoj kod sklopa obarače.

Tokom treće serije, posle 1600 hitaca, otkazala je obarača. Promenio sam oprugu obarače i osovinu obarače, ali, tek kada sam ugradio novi razdvajač, kvar je uspešno otklonjen. Posle nekolko manjih zastoja, prvi deo testa je završen u 11:15 časova.

U pauzi, nakon pucanja jedinačnom vatrom, ustanovio sam da je pištolj, pogotovo delovi u kućištu mehanizma, zaprljani toliko da nikada ranije to nisam video ni kod jednog oružja. Bio sam primoran da sve delove, koliko sam imao vremena, dobro očistim i podmažem ih. Osim toga, mušica se tokom pucanja odvojila od postolja, otpala sa pištolja i zagubila se. Tokom ispitivanja brzine zrna na 12,5 m, imao sam vremena da ugradim novu mušicu.

U pauzi između testiranja pištolja u dejstvu jedinačnom i automatskom vatrom, pukovnik Petrović mi je u ime Komisije saopštio da će se ponašanje oružja 7.63 mm Mauser Schnellfeuer ispitivati tokom automatske vatre prema programu – po 20 metaka automatskim dejstvom, sa po 2 minuta pauze.

No, gospodin Nickl je prošle (1932) godine na testovima iz jednog pištolja automatskom vatrom ispalio 1000 metaka bez ikakvih zastoja.

Znajući za ovo, a da bi se iskazale prave mogućnosti našeg oružja, predložio sam da se na današnjem testiranju bez prekida rafalno, ispali 100 metaka a potom napravi pauza radi hlađenja pištolja. 

No, komisija nije odmah mogla da se odluči i pozvala se na već utvrđeni program. Ovo odbijanje je u meni izazvalo loš predosećaj pa sam se složio sa novim uslovima.

Testiranje rafalnom paljbom,  započeto je u 12:10 časova.

Oružje je punjeno i novim separatnim kutijastim magacinom kapaciteta 10 metaka i iz okvira.

Prvih 1200 metaka ispaljeno je bez problema. Kod 1300 metaka otkazao je mehanizam za automatsko dejstvo. Ukazao sam pukovniku Petroviću da su nakon toliko ispaljenih metaka sigurno svi delovi zaprljani u toj meri da oružje ne može da funkcioniše. Zaista, hvatajuća poluga bila je sabijena u toj meri da više nije zahvatala oroz. Pukovnik mi je omogućio da očistim pištolj, što sam iskoristio i da zamenim hvatajuću polugu i izvlakač.

Nakon 1400 hitaca, morao sam da promenim magacin jer je izazivao zastoje. Naime, ispust na magacinu koji je hvatao osigurač magacina bio je iskrivljen, tako da magacin u kućištu nije više imao stabilan položaj. Kako više nije bilo magacina od 10 metaka, testiranje je nastavljeno sa sparatnim kutijastim magacinom kаpaciteta 20 metaka. 

U dijapazonu od 1400 do 1700 hitaca pojavila su se 4 zastoja. Nakon 1700 metaka, zatvarač se otvorio prerano. Usled snažnog udarca ležišta metka, izleteo je zadržač povratne opruge. Tokom rasklapanja pištolja ustanovio sam da je zadnje zaobljenje brave zatvarača koje upada u udubljenje na ramu, oštećeno, kao i da je udarna igla polomljena. Odmah sam zamenio bravu zatvarača, zadržač povratne opruge i udarnu iglu. No, već nakon 50 hitaca, sa zadržačem povratne opruge dogodio se isti problem. Tako sam po treći put promenio zadržač povratne opruge i bravu zatvarača. Ostatak testa protekao je bez većih problema, sa nekoliko manjih zastoja. 

Ispitivanje na automatski režim završeno je u 14:50 časova.

Tokom automatskog režima, ponovo je otpala mušica. Dalje, gajka zadnjeg nišana nije se više mogla pomerati. Usled snažnog udara ležišta metka tokom preranog odbravljivanja zatvarača, preklapača je ispala iz ležišta i više se nije mogla vratiti na svoje mesto. Osim toga, opruga osigurača gajke i osigurač gajke su se tako snažno zaglavile da se zadnji nišan mogao demontirati samo u radionici. Članovi Komisije i dr Gašić su za nas  pripremili užinu dok majstor Zlatković ne otkloni ovaj kvar.

Po završetku testiranja, pištolj je detaljno rastavljen i svi delovi su oprani u petroleju. Na terenu nije bilo moguće utvrditi tačan stepen habanja delova koji su prošli ceo test. Samo je poluga oroza kod oba pištolja, klaibra 7.63 mm i 9 mm, deformisana na gornjem zaobljenju, kod mesta kačenja razdvajača. Osim toga, na vođici razdvajača pojavilo se blago ispupčenje. Komisija je posebno pohvalila stanje cevi nakon testova…”.

Razlog za prevremeno odbravljivanje pištolja kalibra 9 mm Nemci su mogli da ustanove tek nakon povratka oružja u fabriku jer je oružje tokom testiranja, a pre automatskog dejstva, samo delimično pregledano. Očito je da su pred predstojeće uporedne testove sa španskim pištoljima, morali detaljno da provere zatvarače. Zatvarač je morao biti potpuno ispravan a bravljenje sigurno i čvrsto. Inače, većina zastoja tokom testa nastupila je usled zaprljanosti delova. Da li je do zaprljanosti došlo zbog lošeg kvaliteta municije iz Karlsruche-a (barut), moglo se  ustanoviti samo laboratorijskim ispitivanjem. Osim toga, na oba pištolja se u pauzama morala menjati povratna opruga. Predstavnici nemačke fabrike morali su priznati da je tokom testiranja zamenjeno dosta oštećenih delova, računajući tu i polomljene udarne igle.

Skoro mesec dana kasnije, 31. januara 1933, Tehničkoj direkciji u Oberndorfu je svoj izveštaj podeno i Josef Nickl. Ovaj stručnjak je, uz mane koje je pobrojao Alex Mauser,  ukazao i da je ”…na oružju ustanovljeno klimanje i ispadanje prednjeg nišana. Na pištolju kalibra 7.63 mm morali su se pojačati zarezi na preklapači za distance 300, 400 i 500 metara. Dalje, na istom pištolju mušica je bila tako mala (uska) da je u sumrak ili u lošim vremenskim uslovima nišanjenje praktično bilo nemoguće…..”.

                   Uočljivo je da su jugoslovenski stručnjaci potpuno nerealno i sa isuviše optimizma težište bacili na preciznost automatskog pištolja. Kao prvo, ovo oružje nije bilo predviđeno za precizna dejstva na velikim distancama: kao i svaki automat, mogao se koristiti u bliskoj borbi, u urbanim sredinama ili na ispresecanom, brskom zemljištu, ali najviše na distancama do 100 metara. Ideja da automatski Mauser postane glavno oružje specijalnih jedinica bila je iluzorna, a to će pokazati i svi uzaludni napori konstruktora iz Oberndorfa da zadovolje jugoslovenske zahteve.

Nickl-ova konstrukcija I i II ”jugoslovenskog” Mauser ”R-F” (”S”)  pištolja   

Uzimajući u obzir sve uočene nedostatke, kao i usmene zahteve jugoslovenske komisije, Nickl je razradio projektni zadatak na osnovu koga je napravljen po jedan ”jugoslovenski” prototip pištolja u kalibrima 7.63 mm (serijski broj 12,004) i 9 mm Parabellum (serijski broj 12,003). Prvo testiranje funkcionisanja sistema oružje-municija (početna brzina, preciznost) izvršeno 25. januara 1933. godine na strelištu fabrike municije ”Rheinisch-Westfälische Sprengstoff AG”, Neckartal kraj Rottweil-a. Toga dana u protokolu je zabeležena spoljna temperatura od -8,5°C, vlažnost vazduha od 85% i barometarski pritisak od 729 mmHG. Sa municijom 9 mm zabeležena je prosečna početna brzina od 343,05 m/s a sa municijom 7,63 mm – 405,6 m/s. Tehničko odeljenje je sa prototipovima upoznalo direktora Zillinger-a, koji je 4. februara 1933, o izmenjenim modelima izvestio pukovnika Petrovića, načelnika Petog odeljenja ”Kraljevskog srpskog arsenala” (Vojno-tehničkog Zavoda):”…. ovim putem vas obaveštavamo o poslednjim izmenama koje su, prema specifikaciji koju je dao gospodin Nikl, napravljene na našem pištolju Mauser-Schnellfeuer u kalibrima 7.63 i 9 mm. Pištolji 7.63 mm i 9 mm Parabellum sada imaju: 1.) cev uvrnutu u navlaku, 2.) podešljivi prenji nišan, 3.) zadnji nišan sa mogućnošću korekcije derivacije zrna, 4.) izmenjen separatni magacin za kalibar 9 mm i, 4.) nešto nižu montažu kundaka-futrole”.

U daljem tekstu, Zillinger je obavestio pukovnika da je fabričke stručnjake loše, kišovito vreme i stalno variranje temperature vazduha sprečilo da oružje testiraju na terenu, ali da se nadaju da će to uraditi tokom tekuće sedmice..(i).. da će (Jugosloveni) biti zadovoljni izvršenim izmenama”. 

                 Nemci su taktičko-tehničke karakteristike oružja uspeli da testiraju 6. februara 1933. godine na fabričkim prototipovima 7,63 mm Mauser serijski broj 11,491 i 9 mm Parabellum, serijski brojevi 12,140 i 12,141. Odeljenja ”Wu” i ”Pr/We”  su 7. februara 1933. izvestili ”Wp” o dobijenim rezultatima: ”U prilogu su rezultati testiranja pištolja 7.63 i 9 mm od 6. Februara 1933…. Srednja grupa pogodaka nešto je bolja od one postignute tokom testiranja 31. Januara 1933. No, upadljivo je da kod pištolja kalibra 9 mm na 500 m, i posle više ponavljanja, srednja grupa pogodaka je grupisana ulevo, dok na svim drugim rastojanjima leži udesno. Nova, široka mušica je bolja od prethodne. Zadnji nišan se nekontrolisano pomera kao i kod prethodnog testa”.

               Bez obzira na uočene mane, 7. februara 1933. napravljena je specifikacija oružja i okvira, sa serijskim brojevima i masama (težinama), na osnovu koje je trebalo pripremiti dokumentaciju za transport do Jugoslavije. Pri tome, umesto oružja 7.63 mm sa serijskim brojem 11,491, koji nije zadovoljio sve performanse, pripremili  su prvi pištolj u istom kalibru, sa brojem 12,004 a umesto pištolja 9 mm 12,140 ili 12,141 – prvu varijantu sa brojem 12,003. U dokumentaciji se navodi masa pištolja, i to:

”R.F.-Pištolj kalibra 7.63 mm sa kundak-futrolom i uvrnutom cevi Br. 12,004 – 1,750 kg i, R.F.-Pištolj kalibra 9 mm sa kundak-futrolom i uvrnutom cevi Br. 12,003 – 1,750 kg”.

Pre pakovanja, 10. februara 1933, oružje je demonstrirano lično direktoru Zillingeru. Uz oružje je priloženo i pismo: ”Prilažemo Vam dva pištolja sa magacinima, koji su proizvedeni u odeljenju ”Wv”. Pištolji su sa uvrnutim cevima i sa zadnjim nišanima konstruisanim da eliminišu derivaciju zrna koja nastaje zbog smera uvijanja žlebova. Predračun troškova načinjenih tokom ovih izmena je u radu i biće završen do 15 februara.

Prilog: 1 R.F.Pistole Kal.9 mm No.12,003, 1 R.F.Pistole Kal. 7.63 mm No. 12,004 (i) 10 magacina”.

No, Zillinger je stavio određene primedbe koje je trebalo otkloniti. Tehnička direkcija je, naime, istog dana (10. februara 1933) izvestila da ”…pištolji sa tehničkim izmenama i podešljivim nišanom moraju biti gotovi u nekoliko narednih dana. Osim toga, do 15. februara 1933. mora se ukalkulisati i razlika u ceni u odnosu na standardne pištolje”.

Odeljenje ”Ffk” je 20. februara 1933. dostavilo kalkulaciju dodatnih troškova koji su opterećivali konačnu cenu novog tipa pištolja. Prema kalkulaciji napravljenoj na osnovu serije od 100 komada, izrada prototipskog pištolja za Jugoslaviju fabriku bi koštala čak 70 RM!

Dva dana kasnije, Tehnička direkcija je završila detaljan opis Nicklovog ”jugoslovesnkog” prototipa (praktično, jugoslovenskog Modela I). Opis prenosimo u celini: ”U prilogu pisma nalazi se opis ”Schnellfeuer-Pistole Modell ”S” Kaliber 7.63 mm”, modifikovanog prema zahtevima Jugoslovena ………… 

Cev је uvrnuta u navlaku tako da se može menjati а ima bočno podešljivu mušicu (očito elementi preuzeti sa Luger-”Parabellum” pištolja P-08).

Da bi se zadržala vitka forma pištolja, ležište metka je smešteno u navlaci. Između zadnje strane cevi i prednjeg kraja čaure kada je u ležištu metka, ostavljen je zazor od 0,2 mm, čime je izbegnuto loše naleganje, kao i zastoji u izvlačenju i izbacivanju čaure. Dužina cevi bez ležišta metka povećana je sa 98 mm na 117 mm. Dužina sa ležištem metka je 141,5 mm (duža za 1,5 mm).

Da bi se korigovala derivacija na većim rastojanjima (preko 400 m), koja nastaje zbog desnog smera uvijanja žlebova, urađen novi tip zadnjeg nišana. Kod preklapače podešene po visini za rastojanja od 200 do 1000 m, zarez na preklapači prilagođava se deflekciji putanje zrna na odabranim rastojanjima, odnosno, zarez  se bočno pomera tako da je  ista srednja grupa pogodaka na cilju osigurana za sve distance u navedenom dijapazonu. 

Umesto ranije preklapače izrađene iz jednog dela, na novom zadnjem nišanu je dvodelna preklapača; gornji deo je sa podeljcima za označavanje daljine i postolje za zarez, dok se na donjem nalaze bočni zarezi za zadržač preklapače i osovinica koja ulazi u ušice postolja. Preklapača je postavljena paralelno sa osom kanala cevi. Gornji deo preklapače može se zaokretati u horizontalnoj ravni u odnosu na donji deo. Na gornjoj pločici, naime, nalazi se osovinica koja ulazi u odgovarajući otvor donje pločice, a na zadnjem delu, na glavi gornje pločice, odnosno, na osnovi zareza,  nalazi se radijalno ležište, koje odgovara krivini zadnje strane donje pločice. Razdvajanje ili uzdužno pomeranje pločica sprečavaju ova dva ležišta i gajka.

Gajka ima zadržač i stepenasti otvor za preklapaču. Donji deo otvora na gajki klizi duž unutrašnje ivice donje pločice, koja je paralelna sa osom kanala cevi, a gornji deo otvora potiskuje bočnu ivicu gornje pločice preklapače, koja je zakošena u odnosu na osu kanala cevi.

Zahvaljujući ovakvoj konstrukciji, linija zareza nišana i ose gajke na rastojanju do 50 m nalaze se tačno iznad ose kanala cevi. Prilikom podešavanja za druga rastojanja, do 1000 m, zarez se u odnosu na osu kanala cevi pomera u levo, čime se koriguje skretanje putanje zrna u desno. Gornja unutrašnja ivica otvora na gajki, naime, tokom pomeranja gajke unapred, potiskuje kosu površinu gornje pločice i zaokreće je, zajedno sa zarezom, ulevo. Time se koriguje skretanje putanje zrna udesno, koje nastaje zbog desnog koraka uvijanja žlebova”.

Detaljan opis zadnjeg nišana ukazuje na poptuno nerazumevanje stranih autora koji su do sada pisali i jugoslovesnkoj varijanti. Naime, u literaturi se tvrdi da je ”gajka imala dva zuba koji su se kačili za postolje zareza na preklapači”. Оčito, ”stručnjaci” uopšte nisu shvatili namenu novog nišana pa su se, čak, pitali zašto je bila potrebna ”takva glupost i komplikacija” za fiksiranje gajke u zadnjem polođaju! U daljem tekstu se potvršuje da je”…na cevi postavljen prednji nišan sa širokom mušicom sa pištolja Luger-Parabellum P-08. Kundak-futrola automatskog pištolja ”S” je postavljena za oko 6,5 mm niže tako da tokom pucanja oroz u zadnjem položaju ne može povrediti ruku kojom se drži vrat kundaka”. Konačno, priloženi su i detaljni taktičko-tehnički podaci za oružje i municiju:

”Pištolj

• Kalibar……………………………………………………………………………………………………..7.63 mm;
• Ukupna dužina………………………………………………………………………………..296,5 + 1,5 mm;
• Maksimalna širina:
•     kod zatvarača………………………………………………………………………………………….31 mm;
•     kod drške……………………………………………………………………………………………36 mm;      
• Maksimalna visina……………………………………………………………………………………..150 mm;
• Dužina cevi……………………………………………………………………………………………….117 mm;
• Dužina cevi sa ležištem metka……………………………………………………………………141,5 mm;
• Nišanska dužina………………………………………………………………………………..247 mm;
• Broj žlebova……………………………………………………………………………………………….6;
• Korak žlebova (uvijanje udesno)…………………………………………………………………200 mm;
• Masa pištolja
• Sa praznim magacinom kapaciteta 10 metaka (100 gr)……………………………….1,30 kg;
• Sa praznim magacinom kapaciteta 20 metaka (150 gr)……………………………….1,35 kg;
• Masa okvira………………………………………………………………………………………….. 12 g;
• Broj metaka u kutijastom magacinu…………………………………………………………10 ili 20;
• Dužina demontažne kundak-futrole…………………………………………………………355 mm;
• Masa demontažne kundak-futrole…………………………………………………………….460 g;
• Dužina pištolja sa namontiranom kundak-futrolom……………………………………….630 mm;
• Masa pištolja sa namontiranom kundak-futrolom………………………………………….1760 g;

Municija:

• Dužina metka…………………………………………………………………………………………..35 mm;
• Masa metka……………………………………………………………………………………………..10,7 g;
• Masa zrna…………………………………………………………………………………………………5,5 g;
• Masa NC baruta (pištoljski barut Rotvajl)……………………………………………………0,5 g;
• Balistički podaci:
• Početna brzina (Vo)………………………………………………………………………………..430 m/s;
• Početna energija (Eo)……………………………………………………………………………..50,5 m/kg;
• Rasipanje pogodaka:10 hitaca sa 50 m – 15х11 cm; 10 hitaca sa100 m – 25х20 cm;
• 10 hitaca sa 200 m – 45х36 cm, i, 10 hitaca sa 500 m – 150х125 cm
• Nišanska daljina……………………………………………………………………………………..1000 m;
• Maksimalni domet………………………………………………………………………………….2000 m;
• Zrno prodire u čamovo drvo sa 50 m – 20-22 cm; sa 100 m – 16 cm; sa 200 m – 12,0 cm;
• Praktična brzina gađanja –  metaka/min:
•       Poluautomatsko dejstvo sa izmenom magacina………………………………..60 metaka/min;
•       Automatska vatra……………………………………………………………………..120 metaka/min.”

  Pištolji Model I su tokom aprila meseca testirani u Vojno-tehničkom Zavodu u Kragujevcu paralelno sa nekoliko konkurentskih modela. Damjan Branković je 4. maja 1933. izvestio upravu u Oberndorfu o situaciji nakon ovog kruga ispitivanja: ”……..

Pročitali smo protokol (o dosadačnjem toku testova za izbor novog pištolja). Za sada, na prvom mestu smo u konkurenciji ostali mi (Mauser-Schnellfeuer), ”Astra” i ”Bergman”. Izgleda da će se ubrzo obezbediti kredit za 2000 pištolja na bazi kliringa. Ministarstvo Vojske i Mornarice će u svakom slučaju zatražiti vašu ponudu sa uslovima plaćanja. Pri tome, njihovi predlozi če biti značajni za eventualno sklapanje ugovora. Da bi mogli da Vas podržimo i posavetujemo o realnim mogućnostima, prethodno nam pošaljite kopiju Vaše ponude.

Komisija za odabir oružja je zaključila da naknadno poslati Mauser u kalibru 9 mm, kao i onaj u kalibru 7.63 mm, nisu dovoljno precizni. 

U svakom slučaju, vojska će se odlučiti između Mausera, Bergmana i Astre. Zato vas molimo da pošaljete dva nova pištolja koja su vrhunski izrađena i precizna, bez dosadašnjih mana. Takođe smatramo da će gospodin Nickl morati ponovo da dođe na ponovljeno testiranje i ispitivanje svih prijavljenih pištolja. 

       Većinu poverljivih podataka razmenjivaćemo sa gospodinom Veljovićem”.

             Tehnička direkcija svakako nije mogla biti zadovoljna ovim izveštajem. Da bi i dalje ostali i konkurеnciji, odeljenjima ”Wv i Wp” je 9. maja 1933. naloženo sledeće: ” Damjan Branković nas je iz Beograda obavestio da su dva pištolja, jedan kalibra 9 mm a drugi – 7.63 mm, od strane jugoslovenske ispitne komisije ocenjeni kao neprecizni. Zato vas molimo da pripremite dva potpuno nova modela, izrađena krajnje kvalitetno, pri čemu posebnu pažnju treba obratiti na njihovu preciznost.

      Nadamo se da su sačuvane slike pogodaka sa ranijih terstiranja i molimo Vas da nam ih pošaljete. Takođe se nadamo da će novoizrađeni pištolji postići vrhunsku sliku pogodaka”.

Nickl je na internom fabričkom strelištu sproveo uporedna ispitivanja pištolja koji su učestvovali na konkursu u Jugoslaviji (serijski brojevi 12,003 i 12,004) i četiri standardna pištolja 9 mm Mauser C-96 sa serijskim brojevima 504.887, 504.910, 505.914 i 504.913. Iz oružja je pucao fabrički strelac Wahl. Nickl je, na osnovu zabeleženih rezultata, direktoru Virthle-u 11. маја 1933. poslao sledeći izveštaj: ”U prilogu su slike pogodaka koje je ostvario gospodin Wahl brzom paljbom iz pištolja 7.63 mm i 9 mm koji s bili poslati na testiranje u Srbiju, ali i rezultati ostvareni drugim pištoljima. Napominjemo da je rasipanje pogodaka sa municijom ”Genschow” sa 40% veće od rasipanja ostvarenog municijom ”Berka”. U Kragujevcu sam sa ”Berka” municijom takođe postigao daleko bolje rezultate nego sa municijom ”Genschow”.  Testiranje možda treba ponoviti sa više strelaca, ali ni u tom slučaju ne očekujemo mnogo bolje rezultate. Predlažem da od firme ”Genschow” zatražimo po 2000 metaka u kalibru 9 m i 7.63 mm za komparativna testiranja, pri čemu smatram da bi isti proizvođač ovu municiju trebalo da ustupi besplatno”.

                 U svakom slučaju, Nickl je zaključio da ipak mora donekle da usavrši prvu konstrukciju ”jugoslovenskog” pištolja. Osim toga, kako će mo videti, zahvaljujući dobrim vezama sa vojskom, Branković i Veljović su unapred poslali taktičko-tehničke zahteve Ministarstva Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije. Tako su do početka juna 1933. u fabrici, po Nicklovim nacrtima, napravljeni drugi prototipovi Mauser ”R-F” (Schnellfeuer) pištolja za dalje testove u  Kragujevcu: serijski bojevi 3111 i 3112 u kalibru 7,63 mm i 3109 i 3110 u kalibru 9 mm Parabellum. O ovome je Nickl 13. juna 1933. izvestio direktora Wirthle-a: ”Drugi model pištolja kalibra 7.63 mm i 9 mm rađenog za Srbiju ima sledeće izmene: sada je ležište metka smešteno u cevi a cev je uvrnuta u navlaku; na cevi Modela II postavljen je prednji nišan sa mušicom sa pištolja Luger-Parabellum P-08;  navlaka ima otvor sa navojima u koji je uvrnuta cev i,  podesivi nišan je isti ostao kao i kod Modela I.”

Istog dana, u Oberndorfu su testirane početne brzine novih modela. Pri temperaturi od +17°C, vlažnosti vazduha od 50% i pritisku od 710 mmHG, oružje 7,63 mm imalo je početnu brzinu zrna od 428,6 m/s i 433,3 m/s, a oružje 9 mm – 330,2 i 329 m/s.

            Nedelju dana kasnije (20. juna 1933), Ministarstvo Vojske i Mornarice  Kraljevine Jugoslavije je fabrici dostavilo oficijelni zahtev za ponudu za 2000 pištolja, kao i taktičko-tehničke karakteristike koje je oružje moralo zadovoljiti:”

    Imamo zadovoljstvo da vam u prilogu dostavimo tehničke i balističke zahteve za pištolj sa kundak-futrolom na osnovu kojih će Ministarstvo Vojske i Mornarice po skraćenom postupku sprovesti testiranja i probe. Zahtevi su proistekli iz dosadašnjih opštih ispitivanja, na osnovu kojih je specijalna komisija, između ostalih, preporučila i vaš pištolj za konačni izbor po skraćenom postupku. 

Uz oružje namenjeno testiranju, dostavite nam i ponudu za 2000 pištolja najnovijeg modela u kalibrima 9 mm i 7.63 mm, sa kundak-futrolama. Ponuda mora sardžati: cenu pištolja po komadu, mogućnost plaćanja na osnovu kliringa ili na osnovu kompenzacije robom (robna razmena), Vašu saglasnost na skraćene testove kao i 5000 metaka radi ispitivanja otpornosti i funkcionalnosti pištolja, te rok isporuke.

Prisustvo ovlašćenog predstavnika fabrike na testovima je obavezno. Fabrika istovemeno mora dostaviti i pištolje i municiju za testove, kao i saglasnost na sve uslove testiranja.

Vaša ponuda uzeće se u obzir samo ako ste saglasni sa tačkama 2 i 3.

Prilog:

1. Oružje se mora sastojati iz što manje delova.
2. Komponente moaju biti solidno izrađene i tačno dimenzionisane.-
3. Izrada delova mora biti jednostavna, brza i jeftina.-

4.) Izbor materijala i isporučioca materijala za izradu delova je prepušten proizvođaču uz svu diskreciju. Ali, svaki deo mora bez ikakvih oštećenja izdržati 5000 hitaca, i to polovinu jedinačnom, a polovinu automatskom vatrom. Takom ispitivanja, posle svakih 20 hitaca ispaljenih rafalno praviće se pauza od 2 minuta radi hlađenja cevi.- 

5.)  Zatvarač se ne sme odbraviti pre nego što zrno pređe put od ¾ žlebljenog dela cevi.-

6.) Mehnaizam za donošenje novog metka u ležište i za izvlačenje i izbacivanje čahura mora funkcionisati bez zastoja (takođe bez zaglavljivanja dva metka u okviru ili dupliranja prilikom uvođenja metka u ležište).-

7.) Cev ne sme imati nikakvih prelaza i mora sa navlakom biti tako spojena da zajedno funkcionišu kao jedan deo. Istovremeno, cev mora biti promenljiva.- 

Mehnaizam za okidanje mora biti robustan i jednostavan, sastavljen iz malo delova.-

Okidanje se mora izvršiti laganim pritiskom na prednji deo repa obarače. Obarača mora biti zaštićena branikom obarače.-

10.) Magacin mora biti tako konstruisan da se lako ubacuje u ležište. Moraju postojati magacini kapacitea 10 i kapaciteta 20 metaka.

Kalibar oružja mora biti 9 ili 7,63 mm, odnosno, pogodan za vojnu namenu. Poželjan je kalibar 7.63 mm zbog odličnih balističkih performansi.

Osnova prenjeg nišana mora biti fiksna i masivna a mušica mora imati mogućnost pomeranja levo-desno radi štelovanja.

Kočnica mora  biti jednostavno konstruisana, sa mogućnošću da se oružje zakoči u zapetom stanju i pri jedinačnom i pri rafalnom položaju regulatora.

Zadnji nišan mora imati podešljiv za rastojanja od 50 do 1000 m i to do 500 m na svakih 50 m, a preko 500 m, na svakih 100 m.

Kundak-futrola  mora biti izrađena iz jednog komada orahovog drveta, mora imati dobro upasovane okove, a prilikom pucanja mora činiti sa pištoljem solidnu celinu.

Težina pištolja sa kundakom ne sme biti veća od 1,800 kg.

II balističke performanse

• 1. Nišan sa direktnim pogledom na cilj.
• 2. Do 150 m moguće nišanenje bez kundaka, preko 150 m dejstvo na cilj sa kundakom i to sa ili bez oslonca (po izboru strelca).
• 3. Sa distance od 50 metara zrno mora probiti 8 dasaka od smreke debljine 25 mm.  
• 4. Preciznost pištolja: Od 10 hitaca, sva zrna moraju pogoditi cilj, od čega se 8 pogodaka mora naći u kvadratu (dalje zadatih) dimenzija……….. ”.

Pobrojani zahtevi jasno ukazuju da je Nickl već bio obavešten o jugoslovenskim željama. Prema izveštajima  Tehničke direkcije, novi pištolji su pre konačnog slanja u Jugoslaviju, sve do 31. jula 1933, detaljno testirani kako bi se na njima otklonili uočeni nedostaci. Tako je Tehnička direkcija odeljenju ”Fn-Wv” 27. septembra 1933. uputila sledeće primedbe i preporuke: ”Na ”R-F”-pištlju kalibra 7.63 mm rađenom za Jugoslaviju, nakon probe na 5000 metaka, zabeleženo je nekoliko oštećenja. Da se to ne bi ponovilo na finalnim testovima, potrebno je uraditi pet pištolja prema sledećim zahtevima:

     Sve delove predviđene za zamenu izraditi od najboljeg materijala; takođe, sve delove od čelika NC II posle zagrevanja na 820°C, ohladiti u ulju, potom ponovo zagrejati na 650°C i ostaviti da se hlade u pepelu.

     Preporučuje se da se na pištoljima za testove po mogućnosti svi delovi, kao što je spojnica na kojoj se lako lomi zub, izrade od čelika NC II. Ali, sve ove izmene potrebno je naplatiti naručiocu.

    Dalje, izvlakač izraditi prepravkom orginalnog izvlakača sa puške Mauser M1898 i nakon toga ga termički poboljšati. Ovako dobijen izvlakač naplatiti po ceni dosadašnjih izvlakača od čelika N C II. Adaptirani izvlakač, pre ugradnje, mora imati karakteristike čelika za opruge, koje poseduje i orginalni izvlakač Model 1898. Uveriti se da li su svi delovi izvlakača pravilni, oboriti oštre ivice i upasovati ga u svoje ležište.

    Udarnu iglu izraditi od istog čelika od koga je izrađena igla puške Mauser M1898. Potom iglu termički poboljšati da ima karakteristike čelika N C II. Prelaz cilindričnog dela na ravne površine, kao i proširenje za oslonac opruge zaobliti.”  

Samo dan ranije (26. septembra 1933), Damjan Branković je upravu u Oberndorfu obavestio o firmama i pištoljima koje je, prema njegovim saznanjima, Ministarstvo vojske Kraljevine Jugoslavije odabralo za testove: ”Kako smo saznali iz visokih vojnih krugova, u najkraćem vremenu biće sporvedeni novi testovi. Na testovima će učestvovati sledeće firme:

• ”Mauser” (”Mauser Werke AG”, Oberndorf), ”Astra” (”Fabrica de Armas de Fuego de Unceta y  Compania”, Guernica), ”Bergmann” (”Theodor Bergmann u. Co., Waffen- u. Munitionsfabrik”, Bernau, Berlin, Velten, ”Theodor Bergmann u. Co., Abteilung Automaten- u. Metallwarenfabrikation”, Hamburg-Altona), ”Star” (”Bonifacio Eccheveria”, Eibar), i ”Bayard” (”La société anonyme des Anciens Etablissements Pieper”, “Anciens Etablissements Pieper”. Herstal-Liege”).”

                Očito da je iz konkurencije konačno otpao ranije toliko sporan pištolj ”Royal” firme ”Beistegui Hermanos SA”. No, Branković u pismu ne navodi trgovačku kuću ”Societé Anonyma Intercambio Commerciele”,  Madrid, koja će na konkursu učestvovati takođe sa kopijom Mauser-Schnellfeuer pištolja firme ”Beistegui Hermanos SA”, Eibar.

                U svakom slučaju, u proizvodnim pogonima u Oberndorfu do kraja septembra 1933. godine, radnici su prema svim postavljenim zahtevima usavršili 4 (umesto predviđenih pet) pištolja sa serijskim brojevima No. 3111 i No.3112 u kalibru 7.63 mm Mauser i No.3109 i No.3110 u kalibru 9 mm Parabellum. Istovremeno, 27. septembra je napravljen predračun No.593  za ”Pistole Kal. 7.63 R.F. mit 10. u. 20 Lad.-Magazin für Jugoslawien”  po kojoj bi jedan pištolj u serijskoj proizvodnji vredeo 43,90 RM, odnosno, 1,65 RM više nego prva varijanta. No, kako su na oružju vršene znatne izmene u odnosu na obično oružje, priložena je i  kalkulacija razlike u ceni između standardnog R-F pištolja i pištolja kalibra 7.63 mm specijalno proizvedenog za Jugoslaviju. Kalkulacija je rađena na bazi 100 pištolja. Tako je razlika između dodatnih i nepredviđenih radova ispala 0.356 RM po pištolju a cena dodatnog materijala –  0.79 RM. Tačna kalkulacija po svim delovima pokazala da cena izrade pištolja iznosi 47,88 RM. Prema kalkulacijama za 1933. godinu, cena izrade standardnog R-F pištolja 7.63 mm bila je 32,26 RM – znači, jugoslovenska verzija je koštala čak 15.62 RM više! 

      Oružje je poslato u Jugoslaviju a testiranja na strelištu ”Dvoje Polje” u Kragujevcu započeta su 7. oktobra i trajaće sve do 26. decembra 1933. godine. Još tokom prvog dana ispitivanja, ispostavilo se da su Jugosloveni samo delimično zadovoljni preciznošću pištolja. O tome je Premauer 5. i 7. oktobra 1933. obavestio generalnog direktora von Lossnitzer-a i Tehničku direkciju: ”Četiri pištolja (2 komada kalibra 7,63 mm i 2 komada kalibra 9,0 mm), dostavljeni od ”Wp”, testirani su na daljinama od 100-200-300-400-500 m. U prilogu su mete sa slikom pogodaka i objašnjenjem iz kojih pištolja i sa kojih rastojanja su pogoci ostvareni. Uz mete je i dopis Ministarstva Vosjke i Mornarice Kraljevine Jugoslaivije koji rezultati zadovoljavaju a koji ne zadovoljavaju njihove kriterijume. U poređenju sa testovima od 21. jula 1933, može se videti da je oružje do 400 metara preciznije nego što se to traži uslovima konkursa. Na 500 metara rezultati su akođe bolji od onih ostvarenih jula 1933. godine”.

  U pismu od 14. oktobra 1933.  direktor odeljenja ”Wu” – ”Pr/We”, Premauer, izveštava da su na gađanjima na distancama od 100 do 700 metara iz istih pištolja postignuti rezultati bolji od onih od 21. jula i 7. oktobra 1933. godine. 

Pada u oči da se u izveštajima ne navodi značajno poboljšanje preciznosti oružja. Priložene slike pogodaka na većim rastojanjima ukazuju da Jugosloveni svakako nisu mogli biti fascinirani. Osim toga, belgijski ”Grand Rendement” M1928, pokazao se kao najozbiljnija konkurencija. Očito je da su nemački predstavnici pokušavali da umanje značaj ovog podatka. Spor se vodio i oko performansi ”belgijskog službenog metka” i nemačkog službenog metka 9 mm Parabellum, iako je bilo jasno da se radi o istoj municiji čiji je kvalitet zavisio isključivo od proizvođača. Ovo se vidi i iz dopisa od 11. decembra 1933:”…….. Zbog slabe vidljivosti jer je već počeo da pada mrak, dalje testiranje je prekinuto.. Ispitivanja probojnosti zrna sa rastojanja od 50 m programom nisu billa predviđena.. Međutim, na insistiranje gospodina Chevalier-a (delegata belgijske ”Fabrique Nationale”, Liege – ”F.N”), koji je želeo da dokaže superiornost belgijskog većeg kalibra (9 mm) na velike udaljenosti, Komisija je ipak prihvatila da sporvede i ovaj deo ispitivanja. Naime, trebalo je dokazati da je belgijski službeni metak kalibra 9 mm jači od nemačkog metka 9 mm Parabellum. Rezultati sa gađanja sprovedenog 11. decembra 1933, koji su dokazali suprotno, naveli su gospodina Chevalier-a da insistira na još jednom testiranju. No, i rezultati gađanja do 500 metara pokazali su da je nemački metak nadmoćniji”.

 O toku testiranja najbolje govori izveštaj koji je Alex Mauser sastavio 15. decembra 1933. u beogradskom hotelu ”Srpski Kralj”: ”Uporedno testiranje započelo je  juče (14. decembra 1933) u podne i trajalo je sve dok nije ispunjen ceo program. Na testiranju su učestvovale četiri firme:

1. ”Frabrique National”, Herstal, sa jednim Colt-Browning- pištoljem kalbra 9 mm (pištolj ”Grand Rendement” M1928, konstrukcija John Moses Browning (1855-1926) i Dieudonné Joseph Saive (1899-1973),  kasnije poznat kao HP M1935);

 2. ”Bonifacio Eccheverria”,  Eibar, sa pištoljima ”Star” u kalibrima 7.63 mm i 9 mm (Pistola “Star”  Modelo “A”, II, Export Model, kalibar 7.63 mm i 9 mm);

 3. ”Société Anonyma Intergambio Commerciele”, Madrid, sa dve kopije  Mauser (C-96) pištolja koje su od strane ponuđača i članova Komisije, uprkos mom protivljenju, nazvane ”španski Mauser” (Pistola Ametralladora Royal “MM 31” u kalibru  7,63mm sa cevima dužine 180 mm i 140 mm, proizvodnja ”Beistegui Hermanos SA”, Eibar) i,

 4. ”Mauser-Werke A.G”. sa pištoljima u kalibrima 7.63 mm i 9 mm (Jugoslovenski Model ”S”-II  R-F (Reihenfeuer) pištolji u kalibrima 7.63 i 9 mm). 

     Možemo zaključiti da smo bili jedina kompanija koja je ušestvovala u svim tačkama programa testiranja i u svim disciplinama smo bili ispred konkurenata. Dalje, jedino je naš pištolj ispunio sve zahteve pobrojane u pismu Ministarstva Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije od 20. juna 1933. godine. Istina, konkurencija, ali ne i članovi Komisije, kritikovala je odsustvo podele za 900 m na preklapači.

   Оba pištolja koje je ponudio ”Société Anonyma Intergambio Commerciele” ispala su iz konkurencije tokom ispitivanja na preciznost. Kod prvog pištolja zatvarač nije zabravljivao u potpunosti cev, a kod drugog je došlo do nekontrolisanog rafalnog opaljenja pri poluautomatskom dejstvu. Regulator vatre nije funkcionisao ni u jednom položaju. Zbog iste greške, sledećeg dana je iz daljeg ispitivanja isključen i pištolj ”Star” kalibra 9 mm. 

 Za testiranje pištolja na izdljživost pri neprekidnoj jedinačnoj vatri ostali su pištolji  9 mm ”FN” i 7.63 mm ”Star”, oba bez mogućnosti rafalne paljbe, kao i naš Mauser Reihenfeuer u kalibru 7.63 mm. Ovo ispitivanje se sastojalo iz dva dela: 

1. 2000 hitaca jedinačnom paljbom bez pauze, sve dok pištolji funkcionišu bez čišćenja. Konačno, merenje brzine zrna (V12,5) i grupa pogodaka na 200 m.

    

2. 2500 hitaca u automatskom režimu, nakon svakih 20 metaka 2 minuta pauze. Merenje početne brzine (V12,5); grupa pogodaka sa distance od 200 m, kalibriranje posle određenog vremena, broj uspešno ispaljenih metaka bez hlađenja oružja, te spisak svih zastoja..-

    

          ”FN” pištolj je izdržao probu bez oštećenja, a na delovima, osim jako izlizane cevi, nije primećeno značajnije habanje. Naime, žlebovi i polja se praktično više nisu razlikovali. Nakon 500 hitaca, obarača je bila tako vrela da je dalje pucanje bilo nemoguće. Nakon 4500 hitaca zabeleženo je 29 zastoja u uvođenju metka u cev i u izbacivanju čahura iz ležišta metka. 

      Pištolj ”Star” je prvih 2000 hitaca ispalio sa samo 4 zastoja. No, posle 3000 hitaca, počeo je zastoj za zastojem. Izvlakač se polomio a nakon ugradnje novog izvlakača, svaka druga čaura se zaglavljivala, dolazilo je kidanje za kidanjem čaure, da bi na kraju pištolj potpuno zatajio. 

Na ramu su vidljive ogrebotine duž kliznih površina navlake a u ležištu metka je primećeno proširenje. ”Star” je poptuno prestao da funkcioniše nakon tačno 3500 ispaljenih metaka. 

   Kod našeg pištolja, tokom jedinačne vatre, nažalost su nastupili zastoji: zatvarač nije uvodio metak u ležište niti je izbacivao čauru. Nakon zamene magacina i punjenja iz rama, situacija je bila bolja. No, nakon 800 hitaca polomio se izvlakač. Na žalost, ovaj lom nisam mogao da prikrijem jer je deo polomljenog izvlakača pao tačno ispred nogu pukovnika-kontrolora. Tako sam nastavio da pucam do 1000 metaka bez izvlakača.

     Test u automatskom režimu protekao je dobro, sa samo 4 zastoja: prvo se, nakon 1000 metaka, ponovo polomio izvlakač, potom je otkazala kočnica da bi se na kraju polomila udarna igla. No, ovi prelomi nisu zabeleženi u Protokolu: izvlakač i kočnicu sam zamenio tokom pauze, a prelom udarne igle su primetili samo jedan majstor i dva kapetana – člana Komisije, koji to nisu zvanično zapisali. Svi ostali delovi su bili bez oštećenja, a posebno dobro se pokazala cev kod koje praktično uopšte nije promenjen kalibar. Dobru izradu i performanse našeg proizvoda primetili su svi članovi Komisije.Sa svih strana sam čuo samo pohvale na račun našeg pištolja a pukovnik Petrović, direktor fabrike pušaka (V odeljenje) posebno je skrenuo pažnju na kvalitetan materijal i preciznu izradu. Za zadovoljstvom mi je rekao da su svi članovi Komisije glasali za nas. Izveštaj sa svim detaljima dostaviću naknadno. 

     Nakon završetka testova, predsednik Komisije mi je saopštio da bi želeo da sa ostalim članovima izvrši i probu originalnog Schnellfeuer-Mauser pištolja u kalibru 9 mm. No, odgovorio sam mu da sam još na početku testiranja objasnio da su oba pištolja potpuno ista po konstrukciji i da su delovi međusobno izmenljivi. Takođe sam pojasnio da delovi kod oba pištolja trpe ista opterećenja jer se pritisak gasova u municiji 7.63 mm i 9 mm bitno ne razlikuje. Pukovnik mi je odgovorio da pitanje kalibra pištolja još nije definisano i da je Ministarstvo vojno više naklonjeno kalibru 9 mm.

Na moje pitanje koji pištolji kalibra 9 mm dolaze u obzir, odgovorio mi je da su do sada sprovedeni kompletni testovi samo za belgijski FN. Što se tiče Mauser-Schnellfeuer pištolja kalibra 9 mm, nemoguće je bilo šta reći jer ne postoji protokol o komletnim testovima. Zato sam juče telegrafisao: ”Komisija želi da testira Mauser 9 mm u poluautomatskom režimu pošto jedini konkurent, FN, nema mogućnost automatske vatre. Ukoliko se slažete, molim vas da hitno pošaljete 4500 metaka 9 mm Parabellum na adresu Tehničkog odeljenja Ministarstva Vojske i Mornarice. Očekujem novi krug testova. Beograd, (hotel) ”Srpski Kralj”.

Sa velikom sigurnošću mogu da tvrdim da će se Komisija opredeliti za Mauser. No, sa duge strane sam obavešten da neko protežira i konkurenciju. Jutros mi je gospodin Veljovič rekao da se ”FN” izborio za dva kruga testiranja. Ovo je razumljivo ako se uzme u obzir da ”FN” posle rata ima dobre veze u Vojno-Tehničkom zavodu u Kragujevcu, gde se nalazi velka količina njihovih mašina i rezervnih delova.

Večeras će mi Veljović dostaviti informaciju o količini pištolja koju bi Jugoslavija naručila. Kako sam čuo iz različitih izvora, oružje je namenjeno brdskim trupama i radi se o najmanje 45.000 pištolja koji bi se isporučivali sukcesivno. Istovremeno, gospodin V(eljović) me je danas obavestio da je Ministarstvu vojnom odobren tajni kredit od 200 (miliona ?) dinara.

Ovde ću sačekati vašu odluku. Čim dobijem od g(ospodina) V(eljovića) informacije iz Ministarstva vojnog, u konsultaciji sa njim ću vam odmah poslati izveštaj. Moram da napomenem da gospodin Gašić u Kragujevcu punom snagom zastupa našu stvar i da je sve vreme prisustvovao testovima u K(ragujevcu)”.

                     Na osnovu ovog izveštaja, fabrički konstruktori su predložili nove izmene na oružju:”Gospodin Alеx Mauser nas izveštava da su se na pištolju Mauser Schnellfeuer kalibra 7,63 mm polomili izvlakač, i udarna igla. Izvlakač, je izrađen od opružnog čelika sa 0,80% ugljenika (C), dok je udarna igla izrađena od čelika  C 60,61 T. 

Kako naš Schnellfeuer pištolj ima brzinu vatre od 1200 do 1500 metaka/minuti, mislimo da bi delove trebalo raditi od čelika koji su korišćeni za mitraljeze, na primer čelik C.N. Za udarnu iglu preporučujem čelik E.C.N. extra ili N.C.2, a za izvlakač– hrom-nikl čelik rezan u pravcu strukture materijala, kako bi se postigla što veća čvrstoća. Možda bi trebalo, nakon testiranja, ove materijale primeniti u kompletnoj proizvodnji svih naših pištolja.” 

               Nakon završetka testova iz 1933. godine, na kojima nije doneta nikakva konačna odluka od strane jugoslovenskog Ministarstva Vojske i Mornarice, Nickl i Gross su 7, odnosno, 10. februara 1934. godine napisali detaljan izveštaj sa predlozima kako poboljšati uočene nedostatke oružja. Nikl je izložio sledeća zapažanja i predloge:

”Na osnovu mog dugogodišnjeg iskustva, zaključio sam da su zastoji na oružju nastali iz sledećih razloga:

Udarna igla: Do preloma je dolazilo na mestu prelaza sa manjeg na veći prečnik, koji služi kao oslonac za oprugu udarne igle. Isto smo uočili i tokom testiranja ovde, u fabrici u Oberndorfu. Ova mana se možda može otkloniti ako se izbegnu oštre ivice prelaza sa manjeg na veći prečnik, odnosno, zaobljenjem ivica. No, mislim da igla još nije dovoljno ispitana i da je ovaj predlog irelevantan. Moramo izvesti niz proba kako bi smo ovaj pojavu lomova smanjili bar za 40%….. Između ostalog, ubuduće udarnu iglu treba praviti od čelika V C N 45 (1933 godine VCN je oznaka za hrom-nikl čelik).

Brava zatvarača: Јedna brava zatvarača je bila isuviše meka, pa se slobodno mogla odbaciti. Takođe, pretpostavljam da je mesto na kome je došlo do loma ranije bilo vareno jer metal na tom mestu nije imao propisane karakteristike. Drugi blok zatvarača imao je zadovoljavajuću tvrdoću ali su ivice vodećeg ispusta bile  jako oštećene. Ovaj deo je praktično bio sveden na ”nulu” tako da je dolazilo do preranog odbravljivanja 

Razdvajač: Zarez za oroz je bio isuviše mekan pa se brzo habao, što je dovodilo do nepravilnog (preranog) rada poluge zapinjače.

Osigurač povratne opruge: Prelom oba osigurača opruge bi je vidljiv je po iskrzanim ivicama. Usled snažnog udarca prilikom preranog otvaranja zatvarača, kao i zbog oštrih pelaznih ivica, proširenje osigurača je bilo bukvalno otkinuto. Na osiguraču se mora izraditi kvalitetan otvor a materijal mora biti bez oštrih ivica.

Zapinjača oroza: Nisu bila primećena nikava oštećenja.

Izvlakač:Ugrađeni izvlakači su prošli testove bez oštećenja i,

Opruga obarače: Takođe je ostala u funkcionalnom stanju.”

        Nakon tri dana, i Gross je direktoru Wirthle-u podneo svoj izveštaj:” Za dovršetak testiranja bile su potrebne dve brave zatvarača, dva osigurača povratne opruge, jedna hvatajuća poluga,  jedna poluga obarače, jedna opruga obarače i jedan izvlakač.  

        Iako pištolje nisam imao lično na raspolaganju, zaključio sam da su uzroci zastoja bili: Površina zatvarača kod kućišta brave je bila isuviše niskа pa je pokušano da se varenjem poveća visina brave. No, var nije izdržao naprezanja tokom automatske vatre i tako je došlo do loma. Oštećenje zatvarača dovelo je do loma prvog osigurača povratne opruge. Snažno ošmirglana, ali u pogledu visine još uvek upotrebljiva pomoćna brava zatvarača, nije mogla u interakciji sa isuviše niskim kućištem zatvarača da obezbedi pravilno funkcionisanje zatvarača, pa je došlo do pucanja i drugog osigurača povratne opruge. Treća brava je verovatno bila izrađena sa maksimalnom visinom pa je zatvarač     izdržao do kraja testa. Završetak hvatajuće poluge je bio jako deformisan (sabijen za 0,6 mm), usled čega  je izgubio i potrebnu tvrdoću. Tako je znatno tvrđi oroz izlizao ovaj deo pa hvatajuća poluga nije više mogla da kači telo zatvarača. Zapinjača oroza je takođe bila izlizana tako da delovi više nisu mogli uzajamno funkcionisati. Materijal  izvlakača takođe je bio mekan. Opruga obarače je još uvek bila upotrebljiva. Jaki udari koji su nastajali usled povremenog nepravilnog bravljenja zatvarača takođe su u izvesnoj meri doprineli zastojima.”

Tokom 1935. godine u Kragujevcu su nastavljeni testovi pištolja. Na konkursu se pojavio još jedan konkurent – novi poljski pištolj 9 mm VIS wz. 35,  konstrukcija Piotrа Wilniewczyc-a (1887-1960) i Janа Skrzypiński-og (1891-1939), koji je proizvodila fabrika oružja iz Radoma (Fabryka broni w Radomiu).  No, poljski vojni ataše je 9. oktobra 1935. obavestio Varšavu da njihovo oružje nije prošlo na konkursu. U suštini, nakon nemačke ponude premijeru Milanu Stojadinoviću da se klirinški dug otplati vojnim isporukama, MViM je tokom 1935. godine ponovo ozbiljno razmatralo nabavku pištolja Mauser Schnellfeuer. No, Vojno-tehnički komitet je najzad shvatio da ovo oružje nije pogodno za specijalne, a pogotovo brdske jedinice. Osim toga, prioritet je imala nabavka artiljerijskog materijala, aviona i teške opreme. Tako je pitanje nabavke Mauser-Schnellfeuer-a ponovo stavljeno ad—acta.

Berlin i Beograd su 15. juna 1939. potpisali ”Tajni protokol” po kome je Nemačka odobrila kredit do 200 miliona RM za nabavku naoružanja. Protokol je potvrđen naknadnim ugovorom od 5. jula, a vrsta naoružanja definisana je dokumentom 8498/E 597109-118  od 5. oktobra 1939. godine, poznatim kao ”Protokol Landfriеd”. No, u spisku naoružanja  nisu bili navedeni pištolji Mauser Schnellfeuer što, prakitčno, znači da Jugoslavija do 1941. godine, osim primeraka namenjenih testiranju u ”Vojno-tehničkom Zavodu”, ipak nije izvršila ni jednu oficijelnu nabavku ovog tipa oružja.

Istovremeno, Vojno-tehnički komitet je preko MViM u Sjedinjenim Američkim Državama za specijalne jedinice naručio probnu seriju automata 11,43 mm (.45) Thompson M1928, koji su po svim karakteristikama bili daleko pogodniji za predviđenu namenu. No, i ova narudžbina je stigla prilično kasno – Amerikanci do napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941, nisu uspeli da isporuče kompletan kontigent automata.

Koliko je nama poznato, do danas nie sačuvan ni jedan prototip ”jugoslovenskih” Modela I ili Modela II  R-F Mauser pištolja ”S”, iako su njihovi serijski brojevi poznati: u kalibru 9 mm Parabellum – 3109, 3110, 12,003, 12,140 i 12,141; i, u kalibru 7.63 mm – 3111, 3112, 11,491 i 12,004.

Branko Bogdanović