U jednom od tekstova bavili smo se oružanim snagama Nemačke (Bizmarkov feniks s pancirom). Reč je o vrlo složenoj strukturi, pa smo praktično samo pobrojali osnovne delove. Sada ćemo se posvetiti opširnije jednom elitnom delu – Kommando Spezialkräfte (KSK, specijalne snage).
Gde god da se o njima pisalo ili piše, neizbežno ćemo pročitati da su oni naslednici ”Brandenburga”, po zlu poznate (bar u našim krajevima) jedinice. Posvetimo stoga najpre njoj nekoliko reči, da bismo znali o kakvom mentalitetu i profilu jedinice pišemo.
U prvoj ratnoj godini, 1939. jedinica ”Brandenburg” najpre je formirana kao deo Ministarstva inostranih poslova, da bi zatim bila prebačena u sastav Vermahta, regularnih oružanih snaga Nemačke. Nije, kao što vidimo reč, o paravojnoj ili policijskoj formaciji tipa ”Vafen SS” i sličnim. Kako je dobila ime?
Zvuči za laike pomalo neobično, ali i tu su Sloveni umešali prste! Brandenburg je dobio ime prema lužičkom Branibor ili Brani Bor, zaštitna, pogranična šuma (poljsko Branibor, novolužičko Branibor psi Habolu). To je slovenski grad-tvrđava koji nije sačuvan. Bio je centar slovenskih plemena Hafeljana koji su bili u plemenskom savezu Ljutića (Polapskih Slovena). Asimilacijom Slovena, ovim krajevima zavladala su trajno germanska plemena i na temeljima Branibora nikao je Brandenburg.
Jedinica je imala oznaku ”Brandenburg-800” (Brandenburger). Bila je potčinjena Abveru. Obučavana je za obaveštajno-diverzantske operacije u pozadini protivnika i za administrativno-organizaciono obezbeđenje rada njegovih agenata. Zašto brojka 800?
Nemačka službena oznaka joj je bila ”z.b.V. 800”, a u sistemu numeracije nemačkih pukova vodili su je pod brojevima 800-805. Završno formiranje divizije počelo je krajem 1942. godine preformiranjem nastavnog puka istog imena, pa je zvanični datum osnivanja jedinice prvi april 1943. godine.
Tada se u diviziji ”Brandenburg” nalazilo pet pukova (peti je bio nastavni), padobranski bataljon istog imena i Bataljon obalskih lovaca (Küstenjägerabteilung). Njom je lično komandovao admiral Vilhelm Kanaris, šef nemačke vojne obaveštajne službe (Abver), a od 1943. godine preuzela ju je Vrhovna komanda Vermaht (OKW). Divizija je bila potpuno motorizovana, a najmanje tri puka su se uvek nalazila na jugoslovenskom ratištu.
Naslednici ”Brandenburga”
Kako danas izgleda najelitnija nemačka jedinica? Štab i kasarne nalaze se na jugozapadu Nemačke u gradu Kalv (Calw, okrug Karlsrue, Baden -Virtemberg), na teritoriji srednjevekovnog grada grofa Cepelina. Pre njih tu se nalazila, privremeno, 25. vazdušno-desantna brigada (Luftlandebrigade 25).
Jedinica je podeljena u četiri smera specijalnosti, u zavisnosti od toga kako se prebacuje u pozadinu protivnika – kopnom, vazduhom, vodom ili po složenom terenu (planinskom, polarnom). U garnizonu se nalazi do 1.500 lica, oficira i podoficira, obaveštajaca i izviđača Bundesvera, kao i oko 150 građanskih lica na službi pri vojsci.
Jedinica pripada tipu divizije brzog reagovanja, pa pored matične kasarne (Centra za obuku), deo ljudstva je detaširan i nalazi se nedaleko od Štutgarta. Ako je neko do sada već pomislio da mu ova formacija liči na neku već postojeću, u pravu je. KSK je organizovana kao britanski SAS i Snage za specijalne operacije SAD (United States special operations forces).
Kako se regrutuju polaznici?
Da bi neko postao pripadnik ove jedinice mora da ispunjava sledeće uslove:
- Da bude stariji od 17 godina.
- Da ima građansko obrazovanje – najmanje više (Fachhochschule).
- Za profesionalne vojnike uslovi su nešto drugačiji: vremenska granica je od 32 do 35 godina.
- Mogu konkurisati samo građani Nemačke.
- Polaznik mora biti spreman da učestvuje u operacijama u bilo kojoj zemlji sveta.
- Minimalno trajanje ugovora, uključujući i obuku, je od 11 do 13 godina.
- Mora da ispunjava neki od profila posebnih zahteva (vojna tajna Centra za obuku).
Pored toga pripadnici se moraju psihički pripremiti i živeti s tim da je njihov posao zauvek apsolutno tajan i niko nikada, ni u porodici, ni u okruženju ne sme znati čime se bave. To se u prvim godinama pokazalo kao najveći teret pripadnicima jedinice.
Stoga u sastavu Centra radi specijalna služba koja se bavi sastavljanjem uverljivih ”legendi”, odnosno paralelnih biografija za svoje pripadnike. Zašto?
Zato što vojska traži vojnike koji nisu samo fizički spremni, već umno nadmoćni, mentalno prisebni i bodri. Kako stoje stvari, ovo je i najteži zahtev koji se stavlja pred buduće polaznike.
Onaj ko želi da postane član elite, ima dve mogućnosti: s jedne strane, kroz istaknutu karijeru podoficira ili oficira drugih rodova vojske može da konkuriše za prijem. S druge strane, postoji građanski put, kroz obuku ”narednika za specijalne operacije”.
Od oktobra 2005. godine ovaj način je aktiviran kako bi se dala mogućnost i onima koji nemaju prethodna iskustva u vojnim znanjima. I tu je logika došla do izražaja. Često je lakše početi od nule, nego odvikavati nekog od već stečene rutine. To se pokazalo veoma uspešnim, tako da je gotovo trećina sastava upravo na taj način stigla u jedinicu.
Posle niza provera, koje se na sličan način sprovode u svim srodnim službama na svetu, pitomac kreće na dvogodišnju obuku za narednika. Oni koji nisu prošli prethodnu proveru šalju se u druge jedinice divizije za brzo reagovanje.
Sa kandidovanjem, ispitivanjem, obukom i završnom praksom, pitomac provede pet godina u Nastavnom centru! Vreme u ovom slučaju ne igra ulogu, već rezultat. Nadležni žele da budu spokojni kada takvom profesionalcu povere zadatak, jer znaju da će ga on pouzdano ispuniti.
Kako teče obuka i ocenjivanje?
Specifičnost je rad u grupama sa po četiri čoveka. Cilj je da oni zbliže i prežive u svakoj situaciji. U plan obuke ulazi sve što i druge armije čine – od fizičko-borilačke pripreme do granica ljudske izdržljivosti (planinarenje, ronjenje, usiljeni marševi, razne vrste borilačkih veština), kao i intelektualnih zahteva: perfektno poznavanje jezika, literature, vojno-političke organizacije protivnika, ekonomske i geostrateške situacije u svetu, itd.
Nemci ne prave samo mašine za prepad i diverzije, već vojnike-intelektualce koji mogu da se snađu i u građanskoj ulozi. Prvih godina ovako surov pristup dao je rezultat, a on je bio i poražavajući i obećavajući: tek svaki deseti je završio školu!
To je, u obećavajućem smislu, značilo da ostalih devet ne bi bilo u životnoj opasnosti usled svoje nepripremljenosti. Kasnije je taj broj rastao, pa sada svaki peti pitomac završi kompletnu obuku.
Dvodelna obuka
Ako prođe prve dve godine bazične obuke, polaznik dobija zvanje borac – komandos i status Kampfbereit (borbeno spreman, Combat-Ready) i prekomanduje se u jednu od četiri čete komandosa.
Sledi specijalizacija na zadate teme, gde se izučava sve što može da zatreba na terenu (od IT komunikacija, oružja, minsko-inžinjerskih sredstava, medicinske pomoći, desantiranja, itd). Muke time još nisu gotove. U prve tri godine pitomac može biti isključen iz jedinice bilo kod trenutka bez objašnjenja.
Sledi završna godina. Tokom završne godine pitomac ima mogućnost da usavršava čak 20 različitih specijalizacija u 17 obrazovnih institucija sličnog tipa širom sveta. Razume se da u to vreme on mora perfektno da vlada s dva strana jezika, običajima zemlje u kojoj se nalazi, kao i njenim specifičnostima.
Obavezna je planinska obuka. Kada sve to izdrži, borac dobija specijalnu značku vojnika-komandosa koju može da nosi kao nadgrudni znak i na beretki isključivo u prisustvu drugih pripadnika jedinice. Ni ovi komandosi nemaju pravo na slavu i na javnost. Minimalni ugovor se potpisuje na šest godina.
Da li se sve ovo isplati?
Pored patriotizma, radoznalosti, avanturizma, sportskog duha i izazova, tu je i odlična plata kao motiv. Prosečna primanja su oko 3.000 evra neto, ne računajući dežurstva, specijalne operacije, odsustvo od porodice, međunarodne misije, nadoknadu za nabavku delova odeće, itd.
Kao što se može videti, znajući da ti komandosi nisu baš sva 24 sata na borbenom dežurstvu, a da im stalni trening ne pada teško, reklo bi se da su i odlično materijalno motivisani.
Pri tom treba spomenuti i još jednu finesu koja ide u prilog tajanstvenosti ovih momaka – najveći deo plate isplaćuje se na ruke, kako bi se ostatak koristio za pravdanje već spomenute ”legende”, odnosno dvojne biografije.
Taj novac Nemci ne daju tek tako. Svake godine svršeni pitomac, aktivni komandos mora da prođe ispit provere u nepoznato vreme. To su takozvani ”stres-testovi”. Dok god bude otporan na tu vrstu iznenađenja i provere, on može da ostane u jedinici.
U tekstu o nemačkim oružanim snagama već smo pisali o oružju i opremi koja se koristi u ovoj jedinici, pa stoga ovde nećemo zauzimati dragoceni prostor za ponovno nabrajanje. U svakom slučaju, osim specifičnih oružja, i ovde važi pravilo – ”najboljima – najbolje”.
Postojanje ove jedinice pokazalo se veoma važnim za Nemačku. Stoga od 2018. godine u KSK radi unikatni višenamenski školski centar gde komandosi mogu da obavljaju sve dopunske zadatke iz obuke, uključujući čak i morski desant.
