Drugi svetski rat je neisrcpna inspiracija za istoričare, arhiviste, ali i sineaste, književnike, hobiste, pa i laike. Jedna od najčudnijih operacija dogodila se na obalama Severne Afrike i pokazuje koliko je proračunatosti, lažnog savezništva, pa i podlosti bilo među saveznicima.
Operacija ”Baklja” (Operation Torch, Operazione Torch), sukob Angloamerikanaca i vojske Višijevske Francuske, jeste jedna od unikatnih bitaka kojoj treba posvetiti pažnju. Razlog?
Osim radoznalosti, ponovimo ono što je u sadašnjim okolnostima važno: najveći broj odgovora na pitanja iz savremenih zbivanja nalaze se u istoriji. Ovaj put – vrlo bliskoj.
O situaciji u Francuskoj i kako je ona preko noći postala četvrta sila pobednica već smo pisali u tekstovima ”Francuski partizani – Maki; Kako su od šumskih gerilaca stigli da sednu za pregovarački sto sila-pobednica?” i ”Priča se namešta sama od sebe, samo treba biti pažljivi posmatrač: Eskadrila Normandija-Njemen”.
U njima je obrađena i sudbina Višijevske Francuske, pa da ne bismo oduzimali dragoceni prostor i vreme, predlažemo čitaocima da konsultuju ove tekstove ukoliko im nešto vezano za operaciju ”Baklja” bude nedorečeno.
Operacija ”Baklja” (kojoj je posvećena jedna od epizoda ”Medal of Honor”) odigrala se od osmog do šesnaestog novembra 1942. godine na teritoriji Severne Afrike. Predstavljala je deo opšte Severnoafričke kampanje. Zbog čega je ona pokrenuta i kakav je bio njen vojnički značaj?
Geostrateški posmatrano, Afrika je bila sporedno, flankirano ratište. Međutim, dva faktora su uticala na to da se tamo sukobe, pod izuzetno teškim uslovima, dve armade. Jedan faktor je Hitlerova megalomanija (pored kolonijalnih pretenzija, nadao se da će preko Sinaja stići do Indije).
Drugi je mnogo važniji i ozbiljniji. Američki stratezi planirali su da sprovedu operaciju ”Sledžhamer” (Sledgehammer, malj, veliki čekić, macola). Cilj je bio da se izvrši iznenadni desant na tle okupirane Evrope u oblasti Bresta ili Šerbura, kao alternativa sličnoj operaciji ”Poplava” koja je bila planirana za 1943. godinu.
Britanci su taj poduhvat doveli u sumnju, pa i zaustavili, jer su već imali poražavajuća iskustva s neuspešnim desantom na Dijep koji je izveden s istim brojem snaga. Čemu je trebalo da posluži operacija ”Sledžhamer”?
Nju su podržavali i Sovjeti jer je njihov i američki cilj bio isti – da se otvori Drugi front i olakša teška situacija na Istočnom frontu. Britanci nisu tako mislili, a znamo i zašto.
Umesto operacije ”Malj” ponudili su operaciju ”Baklja”, desant i prodor u Severnu Afriku. Cilj je bio da se oslobodi prostor Sredozemlja i pripremi prodor u Južnu Evropu 1943. godine. Bio je to deo geostrateške političke igre Vinstona Čerčila koji je želeo preko Grčke, Jugoslavije i Italije da krene ka srcu Nemačke, istovremeno pretičući Staljina i ulazeći pre njega u već naznačene zone uticaja.
Ruzvelt je imao strpljenja prozrevši ovu igru, ali nije prećutao saveznicima da će iskrcavanje na tle Severne Afrike, s daljim prodorom na Bliski istok duž obalnog područja Sredozemlja, isključiti iskrcavanje 1943. godine i otvaranje Drugog fronta.
Svejedno je podržao plan (bolje bilo kakav aktivan program nego nikakav). Staljinu je ostalo da na svoj način rešava sukob s Nemcima, ne skidajući pogled s namera saveznika o čijem prijateljstvu nije imao nikakvih iluzija.
Iskrcavanje je vrlo složena strateška operacija, bez obzira na to na kom nivou se izvodi, jer se iz jednog medijuma (mora, okeana), koristeći različita sredstva i vidove oružanih snaga, stupa na branjeno kopno.
Ali, ovo iskrcavanje bilo je delikatno, pa i otežano jer ih na obali nisu čekale trupe Sila osovine! Alžir i Maroko kontrolisale su snage višijevskog režima koji je sarađivao s Nemcima. Saveznici su pretpostavljali, na osnovu informacija dobijenih od američkog konzula u Alžiru, da će višijevske snage izbeći bitku s angloameričkim trupama. Procena je bila pogrešna.
Međutim, vojnici su za razliku od diplomata, bili realniji i oprezniji. Oni su pretpostavljali da Ratna mornarica višijevaca može pokušati osvetu za napad Britanaca u toku operacije ”Katapult” kada su oni 1940. godine uništili značajan deo brodovlja kolonijalnih snaga Francuske.
Američki štab je ipak razradio i mogućnost sadejstva s višijevcima, pojačavši obaveštajni rad kako bi se, za razliku od svog atašea, uverio u pravo raspoloženje Francuza na budućem ratištu.
Za komandanta je određen Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga u Evropi. On je svoj štab smestio na Giblartaru. Komandant ekspedicionih snaga Ratne mornarice bio je Endrju Kaningem (Andrew Browne Cunningham, first Viscount Cunningham of Hyndhope).
Njegov zamenik, Bertram Ramzej (Bertram Home Ramsay) dobio je zadatak da operativno razradi plan iskrcavanja. Ajzenhauer je postavio osnovni zadatak: nastupati u tri pravca – na zapad (prema Kazablanci), na Oran (centar) i Alžir (zapadni deo).
Posle toga bi se trupe sjurile po jugoistočnom pravcu ka Tunisu radi spajanja sa osmom britanskom armijom koja je Tunis napadala s istoka.
Američki konzul je uspeo da uspostavi probne kontakte s francuskim komandantima, uključujući i glavnokomandujućeg, Šarla Emanuela Masta (Charles Mast). Oni su pristali na saradnju koja je uključivala tajne pregovore s jednim od viših savezničkih generala u Alžiru. Pregovori su vođeni glatko 21. oktobra 1942. godine.
Saveznici su pridobili i višijevskog generala Anrija Žiroa (Henri Honoré Giraud), ponudivši mu mesto glavnokomandujućeg francuskih oružanih snaga u Severnoj Africi posle invatije. Žiro je podigao ulog tražeći da bude glavni komandant svih invazionih snaga umesto Ajzenhauera i pokazao se kao loš blefer, pa je odlučio da ”kao gledalac” ostane po strani.
Kako je tekla operacija?
Bila je to, za ono vreme, prilično masovna operacija. Na terenu se nalazilo oko 120.000 francuskih oficira i vojnika: u Maroku oko 55.000, u Alžiru oko 50.000 i u Tunisu oko 15.000. Početkom novembra 1942. godine višijevska vlada po naređenju Hitlera povećala je svoje trupe do 200.000 ljudi. Saveznici su krenuli u različita vremena.
Amerikanci su krenuli još 24. oktobra iz svojih luka, a nekoliko dana kasnije, kako bi sinhronizovali dolazak pred obale, krenuli su i Englezi. Tokom plovidbe nisu ni jedni ni drugi naišli na protivnapade ratne mornarice ili vazduhoplovstva Nemačke i Italije.
Angloamerikanci su planirali da istovremeno zauzmu sve ključne luke i aerodrome Maroka i Alžira, napadajući Kazablanku, Oran i Alžir. Operacija je išla pod jednom zastavom – američkom, prema političkom dogovoru.
U noći osmog novembra 1942. godine transportni brodovi pod zaštitom borbenih jedinica (razarača, fregata, korveta, bojnih brodova) stigli su do određenih tačaka. Počelo je iskrcavanje žive sile i borbene tehnike. Desantne jedinice imale su naređenje da ne pucaju, ukoliko obalska odbrana ne otvori vatru.
Međutim, plan je podrazumevao i drugu varijantu: ukoliko se s francuske strane uoči bilo koji znak neprijateljskog dejstva, preko radija bi smesta bila emitovana lozinka ”Play ball” (kreni s loptom, zaigraj). To bi bilo znak za početak uzvratnog udara i borbe.
Zapadnu operativnu grupu koja je bila usmerena na Kazablanku sačinjavale su američke jedinice – dve tenkovsko-oklopne, kao i dve pešadijske divizije (treća i deveta), ukupno oko 35.000 vojnika. Njome je komandovao tadašnji general-major Džordž Paton, jedna od najkontroverznijih ličnosti Drugog svetskog rata. Dejstvima ratne mornarice komandovao je kontra-admiral Henri Hjuit. Centralna operativna grupa krenula je na Oran.
U njenom sastavu su bili 509. padobranski bataljon kao i prva pešadijska i prva tenkovsko-oklopna divizija, sa oko 18.500 ljudi. Oni su stigli iz Britanije pod komandom general – majora Lojda Fredendala (Lloyd Ralston Fredendall), dok je mornaričkim delom komandovao komodor Tomas Traubridž (napomena: komodor je prvi admiralski čin i odgovara činu brigadnog generala).
Istočna operativna grupa usmerena je ka gradu Alžiru i njome je komandovao general-poručnik Kenet Anderson (Kenneth Arthur Noel Anderson). U njoj su bile 78. britanska i 34. američka streljačka divizija sa oko 20.000 ljudi, a ratnom mornaricom na tom pravcu komandovao je vice-admiral Harold Berou.
Vazduhoplovni deo operacije imao je dva približna glavna pravca – ka istoku i ka jugu od zaliva Tenez u Alžiru. Na istočnom frontu dejstovali su Englezi kojima je komandovao maršal Viljem Velš, a na južnom Amerikanci na čelu s general-majorom Džemsom Dulitlom.
Oslobođenje Dar Bejde (Kasablanke)
Zapadna operativna grupa iskrcala se pred zoru osmog novembra 1942. godine na tri mesta u Maroku: Safiju (operacija ”Blekstoun”), Fedali (operacija ”Brašvud”) i u Mehdiju (operacija ”Goalpost”).
Iskrcavanje je obavljeno bez artiljerijske pripreme jer se pretpostavljalo da Francuzi neće pružiti otpor. Desant je morao da savlada nekoliko prepreka, među kojima su najteže bili meteorološki uslovi i nedostatak navigacionih podataka. Ipak, već u prvom satu preko 3.500 ljudi se iskrcalo na obalu.
Noć pre toga francuski general Betuar pokušao je da izvrši prevrat. Opkolio je vilu višijevskog generala Augusta Noga, ali je taj general uspeo da izbegne hapšenje. Delovanje Betuara je pobudilo sumnju kod Noga da saveznici pripemaju desant, stoga je smesta dao uzbunu trupama na obali.
Najuspešnije su prošle jedinice koje su desantirali obalu kod Safija. Ni tu nije bilo artiljerijske pripreme. Međutim, onog momenta kada je višijevska artiljerija počela da deluje po desantu, smesta su odgovorili najtežim kalibrima s brodova. Grad je do podneva oslobođen. Do desetog novembra uništena su poslednja uporišta protivnika posle čega se glavnina trupa kojima je komandovao general Harmon uputila ka Kazablanci.
Kazablanka je bila opkoljena istog dana i predala se sat vremena pre odlučujućeg juriša. Patonove trupe ušle su u grad bez ikakvog otpora. Ukupno gledano, otpor višijevskih trupa u Maroku bio je ugušen. Pokušaj višijevske eskadre na čelu s nedovršenim bojnim brodom ”Žan Bar” nije uspeo. Deo brodova je potopljen, a deo se pridružio Angloamerikancima.
Oslobođenje Orana
Ni odbrana Orana od strane upornih branilaca nije bolje prošla. Centralna operativna grupa je na tri mesta desantirala obalu, zapadno i severno od grada. Zbog loše izviđačke procene, neki od brodova su se nasukali na podvodne sprudove. Ovo je poslužilo kao dragocena lekcija za dan D. Francuzi, posebno obalske baterije, pokušale su da spreče iskrcavanje.
Nalet britanskih brodova direktnim napadom doveo je do gubitka dva broda i većine padobranaca na njima. Onda je usledilo sistematsko granatiranje s brodova i Francuzi su se predali. Saveznici su na ovom sektoru izgubili oko 600 ljudi (poginulih, ranjenih, nestalih). Garnizon Orana je takođe kapitulirao desetog novembra.
Oslobođenje grada Alžira
Prema tajnim dogovorima sa saveznicima, grupa od 400 pripadnika francuskog pokreta otpora izvršila je puč u gradu, tokom noći, osmog novembra. Zauzeli su ključna mesta – telefonsku centralu, radio-stanicu, guvernerovu rezidenciju i štab XIX korpusa. Ipak, ustanak De Golovih pristalica je ugušen. Međutim, nije bio uzaludan.
Tokom dana višijevske snage izgubile su dragoceno vreme oslobađajući položaje izgubljene tokom puča, tako da su Angloamerikanci bez ikakvog otpora opkolili grad. Neke desantirane jedinice su promašile svoje oblasti, ali na sreću, nisu naišle ni na kakav otpor. Baterije obalske artiljerije su pobunjenici prvo onesposobili.
Tada je jedan od francuskih generala otvoreno pozdravio oslobodioce. Jedini okršaji u samom gradu, koji je oko 18 sati predat saveznicima bili su minorni. Dan kasnije, 10. novembra, nekoliko jedinica iz britanskog kontingenta krenulo je Alžira da zauzme luku Bouji čiji su branioci kapitulirali istog dana kad su se pojavili Britanci.
Šta se može reći o vojničkim kvalitetima višijevske vojske? Njihova odbrana bila je više simbolična nego stvarna. Već trećeg dana invazije, 10. novembra, general Klark i predstavnik Vašingtona u Magrebu R. Marfi sastali su se s admiralom Darlanom i generalom Žiroom u gradu Alžiru. Brzo je postignut dogovor o mirnom rešenju sukoba pa je Darlan naredio prekid svakog otpora pozivajući na strogu neutralnost.
Šta je korisno donela ova operacija?
Prodor u Severnu Afriku doneo je saveznicima mnogo koristi. Uvideli su da čak i u ovakvom nazovi-ratu može da nastrada mnogo ljudi i da se načini velika šteta. Možda najvažnije jeste to što su Angloamerikanci konačno zaustavili nastupanje Sila osovine, koje su tri godine diktirale tempo sukoba.
Napad iz više pravaca pokazao je svu nemoć i nesposobnost italijanske armije. Boreći se na dva pravca, nemačko-italijanska tenkovka armija ”Afrika” brzo se raspala. Sukob s nemačko-italijanskim trupama je bio očekivan, ali sukob s tradicionalnim saveznicima, Francuzima, bio je razočaravajuće iznenađenje i odlična lekcija.
Međutim, i taj sukob je poslužio savezničkim snagama, jer su uvideli svoje nedostatke i shvatili da su samo pukom srećom izbegli veće žrtve. Posle toga, smesta su počeli da koriste ta iskustva koja su im bila dragocena prilikom iskrcavanja na Siciliju i dalje, ka konačnom slamanju oružanih snaga Nemačke i Italije.
