Bitka na Reci Halhin Gol skrajnuta je po bespućima istorije, sasvim nepravedno. Kao malo koja bitka, ona je pre početka Drugog svetskog rata, a dve godine pre napada na SSSR od strane Sila osovine, značajno uticala na ukupan tok najvećeg sukoba u istoriji.
Sovjeti i Mongoli su u toj bici tako potukli hitlerovce Dalekog istoka, da Japancima svaka namera za drugi napad na Sovjete, osim za slučaj pada Moskve, nije više bila u planu. No, pođimo hronološki, kako bismo razumeli pokušaj Japana da u Aziji zavede novi poredak (Neuordnung, Nuovo Ordine), onako kako su to u Evropi planirali Nemačka i Italija.
Početkom tridesetih godina prošlog veka u Japanu su nadvladale pristalice prodora ka azijsko-pacifičkom reonu. Nije bilo pitanje samo ekspanzionističke politike, već i realnog siromaštva Japana strateškim sirovinama. Oni su rešenje videli u kolonizaciji teritorija koje su ta bogatstva imale.
Država je počela naglo da ulaže u vojsku. Samo u toku 1937. godine, direktni vojni rashodi iznosili su više od 40% budžeta. Godinu dana ranije vlada je usvojila ”Osnovne principe nacionalne politike”.
Osnovni spoljnopolitički ciljevi carstva bili su da svoju moć transformiše ”u snage stabilnosti u Istočnoj Aziji”, pripremi se za napad na SSSR i obezbedi gotovost za slučaj sukoba sa potpuno mobilisanim Sjedinjenim Američkim Državama i Ujedinjenim Kraljevstvom.
Kao strateški priroritet postavljen je i Prodor na jug u region južnih mora. Japanci su pokušali da igraju na kartu razdvajanja saveznika, pa su težili tome da postignu prijateljski sporazum i međusobno približavanje, onako kako su to radile pomenute države, ali i Francuska, koja je na Dalekom istoku bila značajno prisutna.
U tom cilju 1937. godine Japanci su aktivno pregovarali s Amerikancima i Britancima. Ovi drugi su imali jake ekonomske pozicije u Kini, pokušavajući da skrenu agresiju Japana ka severu. Bili su spremni da priznaju suerenitet Mandžurije i Severne Kine, kako bi sačuvali svoje pozicije u Centralnoj, a posebno u Južnoj Kini.
Amerikanci su igrali na kartu ”neutralnosti” koja je u suštini odgovarala u to vreme Japancima. Kako su posle toga stigli da navuku na sebe i dve atomske bombe, to je već priča za ponavljače istorije i avanturiste u japanskim redovima.
Uglavnom, Japanci su svoje prijatelje iz Sila osovine uverili da su oni spremni da se priključe napadu na SSSR. U vojničkom smislu to je imalo pokriće, jer bi Sovjeti bili tada rašireni na dva udaljena fronta. Najbolja, elitna japanska Kvantunška armija bila je okrenuta ka sovjetskom dalekom istoku.
Japanski stratezi smatrali su da Kinu, kao ogroman izvor životno važnih sirovina za rat, mogu osvojiti samo ako neutrališu pre toga Sovjete. Kada su stabilizovali stanje u Kini, ponovo su se okrenuli ka severu.
U jesen 1938. japanski Generalštab počeo je da ubrzano razrađuje plan napada na SSSR, nazvavši ga jednostavno ”Plan operacije br. 8”. On je imao dve varijante: ”A”, glavni udar po sovjetskom primorju, i ”B”, udar na oblast Zabajkala. Ministarstvo vojske bilo je za prvi plan, a Generalštab i komanda Kvantunške armije za drugi. Pobedila je ova druga struja.
Neposredne pripreme
S proleća 1939. godine počinje aktivna priprema prodora na teritoriju SSSR i Mongolije. Na leto je formirana operativna napadna grupa od preko 350.000 ljudi, više od hiljadu artiljerijskih oruđa, 385 tenkova i 355 aviona. U Koreji se već nalazilo 60.000 ljudi, preko 250 oruđa, 34 tenka i 90 aviona.
Mongolija, koja je imala više konja nego ljudi, bila je verni saveznik i veliki snabdevač Sovjeta mnogim potrepštinama, od konja pa do tekstila, ćebadi, sirovina, itd. To bogastvo odavno su uočili predatori iz japanskih redova i bili su sigurni, s pravom, da bi njeno osvajanje značajno strateški popravilo japanski hronični deficit strateških sirovina.
Na japanskim ostrvima zaista nije bilo mnogo toga za dugoročno ratovanje i ostvarivanje velikih ciljeva koje su sami sebi zadali, bez ikakve potrebe. Kada bi pala Mongolija, Japanci bi se našli na boku sibirske železničke magistrale koja je spajala evropski i azijski deo Sovjetskog Saveza. Kada bi zauzeli Spoljnu Mongoliju i spojili je s Mandžurijom i Japanom, u tom slučaju Sovjeti bi se na Dalekom istoku našli u vrlo složenom položaju.
Upad u Glajvic na japanski način
Sovjeti su, međutim, imali veoma opreznu i odmerenu, višeznačnu spoljnu politiku, podržanu odlično razvijenom mrežom obaveštajaca i nije ih bilo lako isprovocirati i uvući u sukob. Da bi opravdali agresiju, Japanci su spremili falsifikat, kako su to kasnije uradili i Nemci u Glajvicu, kao izgovor za napad na Poljsku.
Na svojim topografskim kartama oni su ucrtali granicu s marionetskom državom Mandžukuo (postojala je u regionu Mandžurije tokom okupacije Kine, od 1932. do 1945. godine), na reci Halhin Gol, koja se ustvari nalazila istočnije. Tako je bila iskonstruisana ”pravosnažna” osnova za upad.
Stavka u Moskvi je to odlično razumela i držala se odluke da Mongoliju zaštiti kao sopstvenu teritoriju. Vojnički i politički takvom stavu nije se imalo šta zameriti. Štaviše, oni su jasno, diplomatskim putem, upozorili Japan na ”grešku” u kartografiji i na moguće posledice japanskog delovanja.
Japanci to upozorenje nisu uvažili već su u proleće 1939. godine na granicu Mongolije privukli veliku napadnu grupaciju. Počelo je pograničnim provokacijama, da bi 11. maja 1939. godine jedan japanski puk, podržan avijacijom, pregazio mongolske pogranične snage i izašao na reku Halhin Gol. Tako je počeo rat koji je trajao nešto duže od četiri meseca.
Japanci, koji su se osilili lako prodirući kroz Kinu, nisu računali s tim da će naići na spremne trupe Sibirskog i dalekoistočnog okruga kojima je komandovao, između ostalih, i Georgij Žukov. Odakle takvo samopouzdanje i drskost Japanaca?
Oni su već imali čarke sa sovjetskom stranom, jer se prvi veći granični sukob dogodio prethodne, 1838. godine kod jezera Hasan. U to vreme sukobi između sovjetskih i japanskih jedinica, bili su česti. Sovjeti nisu pokazivali sve što mogu, a Japanci su olako shvatali njihovu uzdržanost.
Kako se odvijao sukob?
Na Halhin Golu na zaprepašćenje japanske komande, događaji su se sasvim drugačije odvijali. Posle relativno predvidivog sukoba u toku prva dva-tri meseca, došlo je krajem avgusta do odlučujućeg napada Sovjeta. Bitka se završila uništenjem Šeste samostalne armije Japana. U SSSR to su nazvali Čas za samuraje.
Da ne bi dalje srljali, Japanci su predložili primirje koje je potpisano 15. septembra 1939. godine. Ubedljiv poraz Japana bio je za mnoge neočekivan jer su Sovjeti u bitku ušli s malobrojnijim trupama, ali značajno jači u tehnici, tenkovima, avionima, artiljeriji. Pri tom su imali i šta da brane.
Odlučno i prisebno vođene, udružene sovjetske i mongolske trupe katastrofalno su porazile neprijatelja. Poraz je bio takav da su Japanci privremeno odustali od severnog pravca, a 13. aprila potpisan je, za obe strane povoljan, pakt o neutralnosti koji se održao do pred sam kraj rata.
Šta se potom dogodilo, poznato je. U Japanu je pobedio mornarički lobi, a Sovjetima je pod Moskvu u pravom trenutku stiglo u novembru desetine iskusnih, kompletiranih divizija. Mora se konstatovati, bez obzira na izvestan kraj, da je Japan potrajao duže od svojih partnera iz Sila osovine.
Da nije bilo atomskih bombi, sigurno bi se agonija rata produžila. Inače, u japanskoj istoriografiji, odlučujuća bitka koja je opredelila odnose na Dalekom istoku poznata je kao Incident kod Nomonhana, nazvana prema obližnjem selu na granici Mongolije i Mandžurije.
