Sila boga ne moli: Savet EU odobrio poziv Švajcarskoj da se priključi programu “vojne mobilnosti”

Jasno je da se oko nas odigravaju istorijske geostrateške promene i da smo svedoci kako se na delu realizuje narodna izreka da ”sila boga ne moli”.

Od 246 različitih entiteta na Zemlji, smatra se da postoji 206 suverenih država (po definiciji Organizacije ujedinjenih nacija): 193 su države – članice, a dve su posmatrači, uz još 11 ostalih država specifičnog statusa.

Bliža istorija beleži da su čak 44 države bile neutralne u raznim periodima (uključujući čak i SAD, Teksas, Oklahomu, itd). Trenutno je taj broj prepolovljen, pa se smatra da formalno neutralnu politiku vodi samo 20 država među kojima je i naša.

Međutim, ni od tih 20 ne ispunjavaju sve države uslove apsolutne neutralnosti, jer neke od njih blisko, posredno ili neposredno, sarađuju s nekim vojnim ili političkim savezom.

U svesti prosečnog čitaoca pojam neutralnosti  vezuje se najpre za Švedsku i Švajcarsku, ali i za Vatikan, Austriju i neke državice pacifičkog područja. U tekstu ”Švedska i NATO; koja je cena ‘neutralnosti’?” analizirali smo razloge njenog učlanjenja u ovu organizaciju. Ne zaboravimo, reč je o zemlji koja se, suprotno mišljenju švedskog ministra odbrane Pola Džonsona (Pål Henning Jonson), dobro nosila sa svojom neutralnošću čak 209 godina. 

Sada nam stižu agencijske vesti koje zaslužuju pažnju jer je, reklo bi se, na red stigla i zemlja koja je pojam neutralnosti – Švajcarska. O kakvoj državi je reč?

Pošto većina nas najpre pomisli na basnoslovno bogate i sigurne banke, sir i tačnost, železnice i satove, podsetimo se ukratko: Švajcarska Konfederacija (nem. Schweizerische Eidgenossenschaft, ital. Confederazione Svizzera, fr. Confédération Suisse; romanizovano Confederaziun Svizra, lat. Confoederatio Helvetica) je federalna parlamentarna republika sa 26 kantona. Njena nezavisnost formalno traje evo već 377 godina, kada joj je nezavisnost od Svete rimske imperije formalno priznata Vestfalskim mirom. 

Vojno je neutralna još od perioda Reformacije, a od 1815. godine nije se nalazila u ratnom stanju. Te godine ona se i formalno oslobodila Napoleonovog uticaja kada je potpisan Pariski ugovor između Sedme antifrancuske koalicije i Francuske.

Istog dana doneta je i odluka o priznavanju neutralnosti Švajcarske. Organizaciji ujedinjenih nacija priključila se tek 2002. godine. Nije članica Evropske unije, ili Evrozone, ali učestvuje u Šengenskoj zoni i jedinstvenom tržištu kroz niz bilateralnih sporazuma. Reklo bi se – veoma oprezna spoljna politika.

Šta, međutim, možemo da pročitamo ovih dana? 

Savet Evropske unije zvanično je odobrio poziv Švajcarskoj da se priključi programu ”vojne mobilnosti”. Šta je u tome neobično? Čak i za vreme Drugog svetskog rata, uz sve uslovnosti tog statusa, Švajcarska je bila neutralna, pri čemu za sobom do danas vuče neraščišćene račune nastalih na putevima opljačkanog bogatstva Evrope (pre svega jevrejskog).

To što je bila poprište špijunskih igara, to je posebna priča, reklo bi se normalna za ratno stanje, pa bi nekom prilikom trebalo i o tome da napišemo poneku reč; upravo na njenoj teritoriji razmenjivane su neke od najznačajnijih tajni Drugog sv. rata, a u tišini obaveštajnog rata rešavane su mnoge bitke još pre nego što su počele. 

Podsetimo: Švajcarska nije član NATO, mada od 1996. godine učestvuje u programu ”Partnerstvo za mir”, ali u njemu je učestvovala i Ruska Federacija.

Svedoci smo, međutim, da status neutralnosti, širenjem rusofobije i sve očiglednije militarizacije zapadnih zemalja koje se spremaju za ”napad” od strane Rusije, postaje sve neformalniji i neobavezniji.

Savet Evropske unije (jedno od zakonodavnih tela EU na ministarskom nivou zajedno sa Evropskim parlamentom), zvanično je odobrio poziv Švajcarcima da se pridruže programu koji se neformalno zove, ni manje ni više, ”Vojni Šengen”! 

Cilj ovog programa je brzo raspoređivanje trupa širom Evrope bez nepotrebnog zadržavanja na granicama. Koliko nas istorija uči, nijednoj sili nisu bili potrebni pasoši da pređe neku granicu, ali Evropska unija na svoj, birokratizovan način, želi da pokaže da taj program nije nešto preteće i militantno, već samo izraz volje da se neke stvari ne usporavaju, prilikom mirnodopskih vežbi.  

Taj program, podsetimo se, zove se Stalna strukturalna saradnja (Permanent Structured Cooperation – PESCO) i jeste međukorak ka ”Vojnom Šengenu”, odnosno daljem širenju NATO, ali bez učlanjivanja. Da ovo nije slučajnost, a ni samo evropski projekt, svedoči činjenica da su mu se pridružile (još pre početka SVO), SAD, Velika Britanija, Kanada i Norveška.

Zašto se u ovom pridruživanju pojavljuje i Norveška, kada znamo da je ona evropska država i članica NATO od 1949. godine, zatim članica Saveta Evrope, ali ne i Evropske Unije (odbijen predlog na referendumu 1994. godine)?

Norveška je sa BDP po glavi stanovnika šesta najbogatija država na svetu i peti najveći izvoznik nafte…ali i direktan, najseverniji evropski sused Ruske Federacije. Podsetimo da je za vreme Drugog sv. rata to bila jedina granica gde Nemci nisu mogli da prodru u SSSR. 

Ovaj program počeo je da se razrađuje u Evropskoj uniji (praktično u strukturama NATO) još  2018. godine. Podsetimo da su te godine, 18. marta, u Ruskoj Federaciji održani predsednički izbori na kojima je nadmoćno pobedio V.V. Putin sa 76,69% od ukupnog broja glasova.

Formalno gledano, program nema direktne veze sa SVO, ali se ubrzano sprovodi upravo posle njenog početka. Osnovni cilj? Već je navedeno, ali da podvučemo: maksimalno pojednostaviti i standardizovati procedure za prebacivanje trupa NATO preko teritorija država-članica Evropske unije – naravno, u istočnom pravcu. 

Ovde se priča o švajcarskoj neutralnosti ne završava. Pre bi se moglo govoriti o pragmatičnosti i proračunatosti, jer se Švajcarska, bez obzira na formalni status, od 24. februara 2022. godine priključila gotovo svim sankcijama protiv Ruske Federacije.

Pripadnici OS Švajcarske učestvovali su, samo u 2024. godini, u 20 zajedničkih vežbi van svoje teritorije i četiri na svojoj. Ruska Federacija, kroz izjavu ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova, nije propustila da nedvosmisleno primeti kako je Švajcarska na taj način de facto izgubila svoj neutralni status. 

Da Švajcarska ima čime da zvecka, možemo ukratko da se podsetimo: Oružane snage Švajcarske Konfederacije (Schweizer Armee, fr. Armée suisse, ital. Esercito svizzero) odlično su organizovane, opremljene i naoružane. Primenjen je mešoviti način popune. Služba je obavezna za sve građane muškog pola i traje u proseku 260 dana, raspoređenih na deset godina. 

Svaki Švajcarac koji je sposoban za vojnu službu smatra se obveznikom od svoje 20. do 32. godine, a pripadnikom Landvera (Landwehr, neka vrsta drugog poziva, vuče poreklo od narodne milicije) od 33. do 44. godine.

Oružane snage imaju Organe vojne uprave i dva vida: Kopnenu vojsku i Ratno vazduhoplovstvo. KoV ima tri mehanizovane brigade, kao i niz pomoćnih jedinica i školskih ustanova. Ratno vazduhoplovstvo je odlično opremljeno; ima modernu i brojnu flotu raspoređenu u deset vazduhoplovnih baza (jedna od njih u Bernu je samo za VIP flotu).

Osim vojnih potencijala, zbog čega je Švajcarska interesantna ”Vojnom Šengenu”?

Dovoljno je pogledati mapu Evrope. Najkraći put iz Portugalije, Španije i velikog dela Francuske ka Rusiji vodi gotovo pravolinijski upravo preko Švajcarske, Austrije i Slovačke.